Топонимија Београда (8)

17. септембар 2019.

коментара: 0

БЕОГРАДСКИ ДОЊИ СРЕМ

Овде ће бити обрађена топонимија југоисточног Срема, који се назива још и Доњи Срем, а онај његов део уз Саву и Подлужје, и то оног подручја које данас обухвата територије београдских општина Земун, Нови Београд и Сурчин.

 

На месту данашњег Земуна насеље се налазило још у неолиту (у време старчевачке и винчанске културе), и то на месту данашњег Гардоша. Насеље постоји и кроз цео стари и средњи век, па коначно и у новом веку до данас.

Овде је било једно од средишта Скордиска, за које се сматра да је засновано почетком првог века пре нове ере (око 85. године п.н.е). Римљани заузимају подручје Земуна када и Београд, на прелазу старе у нову еру. Они дају назив граду Taurunum, што би у слободном преводу значило – Биковац (латински taurus = бик). Таурунум је током античког времена био важна утврђена лука на Дунаву, пристаниште и једно време седиште римске дунавске флоте. Насеље се налазило на платоу испред три брда које данас знамо под називима Гардош, Ћуковац и Калварија.

У 5. веку град су разорили Хуни и од тада о њему нема података све до пред крај 8. века, кад су Срем, укључујући и Земун запосели Франци (797-820). Франачки назив за Земун био је – Малевила или Маловила (биће да је то кованица од латинских речи malus и villa, што би значило – лоше, злокобно село). Овај назив за Земун користили су и крсташи у каснијим вековима када су пролазили овуда, што је, свакако, франачко наслеђе. Назив који данас знамо долази од Словена који су се овде населили у 9. веку. Прва верзија била је – Землин. Претпоставља се да је град у то време био утврђен зидинама од земљаног набоја, те отуд и назив. Друга верзија говори да су Словени тамо затекли неки живаљ који је живео по земуницама. Овај назив, Землин, налазимо најчешће у немачким документима и мапама, уписан као – Semlin. Мађарски назив за Земун је – Zimony.

Као византијско утврђење Земун је забележен 1114. године. Када га је угарски краљ Стефан заузео, он 1127. године наређује да се земунска тврђава додатно утврди и то од камена из разрушених зидина Београда, страдалих управо приликом угарског напада. Цар Манојло Комнин преотима Земун од Угара 1165. године и враћа истом мером: од разрушених земунских зидина обнавља београдске.

Утврђени земунски град налазио се на брду изнад дунавске обале које данас знамо као Гардош. Првобитно утврђење (Castrum Semlen) било је мало, опасано зидинама са кулама и јарком који је окруживао зидине. Касније ће ова првобитна тврђавица бити само средишњи део утврђеног Земуна.

Већи део позног средњег века Земун је угарска тврђава. Једно време био је у поседу деспота Ђурђа Бранковића. Земун је, као и Београд, три пута опседан од Турака. Коначно, освојили су га кад и Београд, 1521. године. Турски опис осим података о бици, даје и слику околине Земуна. Варош је била унутар спољних зидина, а око тврђаве су биле баште и виногради, испод којих је било пусто поље. Део вароши налазио се у пољу на запад од тврђаве. Земун је освојен после тродневне битке. Надајући се да ће им то спасити главе, посадници су се предали. Међутим, султан Сулејман је са њима поступио као и са браниоцима Београда – свих три стотине угарских војника је на лицу места погубљено, становништво је пресељено у околину Цариграда, а тврђава је разрушена.

 

У време турске власти Земун је био седиште истоимене нахије у оквиру Сремског санџака, који је успостављен 1543. године.

Према дефтеру из 1546. године у земуснкој нахији било је 10 насеља: Село – варош Земун, Кумша, Живац, Бежанија, Добановци, Батајница, Биљарица (или Бељарица), Сурчин, Бућавци и Камендин[1].

1566/67. године уписан је већи број села, укупно 15; новоуписана села су: Грабовац, Кизил Килисе (Црвена Црква), Тврдењава, Бигавац и Јаково.

1570. године у Земунској нахији уписано је и село Бановци.

