Порекло презимена, село Јелашница (Нишка Бања)

4. новембра 2020.

коментара: 0

Порекло становништва села Јелашница, Градска општина Нишка Бања, Град Ниш – Нишавски округ. Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Сићевачке клисуре“ на основу проучавања тог подручје 2001. и 2002. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Јелашница се налази на долинским странама Јелашничке реке (Студене), леве притоке Нишаве, у доњем делу тока након њеног изласка из Јелашничке клисуре, између висоравни Плоча (590 m), на истоку, и Коритника, почетног огранака Суве планине (1.810 m), на западу, 2,5 km јужно од железничке пруге и магистралног пута Ниш—Димитровград. Лоцирана је 6 km источно од Нишке Бање (општински центар) и 15 km источно од Ниша. Физиономски се развија у висинском појасу од 230 m (Ханови) до 440 m (Горња мала). У јужном делу атара налази се део Јелашничке клисуре (L = 2 km), y народу зване Ждрело. Богата је крашким облицима рељефа – преко 500 каверни, 10-ак поткапина (Капичак, Трогорница и др.) и више пећина, међу којима су најзначајније Латинска црква или Св. Арханђел, Тамна ноћ, Мечкона или Костина рупа, Ђулавка, Комин дупка и кривница (сматра се да је у прошлости цела клисура представљала јединствену разгранату пећину којом је протицала Јелашничка река). Лепотом се истичу прозорци, денудациони зупци  и водопад Рипаљка (поред истоимене пећине), код ушћа Поповог дола.

Воде.

У атару Јелашнице се налазе извори Трстеник (1 и 2), Марков кладенац и Ибровац. На левој долинској страни Нишаве је бушотина лековите воде Орашје, која лечи кожне болести и проблеме са варењем. Користе је житељи Јелашнице, околних села и крајева, као и, у мањем обиму, мештани Пирота, Параћина, Новог Сада и др.

Земље и шуме.

Обрадиве површине се налазе на местима Дрење, Нишава, Поповац и Мали Ветерник. Шуме и пашњаци су на местима Осој, Милов дел и Штрапина, а утрине на местима Седлине, Сутарчев врх, Рудина и Кобилица (мања површина).

Тип села (Облик и физиономија).

Јелашница је неправилног многоугаоног облика са физиономским израштајима дуж путева ка Чукљенику (краћи, кајугоистоку) и Просеку (дужи, ка северозападу). Припада сеоским насељима збијеног типа, Просторно повезује девет физиономских целина – „мала“: шест старијих: Горњу малу, Кобилицу, Средсело, Дрчину малу, Реку и Доњу малу, и три новоформиране: Рудничку колонију, Испод колоније и Ханове (Албатницу).

Викенд насеље Влашка шума се процесом преображаја привремене у сталну насељеност викенд кућа и интензивном изградњом кућа сеоских домаћинстава из Јелашнице и околних села (највећим делом из Куновице) у савременом периоду све више трансформише у насеобински део Јелашнице, са којом је физиономски спојено.

Старине у селу.

Трагови праисторијске насељености евидентирани су у поткапини код Царевог корита („кремени са костима umus и canis 5ре1аеи5“)– несигурна палеолитска налазишта Србије, као и на локалитетима Црквина (млађа неолитска култура и Џивџански вир (изломљена керамика и животињске кости неолитске старости.

Материјални трагови из римског и византијског доба, које је евидентирао Адам Оршић Славетић: Кулина I – позно римско (или византијско) утврђење, Кулина П – темељи и остаци зидова неколико позноримских (или византијских) зграда, Гробље — неколико костура испод камених плоча, Грађеница – римско–византијско утврђење, пећина Велика црквица — темељи зграде, истесане рупе за таванице, римска и византијска керамика, Мала црквица – тесане рупе за таванице, пећина Рипаљка — римске и византијске хрбине, Царево корито — римско–византијски гроб, Ровин камен – ранохришћанска црква на потесу Лештак, и Споменик – одломци римских цигли и судова, највећим делом су уништени у савременом периоду.

По предању, на платоу испод Здравачког камена налазила се римска ковница оружја и новца (највероватније је реч о муниципалном руднику бакра). Данас су очувани трагови на локалитету Велика црквица, које мештани сматрају црквиштем Св. Арханђела, на потесу Лештак, житељима познати као црквиште Св. Илије, изнад којих су остаци, по предању, цркви Св. Јована и Св. Петке, затим Царина, где је, по предању, постојала римска црква коју је посећивао цар Константин, Седлине – црквиште Св. Јована Крститеља, Царево корито – корито уклесано у стени (по предању, ово место је посећивао неки „цар“ и остаци на платоу испод Здравачког камена.

