Y-ДНК хаплогрупа G2a-L497>Y128028

10. априла 2021.

коментара: 0

ПИШЕ: Јован Бојанић ([email protected])

Објављено: 8.4.2021. | Допуњено: 8.4.2021.

Преузмите бесплатно PDF верзију чланка.

Кратак опис

Y-ДНК хаплогрупа G2a-Y128028 представља најчешћи балкански огранак старије мутације L497, присутне у Европи још од доба неолита. Међу српским носиоцима хаплогрупе G грани L497 припада око 65% тестираних, док подграни Y128028 припада готово 90% тестираних L497 из свих етнолингвистичких области српског народа.

Старост

Грана L497 је најчешћа и искључиво европска варијанта хаплогрупе G. Настала је пре око 10.700 година, а најскорији заједнички предак свих данашњих носилаца живео је пре око 7.200 година, [1] извесно на подручју Европе, јер се ова грана не среће ван ње, изузев исељеника у последњих неколико векова. [2]

Подграна о којој ће бити речи у овом тексту – Y128028, настала је пре око 2.800 година, док је најскорији заједнички предак њених носилаца по тренутним проценама живео пре око 1.200 година, у доба раног средњег века. [3]

Распрострањеност

Хаплогрупа G је у Европи најучесталија на подручју Корзике и Сардиније у оквиру гране G2a-L91. [4] Највећа учесталост и разноврсност подграна хаплогрупе G2a-L497 је у алпским земљама. У великој студији о аустријском Тиролу на узорку од 468 резултата хаплогрупе G 77% (362 тест.) их је припало грани L497. Према збиру свих хаплогрупа из истог истраживања (3.985 тест.), хаплогрупи G2a-L497 припало је 9% тестираних. [5] У Италији, највећи део тестираних хаплогрупе G у областима где она прелази 10% а који припадају грани L497 је забележен у долини Борбере у Пијемонту и Волтери у Тоскани. [6] Међу Швајцарцима је хаплогрупа G присутна са око 9%, [7] док највећи део уз велику разноврсност одлази на грану L497.

С друге стране, њена подграна Y128028 има доста другачији распоред. Изузев Срба, до сада је на основу јавно доступних и резултата из студија популационе генетике Y128028 пронађена у Бугарској, Грчкој, Ираку, Италији, Северној Македонији, Румунији и Украјини.

У великом истраживању генетичке слике Бугарске грана L497 je најприсутнија на североистоку и западу земље, [8] а дâ се претпоставити да највећи део одлази на Y128028 због неколицине јавних резултата Бугара. Једини познати грчки Y128028 хаплотип је са Кефалоније. Ирачки хаплотип је лоциран у Наџафу, јужно од Багдада, а најближе везе показује са Рунчевим са запада Бугарске, па нема сумње да је релативно скоријег балканског порекла. Y128028 Италијан је пореклом из околине Трента у Тиролу. [9] У студијама из 2011. и 2019. године уочљив је по један Y128028 хаплотип међу православним Македонцима. [10], [11] На југоистоку Румуније у Каларашију, пронађен је један хаплотип који припада овој подграни. [12] Два нејавна хаплотипа са FTDNA из Украјине су лоцирана на подручју Черновца у Буковини. По вредностима својих маркера нимало се не разликују од балканских носилаца Y128028. Такође, препознатљиво је неколико Y128028 хаплотипова у раду о популацији Хрватске, [13] а подграна је потврђена и код једне муслиманске породице са Пештери. [14]

