Порекло и породица Георгија Магарашевића, оснивача Летописа Матице српске

25. децембра 2020.

коментара: 0

Ми Срби, као део породице балканских народа, баш волимо префикс „нај“. Тако волимо да се похвалимо и са најстаријим живим часописом у Европи – Летописом Матице српске. Летопис је својим трудом покренуо и одржавао Сремац, Георгије Магарашевић (Адашевци, 1793 – Нови Сад, 1830). О његовом делу и доприносу српској култури написане су хиљаде страница и о томе овде нема потребе да се пише. Напоменућу само да је Георгије имао два брака. Први склопљен 1819. године са Софијом Георгијевић из Темишвара, и други склопљен 1828. године са Катарина пл. Ненадовић из Новог Сада. Ни у једном браку није имао деце.

Први број Летописа Матице српске

Георгије Магарашевић је син свештеника Лазара Берковића родом из Даља и Јованке Магарашевић родом из Адашеваца. Након венчања са Јованком, Лазар је, што би Сремци рекли, „уш`о жени у кућу“, преузео презиме њене породице, а потом и парохију њеног оца Јосифа Магарашевића у селу Адашевци (Општина Шид).

Георгије Магарашевић, рад Уроша Предића, 1901. г. (Галерија Матице српске, GMS_MS 416_63)

Даљ

Током 1687. године Аустријанци су освојили Ердут и Даљ. Муслиманско и остало становништво је или страдало у рату или напустило Даљ и околину. Исте године Даљ и околна села стављени су под власт Дворске коморе у Бечу. Убрзо након тога у Даљ се досељавају породице из Бачке, Срема, Мачве, Босне и других крајева, па је место 1697. године имало 49 кућа. У замену за посед у Мађарској, цар Јосип I је 1706. године Даљ и околне пустаре даровао патријарху Арсенију Чарнојевићу.

Породица Берковић се помиње у Даљу први пут 1722. године (у попису из 1702. године нема помена тог презимена нити личног имена из којег би оно могло настати). Те године у месту су била два дома Берковића. Први је дом Gligoria Bergovicha, у којем је поред старешине живео и један син или брат старији од 18 година (женске и малолетне особе се нису наводиле), а поседовали су два коња, два бика, две краве, 10 оваца, две свиње, 10 јутара ораница и један виноград. Други дом је дом Wuka Berkovicha за кога се само наводи да је имао у поседу две ливаде. Године 1732. Даљ је имао 235 српских кућа.

Попис из 1736. године бележи такође два дома. Први је дом Јовице Беркова, са следећим подацима: ожењене браће и синова 1, 2 коња, 3 вола, 2 краве, 10 оваца и коза, 10 кошница пчела, 4 јутра оранице, 2 косе ливада, 2 мотике винограда, 15 стабала шљива. Поред овог дома забележен је и дом Danilа Werkovichа, са поседом: 1 коњ, 1 во, 2 краве, 2 свиње, 3 јутра оранице, 1 мотика винограда, 10 стабала шљива.

Протокол крштених парохије у Даљу са уписаним рођењем и крштењем Лазара Берковића

Лазар Берковић је рођен 10. јуна 1764. године у породици Игњатија и Марије. Поред њега имали су и Јерину (17.12.1766), Илију (19.71768) и Василија (8.2.1772). Према накнадно уписаном податку из матице крштених, зна се да је отац Игњатија Берковића био Данил, и то вероватно онај из пописа из 1736. године. Лазар Берковић је рукоположен 17. августа 1793. године од стране епископа бачког Јована Јовановића и то само месец дана пре рођења његовог првенца Георгија који је понео мајчино презиме Магарашевић.

 

Адашевци

Према подацима из 1767. године, храм Преноса моштију Св. оца Николаја у Адашевцима саграђен је 1725. године у време митрополита Викентија. Те поменуте 1767. године село је имало 87 српских православних домова које су опслуживала три свештеника: Јосиф Магарашевић, Николај Атанасијевић, Павел Стражић и Арон Стефанов. Нама свакако од интереса за ову причу је Јосиф Магарашевић који је рукоположен 25. марта 1752. године, а синђелију примио 29. јуна исте године. Током 1755. године Адашевци су имали 145 српских православних домова и три свештеника: Јосу Мађарашевића (Магарашевића), Арона Стефановића и ђакона Мишка Раинчића. Већ наредне године број домова пада на 80, свештеници су тада били Петар Симеоном и Јосиф Марков (Магарашевић).

Јосиф Магарашевић, син Марка Магарашевића, први пут се помиње 1751. године када је био црквени син у Адашевцима, у време службовања свештеника Петра Симуновића. Као што је наведено, следеће 1752. године рукоположен је за свештеника и постављен у адашевачку парохију. Према породичној причи, јереј Јосиф је имао само ћерку Јованку.

Први помен Јосифа Магарашевића (Марковића) у Адашевцима 1750. г.

Лазар Берковић се вероватно оженио Јованком Магарашевић из Адашеваца око 1790. године. Рукоположен је, као што је наведено, 1793. године. За јереја Лазара је записано да је благе нарави, трезвен, частан, кротак…. Лазар и Јованка су у браку имали осморо деце, шест синова и две ћерке. Будући да адашевачке матичне књиге нису сачуване можемо само посредно реконструисати податке. Имена су позната само за синове Георгија (21.9.1793), Јована (1795) и Јосифа (1798). Према подацима из 1797. године до те године су имали два сина (Георгије, Јован) и две ћерке.

