Порекло становништва села Петров До, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налази се на крајњем југу ћеклићке области, односно јужније од Милијевића. Насеље се углавном развило око долова Понора и Веље зграде. Краком пута дугим 2 km и изграђеним 1934. год. везано је за пут Цетиње – Чево. Од Цетиња је Удаљено 15, од Котора 38 и Од мјесног средишта у Кућиштима 5,5 km. Преко њега, тачније преко засеока му Руда глава, удаљеног од главнине села око 300 m, a који се налази на истоименој главици, из Ћеклића води пријеки пут ка Бајицама и Цетињу.
Атар села је брдовито–доловитог карактера, са знатном кречњачком оголићеношћу. Са сјевера граница му почиње од Опорца и спушта се преко Радовог бријега, Синсића и Латковог ждријела па се даље наставља стазом за Цетиње до Локања, гдје скреће на запад и преко Петродољске Кошарице, Кладоруше, Плочке шуме и Остре главице иде на сјевер преко Букове и Команске главице (гдје прелази поменути крак пута), Маркарина, Равног обера, Медаљевог врха, те поред Дубоког дола и преко Малог Челинца избија на Опорац. Тако уоквирен атар, чија је дужина (З–И) 5, а ширина (С–Ј) 2,90 km, захвата површину од 16,25 km2. Средина села је на висини од 810 m.
Историјат.
Према испитивањима Ердељановића, село је „несумњиво врло давнашње”. Добило је име по називу „једног дола на западној страни села, који се и сад зове Петров до”. То име дали су „без сумње још српски насељеници који су основали ово село”. Овај закључак Ердељановић изводи на основу проучавања топонима, старих братстава и досељавања становништва.
По турским дефтерима из 1521. и 1523. године, Петров До је као махала Ћеклића имао 6, односно 2 куће. Године 1865. y њему је било 34 д., а 1879. 35 са 147 становника (76 m. и 71 ж.) и 1883. 34 д. Припадао је ћеклићкој капетанији. Ердељановић је у селу евидентирао 35 д. Према подацима из 1925. год. имао је 38 д. са 185 становника. A затим: 1948 (28:128), 1953 (30 : 152), 1961 (27 : 130) и 1971 (22:93). Састав домаћинстава према броју чланова у задња два пописа био је: са 1 (5 : 3), са 2 (3:5), са 3–5 (9:9), са 6–8 (6:0) и са 8 и више (4:5). Истовремене промјене у главним групама старосно—полне структуре показују сљедећи подаци: у првој 61:32 (ж. 37 : 19), у другој 49:38 (ж. 28:21) и y трећој 20:23 (ж. 14 : 15).
Структура становништва.
Уједно су образовна обиљежја мјештана била: без школе 49:31 (ж. 41:24), са четворогоцишњом 52:35 (ж. 26:20), са осмогодишњом 2:8 (ж. 0 : 3), са средњом 0 : 2, квалификованих радника 3:6 и неписмених 35 : 29 (ж. 31 : 24).
У истом периоду биле су слиједеће промјене y посједовној и доходовној структури домаћинстава: без земље (2 : 1), до 2 ha (1:0), са 2-5 (1:0), са 5-10 (7:6), са 10-15 (3:4) и са 15 и више ха (13:11), односно пољопривредних 16:6, мјешовитих 9:14 и непољопривредних 2 : 2.
У 1953. години 53 активна издржавала су 91 лице, односно у пољопривреди 50:73, а са личним примањима било је 8. Тај однос се за наредна два међупописна периода измијенио овако: активних је било 52:46, издржаваних 68:38 ; у пољопривреди 45:34 и 48:38, а са личним примањима 10:9. Једне и друге године у индустрији је радило 0 : 6, y грађевинарству и саобраћају 1 : 5 и у другим дјелатностима 1 : 1.
Тип села.
