Феномен псеудо-идентитета на примеру корушких Виндиша (Windisch)

6. октобра 2020.

коментара: 3

Појава регионалних псеудоидентитета није посебан новитет. Овај социјални комплекс настаје пре свега на подручју сусрета две или више супростављених култура. Израз виндиш, који срећемо у аустријској покрајини Корушка, води порекло од речи Венд (Wenden), којом је у немачком језику означавано практично сво словенско становништво које је било у контакту са немачким становништвом. Тако је овај израз обухватао словенско становништво од реке Елбе на северу до источних Алпа на југу али и Словене северно од Дунава на простору данашње Чешке и Словачке, а у општем немачком говору користио се као израза за словенско становништво све до 19-ог века. Тако нпр. приметно је да немачке (аустријске) хронике у Штајерској и Градишћу разликују „Виндише“ (Словенце) од новопридошлог хрватског становништва из Славоније.

До највећег контакта словенског и германског становништва дошло је на северу Немачке где се развијала држава Лужичких Срба (Sorben), као и на југу на простору данашњих покрајина Корушке и Штајерске. Пре доласка Словена на ово подручје, овде се постојала римска провинција Норикум, која је организована по угледу на остале римске провинције али је овде водећу реч водила келтска елита. Својим доласком Словени потискују романизоване Келте (Норикијце) и стварају државу Карантанију, која је обухватала делове данаше северне Хрватске, Словеније, као и већи део Аустрије. Доласком германског племена Бајувара на ове просторе, долази и до првих мешања словенског и германског становништва, што ће са собом донети развој једне у сваком погледу изузетно занимљиве регије, али и обиље међуетничког конфликта.

Очигледно су у средњем веку  ове две заједнице живеле једна поред друге без већих проблема о чему говори и распрострањеност словенског становништва широм територије данашње Аустрије, као и бројни топоними који су преостали до данас, а који су служили за распознавање у односу на немачко становништво. Тако нпр. у 9. веку Јужни Словени основају најсеверније јужнословенско насеље Виндишгарстен (Windischgarsten), које постоји и данас у горњоаустријским Алпама. У периоду аустријске Хабзбуршке монархије, која је предстваљала пре свега једну државну заједницу многих различитих народа, уређење је било такво да неких већих конфликата између ове две заједнице није могло ни бити. Ипак развојем националних идеја, како код Немаца, тако и код Словена, долази до заоштравања односа. То посебно осећа оно мањинско становништво које се нашло у окружењу већинског становништва друге етничке скупине. Постоји пуно доказа о словенизирању Немаца на територији данашње Словеније, али такође и о германизацији Словена на територији данашње Аустрије.

Пораз Централних сила у Првом светском рату довео је до распада Аустроугарске монархије, али и до уласка српско-словеначке војске у одређене делове аустријске Корушке. Општи хаос у Бечу и одсуство сваког реда, довело је до тога да су немачки Корушани самоиницијативно организовали оружани отпор и одлучно се супроставили српско-словеначкој војсци у Корушкој, од чега је временом кроз народно предање створен један прави мит који је углавном изашао из оквира реалних дешавања. Интервенцијом сила Антанте договорено је примирје и народни плебисцит у одређеним зонома Корушке, којим су сами житељи требали да одлуче да ли желе да живе у новоствореној Републици Аустрији или Краљевини СХС. У овим зонама већинско становништво је било словеначко, али је ипак и поред тога већина одлучила да остане да живи у Аустрији. Ова одлука је довела до тога да се у самој словеначкој заједници у Корушкој појавила подела у смислу да је један део словеначке заједнице, који се залагао за прикључење Краљевини СХС (тј. Словенији), сматрао други (мањи) део словеначке заједнице, који је желео да остане у саставу Аустрије, понемченим.

Такође односи са немачком заједницом више нису били тако складни, јер су Немци сматрали Словенце за могућу „пету колону“. Након „Аншлуса“ 1938. долази до још већих проблема за корушке Словенце.„Kärntner Heimatdienst“, организација која је највише допринела очувању данашње Корушке у саставу Аустрије, у периоду између два рата примила је у своје редове огроман број припадника НСДАП-а. Након што Хилерове трупе улазе у Аустрију одређени број немачких Корушана сматра да је то коначна прилика да се разрачунају са словенском мањином. Читаву ствар погоршавале су и активности корушких партизана, који током и непосредно после рата на немачке репресалије према словеначког становништву (углавном се радило о протеривању становништва) одговарају ноћним акцијама, неретко и ликвидацијама Немаца. Након пораза Немачке, Аустрију окупирају Савезници и деле је у четири зоне. Корушка допада под британску управу. У овом периоду многе словеначке породице се враћају на своја огњишта, али подела и мржња између словеначке и немачке заједнице постала је никада већа. Након што је аустријска влада 1955. са окупационом управом потписала уговор о државности, Република Аустрија је коначно добила пуни суверенитет, али и преузела обавезу да реши питање националних мањина. Овим уговором националне мањине добијају право на језик, школе на матерњем језику, радио-програм на матерњем језику, као и на табле са називима места и улица на матерњем језику уколико је бар 17,5% становништва мањинског порекла. Док је већина ових мера спроведена без проблема, питање двојезичних табли довело је до великог конфликта 1972. у коме је немачко становништво у једном јуришу порушило двојезичне табле. Овај проблем у Аустрији је решен тек 2011. године. Послератне године биле су проблематичне за словеначку заједницу пре свега јер је посматрана као продужена рука Титове комунистичке Југославије у Корушкој.