Георгије Магарашевић на списку клирика школске 1812/1813. г.

Путописац Франф Штефан Енгел је седам година пре рођења Георгија Магарашевића за Адашевце записао да су “изграђени под конац, у равници, имају 147 кућа од чатме, трошан квартир од чатме за официре и ниже штапске шарже, шупу за егзерцир од добре грађе, исто такву народну школу, стрелиште од чатме, затим дрвену католичку и илирску цркву, која је подигнута од добре грађе. Ту постоји на даље једна илирска школа од чатме, и трњем ограђен простор за ергелу. Место има лепу плантажу дуда, и шљивик за компанију.” Адашевци су 1791. године има 132 српска дома са 1017 становника.

Почетак прве стране и крај друге стране Уговора о градњи храма у Адашевцима из 1813. г. Међу потписницима је и парох Лазар Берковић-Магарашевић

Шта знамо о осталој деци Лазара Берковића-Магарашевића и Јованке?

Јован Магарашевић (1795) је радио као учитељ у Шиду, а 1826. године је добио парохију свог оца у Адашевцима. Са супругом Јелисаветом је имао Милицу (1820), Милоша (1822-1822), Георгија (1824), Лазара (1827), Катарину (1834) и Атанасија (1838). Георгије (1824) је био у браку са Јелисаветом али није познато да ли су имали деце. Лазар (1827) је био трговац, живео је у Шиду, а у браку са Маријом Стојановић из Новог Сада је имао синове Јована (1855) и Георгија (1857). Георгије (Шид, 1857 – Слуњ, 1932), професор Карловачке гимназије, Српске православне велике гимназије у Новом Саду и директор Женске гимназије у Загребу, са супругом Љубицом Лукач је имао Милана (1886) адвоката, Димитрија (1888) професора и политичара и потоњег министра просвете 1937-1938, Милеву (1890) удату за адвоката Поповића, Бранка (1892) професора, публицисту и чиновника, Божидара (1897) апотекара и Даринку удату за професора Сучевића.

Песма у част Јована Магарашевића, објављена у Летопису Матице српске 1832. г.

Атанасиј Магарашевић (1838) је са Терезијом Луданић имао сина Мирка (Суботица, 1878 – Нови Сад, 1958), управник школе у Горњем Ковиљу, који је у браку са Зорком Михајловић из Бечеја имао Милету (1905), лекара радиолога, интернисту, Меланију (1907) удату Павловић, Мирослава (1908) поручника и Мирка (1912) дентисту. Други Атанасијев син је био Александар, адвокат у Суботици, чији је син и имењак, др Александар (1918-1991) био правник, професор универзитета и први декан новосадског Правног факултета.

Јосиф (1798), син Лазара и Јованке, је имао два брака: први склопљен 29. јануара 1828. године са Софијом Петровић, и други са Аном. Из првог брака је имао, колико је познато, синове Теодора (1830) и Георгија (1837). Георгије се оженио 1873. године Катарином Перкаћански из Вуковара (брак је разведен 1897. године).

Данас у Адашевцима нема ничега што би подсећало на Магарашевиће. На основну школу је пре четири године постављена спомен-плоча Георгију Магарашевићу (будући да није дозвољено на парохијски дом). Адашевачки храм који је саградио Лазар Берковић-Магарашевић је миниран од стране усташа при чему је уништена цела црквена архива.

Храм Св. Николаја у Адашевцима срушен од стране усташа

Аутор чланка:
Радован Сремац

Радован Сремац је рођен 1982. године. Основну и средњу школу је завршио у Шиду. Дипломирао на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. У периоду 2009-2013. био је запослен као кустос-археолог у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид. Обављао функцију директора поменуте установе 2011-2012. год. У периоду од 2014. до 2017. године био је запослен у Завичајној археолошкој збирци при Народној библиотеци „Симеон Пишчевић“ Шид као кустос-археолог, а од 2018. године у Музеју наивне уметности „Илијанум” Шид. Звање вишег-кустоса је стекао 2017. године. Члан је Српског археолошког друштва од 2007. године. Истраживачко интересовање се креће од археологије римских провинција Централног Балкана, преко историје Војводине 18-20. века до генеалогије. Аутор је изложби: „Градина на Босуту“ намењене за гостовање у земљама региона (2017), музејске поставке Црквене ризнице Српског православног архијерејског намесништва Шидског (2016), „Градина на Босуту“ у Завичајном музеју у Руми (2015), „У залеђу престонице – Општина Шид у касној антици“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (2012), „Сава Шумановић – лично, породично, национално“ у Галерији слика „Сава Шумановић“ Шид (са гостовањем у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Дому војске Србије у Београду) (2012). Аутор је 25 монографија и преко 80 радова у серијским публикацијама. За свој рад је награђен Вишњићевом наградом у категорији младих стваралаца у култури за 2010. годину, Шестодецембарском Захвалницом Општине Шид (2015), признањем градоначелника Хаифе (Израел) за научно-истраживачки рад о историји јеврејских заједница у Србији (2015) и признањем Министарства спољних послова Израела за ширење и унапређивање српско-израелског пријатељства (2016).

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.