Порекло презимена, село Обаљ (Калиновик) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Обаљ, општина Калиновик. Приредио сарадник портала Порекло Ристо Ћеранић. [caption id="attachment_75057" align="aligncenter" width="57 Порекло становништва села Обаљ, општина Калиновик. Приредио сарадник портала Порекло Ристо Ћеранић. [caption id="attachment_75057" align="aligncenter" width="57 Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Обаљ (Калиновик)

Порекло презимена, село Обаљ (Калиновик)

Порекло становништва села Обаљ, општина Калиновик. Приредио сарадник портала Порекло Ристо Ћеранић.

Обаљ, поглед са Дубоког Дола

На десетак километара југозападно од Калиновика, лијево (већински) и десно (мањински) од цесте која повезује Калиновик са Улогом, налази се село Обаљ. Географске координате села су 18°21’20“ источне географске дужине и 43°27’40“ сјеверне географске ширине. По дужини село се протеже од ријеке Језернице (Језерца) до Бољуни и Бадња. Укупна дужина је око 12 км. По ширини простире се од Романа до Умског поља (око 5 км). Већински село је на надморској висини нешто већој од 1000 м н/м.

Село је кроз вијекове било гранично село свега и свачега. На Оруфи (топоним у Обљу) је у средњем вијкеку била граница жупа Загорје и Вишева, граница срезова Невесиња и Фоче, граница Босне и Херцеговине, граница епархија Дабробосанске и Захумскохерцеговачке, границе општина Улог и Калиновик (док је постојала општина Улог), граница села Обља и Романа. Због судбине пограничног села, заобилазили су га истраживачи и историчари. Зато је историјски неиспитано подручје.

Овдје се о постајању живота у предходна времена свједочи само на основу објеката које није могла да уништи ни природа ни човјек: камених наслага – громила, које по историчарима представљају гробља народа који су овдје живљели прије нове ере, као и стећака, за које историчари тврде да потичу из XIII и XIV вијека а наши преци су те стећке називали Грчко гребље.

Село је име добило по средњовјековном граду Обљ, који је саграђен у средњем вијеку, на облој стијени, која се налази уз садашњи пут Калиновик-Улог. У турским пописима 1477. године и 1585.године, не помиње се село Обаљ. У првом попису помињу се Кладово поље и Суво поље, као мјеста на које стоку изгоне херцеговачки сточари. У другом попису не помиње се ни Кладово ни Суво поље, а помињу се сва села у комшилуку садашњег Обља.

Евлије Челебија, турски путописац, око 1664. године, путовао је овим просторима и пише да је путујући од Јелешаца до Улога, наишао на плаховиту ријеку, коју су једва прегазили и наставили пут ка Улогу. Вјероватно је та ријека текла садашњим безводним кањоном, који се протеже од Масне баре до Подгрожђа.

Садашњи становници Обља почели су да се досељавају почетком осамнаесток вијека. Дедијер у књизи Херцеговина пише да су у Обаљ прво доселили Ћеранићи око 1700. године. Стари Ћеранићи су нам оставили у аманет, да су на Обаљ прије њих доселили Џилити. Стотињак година касније стигли су, Сладоји око 1810, Ђоги око 1814, Пурковићи и Елези, око 1820. У другој половини деветнаестог вијека, када је Обаљ постепено напуштало муслиманско становништво, доселили су: Гајовићи, Чорлије, Богдановићи, Јовановићи и Бозали, а при крају деветнаестог вијека доселили су Марићи и Рагужи.

Већ половином деветнаестог вијека, православно становништво Обља, покренуло је акцију за градњу православне цркве у селу. Према предању које још живи међу Обљанима, најтеже је било испословати одобрње за градњу. Новац за градњу цркве прикупњен је добровољним прилозима Обљана, Борчана и Загорана. Мајстори су били са острва Брача, а иргати добровољци из Обља, Борча и Загорја. Камене плоче за кров цркве допремане су коњима из каменолома са Морина. Негдје при крају градње, понестало је новца, па су мајстори одлучили да закључају цркву и престану са радовима, док се новац не обезбиједи. Да се то не деси, помогли су браћа Тодор и Илија Сладоја, који су мајсторима исплатили тражени новац. Обљани су већ наредни мјесец прикупили новац и вратили дуг Сладојима. Звоно је купљено у Бечу. Осим усменог предања о градњи цркве, једини сачувани документи, су натписи на плочама изнад улазних врата цркве. На доњој плочи пише: Нека Бог поживи ктиторе и приложнике који саградише храм светога Вознесења љета господњег 1869. На горњој плочи пише: Благоволенијем свепресветегајша нашего бега султана Абдул Азиза кана и трудом високопреосвештеншаго господина митрополита Прокопија.

