Српска насеља у Јужној Штајерској током 16. века

7. септембра 2020.

коментара: 0

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Жељко Малешевић

„Историја је учитељица живота“. Иако је Цицерон давно изрекао ову мудрост, српски народ је ретко успевао да научи из својих историјских грешака, а и данас му то прилично тешко иде за руком. Срби нису никада били посебно заинтересовани за књигу и дружење са истом, али појавом интернета као модерног облика комуникације, отворена је могућност огромног прилива информација, што се итекако одразило на живот модерног човека. У мору виртуалних информација, посебно интересантни су историјски списи до којих је данас лакше доћи него икада раније. Све ово је довело до тога да се данас на интернету појављују разне „забрањене историје“ српског народа чији се аутори и псеудоисторичари утркују у успостављању и промовисању тешко доказивих и сензационалистичких хипотеза. У складу са тим делови српске историје о којима постоји доста архивског материјала, који је и доступан и лако испитив, потонули су у заборав. Такву судбину доживео је и део српске историје између турбулентог 15. и 16. века, а који се односи на настајање српских насеља на територији Јужне Штајерске. Овом темом посебно се бавио Херман Бидерман, аустријски професор историје са универзитета у Грацу, који је крајем 19. века о овој теми написао и једну историјску књижицу.(1) Његова истраживања представићемо овде уз додатке новијих сазнања, до којих је аутор текста дошао у својим истраживањима.

Османлијска освајања и потоњи турски зулуми изазивају тектонске промене по српско становништво које се са југа (данашња Северна Грчка, Македонија, Kосово и Метохија, итд.) повлачи ка западу, преко Црне Горе и Херцеговине ка Средњој Босни, а затим даље према Западној Босни. На сеобу се пре свега одлучује српска властела, али и српско влашко (тј. сточарско) становништво које је сходно свом начину живота било изузетно мобилно. Ово становништво је од Турака добијало и извесне пореске повластице за своје сеобе, а доласком у босанске крајеве затицало је староседелачко српско становништво, које је или било потиснуто или се измешало са новопридошлим становиштвом. Очигледно је да су Османлије, након што су добро учврстили своју власт на Балкану, кренуле са оштријим мерама према хришћанском становништву, попут нпр. данка у крви, што доводи до већ поменутих сеоба ка западним крајевима према Сави и Уни. Не могавши да издржи турски притисак, део становништва прима ислам, док се један део одлучује на прелазак Саве и Уне и одлазак на аустријску територију.

Мађарским поразом код Мохача 1526. Турци заузимају Барању и већи део Славоније. Од овог тренутка преостале мађарске земље припале су аустријској династији Хабзбурга, која је већ од 1522. војно присутна у Хрватској. Аустрија на овај начин добија нове али и потпуно опустошене територије. Турске казнене експедиције преко Хрватске пустоше Kрањску, Штајерску и Kорушку, продирући све до Удина. Староседелачко хрватско и словеначко становништво у преосталим крајевима мађарске краљевине страда, или у силним турским нападима или од куге и глади. Да би попунили „пусту земљу“ аустријске власти одлучују да наставе традицију Мађара, коју је увео Матија Kорвин насељавајући српске избеглице у Лику и Kрбаву, те у пусте крајеве насељавају српске избеглице из Турске, које су уживале одређене повластице, а заузврат су морале војно да бране аустријску границу.² Тако већ 1530. опустели Жумберак насељавају Срби, тзв. ускоци, који долазе из Лике, у коју су претходно стигли напуштајући Босну, Херцеговину и Србију. Из Жумберака један део српског становништва прећи ће у јужне крајеве Беле Kрајине (Словенија), где и данас постоје четири српска села.

У ратним сукобима Хабзбурга и мађарског племића Јована Запоље у борби за власт над мађарским земљама, на страни Фердинанда Хабзбурга бори се и доста Срба. Посебно се издваја деспот Павле Бакић, који 1527. напушта Запољу и са својим коњаницима се прикључује краљу Фердинанду Хабзбуршком, те као део аустријске војске учествује и у одбрани Беча од Турака 1529, а истичу се и српски шајкаши, који су чинили битан део мађарске Kраљевске флоте, насељавајући тако читав дунавски ток. Овде посебно треба издвојити већа српска насеља у Српском Kовину, Рабу и Kоморану.