Y128028 међу Србима

Подграна Y128028 је присутна на целокупном српском етничком простору – од Горског котара и Жумберка до Старе планине, Власине и Скопске котлине. Самим тим, она покрива све матичне крајеве српског народа одакле се становништво вековима исељавало на север и запад из различитих базних области (динарска, косовска, моравско-вардарска и шопска). Процентуално је најчешћа међу Србима на Кордуну (8,22%), у Мачви (4.72%) и Расини (4.14%). На микро подручјима са озбиљним узорком, најучесталија је на подручју општина Александровац (7,69%) и Нова Варош (5,88%). Збирно, припада јој око 1,80% тестираних са Српског ДНК пројекта (јавни и нејавни резултати). Закључно са крајем марта 2021. године, 113 резултата са Српског ДНК пројекта је потврђено или на основу хаплотипова са великом вероватноћом предвиђено да припада овој подграни. [15] Овом броју треба додати и неколико десетина резултата без STR маркера и дубље SNP анализе са 23andMe  (од којих се мањи број налази у табели СДНКП), који због припадности узводној грани L42 извесно у огромној мери јесу и Y128028+. [16]

Прилог 1. Сви потврђени и предвиђени G2a-L497>Y128028 са Српског ДНК пројекта

Од 113 претходно поменутих резултата, њих 41 (36.28%) се због просечних или специфичних хаплотипова које тренутно не деле ни са ким налазе у категорији „без припадности одређеном роду“.

Прилог 2. Боје означавају обављену врсту STR теста

Највећи део потврђених и предвиђених Y128028 хаплотипова са Српског ДНК пројекта је сврстан у неки од 20 постојећих генетичких родова. Статистички, у питању је 72 (63.72%) тестираних. Од тог броја, велика већина (17 родова са 52 тестираних) одлази на родове за које тренутно није познато да ли припадају некој од до сада откривених подграна испод Y218028. Важно је нагласити да се у пракси формирање и груписање појединца у генетичке родове дешава када више тестираних дели специфичне вредности STR маркера. Поред тога, у особитости српске етнографије и родова на Српском ДНК пројекту треба додати и слављење исте (често ретке) славе, повезаност на основу етнографске литературе или предања, као и географску блискост и слична метанастазичка кретања (сеобе). Неке Y128028 родове карактеришу сви или више ових фактора, док су неки родови мање сигурни и настали су пре свега на основу географске блискости и исте славе (уз просечне хаплотипове).

Прилог 3. Бројеви и латинична слова означавају специфичне вредности на STR маркерима

Једина три рода чија је подграна позната су матично везана за српске динарске области.

Y128028>BY195513>FT221531

Овој подграни припадају Бојанић из Старог Влаха (општина Рудо) и Бојанић из Славоније (по предању „са тромеђе Црне Горе, Босне и Србије“), а вероватно и нејавни резултат из Прибојске бање. Бојаниће и нејавног тестираног поред исте славе карактерише и вредност 576=16.

Y128028>Y128646>Y60799

Корјенићи – Земуновићи су стари разгранати род сродних братстава са подручја некадашње жупе Врм код Требиња. Тестирани из овог рода углавном имају просечне вредности хаплотипова. Изузев Јаничића из Броћанца Вилушког код Никшића, резултати тестираних из матице су још увек нејавни.

Y128028>Y128646>Y60799

Добро профилисан род присутан у више српских крајева. Тестирани који му припадају славе ретку славу (Игњатијевдан) и имају специфичну вредност 389=30, а матично подручје им је по свему судећи Требиња. Поред припадности истој подграни, због поменуте вредности коју имају и неки Корјенићи могуће је да је мутација Y60799 настала у Херцеговини.

Прилог 4.

Филогенетички низ

Као у случају целокупне L497, тако је највећа разноврсност и присутност очинских грана и Y128028 у алпском подручју. Тренутно се на нивоу Y128028* (*означава негативан или непознат резултат на низводне гране) од иностраних хаплотипова налази само Италијан из Трента. Филогенетички најближи нашој Y128028 припада сестринској подграни Z39499, а заједнички очински SNP им је Z39501. Тестирани Z39501>Z39499 пореклом је Судетски Немац из плзењске области у Чешкој Републици. По тренутним проценама ова веза потиче из старијег гвозденог доба. [17]