Прота Јефто Вујовић из Невесиња у Невесињском љетопису од 24. јула 1936. године објављује чланак ,,Цркве Среза Невесињског”. У том чланку пише:,,Храм Вознесења Христовог у Обљу саграђен је и освјештан од Епископа Прокопија 1871. године.” О осталим црквама које су саграђене у Срезу Невесиње писао је пуно више. За обаљску цркву вјероватно није имао више података. Но велико хвала и на овој реченици, која поуздано потврђује годину освјештања цркве. То је била прва православна цркава, која је за турске владавине изграђена на простору између Невесиња, Фоче и Сарајева. Вјероватно и најважнији објекат који је изграђен на том простору у XIX вијеку. Данас, 150 година након изградње цркве, администрација Српске православне цркве, ову цркву је избрисала из евиденције, нема је у попису црква Захумскохерцеговачке епархије, којој припада, нити у попису цркава Дабробосанске епархије, чији је свештеник опслужује. Нама Обљанима то није по вољи, исто као што није по вољи и Уложанима, што је и њихова црква избрисана из списка постојећих цркава.

Ратови су били саставни дио живота Срба на Балкану, па тако и у Херцеговини и нашем завичају. Тако су и Обљани свој живот проводили ратујући за слободу и радећи да би прехранили породицу. По доступним документима може се пратити учешће Обљана у бунама и ратовима од краја XIX вијека. У буни која је позната као ,,Невесињска пушка”, нема поузданих података у учешћу Обљана. У списковима погинулих бораца Горње Невесињског и Доње Невесињског батаљона налазе се погинули Ћеранићи и Говедарице, али се поуздано зна да нису поријеклом са Обља. Према породичном предању Ђога у борби са Турцима на Вучијем долу погинуо је Лазар Ђого са Обља.

Друга буна позната као ,,Улошки устанак “ против Аустроугарске, даје доста поузданије податке о учешћу Обљана. Милорад Екмечић и Хамдија Капиџић истраживали су детаљно Улошки устанак. Обојица аутора наводе аустроугарске документе у којима пише да је у војној структури устанка учествовао буљубаша Илија Сладоје са Обља, а у скупштини (међлис) Лука Сладоје са Обља. Колико је Обљана узело учешћа у борбама, није познато, јер нису сачувани спискови учесника у Улошком устанку.
У I свјетском рату Обаљ је био под Аустроугарском окупациом. Већину војноспособних младића Аустроугарска је мобилисала и послала на ратишта широм Европе. Неки су послати на источни а неки на западни (Тирол) фронт. Од укупног броја регрутованих Обљана у Аустроугарску војску половина је пребјегла у Српску војску и учествовали су у ослобађању српских земаља. Војници који су се прикључили српској војсци понати су под називом ,,солунци“. Обаљ је дао седморицу солунаца: тројицу Сладоја, двојицу Говедарица, једног Ћеранића и једног Сикимића. Вељко Сикимић одликован је Карађорђевом звијездом. Са Обља су као аустроугарски војници погинули: Илија Ђого и Мартин Рагуж, а рањени су Васо Ћеранић и Илија Сладоје. Ми, касније генерације Обљана, грдно смо погријешили што тим јунацима, нашим солунцима, нисмо подигли достојно обиљежје. Били смо дужни да им захвалимо што су учесвовали у ослобађању српских земаља и стварању државе послије 500 година, која се и српском могла звати.