Порекло становништва.

Стариначким фамилијама сматрају се оне чијеје порекло непознато (не памте да им је неко од предака досељен – „живе у селу од давнина“) и оне које знају своје порекло, али не и време досељавања. Староседелачке фамилије су:

-Кеданови (Китићи, Пешићи и Николићи, 9 кућа; славе Св. Луку);

-Буцини (Митровићи, Величковићи и Цветковићи, 4 куће; славе Св. Николу);

-Буљини (Илићи, 1 кућа; слави Св. Ранђела), њихови поделци:

-Џогини (Цветановићи, 4 куће; славе Св. Николу),

-Дамњанови (Дамњановићи, 1 кућа; слави Св. ЈоВана),

-Микинци (Крстићи, Дамњановићи, Стојановићи и Огњановићи, 7 кућа; славе Св. Николу),

-Творци (Анђелковићи, 1 кућа; слави Св. Николу) и:

-Урошови (Милеви и Николићи, 3 куће; славе Св. Јована и Св. Ранђела), који су се издвојили почетком ХХ века, када се у Џогине призетио Урош Илић из Прве Кутине; из рода:

-Балканџије (њихових домова нема више у Јелашници) развили су се:

-Жикинци (Стојановићи, Арсићи, Алексићи, Благојевићи и Јоцићи, 7 кућа; славе Св. Николу) и:

-Цветковци (Савићи, 7 кућа; славе Св. Николу) са својим поделцима:

-Јерче (Савићи, 1 кућа; слави Св. Николу);

-Стамболијци (Стевановићи и Лилићи, 4 куће; славе Ваведење Пресвете Богородице), њихови поделци:

-Љотини (Голубовићи, 2 куће; славе Ваведење Пресвете Богородице),

-Драјини (Стевановићи, 1 кућа; слави Ваведење Св. Богородице),

-Доксини (Китићи, 1 кућа; славе Св. Ђорђа),

-Гуџини (Китићи и Мишићи, 2 куће; славе Ваведње Св. Богородице) и:

-Биволци (Милосављевићи и Ђорђевићи, 3 куће; славе Ваведење Св. Богородице);

-Гулкини (Анђелковићи, 2 куће; славе Ваведење Св. Богородице) и њихови поделци:

-Каћкини (Живковићи, 6 кућа; славе Ваведење Св. Богородице); из рода:

-Славујевци развили су се:

-Биџоњини (Ђорђевићи и Стојановићи, 5 кућа; славе Св. Николу) и:

-Ђорђинци или Зојкини (Радосављевићи и Ђорђевићи, 7 кућа; славе Св. Николу) са својим поделцима:

-Јованови (Милосављевићи, 1 кућа; слави Св. Николу);

-Мудурци (Младеновићи и Цветановићи, 2 куће; славе Св. Јована), њихови поделци:

-Ушкини (Тасићи, 2 куће; славе Св. Јована) и:

-Дилини (Тасићи, 2 куће; славе Св. Јована);

-Деда-Јанковци (Стевановићи и Младеновићи, 4 куће; славе Св. Николу) и:

-Лисичкини (Стевановићи и Николићи, 3 куће; славе Св. Николу) су се развили из рода:

-Кукмановци; затим:

-Ранчини (Стојановићи, Јанковићи и Вучковићи, 7 кућа; славе Св. Николу), њихови поделци:

-Сојкини (Стојановићи и Миловановићи, 4 куће; славе Св. Николу),

-Капетанаци (Тасићи, 3 куће; славе Св. Николу) и:

-Мањчини (Лилићи, 2 куће; славе Св. Николу);

-Мијајловци (Величковићи, Китановићи, Живковићи, Стојиљковићи, Јовановићи, Цветановићи, Лазаревићи и Дамњановићи, 11 кућа; славе CB. Јована);

-Драндини (Станковићи, 3 куће; славе Св. Ђорђа) и њихови поделци:

-Цепини (Стојановићи, 2 куће; славе Св. Ђођа);

-Штоћкини (Цветановићи, 1 кућа; слави Св. Николу);

-Џивџанци (Милићи, 1 кућа; славе Ваведење Св. Богородице) , њихови поделци:

