Vladimir Dedijer kao rodonačelnik teze o Aleksandrovoj, a ne Njegoševoj kapeli na Lovćenu

Ovih dana iznova je aktuelizovana tema o obnovi Njegoševe kapele na Lovćenu, odnosno uklanjanju Meštrovićevog mauzoleja. Iz redova branilaca Mauzoleja, koji pokazuju spremnost da ga i telima štite, najčešće se čuju argumenti koje je, u prilog mauzoleja, a protiv kapele, svojevremeno izneo Vladimir Dedijer, poznat i kao biograf Josipa Broza Tita. Pokazalo se da je upravo Dedijer rodonačelnik teze da sa vrha Lovćena nije uklonjena Njegoševa već kapela kralja Aleksandra Karađorđevića. Takođe, Dedijer je lansirao tezu da je ta “Aleksandrova kapela” oličenje uništenja državnosti Crne Gore 1918. godine.

Dedijer je ove i još neke teze (koje su takođe prigrlili  protivnici obnove Njegoševe kapele) izneo u čuvenom pismu od 20. avgusta 1970. godine, objavljenom u dnevnom listu Borba. Ovde objavljujemo u celini Dedijerovo pismo, kao i pismo koje mu je, povodom iznetih teza, uputio Dragan M. Jeremić, tada glavni i odgovorni urednik uglednih Književnih novina.

Pismo Vladimira Dedijera

(Cetinje, 19. avgusta) – Ovih dana je na Cetinju i Lovćenu boravio profesor Vladimir Dedijer, član Odbora za izgradnju mauzoleja Petru II Petroviću Njegošu na Lovćenu. Njegova poseta usledila je posle pisanja svetske štampe o podizanju spomenika Njegošu i dezinformacija koje se prezentiraju svetskoj javnosti u vezi s ovim pitanjem.

Pošto se upoznao sa činjeničnim stanjem, Vladimir Dedijer je napisao pismo sledeće sadržine Odboru za izgradnju Njegoševog mauzoleja:

„Primetio sam u svetskoj štampi, posebno francuskoj, italijanskoj, britanskoj, pa čak i japanskoj, da se vodi organizovana kampanja protiv podizanja Njegoševog mauzoleja na Lovćenu po projektu i izradi vajara Ivana Meštrovića.

Tu se tvrdi da vlasti ruše pesnikovu zadužbinu na Lovćenu i vrše kulturni genocid.

Pobuđen ovakvim napisima u želji da utvrdim istorijsku istinu, ispitao sam istoriju podizanja Njegoševe kapele na Lovćenu sredinom prošlog veka, njenog konačnog rušenja 1925. godine i podizanja nove kapele iste godine po nalogu i u ime kralja Aleksandra Karađorđevića.

Takođe sam i lično, na dan 15. avgusta 1970. godine, boravio na Cetinju i izlazio na vrh Lovćena, kako bi se uverio u istinitost.

Na osnovu istorijskih činjenica i arhivske dokumentacije, došao sam do saznanja i utvrdio da je čitava ta kampanja u inostranstvu zazdana na netačnostima i dezinformacijama: Prvo, kapelu koju je Njegoš za života sazidao i namenio da u njoj bude sahranjen, austrougarska vojska je delimično porušila 1916. godine. Po nalogu okupatorskih vlasti Njegoševe kosti su iskopane i prenesene na Cetinje, uz prisustvo predstavnika Crkve.

Drugo, po propasti Austrougarske Monarhije, u Njegoševom rodnom mestu Njegušima osnovan je odbor za obnavljanje Njegoševe kapele. Do ostvarenja zamisli ovog odbora nije došlo i Njegoševa kapela nikad nije obnovljena.

Treće, kralj Aleksandar Karađorđević, 1925. godine, u spomen rođenja svog sina Petra II Karađorđevića, naređuje da se ostaci Njegoševe kapele poruše i da se sazida nova kapela. To je i učinjeno. Ova kapela je građena od novog kamena, na novim temeljima, a ostaci stare kapele su bačeni u Jezerski vrh. Ova činjenica je potvrđena i iskazima ljudi koji su radili na zidanju nove kapele.

Na osnovu ovih činjenica odlučio sam da sa svoje strane učinim sve da svetsko javno mnenje sazna punu istinu, da se kod nas ne vrši rušenje Njegoševe originalne zadužbine, nego da se gradi dostojan spomenik velikom pesniku, a uklanja Aleksandrova zadužbina.