Кратко су Обљани уживали у држави коју су могли назвати и својом. Дође 1941. и ратни вихор, који одува Краљевине Југославију, а наш завичај укључи у састав усташке државе. Обљани се не помириоше са тим, већ око Ђурђева дана формираше чету за одбрану села. За команданта изабраше Митра Сладоја. Већ у августу 1941. године у Дубовима су Обљани и Уложани формирали батаљон. За команданта су изабрали Крста Рудана. Исправност војног организовања показала се о Матијеву дану 1941. године, када борачке усташе нападоше на Обаљ. Наши их спремно дочекаше. На коњима, које су усташе повели да на њих товаре ратни плијен са Обља, натоварише 11 погинулих и више од 20 рањиника. Од наших погинули Ристо Ђого и Милош Ковач. Покајале се усташе што нису послушале хоџу који им је говорио да Обаљ чува црква и светиња. Негдје под јесен те исте године, људи са стране дођоше и унесоше смутњу и идеолошке подјеле. Ни Обљани се не снађоше најбоље. Зато их и погину четердесет или 8,5% од укупног становништва. Погинуше 22 Сладоја, осам Ћеранића, троје Бозала, по двоје Говедарица, двојица Ђога, и по један Пурковић, Џилит, и Богдановић. Од погинулих мушкараца 22 су била неожењена. Вукан Џилит је био последњи мушки изданак Џилитове породице. Његовим убиством угашена је породица Џилит на Обљу.

Више од трећине погинулих страдало је у међусрпском сатирању. Ако је каква утјеха, убице су били углавном Срби из далека.
Молимо се за покој душа погинулих и молимо господа Бога да учини и помогне да никада више Србин Србину не буде џелат. Нека да Бог, да братска слога, надвлада све страсти идеолошких и политичких подјела. Без тога нам није спаса ни напредка.
Није суђено ни једној српској генерацији да живот проведе без рата. Тако и нас рођене послије 1945. године сачека 1992. године отаџбински рат, рат за одбрану огњишта и опстанак српског народа, западно од Дрине. Обљани су већ били добрано расељени. Обљани и њихови потомци узели су учешће у Војсци Републике Српске, борили су се и гинули широм бивше Босне и Херцеговине, да би допринијели стварању Републике Српске. У овом рату, није било идеолошких подјела, па је мањи и број погинулих. Укупно је погинуло 19 Обљана и њихових потомака: 15 Сладоја и по један Ћеранић, Ђого, Говедарица и Пурковић. Они су узидали своје животе у темеље Републике Српске. За Републику Српску борило се нешто више од двије стотине Обљана, предвођени официрима из породица: Сладоја, Ђога, Говедарица и Пурковића. Највећи чин а тиме највећи допринос и највећу одговорност имао је, генерал Чедомир Сладоје. Иако су били у непрестаној борби за слободу, Обљани су поштовали друге и другачије. О томе најрјечитије говори споменик аустроугарском војнику-католику, подигнут 1886. године у нашем православном гробљу. За претходних 130 година, што би народ рекао, нико га није ни мрко погледао. О томе говори и муслиманско гробље, на локалитету Батве, које иако зарасло никада није оскрнављено.

Прво образовање Обљана било је самоуко. Тек отварањем народних школа у Калиновику (1878.године) и у Улогу (1896.године) стекли су се услови да обаљска дјеца крену у редовно школовање.

У Краљевини Југославији, 1934. године у кући Ћетка Ћеранића отворена је четворогодишња школа у Обљу. Школа је престала са радом почетком рата 1941. године, а поново почела са радом 1945. године. У основну школу у Ћетковој кући, обаљска дјеца учила су до 1962. године. Тада су наставу почели похађати у новој осмогодишњој школи. Школа на Обљу је престала са радом 1989. године због недостатка ђака. Први Обљанин који је стекао академско образовање је Никола Ћетка Ћеранић (завршио грађевински факултет). Послије га је слиједило пар стотина високообразованих кадрова са Обља, стручњака свих профила: љекара, инжењера, економиста, правника, адвоката, судија, војних пилота, официра до чина генерала, професора (доктора техничких наука и правних наука), наставника, учитеља, врсних занатлија. У област умјетности највише врхове досегао је Ђорђо Сладоје.
У хијерархији власти Обљани су кретали од првог предсједника општине Улог Ђока Ћеранића, предсједника општине Калиновика Сладоја: Славка, Миливоја и Радомира, предсједника општине Калиновик и општине Илиџа Лазара Ћеранића, до најважнијег и најугледнијег, предсједника Владе Босне и Херцеговине Марка Ћеранића.

Од првих досњљеника број становништва је растао до 1961. године, након чега почиње расељавање и вјероватно коначно гашење Обља као насељеног мјеста.