Мапа Земунске нахије (из наведеног рада Драгане Амедоски)

 

Нека од ових села и данас постоје: Бановци, Бежанија, Добановци, Батајница, Сурчин, Грабовац, Јаково, под истим називима; Камендин је данас део Земун Поља, између Земуна и Батајнице; Црвена Црква је Црвенка код Сурдука на Дунаву.

У дефтерима из 1546. и 1566/67. пописани су само хришћани (а 1570. и муслимани којих је било у самој земунској вароши). Становништво саме земунске вароши има статус дербенџија, с обзиром да има задатак да се стара о безбедности и одржава прелаз на Дунаву (у 16. веку овде је постојао мост на стубовима, око 4000 корака дугачак, који је повезивао Београд и Земун). Да подсетимо да је Велико ратно острво у овом периоду (16. век) вероватно било испод речне површине.

 

Османлије Земун држе читавих 167 година без прекида. 1688. године осваја га војвода Максимилијан II Емануел Баварски. Међутим, већ 1690. године Турци га повраћају. У оба наврата град је разорен. 1717. године Земун преотима Еуген Савојског, када и Београд и већи део Србије. „Аустријанци су тада Земун нашли сасвим у рушевинама. Турци су на одласку сами своје куће попалили, тако да је принц Евгеније Савојски морао да станује у једном бедном чардаку на Ћуковцу када је једно време у Земуну боравио.[2]“ Тај „бедни чардак“ и данас постоји, служи као стамбени објекат, а некад је у њему била кафана „Бели медвед“.

Међутим, након 1739, Аустријанци су се морали повући северно од Саве и Дунава. Земун тада остаје у аустријској граници. Од тада, Београд и Земун, који су до тада били у непосредној вези, настављају да живе потпуно засебне историје. Све до после Првог светског рата и уједињења Срема са Србијом.

Једно време у првој половини 18. века, Земун са околином био је посед грофа Шенборна, који је ту почео насељавати Немце. Почетком 19. века овде се населила и већа група колониста из Француске (из Лорене на граници Француске и Немачке). Део Земуна где су живели Немци и Французи, заснован 1816. године, звао се Францтал (Franztal), који су домаћи римокатолици звали и – Фрањин до. Крај је назив добио по тадашњем цару Францу. Негде је остао уписан и као – Franzenstahl. Францтал се налазио на запад од Горњег града, на простору данашње Првомајске улице. У Францталу се налазила и велика готичка катедрала Светог Венделина, која је тешко оштећена 1945. године, приликом ослобађања Земуна (тада су протерани и сви становници Францтала), а по налогу комунистичких власти потпуно порушена 1957. године.

Почетком 19. века на простору Земуна забележени су следећи квартови: Доњи град, Ћуковац, Гардош, Бурма, Горњи град, Нови град, Калварија, Тошин бунар, Баре, Виногради, Мале Ледине. И потеси: Аласка, Мале ледине, Opaчкo поље, Црвенка, Ливаде, Брестић, Камендин, Орачка пустара, Ораће земље, Фрањева рудина (биће да је то Францтал), Маријин двор, Парлог, Баре, Виногради[3].

 

Поменуто је да је средњевековни Земун настао на три брда која се, слично београдском гребену, издижу изнад Дунава. То су Гардош, Ћуковац и Калварија. Они су заправо део јединственог лесног брега, који је испресецан саобраћајницама тако да се стиче утисак да се ради о три брда.

Гардош је свој назив добио управо према првобитном утврђењу које се на њему налазило, а које су Словени звали – Град. Гардош је само изобличена мађарска верзија назива.

Занимљиву сличност налазимо у топониму Гардошевина (зове се још и – Грдешевина), заселак села Габриле у Конавлима.

Гардош је данас углавном познат по видиковцу и Миленијумској кули која доминара панорамом Земуна. Подигнута је 1896. године, у склопу прославе миленијума угарске државе. Куле су подигнуте на више места широм Угарске, између осталог и четири на најистакнутијим крајевима Угарске на све четири стране света. Земун је изабран као најјужнији део Угарске. Многи данас ову кулу називају „кулом Сибињанин Јанка“. Јанош Хуњади је умро тачно 440 година пре изградње куле. Али, оно што га и поред те чињенице везује за Земун је што је умро управо у тврђави на Гардошу, након успешне одбране Београда и Земуна од Османлија 1456. године.