Петров До је углавном збијено насеље. Кажемо углавном зато што главнина села чини цјелину: средња удаљеност међу кућама је 100-150 m. Сами мјештани исдвајају само Руду главу (1 кућа) као заселак. Село цјелином чини лакша и боља повезаност кућа, за разлику од других бројних села у којима је та повезаност топографски тежа. У селу је 12 приземних кућа, а 14 на изби. Само је једна под сламеним, а остале су п0д тигленим кровом; са дашчаним плафоном је 14, малтерисаним 10 и без плафона 2. Овдје је пописано 28 станова са 1328 m2, од којих су 11. из првог, 7 из другог, 7 из трећег и 3 из четвртог периода. Огњиште је имало 16, а земљани поц 8 кућа. Према врсти су: 16 једнособних и гарсоњера, 8 посебних соба и 3 двособна, а према коришћењу: 22 су стално настањена, а 6 напуштених за дуже вријеме.
Воде.
Насеље се водом снабдијева из 4 стара заједничка, убла и 15 приватних бистијерни. До 1918. год. и нешто мање до 1941. за вријеме сушних љета, Када су воде пресушивале, ишло се по воду (и гонила стока на појење) на изворе Шаник (Његуши) и Пиштет (под Буковицом). Чинила су то постала ћеклићка села, сем Језера и Драгоми Дола.
Становништво.
У Петровом Долу сада живе (августа 1972) сљедећа домаћинства:
-Калуђеровићи (4),
-Павлићевићи (5),
-Мирковићи (10) и:
-Поповићи (1).
Послије 1945. иселило се 33 мјештана (29 на Цетиње). Повремено долази 5 д. У Војводину су колонизована 2 д. Раније је на рад у друге земље ишло 14 мјештана; сада има 12 дневних миграната (до Цетиња).
Занимање станоцништва и остали подаци о селу.
У новије вријеме село је доживјело знатне промјене. Пошто је претежни дио кућа у периоду 1941–45. био спаљен, то су њихова обнова и реновирање, почев од промјене крова који је мање-више био од сламе, па до подвајања кућа изједна на „камару” и на друге просторије, унеколико измијенили изглед кућа и села у цјелини. Промјене се огледају и у измјени дворишта, тараца и ограда. Знатно губећи своју традиционалну сточарску функцију, која је представљала окосницу живота, село је извјесно мијењало и своју физиономију, добијајући уредније обрисе. Томе је умногоме допринијео раније изграђени пут. Истина, брже промјене кочио је недостатак електричног освјетљења, које је од Бајица доведено тек 1972. године. Убрзо је .електрифицирано 10 кућа, да би остале затим дошле на ред.
Иначе, село је релативно добру основу за сточарство имало у прилично шумовитом и пашњачком предјелу званом Кошарице, који се стере источно и југоисточно од села – између Границе (1063 m), Дeбељака (1029 m), Голе главе (1113 m) и Чепурина дола (890 m). У том неравном, Разуђеном простору, који има изглед површи, мјештани имају (боље рећи имали су, јер су их раније интензивно користили) најприје братственичке дионице, а затим у оквиру њих парцелисане посједе. На њима су по стајницама и торовима држали стоку, често и преко зиме, док су на зиратном земљишту по вртачама и валама гајили кромпир, раж, кукуруз и главати купус. За зимску прехрану стоке сјекло се много листа и виша. Да се то не би преносило у село, стока се углавном ту задржавала преко зиме. Доцуше, с јесени се доста стоке клало ; правила се кастрадина и продавала на Цетињу и y Котору. Исто тако, и бијели мрс, кромпир и купус. Петродољани су сјечом шуме у Кошарицама увелико снабдијевали Цетиње дрветом за огријев. Сносили су га на коњима или на леђима. Извјесну олакшицу у вези са продајом млијека мјештани су имали за 5—6 година уочи задњег рата. На Мулиновом почивалу била је приватна мљекара која је откупљивала млијеко и правила сир, масло и путер.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)