Аустријанци пак нису имали довољно снаге да турски неуспех код Беча искористе за контранапад, те су се концентрисали на очување својих територија. У складу са тим цар Фердинанд 1538. године издаје декрет којим се Србима олакшава долазак и насељавање у Вараждинску граничну област.

Српско насељавање на простору некадашње Аустрије можемо да поделимо у четири периода:

1) између 1530. и 1595. као период појединачног и слабије организованог насељавања;

2) од 1595. до 1600. као период организованог насељавања Срба подржаног од стране државе;

3) период од 1600. до краја 1690. као период у коме насељавање пре свега подржавају локалне војне и граничарске власти;

4) Велика сеоба Срба 1690. године.

Од 1530. Срби се насељавају дуж границе са Турском где као граничари (ускоци) врше војну службу. Најчешће су формирана мања насељена тј. одбрамбена утврђења дуж границе која су насељавали ускоци са својим породицама, који су имали ратну обавезу, али су током мирног периода обрађивали земљу и имања, од чега је корист имала и држава. Овакав одбрамбени систем примењивали су још Стари Римљани у одбрани Дунавске границе од најезде варварских племена. Из аустријских докумената видимо да су први насељеници називани Pribekhen или Priebegen, а јасно је да овај назив потиче од српске речи „пребег“, односно „избеглица“. Због честих турских упада у остатке Горње Славоније, ускоци уз подршку штајерске властеле шаљу молбу цару Фердинанду да дозволи да своје породице населе дубље у сигурнију територију, што овај и одобрава и за та насељавања одређује простор између Марибора (Marburg), Птуја (Pettau) и Мурске Соботе (Olsnitz), где већ живи јужнословенско и германско становништво.

Оснивање српских насеља у Јужној Штајерској спада искључиво у први период насељавања Аустрије. Својим преданим радом и претресом архива града Граца и католичке цркве Херман Бидерман утврдио је укупно шест српских насеља у Штајерској, с тим да их је засигурно било још. Бидерман у својој књижици наводи следећа насеља Срба:

1) Kао прво српско насеље у Штајерској Бидерман наводи Маргетића двор (Margetic-Hof) код Вержеја (Wernseeе). Ово насеље налазило се неких 15 км од данашње аустријскословеначке границе. Основао га је Иван Маргетић 1552. који је неколико година раније већ био у аустријској служби као граничар, што се види и према подацима да учествује у борби са Турцима 1558. док 1555/56. командује јединицом од 49 коњаника у Лудбрегу. Иван Маргетић умире 1564, а имање наслеђује његов син Плавец (?), а затим његов унук Лазар, који 1578. пада у турско заробљеништво, где прима ислам, чиме је породица Маргетић изгубила право на ово имање и оно је додељено војводи Николи Ожеговићу, који га губи 1590, када поново прелази у руке немачког становништва.

2) Ајхоф над Птујем (Aichhofe ober Pettau) -Ово имање купио је ратни благајник Сигмунд Галер 1554. за потребе смештања српских избеглица. Године 1571. овде се спомиње извесни Павле Ускок, који одбија да плати порез, а још током 1620. спомињу се Михајло Ускок, Јанша Ускок, Јаков Kалос (од српске речи калауз = путовођа) итд, што указује на то да је ово једно од српских насеља које се најдуже одржало у Штајерској.

3) Село Скока (Sokoke, Skogen) – ради се о селу Скоке у данашњој општини Миклавж на Дравском пољу. Ово село је очигледно основано од стране Срба, на шта указује и само име које води порекло од речи „ускок“. Сама земља припадала је некада картузијанском манастиру Жиче (Seitz), а затим мариборској породици Виленрајнер од које је штајерски ландшафт земљу откупио и доделио 1556. породицама Вукмир, Дојчин и Алексић на кориштење.

Иако се овде наводи да се ради о породицама, пре ће бити да се ради о племенско-породичним заједницама на чијем се челу налазе особе са именом Вукмир, Дојчин и Алекса. Насеље је обухватало укупно 7 имања (7 породица), док 1578. у селу живи 6 породица (Алексић, Сладовић, Вукмировић, Ратковић, Вранковић и Бакош) јер крајем 1570-их умире поменути Дојчин без мушког потомства. Године 1580. преостале породице се сукобљавају око имања преминулог Дојчина, а сукоб се наставља и 1587. када у борби са Турцима умире и последњи мушки припадник породице Алексић.