Година пописа: 1879, 1895, 1910, 1921, 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2020.
Број становника: 204, 323, 372, 471, 473, 452, 464, 412, 259, 151, 34

За претходних триста година, од када су се почели досељавати на Обаљ, Обљани су изграђивали своје село. Поред цркве изградили су школу, електрифицирали село, урадили путеве, изградили црквени дом, изградили локални примарни и секундарни водовод.
Данас је широм свијета око хиљаду потомака Обљана. Разасути су по свим континентима. Једна кинсеска пословица каже ,,Путниче, ако ти се игдје у далеком свијету, угасе свјетла завичаја, знај никада нећеш прогледати”. Зато моји Обљани, било гдје да се налазите, било којој култури и језичком подручју да припадате, знајте да о вама брине обаљска богомоља и обаљска светиња. Зато и Ви, не заборавите свој завичај, и док и један од Вас хода планетом Земљом водите бригу о обаљској цркви, чувајте је од зуба времена и недопронамјерних посјетилаца.

Порекло породица и крсне славе

,,Путниче, ако ти се игдје у далеком
свијету, угасе свјетла завичаја
знај никада нећеш прогледати”.

Кинеска народна пословица

 

Почетком осамнаестог вијека почело је поновно досељавање православних породица на Обаљ. Јефто Дедијер у својој књизи ,,Херцеговина“ пише да су се први доселили Ћеранићи. По причама старих Ћеранића, они су приликом досељавања на Обаљ у селу затекли породицу Џилит.

