Порекло становништва села Бобија, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Захвата веома разбијена крашка узвишења крајњег сјевероисточног дијела Ријечке нахије. Налази се између Kapуча и Горњег блата, односно између Рваша, Додоша, Жабљака и Доње Љешанске нахије. Насеље је разбацано по многим увалама, рупама, долевима и вртачама. Са сјевера, почев од Живкове рупе, граница његовог атара води ка југоистоку преко Брестоловог дола на Горње блато, којим сe наставља јужно до Дола на Кошћеловом бријегу, одакле ниже Грабовог потока избија на Вељи залаз, а затим се гребеном Ломпареве горе процужава до под Радов крш, а одатле преко Мочваре на Врбицама и повише Додоша излази на ријеку Каратуну; даље ријечицом Малим провозом, поред Рогана скреће западно према Каручу, од којег се преко Даин-дола и гребеном Весца продужава до на Живкове рупе. Поједини дијелови насеља су на прилично неуједначеној висини; сеоска црква је на 130 m, а атар, чија је дужина (З-И) 3,8 km и ширина (С–Ј) 2,4 km, захвата 7,83km2 површине.
Постанак села.
Бобија је релативно младо насеље. Њено подручје се, према констатацијама Ердељановића и Јовићевића, најприје више привремено и у сточарско сврхе, почело насељавати од средине 18, односно стално од почетка 19. вијека. Ширење Цеклињана према Бобији и сусједним ријечким селима повезано је са истрагом потурица и њиховим поступним истискивањем из ових крајева, које је вршено било силом било откупом њихове имовине. О тој куповини имевине сачувани су и уговори; један, на примјер, из 1746, а други из 1748. године. Према Јовићевићевом мишљењу, Ријечка котлина (овдје, он свакако мисли на доњи дио долине Р. Црнојевића – П. Р.) почела се насељавати око 1750. године, а Превлака, Друшићи и Рваши мало доцније, негдје од 1770. до 1790. год. У исто доба, или мало прије, насељена су доња села, а тако и Добрска “Жупа, Јанковићи, Метеризи и Чешљари. Дакле сва су ова села млада, њихов постанак пада прије неких 150 година или и мање. Сеоске куће cy поново грађене, и не зна се, да је која кућа саграђена на каквој озидини, јер прве куће бјеху сухомеђе. . . „Кад су Цеклињани од Турака купили Рваше“ – наставља Јовићевић су и Бобију. Бобија ги Пипац, како се прича, били су својина старе цркве на Балијама код Жабљака. На гразвалинама те цркве Турци су саградили џамију и приложили јој Бобију и Пипац. Сада, пошто то купише Цеклињани, они, знајући да је то била црковина, уступе Бобију и Пипац „цетињском манастиру, чија је својина и остала до 1855. године, када ју је продао књаз Данило 1. Цеклињанима и Љешњанима, и од тада су се људи почели селити ,у Бобију. У вези са овим Јовићевићевим наводима треба напоменути да се овдје мисли на поновна насељавања поменутих насеља (вјероватно чак и .Бобије иако се она у поменутим турским дефтерима не помиње). Јер Ђурђевљеви налази у турским дефтерима недвојбено утврђују да су ова насеља (или већи дио њих) била од раније насељена.
Комуникације и прираштај становништва.
Бобија је подједнако удаљена од Цетиња и Титограда – око 22 km. Проходност њеног простора је бар у неким дијеловима у новије вријеме побољшана; грубо пробијени путеви изграђени су: до Пипца, засеока у Рвашима, до кога је од пута Титоград–Цетиње изграђен крак дуг 2,5 km 1910. од., пут до Краћедола дуг 4 km изграђен 1930. године, затим од кућа Јанковића до Мухавог дола (дуг 2 km; изграђен 1965 г.) и од Вукових зграда до Рогана (дуг 1 km; 1973. год.). Ипак, већи дио Бобије је и даље слабо проходан; до већине заселака стиже се крчаницима. Дужина пјешачких стаза у селу је око 7 km.
Преко цеклинског краја је иначе водио значајнији средњовјековни пут од Котора за Рибницу, која је била важна раскрсница путева према унутрашњости, првенствено према косовској области. Остаци тога пута, „како је установио Јовићевић, видни су на многим мјестима. „Прелазио је преко Заграбља, излазио преко Кабли, преко Врана „стијене низ Лупоглав поред Стругара, преко Sannea-Заплоча, Доњих Улића (гдје се види тај ста.ри друм, a то мјесто се зове Калдрма) ждријслом преко Ћепаче, Брова, Крчког ждријела, Влахиње, кроз Метеризе, преко Лалина ждријела, Госпоштина, низ Рваше, преко Пипца на Каруч, пољем испод Бобије y Жабљак, на стари мост, од којега се виде клачни остаци. Бобија је 1883. године имала 17 д. а Ердељановип их је 1910/11. у њој набројао 35.
