Порекло презимена, село Томићи (Бар)

Порекло становништва села Томићи, општина Бар – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Налазе се између Овточића и Доњих Брчела. Од Вирпазара су удаљени 12 km. Са сјевера се граниче ријеком Ораховштицом; са истока их од Доњих Брчела разграничава линија на правцу од Скоровице преко старе цркве (за коју се сматра да је из доба Немањића) до Пличебрда на цести Вирпазар–Цетиње: са југа и југозапада брдом Стругови и са запада Овточићима, односно линијом Од извора Смоков вијенац па потоком који од њега настаје и преко мјеста Поткућишта до Царинана Ораховштици. Само насеље је већим дијелом лоцирано подножјем Струга и мањим у двијема утолеглицама. Атар села jе дуг (CИ-JЗ) 4,4 km, широк (З–И) 1,2 km и захвата површину Од 4,85 km2. Средина села (код цркве) је на висини од 260 m.

Историјат.

Помиње се заједно са неким црмничким селима y повељи Ивана Црнојевића 1482. године. У дефтерима из 1521. и 1523. године заведено је као село са 19 кућа. Готово један вијек касније Болица пише да је имало 40 домова и 88 војника. Почетком 19. вијека Дипре и Сомијер за куће наводе исти податак, а за војнике – први 100, а други 75. Године 1899. имали су 74 д. са 318 становника (158 м. и 160 ж; писмених 64 м.  и 3 ж.), а 1903. 73д. Припадали су брчеоској капетанији. Према Ердељановићу село је имало 78 д., а 1925. 68 са.340 становника. По новим пописима број једних и других кретао се: 1948 (55 :143), 1953 (50 : 146), 1961 (42 :110) и 1971 (31:76). У посљедњој години их је 53 од рођења живјело у селу, а 23 се доселило, и то: из сеоских насеља исте (13) и других општина Црне Горе (10); 11 прије 1941, а остали послије те године. Дневних миграната је било 12. У задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (6 : 13), са 2 (6:5), са 3-5 (12 : 11) и са више од 5 (4 :2). Истовремено је састав главних старосно–полних група био: прве 25 :15 (ж. 11 :7), друге 51 :35 (ж. 44 :18) и треће 34 :26 (ж. 23 :20).

Структура становништва.

Према образовним обиљежјима, мјештани су били: без школе 43 :29 (ж. 42 : 29), са четворогодишњом 39 :26 ·(ж. 14 : 10), са осмогодишњом 3 :8 (ж. 0 : 1), са средњом 2 :0 (ж. 1:0), са високом (1:0) и квалификовани радници (5 :6), а неписмених је било — 32 :21 (све жене), од којих старијих од 35 гоцина 31 : 20.

У том периоду посједовна и доходовна структура домаћинстава била је: без земље (8:1), до 2 ха (10:24), са 2–5 (13:6) и са 5 и више ха (11:0), односно пољопривредних 14:0, мјешовитих 20 : 1 и непољопривредних 8:30.

У 1953. години 75 активних издржавала је 62 лица; у пољопривреди 55 :34. У грађевинарству је тада радило 13 лица. У наредна два пописа однос активних био је 38 : 14, а издржаваних 57 : 39; у пољопривреди – првих 24 : 1 и других 26:0. Лична примања једне и друге године имало је 15:23, а y ванпољопривредним дјелатностима радило је 3 : 10.

Тип села.

Без обзира на то што у појединим дијеловима села живе поједина братства, куће у селу су толико груписане да Томићи припадају збијеном типу насеља. Имају 30 кућа (јуна 1972. године), од којих су 15 приземне, 12 на изби и 3 двоспратне. Све су под тиглом, а 18 је са дашчаним плафоном, 10 са малтерисаним и 2 без њега. У међуратном периоду у 5 кућа направљене су 4 собе и 2 кухиње, а у поратном у 15 кућа 8 соба, 8 кухиња и 2 оставе. У број кућа није урачунато 8 запуштених, махом раскривених кућа. Стамбени фонд села пописан је (1971) као 29 станова са 949 m2, од којих су 14 из првог, 6 из другог, 2 из трећег и 7 из четвртог периода. Према врсти су: 23 посебне собе и 6 једнособних и гарсоњера. Од њих је 7 било напуштено на дуже вријеме; уврштени су y станове који служе за одмор и рекреацију.

Воде.