Њихова очинска грана – YSC33, је нешто веће старости (3400 год. до заједничког претка), [18] али много веће географске распрострањености. Укључујући тестиране који припадају низводним подгранама и оне на YSC33* нивоу, поред Балкана и раније поменутих резултата ван њега, присутна је у Аустрији, Енглеској, Ирској, Италији, Немачкој, Пољској, Финској, Француској, Холандији, Швајцарској и Шведској. [19]

Прилог 5. На стаблу нису приказани YSC33* Србин из Црмнице и Бугарин из Великотрновске области јер сигурно припадају Y128028. Стабло приказује само тестиране на YSC33* и Z39501> нивоу

Од по два Y128028 Србина и Бугарина који су урадили Big Y тест (уз помоћ којег се откривају нове мутације) формиране су 2 српско-бугарске гране које сежу у средњи век. Y128646 Бугарин је пореклом из Копривштице, а BY195513 из Миланова у Софијској области. Самим тим, јасно је да не постоји искључиво по једна стара српска или бугарска грана већ више заједничких, па је питање колико ће се оваквих веза у оквиру Y128028 још открити.  Унутар сваке од ових и будућих српско-бугарских грана ће се са већим бројем дубље тестираних рачвати засебне српске односно бугарске подгране. То наравно не искључује могућност постојања искључиво српских или бугарских грана. Овакве или сличне везе су приметне и код других хаплогрупа. [20]

Древна ДНК

Хаплогрупа G је присутна међу скелетима бројних археолошких налазишта евроазијског простора. Попут највећег дела грана хаплогрупе G у Европи, и L497 се везује за неолитске земљораднике са подручја Анадолије и северне Месопотамије, који су почели насељавати Европу почетком 6. миленијума п.н.е., доносећи са собом нови начин привређивања који се разликовао од ранијих ловачко-сакупљачких заједница. Управо је хаплогрупа G са својим гранама појединачно најзаступљенија међу скелетима неолитских култура Балкана и средње Европе, почевши од најстарије старчевачке, па све до касније винчанске. [21]

У контексту L497 занимљив је узорак који припада очинској грани L140, а пронађен је на налазишту винчанске културе у Барањској жупанији у Мађарској. [22] Нашој Y128028 је тренутно филогенетички најближи узорак римског војника из Минхена који припада грани L42> Z40854>Y64315. [23] Узорак потиче из 300 године н.е., а показује нешто већи удео медитерана у аутосомалној (свеукупној) генетици у односу на друге узорке из студије. [24]

У раду у којем су објављени археогенетички узорци са подручја Француске од мезолита до гвозденог доба, пронађена су три L497 узорка (са анализираним подгранама), датована на млађе гвоздено доба. Нажалост, аутори нису навели налазишта са којих они потичу. У истом раду, један G2a узорак без наведене гране датован на позну халштатску/рану латенску културу је пронађен на граници Француске са Немачком.

У табели су наведени сви тренутно познати археогенетички L497 узорци.

Старост Налазиште Период SNP
3340-2945 п.н.е. Budakalász-Luppa csárda, Мађарска Баденска култура L497>Z1815 [25]
0-300 н.е. Некропола Пећине, Виминацијум, Србија Римско царство L497 [26]
100-400 н.е. Некропола Пиривој, Виминацијум, Србија Римско царство L497>Z1815 [27]
300 н.е. Минхен, Немачка Римско царство L497>Z1815>L42>Y64315 [28]
400-600 н.е. Crypta Balbi, Рим, Италија Касна антика L497>Z1815> Y3101>S2795 [29]
580-620 н.е. Barbing-Irlmauth, Регензбург, Немачка Рани средњи век L497>Z1815 [30]
900-1050 н.е. Kopparsvik, Готланд, Шведска Викиншко доба L497>Z1815> S23438>S18765 [31]
900-1200 н.е. Varnhem, Skara, Шведска Викиншко доба L497>Z1815>Y7538 [32]
1280-1430 н.е. Villa Magna, Анањи, Италија Средњи век L497>Z1815> Y3101>FGC8346* [33]
1480-1490 н.е. Cancelleria, Рим, Италија Ренесанса L497>Z1815> S23438>S18765 [34]

