Владимир Дедијер као родоначелник тезе о Александровој, а не Његошевој капели на Ловћену

18. септембар 2020.

коментара: 5

Маузолеј отворен 1974. Фотографија: Народни музеј Црне Горе

Ових дана изнова је актуелизована тема о обнови Његошеве капеле на Ловћену, односно уклањању Мештровићевог маузолеја. Из редова бранилаца Маузолеја, који показују спремност да га и телима штите, најчешће се чују аргументи којe је, у прилог маузолеја, а против капеле, својевремено изнео Владимир Дедијер, познат и као биограф Јосипа Броза Тита. Показало се да је управо Дедијер родоначелник тезе да са врха Ловћена није уклоњена Његошева већ капела краља Александра Карађорђевића. Такође, Дедијер је лансирао тезу да је та “Александрова капела” оличење уништења државности Црне Горе 1918. године.

Дедијер је ове и још неке тезе (које су такође пригрлили  противници обнове Његошеве капеле) изнео у чувеном писму од 20. августа 1970. године, објављеном у дневном листу Борба. Овде објављујемо у целини Дедијерово писмо, као и писмо које му је, поводом изнетих теза, упутио Драган М. Јеремић, тада главни и одговорни уредник угледних Књижевних новина.

Писмо Владимира Дедијера

(Цетиње, 19. августа) – Ових дана је на Цетињу и Ловћену боравио професор Владимир Дедијер, члан Одбора за изградњу маузолеја Петру II Петровићу Његошу на Ловћену. Његова посета уследила је после писања светске штампе о подизању споменика Његошу и дезинформација које се презентирају светској јавности у вези с овим питањем.

Пошто се упознао са чињеничним стањем, Владимир Дедијер је написао писмо следеће садржине Одбору за изградњу Његошевог маузолеја:

„Приметио сам у светској штампи, посебно француској, италијанској, британској, па чак и јапанској, да се води организована кампања против подизања Његошевог маузолеја на Ловћену по пројекту и изради вајара Ивана Мештровића.

Ту се тврди да власти руше песникову задужбину на Ловћену и врше културни геноцид.

Побуђен оваквим написима у жељи да утврдим историјску истину, испитао сам историју подизања Његошеве капеле на Ловћену средином прошлог века, њеног коначног рушења 1925. године и подизања нове капеле исте године по налогу и у име краља Александра Карађорђевића.

Такође сам и лично, на дан 15. августа 1970. године, боравио на Цетињу и излазио на врх Ловћена, како би се уверио у истинитост.

Његошева капела пре рушења 1916.
Остаци Његошеве капеле (после 1916.)

На основу историјских чињеница и архивске документације, дошао сам до сазнања и утврдио да је читава та кампања у иностранству заздана на нетачностима и дезинформацијама: Прво, капелу коју је Његош за живота сазидао и наменио да у њој буде сахрањен, аустроугарска војска је делимично порушила 1916. године. По налогу окупаторских власти Његошеве кости су ископане и пренесене на Цетиње, уз присуство представника Цркве.

Друго, по пропасти Аустроугарске Монархије, у Његошевом родном месту Његушима основан је одбор за обнављање Његошеве капеле. До остварења замисли овог одбора није дошло и Његошева капела никад није обновљена.

Треће, краљ Александар Карађорђевић, 1925. године, у спомен рођења свог сина Петра II Карађорђевића, наређује да се остаци Његошеве капеле поруше и да се сазида нова капела. То је и учињено. Ова капела је грађена од новог камена, на новим темељима, а остаци старе капеле су бачени у Језерски врх. Ова чињеница је потврђена и исказима људи који су радили на зидању нове капеле.

Капела на Ловћену обновљена 1925. према пројекту чувеног архитекте Николаја Краснова

На основу ових чињеница одлучио сам да са своје стране учиним све да светско јавно мнење сазна пуну истину, да се код нас не врши рушење Његошеве оригиналне задужбине, него да се гради достојан споменик великом песнику, а уклања Александрова задужбина.

Настојање да се највећем филозофу-песнику међу југословенским народима, Његошу, подиже споменик по замисли највећег вајара који је у историји поникао са нашег тла, Ивана Мештровића, творца Косовског циклуса, Победника на Калемегдану и споменика Незнаном јунаку, за мене је само продужетак мукотрпне борбе за остварање идеала братства и јединства.

Изградња баш оваквог споменика данас је, по мом мишљењу, утолико потребнија јер се у нашој земљи са разних страна опет чују те подмукле нетрпељивости. То се огледа и у акцији против подизања Његошевог маузолеја на Ловћену који води један део хијерархије Српске православне цркве. Они не могу да поднесу да један Хрват плете венац на Ловћену једном Црногорцу, да један римокатолик гради споменик једном православном владики.