На овом снимку јасно се виде зидине и куле средњевековне гардошке цитаделе на којој је подигнута Миленијумска кула:

На Гардошу, подно тврђаве налазио се земунски Горњи Град. Доњи Град је пространи део Земуна, данас онај његов главни део, улица Главна и околина. На постављеном Манћинијевом цртежу види се Доњи Град у подножју Гардоша у правцу Великог ратног острва. Данашњи назив Горњи Град користи се за подручје на сасвим другом месту, на излазу из Земуна у правцу Батајнице.

Ћуковац је друго брдо до Гардоша, односно део истог лесног брега. Порекло топонима је јасно, по птици ћук. Вероватно су се некада овде гнездили ћукови. Са друге страна, с обзиром на наставак -вац, није искључено ни да је овај топоним добио назив по нечијем личном имену (презимену?) – Ћук или Ћуко. На Ћуковцу се налази помињана кућа, некада турски хан и аустријска кафана „Бели медвед“.

Један део брега, између Гардоша и Ћуковца назива се – Мухар, по угледном и имућном земунском трговцу Ивану Мухару из међуратног раздобља. Он је подигао велелепну вилу на једном тргу испод Гардоша, који је по њему прозван Мухаров трг, касније само – Мухар. Назив се проширио на цео околни кварт. Трг данас носи име Бранка Радичевића, али је назив Мухар за крај остао.

 

Калварија је најјужнији део Земуна на брегу. Ово је чест топоним на подручју римокатоличке цркве и обично означава неко узвишење на којем је постављен крст или приказ Распећа у знак успомене на Христово страдање на крсту. Калварија је латински назив за брдо Голгота које се почетком нове ере налазило поред Јерусалима и служило као губилиште. Иначе, Голгота и Калварија имају исто значење – „место лобање“. Сама реч калварија (једн. calvarium, мн. calvaria) је латинског порекла и означава горњи део лобање. Према предању, на Голготи су Јевреји нашли лобању чији је горњи део (calvarium) штрчао из земље и јављено им је да се ради о лобањи праоца Адама.

По топониму Калварија, постоји и хералдичка одредница „калваријски крст“, то је онај крст код којег је доњи крак дужи од остала три, а који се често код нас погрешно тумачи и као „католички крст“.

Земунска Калварија тако је прозвана по Распећу које је ту постављено крајем 18. века. Уклоњено је после Другог светског рата.

Код нас у Војводини постоји више топонима са називом Калварија: у Сремској Митровици, Вршцу, Тителу, итд.

Између светских ратова земунска Калварија била је нешто слично као београдско Дедиње. Није било много кућа. Већином су се ту налазили баште и виногради, виле и летњиковци имућних Земунаца. Тек после Другог светског рата почиње урбанизација овог краја.

Један део Калварије назива се Јеловац. Назив потиче од угледне земунске фамилије Јеловац. Имали су циглану и имање на Калварији. По имању је остао и назив. Данас се ту налази један леп земунски парк, такође назван – Јеловац.

 

Semlin 1788. (аустријска мапа)

Насеље Алтина јесте сасвим ново, али се тај крај тако звао и пре насеља. Постоји мишљење да назив долази по неком турском новцу које је ту пронађено (?). Ипак, логичније звучи закључак да назив долази од латинског altus – висок, јер је овде био брег који се издизао из равнице. Према неким мишљењима постаја на путу Сингидунуму – Сирмијум из римско доба, Altina, налазила се ту на земунској Алтини.

Говеђи брод је локалитет уз Дунав узводно од Земуна. Појам брод на реци означава место где је река најужа и омогућава најбржи прелазак скелом. Овде су терана скелом стада говеда из Срема у Банат и обрнуто, на испашу. Није поуздано од када тачно датира овај топоним, али свакако није производ савременог доба, већ времена када су овуда превожена велика стада. Занимљиво је да се на реци Цијевни у Зети још у 15. веку као један од бродова наводи – Говеђи брод. Постоји топоним Говеђи брод у сокобањском крају (село Дуго Поље), мада овде није у питању речни брод, већ њиве и ливаде.