Nastojanje da se najvećem filozofu-pesniku među jugoslovenskim narodima, Njegošu, podiže spomenik po zamisli najvećeg vajara koji je u istoriji ponikao sa našeg tla, Ivana Meštrovića, tvorca Kosovskog ciklusa, Pobednika na Kalemegdanu i spomenika Neznanom junaku, za mene je samo produžetak mukotrpne borbe za ostvaranje ideala bratstva i jedinstva.

Izgradnja baš ovakvog spomenika danas je, po mom mišljenju, utoliko potrebnija jer se u našoj zemlji sa raznih strana opet čuju te podmukle netrpeljivosti. To se ogleda i u akciji protiv podizanja Njegoševog mauzoleja na Lovćenu koji vodi jedan deo hijerarhije Srpske pravoslavne crkve. Oni ne mogu da podnesu da jedan Hrvat plete venac na Lovćenu jednom Crnogorcu, da jedan rimokatolik gradi spomenik jednom pravoslavnom vladiki.

Nasuprot tradicijama Srpske pravoslavne crkve u borbi za slobodu i nezavisnost srpskog naroda, kojima je u svom životu i radu doprineo mnogo i sam Njegoš, neki vrhovi Srpske pravoslavne crkve, naročito 1918. godine, stavili su se u službu dinastije Karađorđevića i njenog režima.

Hijerarhija Srpske pravoslavne crkve ne vodi akciju za očuvanje Njegoševe zaostavštine, nego sve sile napreže da spase građevinu kralja Aleksandra Karađorđevića, jer ona predstavlja višestruki simbol:

Prvo, Aleksandrova zadužbina je oličenje uništenja državnosti Crne Gore posle 1918. godine. Umesto da se nova zajednica bratskih naroda stvara na osnovama jednakosti i poštovanja volje naroda, Crna Gora je 1918. godine silom uterana u novu državu i obespravljena.

Drugo, Aleksandrova kapelica je oličenje prevage dinastije Karađorđevića nad dinastijom Petrovića.

I, treće, ta kapelica je ujedno simbol uništenja nezavisnosti Crnogorsko-primorske mitropolije koju je ona čuvala kroz vekove, da bi posle 1918. godine, zajedno sa drugim nezavisnim srpskim crkvama, bila podgvrgnuta srbijanskoj pravoslavnoj crkvi.

Tužno je gledati kako pojedini intelektualci iz Jugoslavije, zadojeni nahijskim svađama i balkanskim atavizmima, netačno obaveštavaju prva imena svetske kulture o sudbini Njegoševe kapele.

Nasuprot ovome, za poštovanje su mišljenja onih intelektualaca koji su protivni Njegoševom mauzoleju iz estetskih razloga.

Sagledavajući činjenično stanje, primio sam se članstva u Odboru za igradnju mauzoleja Petru II Petroviću Njegošu na Lovćenu jer želim da branim istorijsku istinu i hoću da dignem glas protiv diktiranja šta Crnogorci smeju, a šta ne smeju da rade. Uveren sam da će ovo doprineti odbrani prava i naroda, a naročito malih naroda, na jednakost i uzajamno poštovanje, unutar naše zemlje, kao i u svetu. Sledujući glasu svoje savesti, obavestio sam izdavačko preduzeće „Prosveta“ iz Beograda da autorski honorar od trećeg izdanja mog ratnog „Dnevnika 1941.-1945“ uplati u korist podizanja Njegoševog mauzoleja“, kaže na kraju pisma Vladimir Dedijer. Dedijer je takođe obavestio Odbor da će sa ovim problemima upoznati prva imena svetske kulture lično i preko eminentnih svetskih listova.

(Borba, 20. VIII 1970.)

*

Samo cela istina je istorijska

Pismo profesoru Vladimiru Dedijeru

Dragi profesore,

Jednom smo se, pre tri-četiri godine, upoznali, ali sumnjam da me se tako dobro sećate da bih mogao da Vam se obratim ličnim pismom. Uostalom, mislim da je to što Vam svoje pismo ovako upućujem opravdano, pošto ste i Vi javno uputili pismo Odboru za izgradnju mauzoleja Petru II Petroviću Njegošu, koji ste, kao njegov član, o svemu mogli da obavestite i bez učešća javnosti.