Закључна разматрања

Дефинитиван закључак о пореклу и почецима присуства Y128028 на Балкану тренутно није могућ. Изворно, као главна хаплогрупа неолитских земљорадника Европе и Анадолије у виду својих предачких грана, временом се стопила са индоевропским освајачима који су утицали на бројност и нестанак култура неолитског становништва Европе. Плодно тле за опстанак и ширење је нашла међу индоевропским културама Алпа и Горњег Подунавља. Према раније изнетим подацима из студија популационе и археогенетике, јасно је да извориште ранијих мутација подгране Y128028 произилази са простора средишње Европе у периоду када се тамо формирају и шире култура поља са урнама (1300-750 п.н.е), [35] односно халштатска култура (800 – 500 п.н.е). [36] Ове две археолошке културе се као предачко подручје наше Y128028 додатно подупиру кроз локације и време живљења најскоријег заједничког претка YSC33 хаплотипова.

Касније везе тог подручја са Балканом су најпознатије продором келтског племена Скордиска 279. године н.е., који у свом ратном походу долазе и до средње Грчке. [37] Почетком н.е. потпадају под римску власту цара Тиберија, након чега почиње њихова постепена романизација. [38] У вези Y128028 индикативно може бити доказано присуство римских војника пореклом из Алпа на Балкану. У конкретном случају, у питању су припадници помоћних одреда римске војске из кохорта II Alpinorum и III Alpinorum лоцирани у провинцијама Панонији и Далмацији, који порекло воде од келтских алпских племена која су потпала под власт Рима 15 године п.н.е. [39], [40]

Због каснијих продора са севера који кулминирају словенским насељавањем, романофоно становништво Балкана се постепено повлачи у две сигурне зоне – ка приморским градовима, и у освајачима недоступне планинске области у дубини полуострва. Историји најпознатија и највећа таква област која је дуго одолевала словенизацији и представљала брану између две групе јужних Словена простирала се на широком подручју Тимок-Осигово-Шара. Управо ту се због раније изнетих података о старости и гранању  Y128028 можда крије могућа матична област Y128028 на Балкану.

О тој зони су нашироко писали поједини историчари и лингвисти, [41] а једну од најбољих дефиниција тог простора дао је Тибор Живковић: „Од ушћа Тимока преко источних подножја планина дуж српскобугарске границе до Осогова, па даље до Овчег Поља и јужно од Тетова, налази се један сноп изоглоса који би морао бити стар бар хиљаду година. Могућно je да су словенске групе продирале дуж два основна правца, преко Паноније и преко данашње Влашке, па тако биле међусобно раздвојене планинским масивом источне Србије. Тако се управо на овом правцу, од Тимока до Тетова, задржало ромејско становништво чије je вишевековно присуство на овим просторима условило стварање језичке пукотине између две словенске групе. У том случају староседелачко становништво се временом одсељавало према североистоку, у данашњу Румунију, док је једним делом пословењено доцнијим ширењем граница српске средњовековне државе. У суштини, претпоставка o постојању једног несловенског народа као физичке препреке између западнојужнословенске и источнојужнословенске групе, прихватамо као сасвим могућу, тим пре што би се источни део рашке области и Ниш нашли у оквиру те зоне раздвајања.“ [42]

У контексту предсловенског становништва, треба истаћи то да Y128028 није забележена код Цинцара и Грка (осим поменутог хаплотипа), већ је практично присутна само код словенског становништва Балкана (Срби и Бугари). Такво стање ствари  може ићи у прилог томе да се Y128028 нашла у апсолутном словенском окружењу, без даљег контакта са романофоним и гркофоним становништвом Византије у остатку Балкана. Истовремено, постојање два Y128028 хаплотипа на југозападу Украјине, као и даље везе са Чешком, могли би подупрети тезо о словенском пореклу ове гране, у случају да се не докаже скорашње порекло Украјинаца са ових простора.

