Порекло презимена, село Бјелоши (Цетиње)

8. мај 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Бјелоши, општина Цетиње – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налазе се изнад Цетиња, на сјеверној подгорини Ловћена. За пут Цетиње–Иванова Корита везује их крак (дуг око 0,6 km) изграђен 1937. године. Средина села удаљена је од Цетиња 5 km, од Иванових Корита 9 km, Од средишта Бајица 5 km, од Горнича 2 km и од Очинића 3 km.

Граница атара села на сјеверу почиње од Шеврље па сијече пут за Цетиње и преко Лекве, Голог бријега, Веље пољане и стазе за Цетиње, спушта се на Мали Боровик, а затим преко Шушњатог и Пољанског бријега избија на Хум. Одатле ка западу скреће на Осмогрк и Катин крш и избија на Мајсторицу, па затим сјеверно од пута за Иванова Корита, и даље Преко Селине, Колбдача и Змијине главице до Шеврље.

Насеље се (црква је усред села) налази се на, висини од 884 m, а атар, чија је дужина (СИ-ЈЗ) 4,6 km и ширина (СЗ–ЈИ) 1,6 km, захвата 9,40 km2 површине.

Историјат.

Помиње се y повељама Ивана Црнојевића 1485. и 1489. године. Према турским дефтерима, 1521. и 1523. годоне Бјелоши су имали 46, односно 32 куће, а по М. Болици, 24 дома и 70 војника. Почетком 19. вијека Дипре и Сомијер за војнике наводе исти податак а за куће 25. Године 1879. имали су 33 д. са 148 становника (81 м. и 67 ж.), а 1903. 44 д. Ердељановић је, евидентирајући братства, набројао 46 домаћинстава, а према подацима из 1925. год. насеље је имало 49 д. са 170 становника. Даље, пак, према наредним пописима било је 1948 (52 : 225), 1953 (54 :258), 1961 (53:230) и 1971 (48 :208). Од задњег броја те године 169 лица je од рођења живјело y месту, а остали су били досељеници, и тог из исте (32) и других општина Црне Горе (7); до 1941. године доселице се 14, а остали послије.

Дневник миграната је y задњој пописној години био 46 (сви сем 1 радили су у Цетињу). С друге стране, састав домаћинстава према броју чланова у задња два пеписа био је: са 1 (7 :7), са 2 (5 :9), са 3—5 (26 : 17),· са 6-8 (3 : 10) и са преко 8 (2 : 5). А структура мјештана према старости и полу: у првој групи 93 : 76 (ж. 60 : 43), у другој 102 : 90 (ж. 56 :47) и у трећој 33 :42 (ж. 17 : 21).

Структура становништва.

Истовремено је састав мјештана према образовању био сљедећи: без школе 75:62 (ж. 62 :47), са четворогодишњом 93 :62 (ж. 36 :29), са осмогоцишњом 8 : 19 (ж. 2 :10), са средњом 2 :2 (ж. 0 : 1) и квалификованих радника 13 : 20 (ж. 1 : 2), а неписмених је било 45 : 33 (ж. 38 : 28), од којих старијих од 35 година 40 :31 (ж. 33 :27).3

На другој страни је y истом периоду посједовна и доходовна структура домаћинстава била: без земље (4 : 10), до 2 ха (23 : 38), са 2—5 (11 : 0) и са преко 5 (15 :0), односно пољопривредних 7:5, мјешовитих 42 :11 и непољопривредних 4 :32.

У 1953. години 72 активна издржавала су 166 лица, односно у пољопривреди 50 : 91, а било је 20 лица са личним примањима. У наредна два пописа однос истих лица био је: првих 105 :73 и других 106 : 105; у пољопривреди 32 :27 и 35 : 17, а лица са личним примањима 19 :30.

Једне и друге године y индустрији је било упослено 36 : 30, у управи 8 : 4, y грађевинарству 3 : 0, у саобраћају, трговини и угоститељству 7 : 11, итд.

Тип насеља.

Насеље сачињавају три засеока: Екалов бријег (6 кућа), Јовановићи (9) и Грљевићи (27). Средње растојање између њих је око 150 m. Обзиром на то да су куће у њима груписане, Бјелоши се могу сврстати у збијено насеље. Куће су: 15 приземних и 27 на изби; само су 2 покривене сламом, а остале су под тиглом; са дашчаним плафоном су 24, са малтерисаним 14 и без њега 4. У међуратном периоду преправкама и доградњом на 8 кућа изграђено је 5 соба, 5 кухиња и 3 оставе, а у поратном на 17 кућа 16 соба, 13 кухиња и 5 остава. Истовремено су запуштене 3 и напуштене 3 куће. Мјештани су y Цетињу подигли 3 куће. До задњег рата, међутим, пола кућа је било под сламом. У стамбеном фонду села пописано је 48 станова и 1.969 m2, Од којих су из првог периода 10, из другог 3, из трећег 21 и из четвртог 14; 3 су имала отворено огњиште, а 1 земљани под. Према врсти су: 28 једнособних и гарсоњера, 13 посебних соба, 5 двособних и 1 трособни. Сви су били настањени.

