О домовним протоколима у Срему

Домовни протоколи (домовници) су црквене књиге које дају увид у родбинске везе унутар једне породице и то често кроз више генерација. Из њих се извлачила статистика попут броја парохијана, броја мушких и женских особа, броја брачних парова, смртности итд. Служили су и као евиденција крсних слава, али и за државне потребе попут достављања броја становника или спискова бирача.

У суштини, домовник је поименични попис парохијана у једној парохији. Није познато када су и из којих разлога настали домовни протоколи  у српским православним парохијама. Могуће је да су настали по угледу на стање душа (status animarum) у римокатоличкој цркви чије вођење је увео папа Павле V Римским обредником из 1614. године. Домовни протоколи представљају после матичних књига најважнији извор за генеалошка истраживања. У неким случајевима су чак и важнији од самих матица јер детаљно расветљавају унутарпородичне односе у једном моменту. На жалост, страдање архива српских православних парохија у Срему у време Независне државе Хрватске али и често немарност свештеника и другог црквеног особља довели су до оштећења, уништења и губитка великог броја црквених књига, између којих и домовника. То нам онемогућава да сагледамо право стање, да знамо када су настали најстарији домовници, како су они изгледали итд. Према извештајима свештеника Шидског намесништва из периода 1934-1939. године, у овом намесништву најстарији сачуван домовник је имала парохија Преноса моштију Св. Николаја у Адашевцима из 1721. године. Затим следи Вишњићево 1777. године, Беркасово 1792. године итд. Познато је да су постојали домовни протоколи састављени у циљу евиденције причешћених парохијана 1732-1733. године за Шидски и Сремскомитровачки протопрезвитеријат из којих је статистиче податке објавио Руварац.

О домовним протоколима из 1800. године занимљиве податке је оставио познати кузмински свештеник Петар Руњанин у својој Автобиографији: „Када сам у парохију дошо више неисправности нашо сам: све протоколе, крешћајемих, венчаемих и умирајушћих у непоретку а у домовни протокол чрез 12 година, после смерти Јереа Евтимиа Верховца, никада и нитко ни загледо ние, менше да би тамо што записало се. Перво попечение мое било е све протоколе у поредак поставити, и будући да е сваке године два крат списание народа искало се , зачудо ми е било како су списаниа ова давали и од куда су што конзисториум иште истинити рапорт дати могли. За нуждно бити увидио сам домовниј протокол сочинити, и вопервих до дома до дома ићи и све живушће душе написати, а потом из протокола крешћаемих лета свакому мужеском и женском кое се само изнаћи могло извадити, и код сваког имена дан, месец и годину крешћенија написати. Кода у крешћаемих протоколу нисам нашао , морао сам питати и по прилики лета назначити. Мој протокол устроио сам на 10 година и по истечении определени лета наново преписиво сам, и за десјатолетно вождение приуготовио. Овому за свидетелство служи протокол лета 1801, 1803, 1811 и 1821. у оригиналу храними. Протокол лета 1801. показао ми се недостаточан, зато нуждно било е нови протокол са више рубрика умножити и наново 1803. лета пречинити“.

За сада најстарији познат сачувани домовни протокол пронашли смо у парохији у Ердевику. Потиче из 1754. године. Сачињен је највероватније као списак причешћених парохијана на крају заједничког протокола крштених, венчаних и умрлих 1754-1765. године. Домовник садржи име породичног старешине и осталих укућана са наведеном старошћу и родбинском везом. У продужетку је описно наведен статус дома према финансијском стању (сирома, средњи, богат, трговац итд) а потом је за сваког укућанина написан податак о причешћу. Нешто млађи домовни протокол је сачуван за Голубинце и потиче из 1757. године.

Сви познати домовници из 18. и прве половине 19. века писани су на празним папирима без штампаних образаца. Попут домовног протокола из Моровића (1784), Ердевика (1785, 1787, 1789, 1830), Вашице (1832, 1834, 1836) итд.

Први домовник са штампаним обрасцима у Ердевику потиче из 1849. године. Обрасци су штампани на једној страни и садржавали су следеће колоне: 1. Число домов (редни број дома у целом месту), 2. Број домов (број дома у парохији), 3. Имена и прозвишца, 4. Лета возраста, 5. Пола (мужева/женска), 6. Коего брака, 7. Вдови (мужескиј/женскиј), 8. Лета рождениј/умершиј/отшцедшиј/пришедшиј,9 . Исповедишасја в Пости (воскресенија/Рождества), 10. Примечанија. У складу са првом и другом колоном, свештеник је породице наводио или по редоследу домова у месту или по редоследу домова у парохији.

У селу Мартинци сачувани су домовници за обе парохије од 1860. године заведени на период од десет година. Домовник из 1860. године има обрасце штампане на две упоредне стране са много више колона у односу на ердевички домовник из 1849. године које су омогућавале извођење веома детаљних статистика за извештаје. Изнад обрасца писало је: „Протокол душеписанија Парохиј Мартиначкија и Филиалов еја за лето 1860 – 1862.“. Курзивни део текста је дописивао свештеник.

Домовни протоколи су се задржали све до периода након Другог светског рата. Обрасци домовних протокола из 20. века су доста упрошћени и увек су штампани на две упоредне стране.

 

Поред самих домовника важно је поменути још једну врсту документа која је у нераскидивој вези са домовним протоколима и даје готово исте податке. У питању су Извјестнице које садрже податке о појединачним породицама извучене из самих домовних протокола а за разне потребе: пресељење породице, оставинске расправе, судски процеси итд. Известнице су увек оверене потписом и печатом од стране свештеника као потврда да садрже тачне податке.

Истраживачима породичног порекла у Срему недостатак старих домовних протокола донекле могу ублажити пописи војно способних мушкараца (често комплетног становништва) састављани на основу самих домовних протокола, а у контексту револуционарних 1848/1849. године. Ови пописи се чувају у Архиву Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима.