Српска православна црква и њена улога на некадашњем историјском простору Аустријске монархије

23. априла 2021.

коментара: 0

ПОЧЕЦИ

Појачаним преласком православних избеглица из Османског у Аустријско царство и сталним насељавањем истих на простору данашње Хрватске, Словеније, Румуније и Мађарске створена је потреба за организовањем верског живота, који је с обзиром на јаку средњовековну државу и њену верско-културну заоставштину у златна времена српске државе свакако био на веома високом нивоу. Услед недостатка војске и становништва Срби насељавају веома велики простор Мађарске краљевине, касније и  Аустријске царевине, чију су власт и милост хрватски племенски сталежи потражили још пре Мохачке битке (Грбић 1891). Из историјских извора видљиво је да се међу српским „пребезима“ налазило и свештенство и монаштво. На овај начин насељени Срби су добили могућност да организују свој верски живот, тим пре јер им је царским булама цара Фердинанда I било загарантовано да ће њихова некатоличка вера бити толерисана, иако су ове повластице биле стално предмет сукоба између Загреба, Будимпеште и Беча. Треба напоменути да се овај чланак бави формирањем верских структура СПЦ у периоду аустријске власти, те се неће посебно бавити ранијим периодом када је СПЦ већ имала своје структуре у одређеним деловима данашње Хрватске и Мађарске.

ПЕРИОД ОД НАСЕЉАВАЊА ДО ВЕЛИКЕ СЕОБЕ СРБА

У периоду насељавања верски живот Срба зависио је пре свега од тога да ли су са исељеницима стигли и свештеници или монаси. Ови су напуштали пре свега манстире и цркве у Западној Босни (нпр. манастир Крупа, Купа, итд.) и прелазили заједно са народом на нове животне просторе. С обзиром да се црква већ у османском царству искристалисала као вођа народа без државе, убрзо су црквени представници поред војних власти заузели позицију представника српског народа према хрватским и мађарским сталежима, те према аустријској војној и цивилној управи.

Мађарским поразом на Мохачком пољу, мађарске и хрватске земље постепено улазе у састав Аустријске монархије. Већ крајем 14-ог века прве српске избеглице насељавају Краљевину Мађарску, досежући све до Коморана, Раба и и Братиславе (Церовић 2015). 1440. мађарски краљ Владислав уступа Србима у Српском Ковину (Ráckeve) касноготичку цркву, која ће касније да постане православни манастир Успења пресвете Богородице (Матић 2009), око којег ће да се формира једна имућно јака српска заједница, која ће измеђуосталог често да помаже фрушкогорски манастир Ново Хопово. У Коморану је такође већ почетком 16. века постојала Српска православна црква. Сва ова подручја ће после Мохачке битке ући у састав Хабзбуршке монархије и бити важан део структуре СПЦ на подручју Аустријског царства.

Као прве базе верског живота на територији некадашње аустријске „Војне крајине“ формирани су манастири попут Марче у близини данашње Копривнице, који је изграђен најкасније 1609. мада вероватно може да се датира и раније,  док је манастир Гомирје формиран 1602. доласком српских православних монаха из далматинске Крке (Грбић 1891).

Верски живот у овом периоду карактерише пре свега недостатак јасне црквене хијерархије и јасних верских структура. „Војна крајина“, у којој су војне власти управљале свим сферама живота и све подређивале војном успеху, није била једноставно подручје за развој верског живота. Одвојени даљином од 1577. обновљене Пећке патријаршије, а притистнути како војним властима, тако и моћнијом Римокатоличком црквом, српско свештенство, монаштво и великодостојници морали су да балансирају између више интересних страна, трудећи се да са једне стране заштите своју цркву и привилегијама дата права, а са друге стране да не изазивају санкције које је загребачки бискуп често тражио од Бечког двора за „шизматике“ због непридржавања и неспровођења цкрвене уније (Illyrico-Serbica 1611-1738). Притисак протестантизма, који се убрзано шири аустријским земљама, доводи до Тридентинског концила, на коме Римокатоличка црква одбацује сва друга хришћанска учења као шизматичка и проглашава Римокатоличку теологију као једину исправну. Ово даје нови замах Римокатоличкој цркви да креће у пројекат „сједињења“ тј. унијаћења православних, верујучи да на овај начин спасавају душе „отпадника“. То доводи до чувене Брестовске уније, а по угледу на ову унију и загребачки бискуп Петар Домитровић (вероватно српског порекла) покушава да „сједини“ православце своје бискупије са Римом (Шимрак 1924). У овим превирањима епископ Вретанијске епархије (која је обухватала све православне Србе од Сиња до  Комарана и Раба) Симеон Вратања прихвата 1611. унију са Римокатоличком црквом и овај догађај ће још дуго касније да оптерећује односе између православних и католика на подручју „Војне Крајине“. Од 1611. па до велике Сеобе Срба 1690. српске владике на подручју Аустрије покушавају да одрже статус кво, признајући са једне стране начелно папску власт, док са друге стране одлазе на рукоположења у Пећку патријаршију. Овакво стање није задовољавало римокатоличке црквене власти у Загребу, те се ови више пута обраћају Бечу и Ватикану за забрану и укидање Марчанске епархије, што Беч из војних и државних разлога одбија, а Ватикан како из верских, тако и због тихог конфликта који је водио са Бечким двором. Црквена унија је била очигледно доста популарна током 17. века, јер већ 1688. сремски епископ Лонгин Рајић прихвата папску унију и постаје грко-католичким епископом у Срему и Славонију (Фидлер 1867).

ВЕЛИКА СЕОБА СРБА 1690. И ЊЕН ЗНАЧАЈ ЗА СПЦ У АУСТРИЈИ

Након пропасти аустријске офанзиве у Великом бечком рату и турске контра-офанзиве, долази до велике одмазде и турског терора против Срба и хришћанских Албанаца који су масовно подржали аустријску војску (чији су добар део чинили Срби Крајишници), те се велика народна маса предвођена верским и политичким поглаваром патријархом Арсенијем III Чарнојевићем повукла ка Београду. Пре него што су прешли преко Дунава и Саве, патријарх Чарнојевић шаље јанопољског епископа Исаију Ђаковића за Беч да од цара Леополда I добије потврду српских привилегија (Грбић 1891). Притиснут турском контра-офанзивом, а сматрајући да новоослобођене „мађарске територије“ треба населити војно-способним становништвом, са идејом да као у Хрватској и Славонији, формира Војну крајину, цар Леополд издаје 21. августа 1690. повељу о српским привилегијама, која ће од тог тренутка па све до 19-ог века да буде гарант српских права у Аустријској монархији, али и предмет многих спорова Срба са Мађарима и Бечким двором. Преласком патријарха и неутврђеног броја српских породица преко Дунава удахнут је нови живот српској заједници која је већ живела на простору „мађарских земаља“.

Иако је српски корпус у тзв. „хрватским земљама“ бројчано био већи, тежиште верског, културног и политичког живота Срба у Аустрији од 1690. одвијаће се у Угарској (Роксандић 1991). Доласком патријарха у Аустрију, СПЦ на територији Аустријске монархије добија нови замах. Патријарх одмах почиње са уређењем верског и друштвеног живота. Повеља која је издата од стране цара Леополда била је састављена тако, да је обема странама остављала велики простор за својевољну интепретацију написаног садржаја. Повељом је православним становницима монархије била загарантована слобода вероисповести, али не и географски одређена. Стриктно се наводе Рашка, Јанопоље, Грчка, Бугарска, Подгорје (Црна Гора, о.а.), Херцеговина и Далмација, те додатак „по другим придруженим местима и свим осталим областима“. Овај додатак патријарх Чарнојевић тумачио је као дозволу да своју надлежност и функцију врши над свим провославнима у земљама круне Св. Стефана, те се сходно томе сматрао надлежним и за Хрватску, Босну и целу Угарску. Одмах по преласку Дунава патријарх је повео одлучну акцију против уније коју је у то време заговарао и подржавао угарски примас и кардинал Леополд Колонић. Заслугама патријарха Арсенија повраћена је јурисдикција СПЦ над верницима у Славонији и спречено даље унијаћење (Фидлер 1867).

Патријарха је након његове смрти наследио епископ Исаија Ђаковић, одличан познавалац државних и народних прилика на Балкану, те је на овај начин просперитет СПЦ на аустријским територијама настављен. Као неуспех дипломатских активности српских митрополита током 18. века могу да се узму губитак јурисдикције над манастиром Марча (који је потом спаљен у крајишким немирима) и над подручјем Жумберка у време царице Марије Терезије, која је и иначе наступала врло оштро према некатолицима у монархији.

18. И 19. ВЕК

За разлику од српског становништва „Војне крајине“, које због терета војног позива није могло друштвено и културно да се развија, Срби у Угарској ускоро израстају у јаку и озбиљну заједницу. Српским староседеоцима, који су имали већ утицај и положаје у војсци и трговачком еснафу, придружују се новопридошли Срби и Цинцари, те се на тај начин ствара једна богата трговачка класа Срба, који се насељавају широм Угарске, а понајвише у Санкт Андреји, Будиму, Стоном Београду, Новом Саду, око Петроварадина, Ср. Карловицима, итд.