Насупрот традицијама Српске православне цркве у борби за слободу и независност српског народа, којима је у свом животу и раду допринео много и сам Његош, неки врхови Српске православне цркве, нарочито 1918. године, ставили су се у службу династије Карађорђевића и њеног режима.

Хијерархија Српске православне цркве не води акцију за очување Његошеве заоставштине, него све силе напреже да спасе грађевину краља Александра Карађорђевића, јер она представља вишеструки симбол:

Прво, Александрова задужбина је оличење уништења државности Црне Горе после 1918. године. Уместо да се нова заједница братских народа ствара на основама једнакости и поштовања воље народа, Црна Гора је 1918. године силом утерана у нову државу и обесправљена.

Друго, Александрова капелица је оличење преваге династије Карађорђевића над династијом Петровића.

И, треће, та капелица је уједно симбол уништења независности Црногорско-приморске митрополије коју је она чувала кроз векове, да би после 1918. године, заједно са другим независним српским црквама, била подгвргнута србијанској православној цркви.

Тужно је гледати како поједини интелектуалци из Југославије, задојени нахијским свађама и балканским атавизмима, нетачно обавештавају прва имена светске културе о судбини Његошеве капеле.

Насупрот овоме, за поштовање су мишљења оних интелектуалаца који су противни Његошевом маузолеју из естетских разлога.

Сагледавајући чињенично стање, примио сам се чланства у Одбору за иградњу маузолеја Петру II Петровићу Његошу на Ловћену јер желим да браним историјску истину и хоћу да дигнем глас против диктирања шта Црногорци смеју, а шта не смеју да раде. Уверен сам да ће ово допринети одбрани права и народа, а нарочито малих народа, на једнакост и узајамно поштовање, унутар наше земље, као и у свету. Следујући гласу своје савести, обавестио сам издавачко предузеће „Просвета“ из Београда да ауторски хонорар од трећег издања мог ратног „Дневника 1941.-1945“ уплати у корист подизања Његошевог маузолеја“, каже на крају писма Владимир Дедијер. Дедијер је такође обавестио Одбор да ће са овим проблемима упознати прва имена светске културе лично и преко еминентних светских листова.

(Борба, 20. VIII 1970.)

*

Само цела истина је историјска

Писмо професору Владимиру Дедијеру

Драги професоре,

Једном смо се, пре три-четири године, упознали, али сумњам да ме се тако добро сећате да бих могао да Вам се обратим личним писмом. Уосталом, мислим да је то што Вам своје писмо овако упућујем оправдано, пошто сте и Ви јавно упутили писмо Одбору за изградњу маузолеја Петру II Петровићу Његошу, који сте, као његов члан, о свему могли да обавестите и без учешћа јавности.

Моја је намера да Вам нешто кажем баш у вези с Вашим писмом, које сам 20. августа читао у разним дневним листовима. Има у њему нешто што превазилази и предмет о коме се у њему говори и тренутак у коме је написано. Реч је, наиме, о „историјској истини“. Желели сте да својим писмом утврдите и одбраните „историјску истину“ о капели и маузолеју на Ловћену. На основу својих личних истраживања, утврдили сте да садашња капела није оригинална Његошева задужбина, јер је стара капела срушена, а нову је саградио 1925. године краљ Александар Карађорђевић. Нећу да улазим у то да ли је све баш тако како кажете, јер то није битно за оно што желим да Вам кажем, мада је нова капела очигледно слична старој, а неки људи тврде да је делимично саграђена од старог камена, што би било сасвим логично: зашто би се на тој врлетној висини бацао материјал који је при руци и тешком муком доносио други? Ваши закључци се, међутим, слажу са оним што је наша штампа више пута објављивала и зато се само може жалити што сте губили драгоцено време да утврдите оно што већ готово сви знају. Али Ваш циљ очевидно није био да само утврдите истину о капели, већ сте настојали да утврдите и симболичан смисао данашње капеле и нашли сте да је она симбол уништења црногорске државности, симбол преваге династије Карађорђевића над Петровићима и, најзад, симбол уништења независности Црногорско-приморске митрополије. Не могу а да не приметим да, судећи по Вама, нема ни мање грађевине од капеле на Ловћену ни веће симболике од њене симболике, али ни то није битно за тему о којој желим да Вам говорим.

