Порекло становништва несеља Сићево, Градска општина Нишка Бања, Град Ниш – Нишавски округ. Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Сићевачке клисуре“ на основу проучавања тог подручје 2001. и 2002. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај наеља и главне географске одлике.
Сићево се налази у западном делу композитне Сићевачке клисуре, највећим делом на десној страни Нишаве и падинама Сврљишких планина (1.334 m), y подножју њених врхова Вишеграда (980 m), на северу, и Граца (1.062 m), на североистоку, поред железничке пруге и магистралног пута Ниш—Димитровград. Лоцирано је 10 km североисточно од Нишке Бање (општински центар) и 17 km источно од Ниша. Физиономски се развија у висинском појасу од 260 (Насеље Сићево) до 460 m (Горња мала).
У атару се налази неколико пећина – Велика Врановица, Микина дупка (по легенди, повезана је са Преконошком пећином – скотна свиња је зимила у Преконошкој, а овде је изашла са прасићима; мештани кажу да у понору има доста воде и да је подземно повезана са Крупачким врелом), Велика и Мала Беланица, Горелица, Мала дупка и др., полупећина Збег (или Збежиште) и јама Провалија, као и извори.
Воде.
Лесков кладенац, Поповац, Влашки до, Трстеник, Кулина, Маџарев дел, Г орелица, Врело и Барујево. Испод чесме Блатник постоји безимени изворчић, који, по предању, лечи болести очију.
Земље и шуме.
Обрадиве површине су на местима Пресека, Барујево, Трстеник, Маџарев дел, Кратина, Ковачевац, Врело, Дубрава и Радича падина (данас се не обрађује). Пашњаци се налазе на местима Поповац, Ивани камен, Ковачева падина, Говедарник, Јечава, Црвени дел, Дубрава и Дубарје.
Шуме обухватају места Радичева падина, Кратина, Поповац, Лесков кладенац, Крајковачка падина и Дубарје.
Утрина се налази на местима Поповац, Обедиште, Говедарник и простор до Градишта. Жалфија расте између Трлине и Ковачеве падине (изнад Црвене стене), на местима Дубока падина, Обедишта, Коло и испод Јечаве.
Тип села (Облик и физиономија).
Главни део насеља је неправилног трапезастог облика. Сићево је припадало сеоским насељима збијеног типа до формирања физиономских делова Насеље Света Петка и Насеље Сићево, када је трансформисано у разбијени физиономски тип. Од главног дела села, који обухвата три просторно срасле „мале“ – Горњу, Средњу и Доњу, одвојена су два новоформирана физиономска дела: Насеље Света Петка (југоисточно – 8 km магистралним путем, 4 km локалним, који се ретко користи), у истоименој котлиници, и Насеље Сићево (2 km југозападно), с обе стране поменутог пута, на месту где се одваја друм ка селу.
Оснивање Насеља Света Петка почело је између два светска рата, када су се крајем 20-их и почетком 30-их година XX века из села преселила два домаћинстава. Интензивно се ширило током 60-их година, када се, поред домаћинства радника запослених у островичком каменолому (из Градишта, Вете, Беољина, Глоговца и др.), углавном досељавају становници Островице. Обзиром на то да је лоцирано у југоисточном, граничном делу сићевачког и островичког атара, и да је физиономски срасло са Насељем Островица, у просторно-функционалном смислу повезано је са Островицом (школа, здравствена амбуланта, продавнице и др.), тако да га мештани околних села често поистовећују са физиономским делом Насељем Островица.
По изградњи прве куће у данашњем Насељу Сићево, непосредно после Другог светског рата, просторно ширење је уследило након изградње пута 1964. године. Тада се у овом, популационо најмањем физиономском делу, већином досељавају претходно исељени житељи Сићева, затим домаћинства која по женској линији припадају сићевачким фамилијама (из Островице, Ниша, Велике Плане), као и неколико домаћинстава из села.
Старине у селу.
По веровању мештана материјални трагови (предмети од печене керамике и др.) пронађени на локалитетима Поповац, Дупли камен, Врбица, Поткамен (у каменима уклесани крстови), Кулина (гробница са два саркофага), изнад манастира Св. Петке (миљокази) и др. указују на античку насељеност. На локалитету Вишеград Милан Милићевић, касније и Александар Дероко, је регистровао остатке средњовековног града. Из позног периода турске владавине потичу остаци куле и карауле на месту Маркове ливаде (споредан прелаз на српско–турској граници из 1834).