-Љутини (Станковићи, 3 куће; славе Ваведење Св. Богородице) и:

-Мичкови (Стојанчићи, 1 кућа; слави Ваведење Св. Богородице);

-Пардалови (Костићи и Пешићи, 3 куће; славе Св. Ранђела);

-Бакалци (Китановићи, Костићи и Младеновићи, 5 кућа; славе Св. Јована);

-Бацкови (Милојковићи, 2 куће; славе Св. Николу);

-Гичањини (Мишићи, Крстићи и Јованчићи, 3 куће; славе Cв. арх. Михаила);

-Чалакови (Ђорђевићи, 10 кућа; славе Cв. Николу);

-Чупини (Чупићи, Тодоровићи и Ранчеви, 6 кућа; славе CB. Николу);

-Копилашови (Станковићи, 1 кућа; слави Св. Николу);

-Чипљини (Цветановићи, 1 кућа; слави Св. Лазара);

-Кукурегови (Младеновићи, 1 кућа; слави Св. Ђорђа Алимпија);

-Пејчини (Ратковићи и Милосављевићи, 7 кућа; славе Св. Николу);

-Шошини (Марковићи, 4 куће; славе Св. Николу);

-Вацкини (Станковићи и Китићи, 2 куће; славе Св. Јована) и њихови поделци:

-Патропанци (Китићи, 2 куће; славе Св. Јована);

-Илинци (Стојановићи, 1 кућа; слави Св. Јована);

-Шанини (Стојановићи, 1 кућа; слави Св. Николу),

-Цулкини (Алексићи, 1 кућа; слави Ваведење Пресвете Богородице);

-Грбини или Мичкови (Николићи, 3 куће; славе Св. Joвана);

-Бишљини (Гроздановићи, 1 кућа; слави Св. Ђорђа);

-Младеновићи (Младеновићи, 1 кућа; слави Св. Ранђела);

-Златичини (Станојевићи, 1 кућа; слави Св. Јована);

-Милојкови (Ђорђевићи, 1 кућа; слави Св. Николу);

-Ђочини (Тасићи, 2 куће; славе Св. Јована);

-Рогини (Китићи, 1 кућа; славе Св. Луку),

-Гичкини (Китићи, 1 кућа);

-Домаћинови (Јованчићи, 2 куће; славе Св. Николу);

-Мечкини (Цветковићи, 2 куће; славе Св. Николу);

-Пулајкини (Младеновићи, 1 кућа; слави Св. Николу);

-Гроњкини (Стојановићи, 1 кућа; славе Св. Ранђела);

-Милканини (Стевановићи, 2 куће; славе Св. Ђорђа);

-Реџини (Стевановићи и Илићи, 3 куће; славе Ваведење Пресвете Богородице и Св. Јована);

-Пундини (Петровићи, 1 кућа);

-Прдокањци (Пешићи, 1 кућа; славе Св. Ранђела);

-Лукини (Цветковићи, 1 кућа; слави Св. Николу);

-Ракићи (Николићи, 2 куће; славе Св. Николу);

-Пржљаци (Величковићи, 1 кућа; слави Св. Јована);

-Џивџанци (Милићи, 1 кућа; слави Ваведење Пресвете Богородице); пореклом из белопаланачке Тамњанице (развили се из једне породице) су:

-Дрчини (Крстићи, Живковићи, Ранђеловићи, Младеновићи и Стојановићи, 10 кућа; славе Св. Ђорђа),

-Богдановци (Богдановићи, Петровићи, Марковићи и Ђорђевићи, 5 кућа; славе Cв. Ђорђа),

-Мрцкини (Гроздановићи, 1 кућа; славе Св. Ђорђа) и:

-Ранђеловци (Гроздановићи, Миленковићи, Тасићи и Николићи, 5 кућа; славе Св. Ђорђа) са поделцима:

-Веслијини (Миленковићи и Ђорђевићи, 2 куће; славе Св. Ђорђа); пореклом из Бугарске су:

-Благојчкини (Тасићи и Стојанови, 6 кућа; славе Св. Јована); из Македоније (околина Дебра):

-Рекалци (Милошевићи, Јанковићи и Мишићи, 9 кућа; славе Ваведење Пресвете Богородице) и њихови поделци:

-Чичкини (Величковићи и Јовановићи, 5 кућа; славе Ваведење Св. Богородице); из белопаланачке Вете:

-Зајци (Младеновићи, Миленовићи, Стојановићи и Димитријевићи, 17 кућа; славе Св. Ђорђа),