Нацрт првобитне Мештровићеве замисли по наруџби краља Александра

Оно што желим, пре свега, да Вам кажем јесте то да нисте утврдили целу истину. Проучили сте настанак капеле, али нисте проучили настанак маузолеја. А и он има свој историјат, и то доста повезан са оним истим друштвеним снагама против којих сте се годинама борили и против којих се и сада борите. Да сте испитали и историјат маузолеја, утврдили бисте да су идеја о њему и његово делимично остварење старији него што се обично мисли. На идеју о подизању маузолеја на Ловћену први је дошао краљ Александар, и то још пре него што је подигао садашњу капелу, а 1932. године је наложио Мештровићу да раније одложену идеју отпочне да реализује. Али из финансијских разлога и, нарочито, због погибије краља Александра, који је (ако је већ и о томе реч) био потомак и династије Петровића, није дошло до остварења овог пројекта. Идеју о подизању репрезентативног споменика, и то у Београду, преузели су затим високи српски, академски, црквени, војни и политички кругови и ради реализовања ове идеје био је створен одбор коме је једно време био на челу патријарх Српске православне цркве Гаврило Дожић. (Угред буди речено, он је био вођа делегације која је у Београду 1918. године саопштила одлуку Велике народне скупштине у Подгорици о уједињењу Србије и Црне Горе). Тај одбор је наручио од Мештровића да направи споменик Његошу и он је понудио оног истог Његоша који је требало да буде у средишту неоствареног маузолеја. Рат је, међутим, спречио подизање овог споменика, који је, по тадашњој вајаревој жељи, требало да буде постављен на Славији.

Ови подаци би такође спадали у „историјску истину“ до које Вам је толико стало. На основу чињеница да је краљ Александар хтео да гради маузолеј Његошу на Ловћену, да је наложио Мештровићу да га изради и да је овај (на иницијативу одбора коме је на челу стајао и патријарх Српске православне цркве) предлагао да Његош из маузолеја буде постављен у Београду, изградња маузолеја на Ловћену би за Вас – уколико сте доследни у свом начину мишљења – морала да има сасвим друкчији смисао од онога који му Ви придајете, односно врло сличан оном који приписујете садашњем присуству капеле на истом месту.

Ни то, међутим, није цела „историјска истина“, јер цела историја није само политичка. Случај с маузолејом има и разне друге стране, од којих Ви помињете једну од најважнијих: естетску. За похвалу је што све људе који су писали против маузолеја нисте стрпали у исти кош, него сте чак истакли да су за поштовање „мишљења оних интелектуалаца кји су противни Његошевом маузолеју из естетских разлога“. Не знам како друкчије да схватим ове речи него као признање да се маузолеј озбиљно може критиковати са естетске стране. Али Ви не улазите у естетске разлоге критике маузолеја, мада су и они историјски, јер уметничка дела су историјски споменици, будући да сведоче, ако не и о много чему другом, а оно бар о укусу времена и народа. И зато Вас се у овој ствари морају озбиљно тицати и естетски а не само политички разлози.

Иако незаинтересовани за естетску страну ствари, Ви се, ипак, не уздржавате да своју аргументацију поткрепите и једним естетским судом, судом о изванредној вредности Мештровића као вајара. Али овај суд није тако поуздан као што мислите. Било је и има компетентних људи који мисле знатно друкчије. А и Ви бисте морали – као човек који мисли историјски – да у Мештровићевом делу видите један превазиђени концепт меморијалне скулптуре и архитектуре, па чак и скулптуре и архитектуре уопште. Као историчар који воли да тражи и налази и симболична значења, Ви, уз то, морате код Мештровића да нађете и симболику која је неспојива са Вашим идејама. Мирослав Крлежа је доводио у везу Видовдански храм са Видовданским уставом. Ово је, пре свега, једна стилска фигура, али у њој има (бар мало) и истине. Тешко је не видети у вајару који је израдио толико званичних и других јавних споменика између два рата оличење укуса старе Југославије, односно њених властодржаца и владајућих слојева. Наравно, то никако не значи да би Мештровићеве споменике, који су сведочанство једног тако рећи давно прошлог времена, требало рушити и заменити неким другим, јер су они у међувремену – изменом друштвене ситуације – изгубили онај првобитни симболичан смисао, који се по Вама, чини се, временом не мења. Али то никако не сме да значи нити да треба васкрсавати оно што је превазиђено, поготову у земљи која настоји да у свему, па и у уметности, буде авангарда.

