Порекло презимена, село Побожје (Чучер-Сандово)

6. марта 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Побожје (по књизи Побужје), општина Чучер-Сандово, Северна Македонија. Према књизи Др Јована Ф. Трифуноског „Скопска Црна Гора“, издање Скопље 1971. годи не. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села и воде.

Насеље је на економски повољном положају, јер користи разнолике природне услове. Северни део атара, као планинска падина, представља шумско–пашњачку зону. Јужни део атара подесан је за земљорадњу. Околна су села Кучепишта са југозапада и Љубанци са истока.

Становници Побужја служе се водом са извора Пералишта, који избија у средини села.

Земље и шуме.

Крајеви атара носе ове називе: Млака, Бел камен, Провалија, Дубје, Две реки, Букова глава, Шипашна, Голем осој, Паламида, Извор, Пештерска река, Угљаришка река, Бадеми, Рид или Дуб, Турчевска река, Иконица, Кремење, Оприн дол, Старо ђубре, Рамно (то је на планини), Говедарник, Пуклотина, Моравски камен, Мали пут, Брегови, Рајчин брест, Опловце, Ловџиница, Бара, Чајина рупа и други.

Тип села.

Побужје је збијеног типа. Дели се на Горњу, Средњу и Доњу махалу. У свакој махали куће појединих родова образују посебне групе, којих има више. Главније су: Поповићева, Трајановска, Чанковска, Ђаковска, Кметовска, Дандаровска група (кажу још „маала“) и друге. Простор звани Пералиште претставља центар насеља.

У свему село има 139 домова.

Прошлост и старине.

Под именом Побужда село се помиње у 13. веку (1258.—1277. г.). Поред других насеља у Скопској области, тада је и оно било даровано скопском манастиру Св. Ђорђу — Горгу. Други помен села (Пребужда) је са почетка 14, века: наводи се између 1302. и 1308. г. у даровници краља Милутина као део властелинства скопске–црногорског манастира Св. Никите.

Добро је очувана и народна традиција која се односи на ранију прошлост села и околног краја. Наводи се да Турци предео Скопску Црну гору у почетку нису сасвим покорили око 80 година крај је очувао локалну слободу и зато у њему нису порушени стари манастири и цркве. Неки исељеници из Скопске Црне горе, по народном веровању, тада су отишли у праву Црну гору.

У другом предању прича се, како је турски цар Мурат пре косовске битке прикупљао и припремао војску на терену сада званом Царева ливада или Караула. Налази се северно од села Побужја и Кучевишта на планинском масиву.

У Побужју и око њега такође има неколико храмова. То су манастир Св. Богородица црногорска или побушка, и цркве Св. Петка и Св. Димитрије. У рушевинама је црква Св. Илије.

Манастир Св. Богородица црногорска налази се у долини Побушке реке, око 1 км северно од села. Постојао је још у средњем веку — први пут се помиње у повељи краља Милутина од 1.300. г. Храм овог манастира повремено је поправљан. Живопис је доста очуван. За време Турака то је био један од верских и културних средишта овог краја. У раније време и у овом манастиру било је старих рукописа. Не само манастир, већ и стари конаци око њега су добро очувани. Брине се калуђер родом из суседног Кучевишта.

Крај манастира Св. Богородице су два гробља, ранијих игумана– Јанаћија Димитријевића и Варсонофија Кулинова. Први је рођен 1870. г. у скопском селу Драчеву, а умро у манастиру 1922. г. Други је рођен y руском граду Иванову 1874. г., а умро такође у овом манастиру 1955. г. Даље од манастира су гробови појединих калуђерица. На једном гробу је следећи натпис: „Монахиња Анаталиjа Русецка, 1885.– 1952. г.

Црква Св. Петка је у самом селу. Крај ње је школа. То је такође средњевековни храм – Црква Св. Димитрија је са доње стране села. Њен средњевековни храм порушила је бујица 1944. г. Одмах је саграђена нова црквица у близини старе, чије се рушевине виде. Тамо је и сеоско гробље.

Мислим, да се име насеља може довести у везу са неким поменутим храмом, можда са манастиром. На једној табли крај пута село је записано као Побожје.

Сточарство је било главна привредна грана и у овом насељу. Становници су имали на планини бачила у којима је пети боравило ишле чељади због сточарства и планинске земљорадње. Међутим, тамо су сељацима много досађивали муслимански Арбанаси из Бреста, Танишевца и других насеља на северу. То је био разлог напуштању појединих делова планинског атара.

По злу је посебно запамћен један скадарски Арбанас који је у овом крају качаково 30 година. Затим Арбанаси из Љуме имали су обичај да у свом крају саграде трло, а стоку би стекли отевши је од хришћана и y Скопској Црној гори. Ови догађаји опевани су у народним песмама.

Плоднија земља јужно од Побужја претежно је била „беглерска”: припадала је чифлик-сахибијама чија су се седишта налазила у скопским селима Радишану и Бутељу. Зато становници кажу: да су y турско време били притиснути као у орловом гнезду. По ослобођењу од Турака чифлик-сахибијска земља је откупљена.

На атару Побужја имао је мали чифлик и један Арбанас из штанинског села Бреста. У том чифлику радили су становници данашњих родова Чивлачки, Пупунови, Дориови и Качанички. Ту земљу власник је касније продао и вратио се у Брест.