Према подацима из 1925. у њој je живјело 40 д. са 199 становника, а затим: 1948 (48:287), 1953 (50:317), 1961 (54 : 298) и 1971 (48:191). Од задњег броја те године је 150 мјештана од рођења живјело y истом мјесту, а остали су досељени из сеоских насеља исте (19) и других општина Црне Горе (2’2); до 1941. године доселило се 23, а остали послије. У задња два пописа састав домаћинстава према броју чланова био је: са 1 (3:4), са 2 .(4:12), са 3-5 (19:20) и са више од 5 (28:15), тј. са 6 до 8 (20 :10) и са преко 8 (8 :5). Ови и горњи подаци показују да је број домаћинстава углавном стагнирао па извјесно и број становника, иако се колебао и нарочито опао y задњој декади. На такво стање такође указује старосне–полни састав Мјештана; у првој групи је у истом периоду било 133:69 (ж.63:23), у другој 119:70 (ж. 64 :40) и у трећој 46 :52 (ж. 34 :26). Уочљиво је дакле опадање радног и повећање старијег становништва.
Структура становништва.
У исто вријеме образовне одлике мјештана биле су: без школе 91:45 (ж. 56:40), са четворогодишњом 130:95 (ж. 64:34), са осмогодишњом 17:22 (ж. 8 :7), са средњом 4 :5 (ж. 1:1), ca високом 1:0, а ·неписмених 52: 40 (ж.44:З7), од којих старијих од 35 година 45:39 (ж. 38 :.35). Квалификованих радника тада је било 2:5.
Cа друге стране, посједовна и доходовна структура домаћинстава ‘je y истој дскади изгледала овако: без земље (0 ·0), до 2 ха (48 :8), са 2-5 (6:29) и са преко 5 (0 : 11), односно: пољопривредних 39 :34, мјешовитих 15 :12 и непољопривредних 0 :2. Као што се види, исељавање је овдје проузроковало изразите посједовне промјене. Међутим, промјене y врстама домаћинстава према њиховом дохотку су релативно изостале. Ово стога што је насеље доста удаљено од градских средишта.
У 1953. години 98 акТивних издржавало је 213 лица; у пољопривреди 87:191, док је било 6 лица са личним примањима. У грађевинарству су радила 4 лица. У наредна два пописа тај однос се измијенио тако да је првих било 117 : 92 и других 168 : 92; у пољопривреди 106 : 83 и 132 :81, а лица са личним примањима било је 7.
Тип села.
Бобија је типично разбијено насеље. Средња удаљеност кућа од средишта насеља је око 1,2 km, а међу засеоцима око 0,7 km; 42 куће у насељу размјештене су у 14 заселака, и то: у Вукоцренцу 1, у Радишевој продоли 5, Вуковим зградама 4, Роганима 4, Црковним рупама 4, Краћедолу 8, Вуковом лугу 1, Церовом поду 5, Ћајин долу 1, Кошћелачком бријегу 3, Брестолоку 2, Буроњском долу 3 и Мухавом долу 1. Куће су — приземне (20) и на изби (22); све су под тиглом; 4 су са дашчаним плафоном, 27 са малтерисаним и 11 без њега. У међуратном периоду преправком и доградњом на 10 кућа направљено је 10 соба, а у поратном на 18 њих, 14 соба, 12 кухиња и 5 остава. У периоду 1941—45. порушене су 4 куће. У стамбеном фонду села пописано је 1971. 48 станова са 2.332 m2 од којих су: 31 из првог, 8 из другог, 5 из трећег и 2 из четвртог периода. Међу њима је са отвореним огњиштем било 38, а са земљаним подом 3. Према врсти су: 21 двособни, 10 једнособних и гарсоњера и 17 посебних соба. Тада су сви били настањени.
Становништво.
У насељу живе:
-Драгојевићи (13 д.),
-Шофранци (9),
-Јанковићи (6),
-Брновићи (6),
-Вукмировићи (4),
-Татари (4),
-Краљевићи (3),
-Ђуришићи (3) и:
– Поповићи, Газиводе и Вукчевићи по 2 д.
У поратном периоду иселило се 67 лица, и то y Титоград 55, Котор 5, Цетиње 3, Панчево 2 и у Друшићс 2. Повремено долази 26 лица. Овдашњи мјештани су y Титограду подигли 6 кућа. У Америку је на рад ишло 9 лица; сада је само 1 дневни мигрант.