  1. Није познато одакле су се Џилити доселили. У селу Обрњи 1943. године партизани су убили Вукана Џилита, последњег изданка лозе Џилита са Обља. Његовим убиством угашена је Џилитова свијећа на Обљу.
  2. Ћеранићи су се доселили око 1720. године. Поријеклом су из Бобовишта код Требиња. Прво су се доселили у околину Рогатице, у село Сијерци, а одатле су се подијелили: једни су отишли на Обаљ, а други у Соколовиће. Славе Св. Великомученика Георгија – Ђурђевдан.
  3. Сладоји су се доселили од Љубиња (село Жрвањ), око 1810. године. Раније су се презивали Параноси. Њихов саплеменик убио је дубровачког трговца (Ј. Дедијер: ,,Херцеговина“), па су због тога напустили Жрвањ. Прво су се доселили на Луко, са Луког у Романе, па из Романа на Обаљ. Од досељења су најбројнија фамилија у Обљу. Славе Св. Великомученика Георгија – Ђурђевдан.
  4. Говедарице (Гајовићи) доселили су се са Михољача од Гацка око 1850. године. Прво су се доселили на Сијерач, са Сијерача у Романе, а из Романа на Обаљ. Славе Св. Николаја Чудотворца – Никољдан. По претку Гају, за Обљане су Гајовићи.
  5. Богдановићи су се доселили из Бијење код Невесиња. Славе Светог Игњатија Богоносца – Игњевдан.
  6. Бозали су се доселили са Загорја око 1878. године на читлук Филиповића. Славе Сабор Светог Арханђела Михаила – Аранђеловдан.
  7. Вујовићи су се доселили на заселак Папуч из села Страна код Улога. Око 1960. године одселили су се у село Ђурђево близу Новог Сада. Славе Св. Николаја Чудотворца – Никољдан.
  8. Ђоги су се на Обаљ доселили из Рујева дола око 1814. године. Са Обља се једна породица одселила у Бјелимиће, у село Ситник. Свом презимену додали су наставак -ић па се презивају Ђогићи. Славе Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан.
  9. Пурковићи су се на Обаљ доселили око 1820. године. По писању Дедијера поријеклом су Дрекаловићи из Куча. Убили су саплеменика, па побјегли на Загорје. Прво су се доселили на Пољице, па на Виховиће, а са Виховића су стигли на Обаљ. Славе Св. Великомученика Георгија – Ђурђевдан.
  10. Елези су дошли на Обаљ са Пурковићима. Неки Пурковић, док су још били на Пољицу, оженио је удовицу Елезову. Са удовицом на Обаљ су доселила и дјеца Елезова. Населили су се у Пријоч долу. Славе Светог апостола јевеанђелисту Матеја – Матијевдан.
  11. Чорлије су се доселили око 1875.године са Меке Груде од Билеће. По предању поријекло им је са Косова. Славе Св. Великомученика Георгија – Ђурђевдан.
  12. Церовине су поријеклом из села Шкриљана из Љубиња. Прво су се доселили у Тмуше. У заселак Лупоглав излазили су преко љета. Стално су се у Лупоглаву настанили око 1965. године. Славе Св. Великомученика Георгија – Ђурђевдан.
  13. Сикимићи су на Обљу живјели у два периода. Једна породица се почетком XX вијека доселила у Пекиће. Нису се дуго задржали и одселили су се у Недавић. Након II свјетског рата доселила се друга породица Сикимића у Чукотин дô. Ни они се нису дуго задржали. Одселили су се у околину Сарајева. Славе Св. Великомученика Георгија – Ђурђевдан.
  14. Јовановићи потичу од дјечака Станка, који је дошао са мајсторима из Црне Траве. Разболио се и није могао под јесен да се са мајсторима врати у Црну Траву. Прича се да му је презиме било Хаxиђорђевић. Обљани су га завољели, сматрали су да је Бугарин и дали су му презиме Бугар. Дјечак се оженио и формирао породицу. Након рата узели су презиме Јовановић. Славе Св. Николаја Чудотворца – Никољдан.
  15. Ковачи су се доселили на Обаљ из села Страна код Улога. На Обљу су живјели првих петнаестак година XX вијека. Куће су им биле у засеоку Долови. Касније су се одселили у Недавић. Сахрањују се у гробљу код цркве на Обљу. Славе Светог првомученика Архиђакона Стефана – Шћепандан.
  16. Јакшићи су живјели на локалитету Котарице, гдје данас живе Чорлије. Одселили су се у село Језеро код Улога. Славе Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан.
  17. Кубурићи – један из породице Кубурић са Весца оженио се Гајовића удовицом са Обља. Док му је жена била жива, живио је на њеном имању. Када му је жена умрла, одселио се у село Церову, у Борач. Славе Сабор Светог Архангела Михаила – Аранђеловдан.
  18. Лаловић – Ђоко Лаловић је оженио Виду Сладоје са Обља, и доселио се на њено имање у Језерца. Око 1960. године одселили су се у околину Сарајева. Славе Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан.
  19. Мандићи су кратко живјели на Обљу. Неки од Сладоја није имао мушке дјеце, па је унука од најстарије кћерке, која је била удата за Мандића из Влахоља, довео на своје имање. Унук се оженио и формирао породицу на Обљу. Око 1960. године ова породица се одселила у Неђариће код Сарајева. Мандићи славе Митровдан, а ова породица док је живјела на Обљу славила је Ђурђевдан.
  20. Марићи су се на Обаљ доселили из околине Стоца крајем XIX вијека (за вријеме Аустроугарске владавине). По вјероисповијести су католици. Обаљ напустили 1996. године.
  21. Рагужи су се на Обаљ доселили из околине Стоца крајем XIX вијека (за вријеме аустроугарске владавине). По вјероисповијести су католици. Обаљ напустили 1997. године.
  22. Марчинко је породица која се кратко задржала на Обљу. Мијо Марчинко из Бјелимића је дошао на женино имање. Кратко су се задржали. Продали су имање (Мирку Ћеранићу) и одселили се у Славонију. По вјероисповијести су католици.
  23. Панџић – Славко Панџић из Романа је оженио Душанку Ћеранић. Купили су земљиште на Обљу поред пута Калиновик – Улог и направили кућу. Касније су се развели, а Славко је остао да живи на Обљу. Славе Св. Великомученика Георгија – Ђурђевдан.
  24. Неколико година на Обљу је живјела двочлана породица Телебак. Биљана Ћеранић удала се за Радована Телебака. Растали су се, а Биљана је са кћерком током рата (1992.-1995.) и неколико поратних година живјела у родитељској кући на Обљу.

Ово је списак породица које су се дуже или краће задржале на Обљу у предходних триста година. Миливоје Сладоје у књизи ,,Генеалогија Сладоја са Обља“ помиње муслиманске породице: Субашиће, Пекиће и Колаке.

АУТОР: Сарадник портала Порекло Ристо Ћеранић


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top