Moja je namera da Vam nešto kažem baš u vezi s Vašim pismom, koje sam 20. avgusta čitao u raznim dnevnim listovima. Ima u njemu nešto što prevazilazi i predmet o kome se u njemu govori i trenutak u kome je napisano. Reč je, naime, o „istorijskoj istini“. Želeli ste da svojim pismom utvrdite i odbranite „istorijsku istinu“ o kapeli i mauzoleju na Lovćenu. Na osnovu svojih ličnih istraživanja, utvrdili ste da sadašnja kapela nije originalna Njegoševa zadužbina, jer je stara kapela srušena, a novu je sagradio 1925. godine kralj Aleksandar Karađorđević. Neću da ulazim u to da li je sve baš tako kako kažete, jer to nije bitno za ono što želim da Vam kažem, mada je nova kapela očigledno slična staroj, a neki ljudi tvrde da je delimično sagrađena od starog kamena, što bi bilo sasvim logično: zašto bi se na toj vrletnoj visini bacao materijal koji je pri ruci i teškom mukom donosio drugi? Vaši zaključci se, međutim, slažu sa onim što je naša štampa više puta objavljivala i zato se samo može žaliti što ste gubili dragoceno vreme da utvrdite ono što već gotovo svi znaju. Ali Vaš cilj očevidno nije bio da samo utvrdite istinu o kapeli, već ste nastojali da utvrdite i simboličan smisao današnje kapele i našli ste da je ona simbol uništenja crnogorske državnosti, simbol prevage dinastije Karađorđevića nad Petrovićima i, najzad, simbol uništenja nezavisnosti Crnogorsko-primorske mitropolije. Ne mogu a da ne primetim da, sudeći po Vama, nema ni manje građevine od kapele na Lovćenu ni veće simbolike od njene simbolike, ali ni to nije bitno za temu o kojoj želim da Vam govorim.

Ono što želim, pre svega, da Vam kažem jeste to da niste utvrdili celu istinu. Proučili ste nastanak kapele, ali niste proučili nastanak mauzoleja. A i on ima svoj istorijat, i to dosta povezan sa onim istim društvenim snagama protiv kojih ste se godinama borili i protiv kojih se i sada borite. Da ste ispitali i istorijat mauzoleja, utvrdili biste da su ideja o njemu i njegovo delimično ostvarenje stariji nego što se obično misli. Na ideju o podizanju mauzoleja na Lovćenu prvi je došao kralj Aleksandar, i to još pre nego što je podigao sadašnju kapelu, a 1932. godine je naložio Meštroviću da ranije odloženu ideju otpočne da realizuje. Ali iz finansijskih razloga i, naročito, zbog pogibije kralja Aleksandra, koji je (ako je već i o tome reč) bio potomak i dinastije Petrovića, nije došlo do ostvarenja ovog projekta. Ideju o podizanju reprezentativnog spomenika, i to u Beogradu, preuzeli su zatim visoki srpski, akademski, crkveni, vojni i politički krugovi i radi realizovanja ove ideje bio je stvoren odbor kome je jedno vreme bio na čelu patrijarh Srpske pravoslavne crkve Gavrilo Dožić. (Ugred budi rečeno, on je bio vođa delegacije koja je u Beogradu 1918. godine saopštila odluku Velike narodne skupštine u Podgorici o ujedinjenju Srbije i Crne Gore). Taj odbor je naručio od Meštrovića da napravi spomenik Njegošu i on je ponudio onog istog Njegoša koji je trebalo da bude u središtu neostvarenog mauzoleja. Rat je, međutim, sprečio podizanje ovog spomenika, koji je, po tadašnjoj vajarevoj želji, trebalo da bude postavljen na Slaviji.

Ovi podaci bi takođe spadali u „istorijsku istinu“ do koje Vam je toliko stalo. Na osnovu činjenica da je kralj Aleksandar hteo da gradi mauzolej Njegošu na Lovćenu, da je naložio Meštroviću da ga izradi i da je ovaj (na inicijativu odbora kome je na čelu stajao i patrijarh Srpske pravoslavne crkve) predlagao da Njegoš iz mauzoleja bude postavljen u Beogradu, izgradnja mauzoleja na Lovćenu bi za Vas – ukoliko ste dosledni u svom načinu mišljenja – morala da ima sasvim drukčiji smisao od onoga koji mu Vi pridajete, odnosno vrlo sličan onom koji pripisujete sadašnjem prisustvu kapele na istom mestu.

