Poreklo oficira i kompozitora Josifa Runjanina (Vinkovci, 1821 – Novi Sad, 1878)

Austrijski oficir veoma uspešne vojničke karijere i kompozitor poznat po svega dve kompozicije, sadašnje hrvatske himne „Lijepa naša domovino“ i „Rado ide Srbin u vojnike“, Josif Runjanin, potiče iz srpske pravoslavne svešteničke (i vojničke) porodice iz sremskog sela Kuzmin.

Najstarije poreklo porodice Runjanin ostavio je zapisano u svojoj autobiografiji prota Petar Runjanin, deda  Josifa Runjanina. On kaže: „Moji preci, praoci živili su u Serbiji u mestu blizu Drine zovom Runjani i svagda u vojnama verno služili su Dvoru Austrijskom. Pri vojni leta 1716 (budući moja familija po verovatnima predanijama 60 i više duša velika) 18 oruženosni vojnika pod Barjakom Austrijskim protiv Turčina borilo se, i leta 1718 po okončaniju vojne velika čast moje familije iz mesta Runjani u Bosnu, u mesto Bijeljina preseli se, gde je još skiptar austrijski vlast održavao, i tamo do leta 1737 mirno živila je.  Među tim vremenom moj pradeda Georgij Runjanin imajući dva sina, Stojaka i Stojana, prvog to jest Stojaka predao je u manastir Raču nekom jeromonahu na nauku, jer tamo škola neimajući, tko je sina učiti hoteo, moro je u manastir kaluđeru predati. Duhovnik, učitelj mog deda Stojaka, pri načatiji vojne leta 1737 izbegne sa učenikom u Srem, u manastir Šišatovac. Po okončaniji vojne l. 1739. i učinjenom miru, da predeli bivši austrijski s desnu stranu Save i dunava Turkom podpadnu, cela familija Runjanin izbegne iz Bosne i u Slavoniji okolo Oseka naseli se. A Georgij moj praded sa sinom Stojanom i bratom Cvejom u Gerk (Višnjićevo) koje mesto istem naseljavati se počelo, preseli se, da bi blizu svog sina u nauki sušca biti mogo, i tamo u Gerku posle nekog vremena prestavi se. Moj deda Stojak po izučeniju u ono vreme obični nauka, črez blaženopočivšago Patrijarha Arsenija (IV) u sveštenika proizveden, u Kuzminu za paroha pristavljen do leta 1758 živio je, i po smrti tog leta njemu slučivšeisja, udovu suprugu i 4 nevospitana sina ostavi“.

Krsna slava porodice Runjanin je Sv. Jovan.

Prema podacima prote Runjanina, u tekstu pomenuti Stojak Runjanin je sa suprugom Ikonijom († 1785) imao Vasilija (1746-1824), Jovana (1750-1783), Ivana (1752) i Arsenija (1757-1796).

Jovan (1750-1783) je nakon ženidbe išao u rat za bavarsko nasledstvo, a ubrzo nakon povratka i preminuo ostavivši troje dece iza sebe. Ivan (1752) je takođe učestvovao u ratu za bavarsko nasledstvo, a potom i u ratu protiv Holandije 1784-1785. godine. Imao je dva sina: Jovana poginulog 1806. godine u ratu protiv Francuza, i Miloša preminulog 1814. godine. Arsenije (1757) je poginuo u ratu sa Francuzima 1796. godine ostavivši iza sebe sinove Nestora i Nikolaja. Nestor je umro u garnizonu u Petrovaradinu 1807. godine a Nikolaj u Kuzminu neostavivši potomstva.

Najstariji Stojakov sin, Vasilije (1746-1824) se oženio Anom Belić iz Kuzmina. Sa njom je imao pet sinova i pet ćerki od kojih su dva sina i tri ćerke preminuli u dečijem uzrastu. Njihova preostala deca su bila: Teodor († 1824), Petar (1775-1839) i Dimitrije († 1830). Teodor († 1824) se rano oženio, a zatim proveo osam godina na „francuskoj vojni“ (1793-1801), imao je troje dece ali ga je nadživela samo jedna ćerka. Dimitrije († 1830) je išao čak tri puta u rat protiv Francuza, imao je samo sina Lazara i od njega dva unuka.

Petar Runjanin (1775-1839), sin Vasilija i Ane, završio je srpsku školu u rodnom Kuzminu, zatim nemačku u susednim Martincima, a potom i dve i po godine nižu srednju školu u Mitrovici. Godine 1794. postao je klirik u Sremskim Karlovcima. U međuvremenu je radio kao pisar u Mitrovici i učitelj nemačkog jezika u kuzminskoj školi. Rukopoložen je za đakona 1797. godine i iste godine postavljen za učitelja u Šidu. Od 1799. godine radi kao učitelj u Kuzminu, a naredne 1800. je rukopoložen za sveštenika i postavljen na parohiju u rodnom selu. Oženio se 1796. godine Dmitrom Trumić iz Ilinaca sa kojom je imao petoro dece: Ignjatije (1798), Ekatarina (1800), Julijana (1802), Judita (1805), Stanka (1807),  Ljubomir (1809), Natalija (1812), Jovan (1816). Ljubomir Runjanin (1809-1874) je postao sveštenik u Kuzminu, jedno vreme je službovao zajedno sa ocem da mi nakon njegove smrti nasledio njegovu parohiju. Kasnije je bio administrator Vukovarskog protoprezviterata. U braku sa Hristinom je imao osmoro dece ali se sa njima i ugasila ova grana Runjanina.

Najstariji sin prote Petra Runjanina, Ignjatije (1798-1876) postao je baumajstor (građevinar-tehničar) i nastanio se u Vinkovcima. Tamo je u braku sa Sofijom († 1847) imao Josifa (1821-1878), Stefana (1824-1861), Julijana (1826-1861), Petra (1828), blizance Aleksandra i Jovana (1831) i Mariju (1833).

Josif Runjanin (Vinkovci, 1821 – Novi Sad, 1878) je bio vojno lice sa veoma uspešnom karijerom. Od običnog vojnika u Ogulinskoj krajiškoj pukovniji, preko Gline u Prvoj banskoj pukovniji uz pukovnika Josipa Jelačića, postao je poručnik, zbog ratnih zasluga na italijanskom frontu i kapetan druge klase (1849), zatim major, a 1871. godine i potpukovnik. Zbog ubistva jednog mađarskog plemića u dvoboju, Runjanin je penzionisan 1876. godine, a dve godne kasnije preminuo je u Novom Sadu. Sahranjen je na Uspenskom groblju. Sa suprugom Otilijom Peraković (venčani 1864. godine) imao je ćerku Vilhelminu.

Josif Runjanin se verovatno tokom pete decenije 19. veka susreo sa pesmom „Horvatska domovina“ koju je Antun Mihanović objavio u „Danici“ 1835. godine, i potom po Mihanovićevim stihovima 1846. godine komponovao muziku. Pesma je kasnije po prvom stihu nazvana „Lijepa naša domovino“.

Korištena bibliografija:

1. Petar Runjanin, Avtobiografija Petra Runjanina. Priredio za štampu N. Radojčić, Sremski Karlovci, 1914.
2. P. Vizićanin, Stanovništvo Kuzmina do 1935. Beograd, 2003.