Аустријски официр веома успешне војничке каријере и композитор познат по свега две композиције, садашње хрватске химне „Лијепа наша домовино“ и „Радо иде Србин у војнике“, Јосиф Руњанин, потиче из српске православне свештеничке (и војничке) породице из сремског села Кузмин.
Најстарије порекло породице Руњанин оставио је записано у својој аутобиографији прота Петар Руњанин, деда Јосифа Руњанина. Он каже: „Моји преци, праоци живили су у Сербији у месту близу Дрине зовом Руњани и свагда у војнама верно служили су Двору Аустријском. При војни лета 1716 (будући моја фамилија по вероватнима преданијама 60 и више душа велика) 18 оруженосни војника под Барјаком Аустријским против Турчина борило се, и лета 1718 по окончанију војне велика част моје фамилије из места Руњани у Босну, у место Бијељина пресели се, где је још скиптар аустријски власт одржавао, и тамо до лета 1737 мирно живила је. Међу тим временом мој прадеда Георгиј Руњанин имајући два сина, Стојака и Стојана, првог то јест Стојака предао је у манастир Рачу неком јеромонаху на науку, јер тамо школа неимајући, тко је сина учити хотео, моро је у манастир калуђеру предати. Духовник, учитељ мог деда Стојака, при начатији војне лета 1737 избегне са учеником у Срем, у манастир Шишатовац. По окончанији војне л. 1739. и учињеном миру, да предели бивши аустријски с десну страну Саве и дунава Турком подпадну, цела фамилија Руњанин избегне из Босне и у Славонији около Осека насели се. А Георгиј мој прадед са сином Стојаном и братом Цвејом у Герк (Вишњићево) које место истем насељавати се почело, пресели се, да би близу свог сина у науки сушца бити мого, и тамо у Герку после неког времена престави се. Мој деда Стојак по изученију у оно време обични наука, чрез блаженопочившаго Патријарха Арсенија (IV) у свештеника произведен, у Кузмину за пароха пристављен до лета 1758 живио је, и по смрти тог лета њему случившеисја, удову супругу и 4 невоспитана сина остави“.
Крсна слава породице Руњанин је Св. Јован.
Према подацима проте Руњанина, у тексту поменути Стојак Руњанин је са супругом Иконијом († 1785) имао Василија (1746-1824), Јована (1750-1783), Ивана (1752) и Арсенија (1757-1796).
Јован (1750-1783) је након женидбе ишао у рат за баварско наследство, а убрзо након повратка и преминуо оставивши троје деце иза себе. Иван (1752) је такође учествовао у рату за баварско наследство, а потом и у рату против Холандије 1784-1785. године. Имао је два сина: Јована погинулог 1806. године у рату против Француза, и Милоша преминулог 1814. године. Арсеније (1757) је погинуо у рату са Французима 1796. године оставивши иза себе синове Нестора и Николаја. Нестор је умро у гарнизону у Петроварадину 1807. године а Николај у Кузмину неоставивши потомства.
Најстарији Стојаков син, Василије (1746-1824) се оженио Аном Белић из Кузмина. Са њом је имао пет синова и пет ћерки од којих су два сина и три ћерке преминули у дечијем узрасту. Њихова преостала деца су била: Теодор († 1824), Петар (1775-1839) и Димитрије († 1830). Теодор († 1824) се рано оженио, а затим провео осам година на „француској војни“ (1793-1801), имао је троје деце али га је надживела само једна ћерка. Димитрије († 1830) је ишао чак три пута у рат против Француза, имао је само сина Лазара и од њега два унука.
Петар Руњанин (1775-1839), син Василија и Ане, завршио је српску школу у родном Кузмину, затим немачку у суседним Мартинцима, а потом и две и по године нижу средњу школу у Митровици. Године 1794. постао је клирик у Сремским Карловцима. У међувремену је радио као писар у Митровици и учитељ немачког језика у кузминској школи. Рукоположен је за ђакона 1797. године и исте године постављен за учитеља у Шиду. Од 1799. године ради као учитељ у Кузмину, а наредне 1800. је рукоположен за свештеника и постављен на парохију у родном селу. Оженио се 1796. године Дмитром Трумић из Илинаца са којом је имао петоро деце: Игњатије (1798), Екатарина (1800), Јулијана (1802), Јудита (1805), Станка (1807), Љубомир (1809), Наталија (1812), Јован (1816). Љубомир Руњанин (1809-1874) је постао свештеник у Кузмину, једно време је службовао заједно са оцем да ми након његове смрти наследио његову парохију. Касније је био администратор Вуковарског протопрезвитерата. У браку са Христином је имао осморо деце али се са њима и угасила ова грана Руњанина.
Најстарији син проте Петра Руњанина, Игњатије (1798-1876) постао је баумајстор (грађевинар-техничар) и настанио се у Винковцима. Тамо је у браку са Софијом († 1847) имао Јосифа (1821-1878), Стефана (1824-1861), Јулијана (1826-1861), Петра (1828), близанце Александра и Јована (1831) и Марију (1833).
Јосиф Руњанин (Винковци, 1821 – Нови Сад, 1878) је био војно лице са веома успешном каријером. Од обичног војника у Огулинској крајишкој пуковнији, преко Глине у Првој банској пуковнији уз пуковника Јосипа Јелачића, постао је поручник, због ратних заслуга на италијанском фронту и капетан друге класе (1849), затим мајор, а 1871. године и потпуковник. Због убиства једног мађарског племића у двобоју, Руњанин је пензионисан 1876. године, а две годне касније преминуо је у Новом Саду. Сахрањен је на Успенском гробљу. Са супругом Отилијом Пераковић (венчани 1864. године) имао је ћерку Вилхелмину.
Јосиф Руњанин се вероватно током пете деценије 19. века сусрео са песмом „Хорватска домовина“ коју је Антун Михановић објавио у „Даници“ 1835. године, и потом по Михановићевим стиховима 1846. године компоновао музику. Песма је касније по првом стиху названа „Лијепа наша домовино“.
Кориштена библиографија:
- Петар Руњанин, Автобиографија Петра Руњанина. Приредио за штампу Н. Радојчић, Сремски Карловци, 1914.
- П. Визићанин, Становништво Кузмина до 1935. Београд, 2003.
10. јануар 2021. у 15:11
zoran belic
lep tekst Radovane