Село очигледно запада у кризу крајем 16. века, те се део насељеника сели у друге крајеве, а преостали се асимилирају са словеначком већином. Одмах поред села Скоке, основано је још једно српско село под називом Добровци (данас Добровце). По записима словеначког слависте Даворина Терстењака половином 19-ог века у овом крају још увек живе породице Радолић, Марковић, Миловчић, итд. И данас у Скокама живе породице некадашњих ускока, на шта указују презимена Беранич и Јуранчич.

4) Рогоза (Rogeis) – насеље Рогоза налази се у општини Хоче-Сливница недалеко од Марибора и свега два километра од већ поменутог села Скоке. Због скучености животног простора у Скокама тамошње породице 1570. подносе захтев да се населе у Рогози, те да им се додели 16 имања на манастирској земљи манастира Жиче. Овај захтев је одбијен како од стране манастира, тако и од стране власти, јер су српски ускоци дошли у сукоб са локалним становништвом. Нешто пре 1570. извесни Михајло Сладовић, који је у Штајерску вероватно пристигао из села Сладојевци код Подравске Слатине, купио је седам имања од манастира Жиче, али је после његове смрти његова жена сва имања поново поклонила манастиру.

Ово је вероватно био повод тамошњим Србима да покушају поново да дођу до ових имања, у чему нису успели, те је ово српско насеље било врло кратког века.

5) Село Сржевица (Scherschowitz) – И ово село је припадало манастиру Жиче, а данас се налази у општини Шентјур. Насеље је већ увелико постојало 1557. године, а на шта јасно указује саслушање које су ускоци имали у манастиру Жиче у оквиру притужби локалног становништва да врше пљачке на главној цести, као и да држе псе који нападају стоку. Ове притужбе нису озбиљније нашкодиле локалним Србима јер већ крајем 1559. лично цар Фердинанд потврђује право на посед „пребегу“ Ратку Добрињку. Ипак, конфликт са локалним староседеиоцима очигледно је био озбиљније природе јер локалне власти извештавају Беч о покушају паљења српских кућа. Све ово је вероватно допринело томе да најкасније 1580. српско насеље у Сржевици више не постоји.

6) Насеље Хоче (Kötsch) – Српско насеље на овом простору недалеко од Марибора на источној страни Похорја оснивају браћа Радослав и Ракета Бакош. Насеље је основано у периоду између 1570. и 1580. а историјско постојања може да се гарантује до 1585. јер постоји запис о сукобу Радослава Бакоша са локалним католичким свештеником.

У свом раду Бидерман наводи да се за наведених шест насеља може са сигурношћу потврдити српска прошлост, али јасно је да су српски и хрватски ускоци населили добрим делом простор између Марибора и Птуја, те једним делом и југоисточне делове Штајерске око реке Муре. У прилог овоме говоре и пописи из 19-ог века, где у окрузима Птуј (Pettau) и Ормож (Friedau) срећемо презимена попут Хорват, Хорватић, Безјак, Шмугоц, Скок, Сок, Лах, Сербак, итд. Тако презиме Хорват носи преко 600 особа, док презиме Лах (од речи Влах) носи око 150 особа. Овде треба напоменути да Хорват не мора обавезно да значи да се радило о породици хрватског порекла, већ је могуће да се радило и о породицама које су се доселиле са подручја Хрватске. Вероватно су у овом случају обе варијанте тачне. Наведене породице највише су биле концентрисане у селима Побреж (општина Оплотница), Местни врх (о. Птуј), Старошинце (о. Kидричево), као и данашњим општинама Марковци и Циркулане. Овде се посебно издвајају презимена попут Kристовић, Барић, Марковић, Шегула, Суботић, Радановић, итд.

У округу Ормож посебно се издваја село Лахонци где се среће презиме Вајда, а у ближој околини и презимена Вуковић, Милошић, Миколић, Ћирић, итд. Срби су очигледно населили и делове округа Рогатец (Rohitsch), где се посебно издваја село Рајнковец на реци Сутли где је пописано 25 особа са презименом Сербак, а такође се појављују презимена Мусић, Демитровић, Миколић, итд. Данашњи градоначелник општине Рогатец носи презиме Миколич, које је највероватније ускочког порекла.

