Порекло презимена, село Чево (Цетиње)

13. маја 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Чево, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налази се на 31. километру пута од Цетиња према Никшићу и Даниловграду. Има релативно повољан топографски и географски положај. Прије свега раскрснички је положен између Цетиња, Никшића и Даниловграда. Исто тако, оно је значајно средиште за читаво озринићко подручје. За овај „крајишни“ дио Старе Црне Горе од давнина је било водеће средиште и језгро племена Озринића. Стере се y извјесно заравњенои подручју окруженом са свих страна ближим или даљим брдима и планинама. Положај и друге приредне одлике допринијели су да, посебно у турско доба, буде једно од најистакнутијих у историји Црне Горе. Ту је израсло, најачало и одатле се ширило моћно племе Озринићи.

Данашња територија чевског подручја обухвата уравњене, бреговите и брдске предјеле (дужином сјевер—југ 5,2 km и ширином западисток 5 km) са површином од 25,53 km2. Почев од Јанкова катуништа на сјеверу граница атара прави лук и обухвата Водни Јамић и Грубанов до, на иде преко Копитника и Мостова те, спуштајући се на Иванову главицу код Векина кука, сијече пут Велестово — Чево ; затим избија на Одровац па преко Мачијих каменица даље обухвата Добрву њиву и Дос, те сијече пут Предиш – Чево и окружава Пиштет, па у завоју избија на Планиник, одакле скреће преко Попратног дола и Равног присоја и код Машуле долази на пут Чево – Ожеговице. Одатле се преко Кужељаче наставља на Горњу плочу, Кулицу и Бијелу каменицу до на Јанкова катуништа. Граничне катастарске општине су му – Ластва на сјеверу, Велестово на истоку, Предиш према југу и Бата и Прентин До на западу.

Насеље се (код цркве) налази на Висини од 755 m.

Историјат.

Kao жупа Кучева (Цуцева, Цуцеви) помиње се у љетопису попа Дукљанима у 12. вијеку, а затим „у најстаријим сачуваним которским списима из 1326–37. године. По свој прилици, под тим именом није се подразумијевало само Чево, него цио предио данашњег племена Озринића. Под тим називом (Озрихнићи) племе се први пут помиње 1411, а у которским споменицима 1430. године. У турским дефтерима 1521. и 1523. год. у Озринићима је заведено 37, односно 18 кућа. Уједно су наведени и Војновићи са 13, односно 6 кућа, за које Ђурђев претпоставља да су то „можда Војинићи, сада у Чеву”. Према М. Болици, Озринићи су имали 60 кућа и 100 војника, а почетком 19. вијека у Озринићима или Чеву, како наводи Дипре, било је 110 кућа и 275 војника. Године 1865. пописано је 156 д. (Војинићи 80 и Мишке 78), затим 1883. 136 (Војинићи 68 и Мишке 68) и 1903. 159 (Војинићи 79 и Мишке 80). Године 1879. чевска капетанија је заведена као једно село – Чево, а имала је 450 д. са 2.244 становника (1064 м. и 1180 ж.). Те године било је 30 д. која су имала по 8–10 чланова, а 9 са 10—15. Ердељановић је у Чеву набројао 65 д., а према подацима из 1925. год. 162 са 933 становника. А затим: y 1948 (101 :424), 1953 (107 :444), 1961 (98 :378) и 1971 (63 : 271). Од задњег броја те године у насељу је Од рођења живјело 189, а остали су досељеници – из исте (63), других Општина Црне Горе (16) и изван ње (3), односно из сеоских насеља (75), мјешовитих (2) и градских (4). Од њих се само 17 доселило прије 1941, а остали послије те године. Дневних миграната је тада било 12. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (19 : 11), са 2 (17 :9), са 3—5 (37 :25) и са више од 5 (25 :20). Истовремене промјене у старосне-полном саставу мјештана виде се из података: y првој групи било је 161 110 (ж. 81 :59), у другој 152 :106 (ж. 89 :62) и у трећој 65 :54 (ж. 39 : 28). И поред смањења броја становника (за око 100) y посматраном интервалу се запажа да демографска пропорција између односних група није знатно поремећена, те да је репроцукција становништва, иако извјесно стагнирајућа, задржала своју равнотежу. То је посљедица наведених, релативно повољних географских чинилаца.

Структура становништва.