Својом раширеношћу и разноврсношћу међу Србима јасно је да је Y128028 била саставни део почетака етногенезе српског народа на овим просторима.

На крају, најобјективнији закључак би била народна изрека да је време најбољи судија. Оно ће показати истину кроз већи број (дубље) тестираних, а надајмо се и археогенетичке радове. Самим тим, овај текст је и позив на сарадњу тренутним и будућим Y128028 тестиранима ради откривања нових чињеница и занимљивости о нашем прапореклу.

Познати припадници

Милан Обреновић (1767. и 1780. — 1810), руднички војвода из Првог српског устанка, син Обрена Мартиновића из Бруснице и полубрат по мајци кнеза Милоша.

Капетан Марко Музикравић (1915 – 1945), командант Првог шумадијског корпуса – Горски штаб 56, Југословенске војске у отаџбини.

Мило Ломпар (1962), српски историчар књижевности и есејиста, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, председник Задужбине Милоша Црњанског, некадашњи генерални директор Политике и потпредседник Српске књижевне задруге. Пореклом од Ломпара из Цеклина.

Владимир Југовић (1969), бивши српски фудбалер и репрезентативац.


[1] https://www.yfull.com/tree/G-L497/, приступљено 31.3.2021.

[2] Rootsi et al., (2012). Distinguishing the co-ancestries of haplogroup G Y-chromosomes in the populations of Europe and the Caucasus. European Journal of Human Genetics, стр. 7, DOI: https://doi.org/10.1038/ejhg.2012.86

[3] https://www.yfull.com/tree/G-Y128028/, приступљено 31.3.2021.

[4] Rootsi et al., стр. 3

[5] Berger et al.,(2013). High resolution mapping of Y haplogroup G in Tyrol (Austria), Forensic Science International: Genetics, Volume 7, Issue 5, ISSN 1872-4973, стр. 529-536, DOI: https://doi.org/10.1016/j.fsigen.2013.05.013

[6] Grugni V et al., (2018). Reconstructing the genetic history of Italians: new insights from a male (Y-chromosome) perspective, Ann Hum Biol, ;45(1):44-56, стр. 7 DOI: 10.1080/03014460.2017.1409801.

[7] Martin Zieger, Silvia Utz., (2020). The Y-chromosomal haplotype and haplogroup distribution of modern Switzerland still reflects the alpine divide as a geographical barrier for human migration, Forensic Science International: Genetics, Volume 48, 102345, ISSN 1872-4973, стр. 5, DOI: https://doi.org/10.1016/j.fsigen.2020.102345

[8] Karachanak-Yankova., et al. (2013). Y-Chromosome Diversity in Modern Bulgarians: New Clues about Their Ancestry. PloS one. 8. e56779. 10.1371/journal.pone.0056779, DOI: https://doi.org/10.1371/journal.pone.0056779

[9] https://www.familytreedna.com/groups/g-ydna/, приступљено 31.3.2021.

[10] Jakovski et al., (2011). Genetic data for 17 Y-chromosomal STR loci in Macedonians in the Republic of Macedonia, Forensic Science International: Genetics, Volume 5, Issue 4, ISSN 1872-4973, стр. 108-111, DOI: https://doi.org/10.1016/j.fsigen.2011.04.005

[11] Jankova et al., (2019). Y-chromosome diversity of the three major ethno-linguistic groups in the Republic of North Macedonia, Forensic Science International: Genetics, Volume 42, ISSN 1872-4973, стр. 165-170, DOI: https://doi.org/10.1016/j.fsigen.2019.07.007

[12] Stanciu et al., (2010). Population data for Y-chromosome haplotypes defined by 17 STRs in South-East Romania, Legal Medicine, Volume 12, Issue 5, 2010, ISSN 1344-6223, стр. 259-264, DOI: https://doi.org/10.1016/j.legalmed.2010.05.007

[13] Mršić et al., (2012). Croatian national reference Y-STR haplotype database. Molecular biology reports. 39. 7727-41. 10.1007/s11033-012-1610-3, DOI: https://doi.org/10.1007/s11033-012-1610-3

[14] https://bosnjackidnk.com/porijeklo-porodice-ujkanovic-iz-drazevica-kod-sjenice/, приступљено 31.3.2021.