Већ током 17. века први српски трговци насељавају и Беч. Доста српских војника учествује и у обрани Беча од Турака 1683., те након разбијања Друге турске опсаде један део Срба насељава се ван градских зидина у четврти која је названа „Ratzenviertel“ (од мађарске речи Рац = Рашчанин тј. Србин). Током 18. века Срби у Бечу за верске обреде користе капелу Св. Ђорђа, а 1726. подигнута је православна црква Св. Ђорђа, коју су заједно користили Срби и Грци, док се нису сукобили око исте, те је она одлуком Марије Терезије 1776. уступила овај храм Грцима. Након тога један део верника је саградио храм Св. Тројице, али је и овај храм прешао у власништво грчких православаца (Сајт епархије аустријско-швајцарске: Оснивање).

1853. митрополит Јосиф Рајачић тражи од цара Франца Јозефа дозволу за градњу православне цркве у Бечу. Дозвола је добијена 1860., али је услед несугласица међу српском заједницом градња започета тек 30 година касније. Посебно велике заслуге за превазилажење конфликта унутар заједнице носи чувени српски песник Јован Јовановић Змај. Храм Св. Саве освећен  је 1893. уз присуство цара Франца Јозефа и високих званица, али без српског митрополита јер је храм јурисдикцијски потпадао под Буковинско-далматинску митрополију са седиштем у Черновицу (Украјина). Први српски парох овог храма Михајло Мишић стигао је у Беч већ 1896. године, а 1921. овај храм ће и правно-формално постати неотуђиви део СПЦ, те представља данас најстарији српски православни храм на простору Републике Аустрије.

СПЦ У АУСТРИЈИ ДАНАС

Црквени живот Срба у Аустрији прилично је утихнуо након Првог св. рата, али је црквена оштина Св. Сава у Бечу функционисала и била под јурисдикцијом СПЦ са седиштем у Београду. Доласком национал-социјалиста на власт у Аустрији 1938. страни држављани морали су да напусте територију Трећег рајха. За разлику од православног храма у Марибору, који је срушен од стране нацистичких власти, храм Св. Саве у Бечу преживео је ратна дешавања (Сајт епархије аустријско-швајцарске: Оснивање).

Крајем Другог св. рата на немачком говорном подручју остаје један део Срба, који су преживели нацистичке логоре и који из идеолошких разлога одбијају повратак у комунистичку Југославију, те се трајно настањује у Аустрији и другим западноевропским земљама. На овај начин настављен је континуитет духовног живота Срба у Бечу, али и у другим аустријским градовима. Прва парохија након Беча формирана је у Салцбургу 1948., затим Инзбрук 1950. године, итд.

Доласком већег броја Срба на рад у Аустрију током 60-их и 70-их година указује се потреба за образовањем већег броја црквених општина на подручју Аустрије. У овом периоду формирају се црквене општине на подручју Штајерске, Горње Аустрије, Форарлберга. Политичке прилике како у отаџбини, тако и ван ње тражиле су велико умеће СПЦ у уређењу црквеног живота у расејању. Тако се неколико пута мењала јурисдикција над православним верницима у Аустрији, све до формирања Епархије аустријско-швајцарске 2011. године.

Данас СПЦ на подручју Аустрије броји 6 парохија у Источној Аустрији (од тога 3 у Бечу), 8 на подручју Средње Аустрије (Штајерска, Корушка, Г. Аустрија), те 6 парохија у Западној Аустрији (Тирол, Форарлберг). Такође, Беч је седиште аустријско-швајцарске епархије која поред Аустрије и Швајцарске обухвата Италију и Малту. Након католика, православци у Републици Аустрији чине другу најбројнију групу верника, а највећи број православних верника налази се под јурисдикцијом СПЦ (Der Standard 2018). Због непрекидних сеоба српског становништва ка западноевропским земњама, СПЦ ће у будућности несумњиво имати још већу улогу и одговорност у очувању народног идентитета и вере српског народа на подручју Републике Аустрије. Ништа мању од оне коју је имала у периоду Аустријске монархије.

ИЗВОРИ:

Аустијски државни Архив: Дворски и ратни архив Бечког двора: Illyrico-Serbica 1611-1738

Грбић, Манојло (1891): Карловачко Владичанство. Књига I

Матић, Војислав (2009): Српски Ковин: Православни манастир

Роксандић, Драго (1991): Срби у Хрватској

Сајт епархије аустријско-швајцарске (2020): http://www.crkva.at/eparhija/osnivanje/

Фидлер Јозеф (1867): Унија Влаха у Славонији и Срему

Церовић, Љубивоје (2015): Срби у Словачкој

Шимрак, Јанко: Повјест Марчанско-свидничке епархије и црквене уније у Југословенским земљама, у Богословска смотра Vol. 12 No. 2 (1924)

Der Standard (2018): https://www.diepresse.com/5495660/mehr-orthodoxe-als-muslime-in-osterreich

Напомена: Чланак је објављен 2020. у посебном броју часописа “Идентитет” поводом 800. година аутокефалности Српске православне цркве.

Аутор чланка:
Жељко Малешевић

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.