У близини Вишеграда, на месту Баре, налазе се остаци храма Св. Петра и Павла, кога су, по предању, порушили Турци, јер је био хајдучко састајалиште. На Кулини је постојао манастир Успење, који је, по предању, византијске старости (данас остаци цркве Св. Јована, коју је подигла баба ћурђа пошто је „имала предсказање да се ту направи црква“). Средњовековне старости био је, по предању, и манастир Ваведења Св. Богородице, који су Турци порушили по освајању овог простора (Од преосталог материјала подигнута је садашња манастирска црква посвећена истом свецу, у оквиру комплекса манастира Св. Богородице, са леве стране Нишаве).
Порекло становништва.
У народу је присутно веровање да староседелачке фамилије у Сићеву воде порекло са Косова и Метохије – највероватније из истоименог дреничког села у околини Клине. То су фамилије:
-Савичови (Павловићи, Јовановићи, Ђорђевићи, Николићи, Раденковићи, Ристићи и Димитријевићи, 20 кућа; славе Св. Петку),
-Јанкови (Јанковићи и Николићи, 11 кућа; славе Св. Николу), Маркови (Станковићи, 6 кућа; славе Св. Николу), Неини (Петковићи, 3 куће; славе Cв. Ђорђа),
-Ранчини (Ристићи, Коцићи, Јовановићи, Ранђеловићи, Станковићи, Павловићи и Ђорђевићи, 11 кућа; славе Св. Николу),
-Сопуљанци (Видановићи, 2 куће; славе Св. Ђорђа),
-Митичи (Николићи, Ристићи и Стефановићи, 12 кућа; славе Св. Николу), Маринкови (Младеновићи, 3 куће; славе Св. Николу),
-Цацркови или Шиљини (Марковићи, 1 кућа; слави Св. Николу),
-Бождуркови (Марковићи и Живковићи, 2 куће; славе Св. Николу),
-Цигини (Николићи, 2 куће; славе Св. Петку и Св. Ђорђа) и њихови поделци:
-Стајкови (Радојковићи, 1 кућа; слави Св. Николу),
-Пурини (Ђорђевићи, 1 кућа; слави Св. Ђорђа),
-Јанкичови (Живковићи и Стефановићи, 5 кућа; славе Св. Николу),
-Давидови (Давидовићи, 3 куће; славе Cв. Ђорђа),
-Јашини (Петровићи, 3 куће; славе Св. Николу) и њихови поделци:
-Џиџини (Николићи, 2 куће; славе Св. Николу),
-Јунакови (Првуловићи, Вучићи, Илићи и Богдановићи, 10 кућа; славе Св. Петку),
-Газибарци (Величковићи, 5 кућа; славе Св. Николу),
-Мишакови (Величковићи, 1 кућа; слави Св. Петку),
-Јанини (Величковићи, 1 кућа; слави Митровдан),
-Кртини (Ђорђевићи, 2 куће; славе Митровдан),
-Кркашеви (Миловановићи и Крстићи, 4 куће; славе Митровдан),
-Зулумови (Илићи, 2 куће; славе Св. Николу),
-Ћуини (Димитријевићи, Спасићи, Стефановићи и Петровићи, 5 кућа; славе Св. Петку),
-Иванови (Петровићи и Младеновићи, 3 куће; славе Св. Николу),
-Јанкичи (Тодоровићи, 1 кућа; слави Св. Николу),
-Челенкини (Ристићи, 7 кућа; славе Св. Ђорђа),
-Вацини (Вацићи, 6 кућа; славе Св. Ранђела), њихови поделци:
-Веселинови или Рутанџини (Петровићи и Крстићи, 4 куће; славе Св. Ранђела) и:
-Придујини или Придујци (Здравковићи, 3 куће; славе Св. Ранђела),
-Параеовци (Станковићи, 1 кућа; слави Св. Николу),
-Герини (Николићи, Јовановићи и Милијићи, 5 кућа; славе Cв. Ранђела),
-Симонови (Јовановићи, 1 кућа; слави Св. Николу),
-Перићи (Здравковићи, 2 куће; славе Св. Николу),
-Линџини (Војиновићи, Вујићи и Крстићи, 3 куће; славе Св. Ђорђа и Св. Николу),
-Чалини (Цветковићи, 3 куће; славе Св. Николу),
-Јакшићи (Јеремићи и Пејковићи, 2 куће; славе Св. Николу),
-Дечкови (Недељковићи, 1 кућа; слави Св. Ђорђа),
-Бакини (Тошићи, 1 кућа; слави Св. Ђорђа) и њихови поделци:
-Нечичи (Петковићи, 1 кућа; слави Св. Ђорђа) , чији је предак као слуга досељен средином XIX века из сврљишког Мерџелата у фамилију Бакиних (оженио се њиховом девојком),
-Кукуничани (Павловићи, 3 куће; славе Св. Петку), Миленкови (Миленковићи, 1 кућа; слави Св. Петку),
-Миљчови или Чапљини (Марковићи и Првуловићи, 6 кућа; славе Св. Ђорђа),
-Шанкини (Јовановићи, 4 куће; славе Св. Петку),
-Черкези (Ристићи, 2 куће; славе Св. Николу),
-Вучкови (Милојковићи, 1 кућа; слави Св. Николу),
-Љељини (Тошићи, 3 куће; славе Св. Ђорђа) и:
-Близнакови (Павловићи, 1 кућа; слави Св. Петку).