[15] https://dnk.poreklo.rs/DNK-projekat, приступљено 31.3.2021.

[16] Y-ДНК резултати са 23andMe и остали (без хаплотипова)https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1193.0, приступљено 31.3.2021.

[17] https://www.yfull.com/tree/G-Z39501/, приступљено 31.3.2021.

[18] https://www.yfull.com/tree/G-YSC0000033/, приступљено 31.3.2021.

[19] https://learn.familytreedna.com/y-dna-testing/big-y/big-y-block-tree/, приступљено 31.3.2021.

[20] Више о томе на теми „Шопско-динарска веза (ДНК)“ https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=2386.msg63503#msg63503, приступљено 31.3.2021.

[21] Mathieson et al. (2018), The genomic history of southeastern Europe, Nature, volume 555, стр. 197–203, DOI: https://doi.org/10.1038/nature25778

[22] Lipson, M., Szécsényi-Nagy, A., Mallick, S. et al., (2017). Parallel palaeogenomic transects reveal complex genetic history of early European farmers. Nature 551, стр. 368–372, DOI: https://doi.org/10.1038/nature24476

[23] https://www.yfull.com/tree/G-Y64315/, приступљено 31.3.2021.

[24] Veeramah et al., (2018). Population genomic analysis of elongated skulls reveals extensive female-biased immigration in Early Medieval Bavaria, Proceedings of the National Academy of Sciences 115 (13), стр. 3494-3499, DOI: https://doi.org/10.1073/pnas.1719880115

[25] Lipson et al.

[26] Прелиминарни резултат из необјављене студије.

[27] Исто.

[28] Veeramah et al.

[29] Antonio et al., (2019). Ancient Rome: A genetic crossroads of Europe and the Mediterranean, American Association for the Advancement of Science, Vol. 366, Issue 6466, стр. 708-714, DOI: 10.1126/science.aay6826

[30] Veeramah et al.

[31] Margaryan, A., Lawson, D.J., Sikora, M. et al., (2020). Population genomics of the Viking world, Nature 585, стр. 390–396, DOI: https://doi.org/10.1038/s41586-020-2688-8

[32] Исто.

[33] Antonio et al.

[34] Исто.

[35] Dragoslav Srejović, Arheološki leksikon, Savremena administracija, Beograd, 1997, стр. 548

[36] Stane Gabrovec, Jugoistočnoalpska regija sa zapadnom Panonijom, Praistorija jugoslavenskih zemalja 05, ANUBiH, Centar za balkanološka ispitivanja, Sarajevo, 1987, стр. 26

[37] Fanula Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Equilibrium, Beograd, 2007, стр. 209-214

[38] Papazoglu, стр. 261-265

[39] Snežana Ferjančić, Regrutacija pomoćnih odreda u Iliriku od Augusta do Nerona, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Odsjek za arheologiju, Zagreb, 2018, стр. 155

[40] О налазишту са споменицима кохорте III Alpinorum у западној Херцеговини детаљно у раду: Almir Marić, Evidentirani augzilijari cohors III Alpinorum equitata na Humcu, Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu, Sveska 54, Zemaljski muzej Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 2017, стр. 93-108

[41] Погледати: Павле Ивић, Српски народ и његов језик, Српска књижевна задруга, Београд, 1971, стр. 18-31

[42] Тибор Живковић, Словени и Ромеји, Историјски институт САНУ, Београд, 2000, стр. 128

Flag Counter

Аутор чланка:
Јован Бојанић

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.