У истом периоду образовна структура мјештана била је: без школе 124 :62 (ж. 96:50), са четворогодишњем 130 : 93 (ж. 55:48), са осмогодишњом 23 :40 (ж. 9 :18), са средњом 9 :7 (ж. 1 :2), са вишом и високом 4:6 (ж. 1 : 0) и квалификованих радника 2 : 13 (ж. 0 :5), а неписмених 77:49 (ж. 68 :42), од којих су старији од 35 г0дина 72 :47 (ж. 64 : 41).7 У овом погледу Чево се разликује од највећег дијела насеља Старе Црне Горе.

С друге стране, тада је посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (22 : 12), до 2 ћа (6 : 10), од 2 до 5 (12 : 15), са 5—10 (17 :8), са 10—15 (11 :4) и са више од 15 ћа (30 : 16), односно: пољопривредних 43:24, мјешовитих 33:16 и непољопривредних 22:25.

У 1953. години 148 активних издржавало је 261 лице; y пољопривреди 112 : 186, .а са личним примањима било је 35. Тада је у друштвеним службама радило 19, у занатству 3, y грађевинарству 2 и у индустрији 2. У наредна два пописа однос истих лица био је: активних 127 : 64 и издржаваних 213 : 162, y пољопривреди првих 96:54 и других 110 : 93, а са личним примањима 38 :25. У ванпољопривредним дјелатностима радило је: у индустрији и рударству 0 : 5, у саобраћају, трговини и угоститељству 4 :9, y друштвеним службама 21 : 12 итд.

Тип села.

Будући да је у подручју чевске „заравни“ и њеног обода размјештено 11 мањих и већих насељених локација (Мишке, Војинићи, Доњи крај, Заљуће, Првета, Крижев до, Кута, Јама, Папратни до, Митарца (код Тољића) и Близурат које условно можемо третирати као засеоке, може се рећи да Чево припада типу полуразбијених насеља. Мишке као највећи заселак имају 15 кућа, а средња удаљеност кућа од Близурата као средишта насеља je око 0,7 km, највећа је до Јаме и Доњег краја, око 2,5 km. Кроз насеље дужином око 3 km пролази пут од Цетиња (асвалтиран 1971) који се код самог средишта рачва према Никшићу (изграђен 1957–61) и Даниловграду. У насељу, као мјесном средишту, постоје пошта, амбуланта, задружни дом и школа. Пошта ради од 1918. године. Најприје је радила у приватној кући y Мишкама, па у згради бивше жандармеријске станице на Близурату, у којој је сада школа, касније у задружном дому, па опет сада y приватној кући у Мишкама. Амбуланта је изграђена 1947. године и у њој ради један санитет, а једном седмично долази љекар. Задружни дом је изграђен (има 13 просторија са 600 м2) 1948. године. У њему су мјесна канцеларија (од 1950. До 1970. била је и читаоница), затим процавница Земљорадничке задруге, сала за скупове и кафана. Друга продавница је y приватној кући на Мишкама. Прије рата радио је овдје и моторни млин.

Од 87 кућа y насељу 73 су приземне, 11 на изби и 3 двоспратне. Од њих је 66 покривено тиглом, 12 сламом и 9 каменим плочама; 41 је са дашчаним плафоном, 27 са малтерисаним и 19 без плафона. У међуратном периоду преправком и доградњом на 8 кућа углавном је дограђено 28 соба, кухиња и остава. У стамбеном фонду пописано је 85 станова са З.292 m2, од којих су 39 из првог, 21 из другог, 21 из трећег и 5 из четвртог периода. Осам станова је y друштвеној својини. Станова са отвореним огњиштем било је 41, са земљаним подом 6 и са електричним инсталацијама 47. Према врсти су: 41 једнособни и гарсоњере, 30 посебних соба и 9 двособних. Тада је било настањено 65 станова, затим 2 привремено и 19 напуштено за дуже вријеме.

Становништво.

У населу живе:

-Вукотићи (12 д.),

-Драшковићи (11),

-Дамјановићи (7),

-Ђукановићи (6),

-Вулаши (6),

-Татари (3) и по 1 дом:

-Вујовићи, Оташевићи, Рогановићи, Ђуришићи и Радусиновићи.

У поратном периоду иселило се 47 лица; чланови већег броја њихових домаћинстава повремено долазе, највише из Цетиња, Београда и Титограда. Истовремено је у насељу напуштено 8 кућа, а исељеници су у другим мјестима, колико је мјештанима познато, подигли 11 кућа.

Чево, опјевано као крваво разбојиште и гнијездо јуначко, не само што симболизује свијетле традиције црногорске прошлости, него, нарочито у доба Николе I Петровића, и свиту староцрногорског племства, његову специфичност, славу и моћ. Његови најизразитији представници били су Вукотићи, посебно оџак војводе Петра Вукотића, таста краља Николе. Његова кућа данас напуштена, али још добро очувана, је веома вриједан архитектонски представник „црногорске палате“, који би заједно са још неколико њој сличних кућа требало обновити и конзервирати.