-Босини (Митићи, 2 куће; славе Св. Јована) и:

-Каракачкини (Цветановићи, 2 куће; славе Св. Ранђела); из Банцарева:

-Сугарци (Јовановићи и Ђорђевићи, 3 куће; славе Св. Николу); из Црне Горе:

-Куртаци (Милошевићи, 1 кућа; слави Св. Јована), њихови поделци:

-Банзини (Радосављевићи, 3 куће; славе Св. Јована) и:

-Џајкини (Николићи, 1 кућа; слави Св. Јована), и:

-Пешини (Пешићи, 3 куће; славе Ваведење Пресвете Богородице).

У Јелашници живе и две стариначке фамилије Рома:

-Асковићи (8 кућа) и:

-Мустафићи (6 кућа).

Остали подаци о селу.

Сеоска слава – „литије“ је Св. Јеремија, који се организује код сеоског каменог крста, а празнује се и Св. Трифун, виноградарска слава.

Након ослобођења од Турака (1878) интензивира се досељавање становништва у Јелашницу, које је најмасовније у периоду између два светска рата, када се становништво запошљава у јелашничком руднику, као и након Другог светског рата, када је интензивирано досељавање житеља из околних, пасивнијих сеоских насеља (Куновица, Банацарево, Горња и Доња Студена и др.) и крајева (Заплање, Лужниц, Црна Трава и др.). Према резултатима теренских истраживања, 2002. године је у Јелашници било 133 досељеничких домаћинстава (467 становника).

Новија исељавања становништва

Значајније исељавање становништва у савременом периоду забележено је након затварања рудника мрког угља 1967. године. У то време се одселио велики број домаћинстава која су се од 1929, када је отворен рудник, досељавала у Јелашницу ради запослења. Ово је био један од важних разлога који је утицао на смањење укупне популације села за 21% од 60-их до почетка 70-их година ХХ века. У новије време присутно је исељавање мештана углавном у Ниш и друге веће урбане центре. Према попису становништва и станова 2011. године, у Јелашници је била 21 напуштена (ненастањена) стамбена јединица.

Функције насеља – привредне активности.

Јелашница је ратарско и виноградарско сеоско насеље. На основу развијености основних функција припада функционалној категорији центра заједница сеоских насеља. Од основних функција заступљене су: осморазредна Основна школа „Ђура Јакшић“, месна канцеларија (за насеља Јелашницу, Просек, Манастир, Куновицу и Банцарево), седиште рејона „Јелашница“ за 11 села (Јелашница, Просек, Манастир, Куновица, Островица, Равни До, Сићево, Банцарево, Чукљеник, Горња и Доња Студена), здравствена станица, ветеринарска станица, пошта, Земљорадничко-виноградарска задруга, продавнице задруге и „Агропромета“ из Ниша, приватна трговинска предузећа и радње („Неметали“ – продаја електро и водоводног материјала, четири драгстора, три трафике, дисконт и др.), живинарска фарма, радња за откуп коже „Ђорић-пром“, стругара, металостругара, пекара, браварска, каменорезачка, пластикарска и радња погребне опреме, занатска радионица за обраду алуминијума, радња за производњу картонаже „Сириус“, шест аутолимарских и три аутомеханичарске радионице, 12 аутопревозника, радионица за производњу бижутерије, три кафане, спортски бифе, два кафића, пијаца (првенствено сточна, затим зелена, а у новије време и „бувља“), три аутобуске станице и др.

Уређење насеља.

За потребе водоснабдевања најпре су изграђене четири чесме: Циганска чесма и чесме у Горњој мали, Средселу и код школе. Значајем се истиче Краљева чесма (десна обала Јелашничке реке), коју је изградио краљ Милан крајем Х1Х века. Аутентична чесма је уништена 1985–1990, а потом је подигнута данашња (низводно постоје још две чесме које се напајају из истог изворишта). Житељи Горње мале и Средсела се снабдевају водом преко сеоског водовода (каптирани извори Трстеник 1 и 2), а остали део села је од 1966/67. године прикључен на градски водовод Ниша (крак од Студенских врела каптираних 1959–1961). Почетна електрификација извршена је 1939, после прикључења јелашничког рудника на Хидроелектрану „Сићево“, а савремена после Другог светског рата. Телефонске везе село добија 1988. године.

ИЗВОР: Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Сићевачке клисуре“ на основу проучавања тог подручје 2001. и 2002. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.