Све ово наведено довело је до тога да је у самој словеначкој заједници дошло до раслојавања. Изложени великом утицају немачке културе у Корушкој створен је псеудо-идентит „виндиш“. Сама реч не представља именицу, већ атрибут и означава особу која се користи „виндиш-језиком“, који је научно гледано дијалект словеначког са огромним бројем германизама. „Виндиш“ је за особе које осећају припадност овој групи пре свега одбрамбени механизам да би се разликовали од оних особа које се изражавају као корушки Словенци или боље речено да не би били сврстани у словеначку националну скупину. Као званична ознака једног језика „виндиш“ је уведен 1939. од стране нациста са циљем да се на тај начин озваничи „виндиш-теорија“ корушког историчара Мартина Вутеа по којој у корушкој живе три етничке скупине: Немци, Словенци и Виндиши. По овој у потпуности ненаучној теорији Виндиши (Немчурји) су у етничком смислу словеначког порекла али су у својим обичајима, традицији  и култури ближи корушким Немцима, него корушким Словенцима.  Подржана од стране тадашње државе ова псеудо-теорија добила је прилично на значају међу немачким корушким становништвом које је између етиничког појма Корушки Немац и Виндиш ставила знак једнакости. Уистину, особе које се изражавају као „виндиш“ себе виде као део немачког суб-етноса, који живи искључиво на подручју Корушке. Појава оваквих псеудо-идентитета није новитет.

Као добар пример може да се узме и регија Жумберак у Хрватској. У овој регији је услед историјског развоја и утицаја религије дошло до формирања једне врсте посебног хрватског суб-идентитета. Жумберчани су свесни да нису исто што и остали Хрвати, те да имају српске („влашке“) корене али већи део Жумберчана себе виде искључиво као део засебног хрватског идентитета који постоји само у Жумберку. Блажу форму оваквих разлика можемо пронаћи и међу Лужичким Србима, где се Доњолужичани називају Вендима, док Горњолужичане називају искључиво Сорбима, наглашавајући тиме разлику између ове две групације, које заједно чине лужичко-српску националну заједницу.

У складу са горе наведеним, појам „виндиш“ представља пре свега продукт вековног утицаја већинске немачке заједнице на словеначку мањину, као и политичких притисака који су у почетку довели до прилагођавања Словенаца на већинску немачку околину, а касније и до потпуне културолошке идентификације са истом. За већину корушких Словенаца појам „виндиш“ представља увредљив пежоративни израз, али једна мања група (по последњем попису из 2001. нешто преко 500 особа) доживљава овај израз као основу свог етничког германофилског идентита. Иако се у класичном етничком смислу „виндиш“ може слободно окарактерисати као псеудо-идентитет, као и у случају других оваквих псеудо-етничких група, нико не би требао и смео да им доведе њихов идентитет у питање јер је у питању културолошка идентификација која је чврсто усађена у свако људско биће и било какав покушај порицања и негације исте представља продубљивање конфликта и међуетничког неразумевања.

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Вранић

    Свака част, одличан текст.

  2. Aleksa Petrovic

    Kakvo crno doseljavanje Slovena,za koga vi radite?

    • Јовица Кртинић

      Поштовани Алекса, иако смо одлучили да овакве коментаре више не објављујемо, Ваш је, као што видите, угледао светло дана. Објављен је типичан пример коментара који долази од људи који се очигледно напајају на различитим псеудоисторијским изворима и имају неодољиву потребу да вређају. Кад бисте само мало поразмислили схватили бисте сав бесмисао којег сте избацили у ових осам речи. Да није било сеобе Словена Ви бисте данас вероватно говорили илирски (можда га и говорите, ко зна). А за кога радимо? За све оне којима је на срцу истина, заснована на чињеницама. Ви свакако имате доста оних који раде за Вас и Вашу слику света и века. Слободно наставите да их слушате, а нас заобиђите. Коментари попут Вашег свакако више неће бити одобравани и објављивани.