Ni to, međutim, nije cela „istorijska istina“, jer cela istorija nije samo politička. Slučaj s mauzolejom ima i razne druge strane, od kojih Vi pominjete jednu od najvažnijih: estetsku. Za pohvalu je što sve ljude koji su pisali protiv mauzoleja niste strpali u isti koš, nego ste čak istakli da su za poštovanje „mišljenja onih intelektualaca kji su protivni Njegoševom mauzoleju iz estetskih razloga“. Ne znam kako drukčije da shvatim ove reči nego kao priznanje da se mauzolej ozbiljno može kritikovati sa estetske strane. Ali Vi ne ulazite u estetske razloge kritike mauzoleja, mada su i oni istorijski, jer umetnička dela su istorijski spomenici, budući da svedoče, ako ne i o mnogo čemu drugom, a ono bar o ukusu vremena i naroda. I zato Vas se u ovoj stvari moraju ozbiljno ticati i estetski a ne samo politički razlozi.

Iako nezainteresovani za estetsku stranu stvari, Vi se, ipak, ne uzdržavate da svoju argumentaciju potkrepite i jednim estetskim sudom, sudom o izvanrednoj vrednosti Meštrovića kao vajara. Ali ovaj sud nije tako pouzdan kao što mislite. Bilo je i ima kompetentnih ljudi koji misle znatno drukčije. A i Vi biste morali – kao čovek koji misli istorijski – da u Meštrovićevom delu vidite jedan prevaziđeni koncept memorijalne skulpture i arhitekture, pa čak i skulpture i arhitekture uopšte. Kao istoričar koji voli da traži i nalazi i simbolična značenja, Vi, uz to, morate kod Meštrovića da nađete i simboliku koja je nespojiva sa Vašim idejama. Miroslav Krleža je dovodio u vezu Vidovdanski hram sa Vidovdanskim ustavom. Ovo je, pre svega, jedna stilska figura, ali u njoj ima (bar malo) i istine. Teško je ne videti u vajaru koji je izradio toliko zvaničnih i drugih javnih spomenika između dva rata oličenje ukusa stare Jugoslavije, odnosno njenih vlastodržaca i vladajućih slojeva. Naravno, to nikako ne znači da bi Meštrovićeve spomenike, koji su svedočanstvo jednog tako reći davno prošlog vremena, trebalo rušiti i zameniti nekim drugim, jer su oni u međuvremenu – izmenom društvene situacije – izgubili onaj prvobitni simboličan smisao, koji se po Vama, čini se, vremenom ne menja. Ali to nikako ne sme da znači niti da treba vaskrsavati ono što je prevaziđeno, pogotovu u zemlji koja nastoji da u svemu, pa i u umetnosti, bude avangarda.

Sve to pokazuje da niste sagledali sve aspekte ovog problema. Ono što Vi smatrate istorijskom istinom nije ono što stvarno odgovara tom pojmu, jer samo cela istina je istorijska. Hteli ste da odbacite ideje i planove jednog prevaziđenog doba i njegova shvatanja, a ipak ih, u nešto različitoj formi, prihvatate i pružate im podršku. Ako, pak, hoćete odlučno da kidate s prošlošću, ne možete je u jednom obliku odbacivati a u drugom prihvatati. Svestan sam da kod nas postoje pojave koje ste lepo nazvali „nahijskim svađama i balkanskim atavizmima“ i da će zato još dugo biti ljudi koji će činiti upravo ono što ih drugi nagovaraju da ne čine ili obrnuto. Zato nemam nameru da bilo koga uveravam da nešto treba ili ne treba da čini. Ali ko god ne želi da ga istorija ispravlja ili čak osuđuje, mora svoju akciju da zasniva na celoj, „istorijskoj“ istini. To je ono što sam, u stvari, želeo da kažem. Namera mi je bila da govorim načelno, služeći se samo Vašim primerom. Ne znam koliko sam u tome uspeo, ali verujem da ćete shvatiti da u svemu ovome nije reč ni o Vama ni o meni, pa čak ni o Njegoševoj kapeli i mauzoleju, već o nečem mnogo važnijem.

Srdačno Vas pozdravlja, Dragan M. Jeremić

Književne novine, 29. VIII 1970.