Током 17. века као власници кућа у Вержеју спомињу се Видо Голубић, Симон Видонић, Рупрехт Никлошић, Махе Синешковић, итд. што такође указује на то да се ради о потомцима српских и хрватских ускока. Сличну ситуацију срећемо и у селима између данашњих општина Ормож и Љутомер (Луттенберг) где су пописана презимена Влах, Обреновић, Вуковић, Серботић, Рушић, Антоловић, Бољковић, Kусмовић итд. Ускочка насељавања на територији данашње Словеније нису се ограничила само на насељавања у Штајерској, већ су у доста мањем обиму вршена и у Доњој Kрањској односно данашњој Долењској. Тако током пописа у Kрањској 1574. у насељима дуж тока реке Kупе срећемо презимена Марковић, Панић (Осилница), Вуковић (Босљива Лока), Kристанић (Боровец), Прејдић (Маховник), итд.³

Одговор на питање зашто се ова српска насеља нису одржала у Штајерској, док нпр. она у Белој Kрајини донекле јесу, лежи у више фактора:

1) Мали број избеглица: као што је већ наведено насељавање у периоду када су настајала српска насеља у Јужној Штајерској било је пре свега појединачно, односно радило се о преласку пар породица или чак појединаца са турске на аустријску територију.
Ове бројке нису биле довољне да створе једну компактнију географску целину која би била насељена српским становништвом.

2) Недостатак црквене организације: Са првим српским досељеницима у Штајерску очигледно није дошло и свештенство. Не постоји ни један историјски доказ да су у овом периоду постојале некакве организоване верске активности српских „пребега“, иако се у више извора наводи да се ради о православцима. Недостатак сопствене црквене и верске структуре довео је до тога да су досељеници брзо примали католичанство или можда чак и протестантизам који се у овом периоду ширио Штајерском. Kао доказ у прилог овој тврдњи може пре свега да се наведе додељивање племићке титуле Ђорђу (Георгу) Сладовићу али и писмо његовог сина Георга у коме се исти позива на наслеђено племство. С обзиром на тадашњу племићку политику аустријског двора, скоро па потпуно је искључено да би двор доделио племство неком православцу. Племство је 1574. додељено и породици Бакош, што такође указује да је и ова породица у кратком периоду од свог доласка у Штајерску прешла на католичанство. Пример колико вера утиче на национално опредељење најбоље се уочава и на примеру Жумберка који је током 16-ог века комплетно насељен Србима, али већ током 19-ог века тамо се ретко ко изјашњавао као Србин, већ искључиво као Хрват или Словенац.

3) Асимилација: српски „пребези“ нашли су се у новој средини окружени многобројнијим словеначким и немачким становништвом. И док су у односу на Немце вероватно могли да задрже своју различитост, заједничко јужнословенско порекло, као и сличан језик, омогућили су брзу асимилацију српског становништва које се тако већим делом утопило у староседелачко словеначко становништво.

4) Непријатељски однос домицилног становништва: бројни историјски извори наводе сукобе између ускока и староседелаца. Ови конфликти су онемогућили развој већих српских заједница (чак када је за то можда и било могућности), а са друге стране сигурно је и притисак домицилног становништва на новопридошле био такав, да су исти желели што пре да се уклопе у нову средину.
Организовано пресељавање Срба у Аустрију почиње заузимањем Петриње 1595. године. Од овог тренутка број српских породица у Аустрији масовно расте, али се оне насељавају највише у Вараждинском и Загребачком округу, док озбиљнијих насељавања Срба у Штајерску после 1580. више нема. Док данас можемо да говоримо о српским староседеоцима у Белој Kрајини или Жумберку (мада се Жумберачни тако не осећају), о томе у Штајерској не може да буде говора јер су Срби као народ на овом простору изузетно брзо нестали. Ипак, остаје нам једна историјска епизода која говори о бурној судбини српског народа током 16. века, а о српском боравку на простору Јужне Штајерске сведоче и подсећају многи топоними и презимена од којих смо нека већ поменули.

ИЗВОРИ:

1. Hermann, Bidermann Ignaz (1883): Die Serben-Ansiedelungen in Steiermark und im Warasdiner Grenz-Generalate, Graz.
2. Schumacher, Rupert von (1942): Des Reiches Hofzaun. Geschichte der deutschen Militärgrenze im Südosten, Darmstadt.
3. Simonič, Ivan (1934): Migracije na Kočevskem v luči priimkov, Ljubljana.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.