Фамилија:
– Матеови је угашена (пре две године, када је у Нишу умро Радојковић Раде).
Ромска староседелачка фамилија су:
-Демировићи (Демировићи и Усејиновићи, 4 куће; славе Василицу).
Досељеничке фамилије су:
-Миланови (Миленовићи, 12 кућа; славе Св. Јована), досељени средином XIX века из Преконога (Сврљиг),
-Когичини (Савићи, Миладиновићи, Раденковићи, Ранђеловићи, Јовановићи и Петровићи, 10 кућа; славе Св. Николу) досељени из Гулијана (Сврљиг), као и:
-Микаилови (Поповићи, 3 куће; славе Св. Ђорђа),
-Даничови (Петровићи, 5 кућа; славе Св. Мину и Св. Мрату) и њихови поделци:
-Бекирови (Петровићи, 1 кућа; слави Св. Мину и Св. Мрату) досељени су из Бзовика, а:
-Чокини (Ђорђевићи, Николићи, Тодоровићи, Ђокићи и Игњатовићи, 9 кућа; славе Св. Ђорђа) су досељени „у турско“ из Чокота (доселио се родоначелник Ђорђевић са четири сина по убиству Турчина).
У Насељу Света Петка има новијих досељеника из Островице – 12 кућа:
-Дејановићи, Миладиновићи, Стојановићи, Мусићи, Мишићи, Николићи, Ђурићи, Вучићи, Илићи, Равног Дола – 4 куће:
-Алићи и Колићи и др.
Сеоска слава – „литије“ је Васкршњи понедељак (у народу „Велигден“), а сабор и црквена слава је Св. Илија. Празнује се и Св. Трифун, виноградарска слава.
Новија исељавања становништва.
У савременом периоду присутно је исељавање мештана углавном у Ниш и његова приградска насеља, али и друге градске центре. Из тог разлога су миграције становништва знатно партиципирале у опадању укупне популације Сићева, која је од 1961. до 2011. смањена за 44,4%. Према попису становништва и станова 2011. године,223 у Сићеву је било 13 напуштених (ненастањених) стамбених јединица (59 стамбених јединица су регистроване као привремено ненастањене).
Функције насеља.
Сићево је виноградарске-воћарске и ратарско сеоско насеље. На основу развијености основних функција припада функционалној категорији центра заједница сеоских насеља. Од основних функција заступљене су: осморазредна Основна школа „Душан Тасковић Срећко“, месна канцеларија (за Сићево, Островицу и Равни До), здравствена станица, апотека, пошта, Земљорадничка виноградарска задруга „Сићево“, Машинска радионица 33 „Сићево“, Хидроелектрана „Сићево“, Хотел „Сићево“, ДОО „Трем“, Ликовна колонија „Сићево“, самопослуга, драгстор, четири ресторана поред пута Ниш–Димитровград, три аутобуске станице, железничка станица и др.
Уређење насеља.
У селу постоји девет чесми: Блатник, изграђена 1858.229 (поред ње је постојала и Станкина чесма), Јермилац (из турског периода), Ранчина, Ђурина, Залумова, Тасина, Јунакова (Шанкина), чесме у Миленовићима и код самопослуге. У Насељу Света Петка налази се чесма Свете Петке, а у атару још три извора — Ковачевац, Кањинац и Бошевац. До изградње сеоског водовода 1972, за чије потребе су каптирани извори Лесков кладенац, Поповац, Горелица и Врело, мештани су се снабдевали водом са сеоских чесми и из бунара.
За потребе водоснабдевање Насеља Сићево, хотела и подрума каптиран је извор Кулина.
Почетна електрификација извршена је између два светска рата (по једном извору 1925, а по другом 1931), а савремена након Другог светског рата.
Године 1972. асфалтиран је пут ка селу и сеоске улице. Телефонизација је извршена 1985. године.
ИЗВОР: Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Сићевачке клисуре“ на основу проучавања тог подручје 2001. и 2002. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)