Воде.
Насеље се водом снабдијева из бистијерни којих има 48. Међу њима су 3 братственичке и 1 заједничка. Бистијерна при Црној главици, на Церовом поду је својина Брновића, изграђена око 1820. године; убао (више природна бистијерна) звани Просјек је својина Драгојевића, рађен око 1850. године; бистијерна звана Развршје изграђена око 1870. год. својина је Вукмировића и Драгојевића. Незасвођена вода, која је заједничка за читаво село, изграђена је, како се сматра, 1750. године.
Остале бистијерне изграђене су – до 1918. године 2, у међуратном периоду 4 и y поратном око 38. Осим њих, неки засеоци што су ближе Скадарском језеру, користе његову воду за појење стоке, а исто тако и ријетке пријезерске изворе за пиће.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Електрично освјетљење село је добило 1972. године. До августа 1974. год. електрифицирано је 35 кућа. За то вријеме прибављено је 7 електричних шпорета, 3 фрижидера, 1 телевизор и 7 радио–пријемника (било је и 10 транзистора и 5 грамофона). Други елементи стандарда изгледали су овако: 15 домаћинстава имало је само огњиште, 26 огњиште и обичан шпорет, 7 огњиште и електрични шпорет (то су 7 поменутих), 15 црепуљу и сач, 35 вериге, 8 старе врсте кревета, 30 столоваче, 15 скриње, 35 нове постеље, 10 кауче, 15 гусле итд. Посљедњих година, дакле, промјене y кућном стандарду су знатне и убрзане.
Што се тиче помоћних објеката, они су због поглавите намјене стоци, били, а и сада су, (без обзира. на велико смањење сточног фонда) бројни. Многи су додуше запуштени, а има их и обновљених; сада у селу постоје 42 штале, а 20 двобојних кућа користи доњи спрат за оставу, магазин, живину и нешто мање за стоку. Према старости штале или појате су: 26 од прије 1918. године, 8 из међуратног и 9 из поратног периоца. Новије су у ствари добро преправљене или обновљене старе. Значајан додатни простор кућама су, иако релативно мала, дворишта (имају их 32 куће), затим тараце, нарочито оне са тријемовима, као и простор испод њих. Прва су раније много више служила и као обори за стоку, живину, свиње и товарне животиње. Посљедње је y овом беспућу држало свако домаћинство; поглавито магарад.
Осим тих објеката, мјештани Бобије су попут других из пријезерских села имали, а неки и сада имају, рибарске куће поред Скадарског језера. Оне су обично мале, сухозидне или кречне и не високе. Такве 2 у Роганима се и сада користе, а 4 су запуштене. Њихова локација је у односу на риболовишта повољна. Власници из Радишеве продоли имали су такву кућу на Радишевом оку. Ове врсте кућа имају огњиште и камену или бетонску копању (корито, обично 1,5 х 1 m са 50–60 cm дубине) у којој се могло посолити до 100 лама (канта са 18 kg тежине) рибе. Послије сољења, риба се (највише укљева) сушила изнад огња. Због природне, „тјескобне” локације кућа, окућнице су претежно мале. Од постојећих 28, на примјер, 12 су до 200 m2, 8 од 200 до 400, 6 Од 400 до 600 и 2 од 600 до 1000 m2. Има их на подзидама и обично су под поврћем, воћем и виновом лозом. Друга имања су размјештена или недалеко од кућа, или су разбацана по малим крашким депресијама. Њихова средња удаљеност од кућа је: ораница око 0,4 km, ливада око 0,7 km и шуме и брањевине око 0,9 km.
Бобија нема своју „планину“. Због нискогорице у брдском камењару више су се држале козе. Овце су се преко љета давале на чување у Комовима или у Морачи. Са друге стране, имали су имања (сада су више под водом) у Цеклинском пољу. и то Од Мирачице, западно Од Жабљака, до Пејака.
Ту се највише сијао кукуруз и уз њега бостан, тикве, пасуљ, лубенице, поврће. Сијање и берба кукуруза вршили су се у међуповодњима; прво од средине јуна до средине јула, a друго најдаље до средине октобра.
На острвима у Скадарском језеру Бобијаши ништа нијесу имали, а на свим брдима која су на територији Бобије (осим Бузе, која је била комуница засеока Краће до и Додоша) знало се чије је што; све је y приватном посједу – испарцелисано.
Традиционални и ·новији скупови одржавају се у Вуковим зградама, гдје су црква и једино гробље у толико разбацаном селу. Ту се (изузев мјештана из Кошћелачког бријега, Церовог пода и Брестолока, који се сахрањују у љешанском селу Сињац) сахрањују Бобијани.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)