Село се водом опскрбљује са извора Смоков вијенац и Врелеза, који се налазе на периферији насеља, а такође и из 8 приватних бистијерни. До рата су на Врелези и извору Зграде (1 km ниже села) била 3 млина, док је са Смоковог вијенца, око кога су се раније трвили са Педгором, наводњаван комплекс земљишта, звани Кућишта.

Становништво.

У селу живе:

-Ђоновићи (18 д.),

-Раткнићи (3),

-Ћетковићи (1), и:

-Љешевићи (1).

Повремено долази 7 д. (из Бара 2, Цетиња 2, Београда 2 и Котора 1). До рата је одавде ишло у Америку 27 мјештана. Сада у С. Америци и Канади има десетак породица — поријеклом из Томића. Мада се сматра да су остала, мања братства, старија, Ђоновићи су се држали као јачица. Братствеништво се у унутрашњим односима села одржавало и кроз право прече купње имања; водило се рачуна да се њихове цјелине сачувају од туђице. Ђоновићи су по огранцима имали гумна за групно коришћење. У истом смислу важили су и односи у коришћењу планине и др. Ритуалом сеоског заједништва сматрало се ношење литија на Павин дан (13. јул.) Литије су полазиле из села, па преко Подгора и преко врха Шљеке долазиле на извор Видран и враћале се границом према брчеоској планини. Ношење литија од села, па кроз планину и натраг трајало је више од 4 часа.

Занимање становништва и остали подаци о селу.

Електрично освјетљење село је увело 1952. године. До јуна 1972. било је електрифицирано 28 кућа. Тада је 15 домова користило огњиште, 4 огњиште и обичан шпорет, 1 огњиште и електрични шпорет, а 11 само обичан шпорет; 10 их је имало фрижидер, 10 телевизор, 20 радио-пријемник, 8 транзистор, а затим 15 црепуљу, сач и вериге, 3 старе кревете, 12 столоваче, 10 старе ковчеге за оставу, 12 старе постеље, 5 кауче, итд.

Куће y селу су y просјеку омање, а исто тако, због њихове збијености, и дворишта. Па ипак, због посједовања „планине“ и бројне ситне стоке, на релативно стијешњеном међу-кућном простору грађене су стаје, најчешће у сувомећи и покривене сламом. Дворишта су уједно била обори за стоку, а избе y доњем дијелу куће користиле су се за крупну стоку, живину и оставу. У Односно вријеме евидентирано је 18 штала или појата, од којих је 11 било изграђено прије 1918, 4 y међуратном и 3 преправљене y поратном периоду. Куће на изби су са Tapaцама које у оваквом поднебљу имају незамјењиву функцију. Поткровље се користило за оставу фрута, првенствено жита и мрса, а вино и много мање ракија се у бачвама и димиџанама смјештало било у горњем или доњем дијелу куће.

Окућнице су углавном пониже села; обично су под бостаном и виноградом, који су махом на подзидама. Ти дијелови имања се и сада углавном обрађују. Некадашње веће оранице су поглавито заливађене или су под дјетелином. Домаћинства држе по коју краву, па им сада обезбјеђују бољу исхрану.

Раније је главни ослонац за пашу била планина, а катуни незамјењива стјецишта љетнзег и неријетко јесењег, па и зимског боравка. Пићна трава и лисната нискогорица, затим сјеча листа за сточну зимницу, испаша и брст коришћени су као главни чиниоци екстензивног сточарства. Планина Томића пружа се од Кругова повише села па до Паштровске горе, Односно до извора Видрана. Дуга је око 4, а широка око 1,5 km. Издијељена је на приватне посједе. Извјесне површине су укомуњене по групама појединих домаћинстава, најчешће no огранцима братстава. Направљене ублове, међутим, користили су сви Томићи, бранећи каткада да их користе друга села. Раније су тамо биле бројне, обично сухозидне стаје и торови. Вртачасте и доловите „равни“ коришћене су за обраду. Највише обрадивог земљишта је у дијелу планине званом Вељи до, недалеко од Видрана. Ту су се на Павин дан скупљали Црмничани и Паштровићи. Иначе, планина Томића се са истока граничи брчеоском, са запада подгорском и са југа паштровском планином.

Око разграничења и похаре догађала су се, посебно с Паштровићима (у доба Петра I и Његоша), трвења и неспоразуми. Понекад су појединци из Томића ноћу упадали у торове Паштровића и отимали стоку. Њихову територију су за вријеме Аустрије извјесно сматрали другом државом.

ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.