Изгледа да је у Побужју било дооељеника и из оног гњиланског краја у коме има католика, или како овде кажу „латина“ (предео око села Летнице и Шашара). Зато сељаци суседног Кучевишта и Бродеца за Побужје понекад кажу да је „латинско“ насеље.

Сеоска слава је на дан М. Госпође. То је и манастирска слава. Тада се скупља бројни свет из разних насеља.

Порекло родова.

Становници Побужја деле се на старинце (39 к) и досељенике (100 к). Међу досељеницима знатне су две компоненте: једна потиче из насеља y данашњој косовској области на северу и северозападу, друга потиче из области Тиквеша на југу. Досељеници су се прикупљали за време турске владавине углавном да би се лакше бранили од насиља.

Старинци:

-Дандаровци (13 к) и:

-Шкакаровци (10 к), потичу од истог претка. Славе Св. Николу. Њихова грана били су Радићевци, сада исељени у скопско село Радишане.

-Кметови (16 к), старо им је име Башчићсви. Били су угледан род. Око средине 19. века у овом роду постојала је кућна задруга са сто чланова. Старешина задруге био је Марко Башчићевски, најбогатији сточар Скопске Црне горе: имао је око 1.000 оваца и коза, 100 свиња, доста говеда и коња. На поменуту задругу касније „навасал многу зулум’. Арбанаси су им пљачкали стоку, одводили чобане и децу, тражили уцене: „Ће му тражи пари по 100 лири или дете ће сече“. Услед. тога становници су осиромашили стоком и задруга се поделила. У овом роду зна се следећа генеалогија: Мирко (жив, 65 година) – Блажо – Никола –– Марко. Пред крај турске владавине Кметови су дали неколико познатих сељака–домаћина. — Куће стариначких родова претежно су у Средњој махали.

Досељеници са југа:

-Трајановци (15 к),

-Чанковци (15 к), и:

-Јанковци (14 к), порекло им је из неког села y Тиквсшу. Слава им је Св. Петка (27. XI). Потичу од истог претка. То су први досељеници у Побужју. Када. су дошли пре око 200 година овде су затекли мало стариначких становника. Узрок досељавања није познат. У роду Јанкови зна се следећа генеалогија: Димо (жив, 80 година) —— Доде — Ивче — Стојан — Јанко –– Цветко, који се доселио. Он је имао четири сина: Трајана, Станка, Јанка и Младена. Од Трајана потичу Трајановци, од. Станка Чанковци, од Јанка Јанковци, док од последњег сина нема потомака. Куће ових становника претежно су у Доњој махали.

Досељеници са севера и северозапада:

-Качанички (4 к, Св. Јован), пореклом су из садашњег арбанашког села Ђурђевдола код Качаника. У матичном селу живели су у кућној задрузи са 50 чланова. Једне године имали су четири девојке за удају. Зато су дошли Арбанаси на их уграбе. „Со секири и вили“ укућани су побили Арбанасе и потом се иселили y скопско–црногорско село Чучер. Преци су дошли као четири брата. Ту су се поделили. Један брат остао је у Чучеру. Други брат (Златан) прешао је у Побужје. Трећи брат населио се y Љубанцу (од њега су тамо Чанкулови). Четврти брат населио се у скопском селу Булачану.

-Ђаковци (11 к, Св. Јован у јануару), старина им је из села Танишевца на планини Црној гори. То село сада је арбанашко. Грана рода Ђаковци су Комненовци, насељени у суседном Кучевишту. У роду Ђаковци зна се следећа генеалогија: Александар (жив, 44 године) — Столе – Стевче – Петар, доселио се његов отац. Од овог рода има исељеника у скопском селу Белимбепову и у Бугарској.

-Бојчови (33 к, Св. Петка), старо презиме им је Пупућеви или Попови. Потичу од претка досељспог „од Призрен“. Њихове куће y Побужју образују Поповићеву маалу. Из старине „избегале од зулум“. Од овог рода потицало је неколико свештеника у Побужју. Једна грана овог рода зове се:

-Јошеви.

-Пупунови (5 к).

-Чивлачки (2 к) и:

-Дориови (1 к), потичу од истог претка. Славе Св. Јована. Порекло им је из данашњег арбанашког села Бреста на планини Црној гори. Тамо су им куће биле у махали Милино. У тој махали постојала је црква Св. Врачи. Село Брест раније је имало и цркву Св. Димитрија. Од рода Дориови једно домаћинство живи у скопском селу Белимбегову.

Исељеници.

Из Побужја старијих и млађих исељеника „свегде има“. Најбројнији исељеници налазе се у скопским селима Радишану (око 30 к) и Бутељу (око 10 к). Има их и у осталим скопским селима — Мралину (7 к), Драчеву (5 к), Јурумлеру (4 к), Белимбегову.

Једна група сељака колонизована је у банатском насељу Глогоњу. To су:

-Стефковићи (3 к), Ђаковићи (1 к), Марковићи (1 к) и Станковићи (1 к).

Сви исељеници били су млађи становници, припадници данашњих сеоских родова. Једни су повлачили друге, махом рођаке. Зато и у Побужју има домаћинстава која су осгала без подмлатка, Они који су одлазили део имања препуштали су браћи или су га продавали. Има и сасвим иоељених родова:

-Радићевци,

-Поповци и други.

ИЗВОР:  Према књизи Др Јована Ф. Трифуноског „Скопска Црна Гора“, издање Скопље 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.