Порекло становништва села Трново, општина Бар – Црна Гора. Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Положај села.
Налази се близу Комарна. У насеље се долази краком пута, дугим 2 km (изграђен је 1935. год.), који према селу скреће од цесте Вирпазар—Р. Црнојевића. Смјештено је ободом изразите уздужне увале, окружене брдима и планинама. На сјеверу се уздигнутим површинама, званим Племера и Градишта, разграничава од Љуботиња, са сјевероисточне и источне стране су вијенци Стрехе, Растовице и Ушитца, а са југоистока увала Туње, док су са југа и југозапада вијенци Малог брда и Свињштика. Дужином (СИ—ЈЗ) од 3,2 и ширином (С–Ј) од 1,2 km атар села захвата 4,21 km2. Насеље се (код цркве) налази на висини од 350 m.
Историјат.
Помиње се 1234. године. По дефтеру из 1521, y коме је заведено као махала, имало је 23 куће, а 1523. године, записано као село. Почетком 17. вијека Болица наведи да је имало 40 д. и 100 војника, а исто тако, региструјући га као село y области љуботиња, казује да је имало 14 кућа и 40 војника. Почетком 19. вијека Дипре и Сомијер казују исте, прве Боличине податке. Године 1899. имало је 38 д. са 189 становника (100 м. и 89 ж.; писмених 31 м. и.2 Ж.). Ердељановић је, међутим, навео број домаћинстава по братствима, али за „становништво цијелог предјела Трнова“ укључујући дакле и Комарно. Из тог броја не можемо издвојити посебне падатке за Трново. Са друге стране недовољно поузданим могу се сматрати и поцаци из 1925. године, по којима је село имало 94 д. и 408 становника. При томе мислимо на данашњи статистички округ села. На ову напомену упућује чињеница да је 1948. године у селу било 35 д. са 169 становника. Разлика између ових података умањује вриједност првих, и поред тога што узимамо y обзир апроксимацију демографских губитака и исељавања.
Структура станоовништва.
У посљедња три пописа, пак, Трново је имало: 1953 (32 д: 126 становника), 1961 (32 : 105) и 1971 (19 :74). У задњој години пописано је 50 мјештана који од рођења станују у селу, а остали су досељени из (11 из сеоских и 4 из градских насеља) исте (15) и других општина Црне Горе (9). Тада су била 4 дневна мигранта. У Задња два пописа домаћинства су према броју чланова била: са 1 (6:5), са 2 (6 : 1), са 3–5 (12:9) и са више од 5 (5:4).
Истовремено је структура главних старосно–полних група била сљедећа: прва 49 : 28 (ж. 23 : 15), друга 36 : 31 (ж. 20 : 18) и трећа 20 : 15 (ж. 14 : 11).
Према образовању, мјештани“ су били: без школе 43 : 2’2 (ж. 42 : 19), са четворогодишњом 39:34 (ж. 14 :28), са осмог0дишњом 2 :5 (ж. 2 :5), а неписмених је било 19 :6 (ж. 17 : 15), од којих старијих од 35 година 19 :15 (ж. 17:14).
У истом периоду посједовна и доходовна структура домаћинстава изгледала је овако: без земље (6:О), до 2 ха (20 : 15) и са 2 – 5 (3:4), а према дохотку: пољопривредних 14:5, мјешовитих 4:6 и непољопривредних 5 : (s. У 1953. години., 72 активних издржавало је 50 лица; у пољопривреди 66:44, док je лица са личним примањима било 5. У наредна два пописа тај однос је био: активних 28:20 и издржаваних 69:45 ; y пољопривреди првих 26 : 17 и других 40 : 15, док је лица са личним примањима било 8 :9.
Тип села.
Састављено из двају дијелова; Горњег (7 кућа) и Доњег краја (14), Трново припада збијеном типу насеља. У оба дијела куће су мање-више груписане, а растојање између њих је око 100 m. Први дио смјештен је југоисточним подножјем Свињштика, а други је југоисточно, ниже првог, на рубу увале, тј. подножјем брда Стрехе. Од постојећих кућа 16 је приземних, а 5 на изби. Покривене су тиглом ; 11 је са дашчаним плафоном, 6 са малтерисаним и 4 без плафона. У међуратном периоду y 3 куће направљене су по 3 собе и кухиње и 2 оставе, а y поратном y 6 кућа по 3 собе, кухиње и оставе. Запуштених кућа има 5. Стамбени фонд је пописан као 21 стан, са 697 м2, од којих је из првог периода 12, из другог 5, из трећег 3 и четвртог 1; 14 их је било са отвореним огњиштем, а сви су без електричне инсталације. Према врсти су: 13 једнособних и гарсоњере, 3 посебне собе, 4 двособни и 1 трособни; 2 стана тада нијесу била настањена, 4 су коришћена за одмор и рекреацију, а и за вријеме сезонских радова.