Становништво.

У насељу живе:

-Јовановићи (15 д.),

-Липовине (9),

-Перовићи (9),

-Кокотовићи (4) и:

-Ђаконовићи (4).

Повремено долази око 30 чланова домаћинстава који имају удјела у овдашњој старевини. У Војводину су послије рата колонизована 4 д. са 28 чланова, а иселило се 36 лица, од којих у Цетиње 24.

Највише до првог свјетског рата, на рад у С. Америку (23) и Јужну Америку (7) ишло је 30 мјештана. Данас је толико дневних миграната – до Цетиња.

Воде.

Насеље се водом снабдијева из 20 бистијерни, од којих су 2 изграђене прије 1918. године, 7 Од 1918. до 1945. и 11 послије 1945. Све су, осим 2, приватне. Прва заједничка изграђена је 1938. године и поклоњена школи 1947, а друга је власништво Јовановића, изграђена 1955. године. На периферији насеља постоји велика природна локва, звана Лашор. Прије рата била је оскудица y води, па се стока појила на Ублима бјелошким, у Доњем пољу код Цетиња. Кад је стока била у планини, појила се на извору Соко бјелошки, који се налази изнад села, удаљен око 2,5 km.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Електрично освјетљење уведено је 1961. године. Данас у селу 17 домаћинстава користи огњиште и обични шпорет, 3 огњиште и електрични шпорет, 18 само електрични шпорет, 15 фрижидер, 14 телевизор, 20 радио-пријемник, 20 транзистор, 16 грамофон, а затим 9 гусле, 20 стари прибор за печење хљеба, 13 старе врсте кревета, готово сва столоваче, 7 скриње, 35 новије постеље, 10 кауче, 5 фотеље итд.

Бјелоши су, првенствено због ловћенских испаша, били изразито сточарско насеље. У ту сврху били су нужни бројни помоћни објекти. Данас, рецимо, y насељу има 36 штала (појата), а у 22 куће се доњи спрат користи за стоку и оставу. Поготово раније, сви вањски објекти (појате, живинарници, свињарници) били су грађени у сувомеђи и покривени сламом. Сувомеђом су била ограђена дворишта, која мање–више имају све куће. Она су коришћена и као обори за стоку. У исту сврху коришћени су и користе се простори испоц тараца на „двобојним“ кућама.

Окућнице су, због положаја и груписаности кућа, мале. Највише се користе за поврће, нарочито купус и кромпир. Средња удаљеност осталих имања је око 1,3 km, а највећа до 2,5 km. Она су доста разбацана; у новије вријеме се братственичке имовинске цјелине знатно ремете. Имања су понајвише, како казују мјештани, на казму и бургију извађена. Отуда се у обрадивом дијелу атара запажају бројне гомиле камена и међе.

Старосједиоци и придошлице су на почетку запосиједали мало земље, па су временом напорним радом крчили, разбијали и одстрањивали камење ради ширења имовине. Нико Марков Јовановић, рецимо, купио је 1929. године 10—12 рала трлежине (слабе камените земље), коју је дуго морао прочишћавати од камена, како би је боље користио за обраду и испашу. На таквом земљишту највише се сијала раж, лећа и хељда. Због обиља шуме (у Ловћену), довољно камена на дохвату и близине Цетиња, мјештани су се раније много бавили печењем креча. Поменути Нико је, на примјер, сам у Цетињу продао око 50 клачина (кречана). Поред тог напорног, али уносног посла, мјештани су Цетиње такође увелико снабдијевали дрветом за огрев, а исто тако месом, млијеком и преко љета ловћенским снијегом. Брали су се и продавали руј и пелим, а жито се углавном мљело на Ободу.

Бјелошка планина се простире изнад села, падинама Ловћена, односно између бајичке и очинићке планине. Према првој граничи је линија од Седла ка Мајсторици до Давинине каменице, а према другој потезом Растов до–Попов кам. Коришћена је за испашу и сјечу шуме. У испаши су права била неограничена, а шума се периодично (након 5—6 година) парцелисала за свако домаћинство. Дрва су се редовно брала и на магарадима сносила на Цетиње. У испашном дијелу планине, тј. на катунима, уочи задњег рата је 13 д. имало спремишта за стоку и становање чобана, док је 12 њих другима давало стоку на чување. У поратном периоду катуне је у просјеку користило по 5–6 д.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.