Све то показује да нисте сагледали све аспекте овог проблема. Оно што Ви сматрате историјском истином није оно што стварно одговара том појму, јер само цела истина је историјска. Хтели сте да одбаците идеје и планове једног превазиђеног доба и његова схватања, а ипак их, у нешто различитој форми, прихватате и пружате им подршку. Ако, пак, хоћете одлучно да кидате с прошлошћу, не можете је у једном облику одбацивати а у другом прихватати. Свестан сам да код нас постоје појаве које сте лепо назвали „нахијским свађама и балканским атавизмима“ и да ће зато још дуго бити људи који ће чинити управо оно што их други наговарају да не чине или обрнуто. Зато немам намеру да било кога уверавам да нешто треба или не треба да чини. Али ко год не жели да га историја исправља или чак осуђује, мора своју акцију да заснива на целој, „историјској“ истини. То је оно што сам, у ствари, желео да кажем. Намера ми је била да говорим начелно, служећи се само Вашим примером. Не знам колико сам у томе успео, али верујем да ћете схватити да у свему овоме није реч ни о Вама ни о мени, па чак ни о Његошевој капели и маузолеју, већ о нечем много важнијем.

Срдачно Вас поздравља, Драган М. Јеремић

Књижевне новине, 29. VIII 1970.

О Владимиру Дедијеру и Драгану М. Јеремићу

Владимир Дедијер (1914-1990) – новинар, публициста, члан САНУ. Аутор више значајних дела као што је “Сарајево 1914”, по многима једна од најцеловитијих студија о атентату у Сарајеву. У јавности је највише познат по Прилозима за биографију Јосипа Броза Тита, који су доживели више издања, што је случај и са Дедијеровим ратним Дневником 1941-1945. Син је географа Јевта Дедијера (1880-1918).

Драган М. Јеремић (1925-1986) – критичар, филозоф, драматичар. Дипломирао на филозофској групи Филозофског факултета у Београду. Од 1959. виши предавач естетике на истом факултету. Од 1959. до 1963. председник Српског филозофског друштва, а од 1963. до 1966. председик Удружења књижевника Србије. У време настанка овог писма био је главни и одговорни уредник Књижевних новина, а уређивао је још један значајан часопис – Савременик.

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Радуле

    Дакле, укратко.
    Његош изричито каже да жели да буде сахрањен у цркви.
    Аустроугари у правом варварском духу руше ту цркву и њени остаци остају горе.
    Аустроугарска након рата, завршава тамо где јој је место, али рушевине су још увек ту.
    Краљ Александар предлаже да се обнови та црква и црква се обнови,
    са мало другачијим естетским елементима.

    А по Дедијеру, чишћење рушевина постаје “рушење остатака”,
    обнова постаје теорија завере,
    и због тога по њему, треба да се гради маузолеј.

    По тој логици, онда је требало срушити постојећу
    и поново изградити цркву и то естетски идентичну оној првој, како је то Његош ипак и желео.
    На страну естетику – дакле цела његова аргументација опет нема логике, и заправо,
    ово што је рекао је онда још горе по правдање маузолеја, а не оправдање његове изградње.
    Али је макар одао начин размишљања тих који су желели да се Његошева жеља погази
    и његова црква горе сруши.

  2. Uros

    хвали детаљ

    остаци цркве се налазе на имању породице радоњић или њима блиске породице. они нису хтјели да продају амфилохију то камење да сазида капелу. јер као што многи знају радоњићи су били губернадурска породица, гдје се његошева сестра удала, али је његош у неким моментима посустао ментално и протјерао многе радоњиће. порушио им куће, па од камена њихових кућа из његуша, је направио прву школу у цетиње кажу. биљарду је направио парама од продаје манастира. посебна келија у цетињском манастиру ткз. губернадурница се зове тако зато што је ту био утамничен губернадур Вукојло Радоњић као таоц док се не плати неки одкуп.

    значи сукоб је данас такав да су већином његушани у црногорску православну цркву, посебно радоњићи што можемо виђет на јутуб да са мирашем дедеићем заједно одржавају парастос том Вукојлу Радоњићу и од њега праве нешто што тај човјек није био, праве анти-српског мученика. они посједују остатке капеле, они су покренули иницијативу да то постане национални парк ђе нико не може да гради више и то су остварили правно и уписали ловћен у регистар националних паркова чим је амфилохије најавио да ће изградити капелу.

  3. Uroš

    ово за проглашење националног парка сам погријешио. национални парк је проглашен на ловћен планини 1952 године и дијелом припада општини будва а дијелом општини цетиње.

    након распада југославије држава је почела да одкупљује земљиште на ловећну од приватника који су посједовали земљиште. такође и да шири површину националног парка иако има објеката у националном парку.

  4. Човек

    И Карађорђевићи и титоисти су се трудили да од православног параклиса направе масонски маузолеј. Аутор једног таквог (не)дела је наравно, један једини и незаменљиви Иван Мештровић (масон, а и отац поглавника усташке послератне емиграције).
    Све у свему – ЈУДЕОМАСОНЕРИЈА.