Воде.
Село се опскрбљује живом и акумулираном водом. Сјеверозападно од села је извор Учак, који се раније много користио; сада се каткада користи преко љета, када воде затаје или пресахну. Њиме се углавном користи Горњи крај, док Доњи узима воду са извора Ушитац, који не пресушује. У селу је и заједничка бистијерна, коју називају Нова вода, а задужбина је (од прије 100 година) Михаила Павићевића Вујовића. У приватном власништву је 6 бистијерни ; преко љета готово редовно пресушују. Ушитац је један од ријетко уређених извора у Старој ЦрнојГори. Прилаз, сједишта и корита су му озидана у камену. Мјештани кажу да се на њему уочи балканских ратова појило по неколико хиљада грла стоке. Недалеко, на супротној страни од њега, су три веће пећине – Грбочица, Бабатуша и Спила.
Становништво.
У селу су јула 1973. године живјели:
-Печурице (10 д.),
-Вујовићи (4),
-Планинићи (2) и по 1 дом:
-Љешевићи, Вуксановићи и Петровићи.
Повремено из Титограда и Вирпазара долазе 4 д. У Војводину је колонизовано 5 д.; вратило се 1. На рад у друге земље раније је ишло 19 мјештана.
Занимање становништва и остали подаци о селу.
Будући да у селу није уведено електрично освјетљење, промјене у стандарду су увелико изостале. У поменуто вријеме 2 д. су имала само огњиште, 17 огњиште и обичан шпорет, а 1 само обичан шпорет, затим црепуљу, сач и вериге 8, столоваче 4, стари сандук за оставу 13, а од новијих ствари – готово сва домаћинства новије постеље и столице, 3 кауче, 7 транзисторе итд.
Што се тиче помоћних објеката, овдје их је, за разлику Од претходних села, сразмјерно више. Разлог је у томе што је и приземних кућа више. Све куће имају ограђена дворишта и оборе. Штале су обично у продужетку кућа или испод њих. Прве су обично грађене у кречу, а друге су више сувомеђе, покривене сламом или плочама. Дијелови дворишта који су ближе кући махом су поплочани, а поред врата куће, са једне и друге стране су ту и тамо истесане каменице за сједење. Куће су више y издвојеном положају него збијене и до свих њих се долази сеоском улицом. Због таквог положаја, око њих гдјегдје ближе или нешто даље су окућнице. Највећи број испарцелисаних налази се на подзидама. Ораница је неупоредиво мање него раније. Сада се више држи крупна стока, а радних руку је мало, па су ливаде више заступљене.
Трново је y склопу допунског племена, како смо напоменули, имало сва права коришћења племенског комуна и риболова. Ова права, према констатацији Ердељановића, датирају од друге половине XVII вијека, када су Трново и Комарно ступили y племенску заједницу са Дупилом.
До припајања је дошло послије трвења и сукоба око граница и права учешћа y риболовима између Ријечке и Црмничке нахије. Оба села су као географска цјелина природно гравитирала језгру територије дупиоског племена, које су до тада сачињавали Дупило и Попратнице. На тај начин је дупиоско племе знатно ојачало и као такво, ширећи територију према Скадарском језеру, учвршћивало своје право у риболовима и комунима, посебно у Фучкој гори. Међутим, због топлог поднебља и раније јаке маларичности Скадарског језера преко љета, Трново је попут околних села првенствено ситну стоку давало на чување ловћенским чобанима. А те стоке је прије балканских ратова било око 700 грла, уочи другог свјетског рата око 500, а данас пет пута мање.
Имања у ужем дијелу атара су y знатној мјери очувана као братственичке цјелине и углавном подијељена на два дијела. Доњокрајска имања простиру се од улаза у село до његове средине (до цркве), а горњокрајска од цркве до љуботињске границе.
ИЗВОР: Према књизи Др Павла С. Радусиновића „Насеља Старе Црне Горе, посебни део“, издање Београд 1986. године. Припремио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)