Воде.

Чево и нека села у Његушком пољу су једина сеоска насеља (ако се у њих буквално могу сврстати) која одраније имају водовод. Овдје, у пећини званој Орлујина, удаљеној од средишта насеља око 0,5 km, руски инжењер Игор Сукачев пројектовао је 1931. године депозит и водовод, а већ идуће године у мјесту су почеле да се користе три јавне чесме (у Кути, Близурату и Мишкама). Касније је једна проведена до школе. Осим њих највеће изворске воде су Јама и Јамица. За појење стоке користе се стари извори Велика и Мала локва, Кута, Попов до, Јама (мала), Близурат, Трудов до и друге мање; има их 12. Сем највеће школске (заједничке) бистијерне на Близурату, y свим засеоцима има по неколико приватних бистијерни, односно укупно 33. Ублови су најстарији, а бистијерне су изграђене – 8 до 1918. године, 29 од 1918. до 1941. и 6 послије 1945. године. Раније се, у вријеме великих суша и оскудице воде, из удаљених села догонила стока на чевске ублове ради појења.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Откада је 1955. год. уведена електрика, у стандарду мјештана су, особито посљедњих година, настале крупне промјене. До септембра 1972. (када су ови подаци добијени) било је електрифицирано 48 кућа, углавном средишњих дијелова насеља, тако да је огњиште и електрични шпорет имало 17 д., електрични и обичан шпорет 20, фрижидер 15, телевизор 14, радио–пријемник 16, транзистор 11, грамофон 13, машину за прање веша 2, а затим само огњиште 4, огњиште и обичан шпорет 31, само обичан шпорет 5, црепуљу и сач 15, вериге 52, старије врсте кревета 11, столовачу 48, скрињу 15, новије постеље 55, кауч 16, фотеље 5, гусле 57 и „библиотеке“ 30 са око 2.000 књига.

Чево је од давнина сточарски крај. Истина, и за земљорадњу су овдашњи услови погоднији него у великом броју насеља Старе Црне Горе. Но, и за једно и за друго били су потребни, а и данас, иако знатно мање, многобројни помоћни објекти. Овдје је, како подаци показују, више заступљена приземна кућа, што је природно, јер има више простора за њену градњу. Тјескоба дакле није условила грађевинске вертикале са избама у доњем спрату, већ је y заравњеним крајевима било

могуће и подизање сусједних или додатних објеката за стоку и оставу. Таквих објеката, намијењених стоци, међу којима је знатан број грађен у кречу, анкетар је евидентирао 78. Од њих је 51 грађен до 1918. године, 9 од 1918. до 1941. и 18 послије 1945. године. Новије куће су махом грађене на темељу старих, углавном њиховим реновирањем. Ипак, 20 их је и даље покривено сламом, а 7 плочама. Поред њих су бројне, обично сухозидне кућарице за живину, као и додатне или издвојене просторије за магазине. У насељу се и данас, мада неупоредиво мање него раније, користи 10 гумана.

Дворишта, пак, међу којима су многа неограђена, мање имају функцију обора него у другим насељима, у којима им је локација више кршевита и тјескобна. Овдје их има 81 кућа, а њихова просјечна површина је око 120 m2, 14 их је ограђено зидом, 9 дрветом или жицом, а 58 је без ограде. На другој страни заравњени простор пружио је могућност претежном дијелу кућа да има окућнице. У односно вријеме њихов број и површина изгледали су овако: 32 д. имала су окућницу са површином од 200 m2, 6 од 200 до 400, 10 до 400~до 600, 1 од 600 до 1.000 и 2 од 1.000 m2 до 1 рала. Обично се користе за поврће и воће. Друга имања се или настављају на окућнице или су удаљенија и разбацана. Њихова средња удаљеност је: ораница 0,4 km, ливада 0,6 km, пасишта 0,8 km и шума и брањевина 1,5 km.

Чевљани су до задњег рата изјављивали стоку на Ластву, Копитник и Лисац. Тамо је око 35 д. имало стаје иторове, а око 15 њих је другима давало стоку на чување. Одмах у поратним годинама (до 1950. а нешто мање и до 1960. године) катуновање се прилично одржавало, а затим је, може се рећи, нагло опало. Данас на катунима стаје има 7 д., а 6 њих даје стоку на чување у Дробњаку и Лукавици.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.