Онај део данашњег Горњег града (крај око улице цара Душана на самом излазу из Земуна у правцу Батајнице) узводно од Гардоша некада је називан Прегревица. Постоји још једна Прегревица, не тако далеко од земунске, у атару Нових Бановаца. Велико место са овим називом постоји у Бачкој код Апатина. Оно се данас назива Пригревица, али се из све старије грађе јасно види да је стари назив био Прегревица[4], баш као што се и за земунску Прегревицу понекад може наћи – Пригревица. Прегревица / Пригревица би требало да означава неко присојно, осунчано место.

Нови делови Земуна изграђени након Другог светског рата носе називе из социјалистичког доба или неке сасвим модерне и нису нарочито занимљиви за тумачење, попут: „13. мај“, „Галеника“, „Железничка колонија“, „Земун поље“, „Марија Бурсаћ“, „Меандри“, „Нови Град“, „Плави хоризонти“, „Сава Ковачевић“, „Сутјеска“. Једно насеље на периферији Земуна назива се „Бачки Иловик“. Бачки, а у сред Срема!

Један део Земуна на граници са Новим Београдом носи назив „Ретензија“. Насеље је овај назив добило по ретензији – подземном резервоару за кишницу који се ту налази од 1980-их.

 

Пре изградње Новог Београда и формирања општине са овим називом, Тошин бунар је сматран делом Земуна. Овај топоним долази по бунару који је у првој половини 19. века ту ископао земунски трговац Т(е)одор – Тоша Апостоловић. Легенда каже да су Тоши оболеле очи што је, временом, узроковало готово потпуно слепило. Усрдно се молио Светом Николи да му помогне у болести. Једне ноћи, сањао је како испод његових винограда тече неки поток лековите воде, који ће му повратити вид. У сну му се јавио и Свети Никола који му је дао тачна упутства шта му је чинити. Одмах изјутра, он одлази у своје винограде, који су били на брегу између Земуна и Бежаније. Одатле низ падину гурну буре и тамо где се буре зауставило мајстори ископаше бунар. Према легенди, Тоша се умио водом са свог бунара и вид му се заиста повратио. Земљиште за бунар је откупио од неког мештанина Бежаније, а завештао га је народу, како му је саветовано од Светог Николе.

Иначе, Апостоловић је родом био негде из јужне Србије, а у Земун је прешао из Београда, кад су се Аустријанци повукли преко Саве и Дунава 1791. године.

Касније, по Тошином бунару, цео крај је тако прозван, као и модерно насеље ту изграђено крајем 1940-их.

Бурма, локалитет који је поменут раније је био турски назив за шпиц Саве на сремској страни, на самом ушћу у Дунав (насупрот Београдској тврђави). Свакако од турског burun = рт, гребен. Аустријанци су по немачки овај рт звали Саушпиц (Sauschpitz) = врх Саве. Ту су се све до почетка изградње Новог Београда налазили остаци неке мање аустријске фортификације.

На југозапад од Саушпица налазила се Ракина бара, а даље на запад од ње Бежанијска бара. Њиховим исушивањем и насипањем земље створена је подлога за изградњу новобеоградских блокова.

На Бежанијској бари, која је била отока Саве, постојао је један мост и уз њега још једна мања аустријска фортификација, која је служила да надзире савску обалу насупрот Аде Циганлије, где је река била најужа за прелазак. Ова кулица названа је „Мртва стража“. Према предању, негде у 18. веку, Турцима је успело да неопажено чамцима пређу Саву једне ноћи, а затим су извршили препад на кулу и побили све стражаре (Србе крајишнике).

 

Земунској општини припадају и нека села Јужног Срема:

Батајница

Постоји неколико прича о пореклу топонима Батајница. Једна, најмање вероватна, каже да назив потиче од речи la bataille (чита се – батај) – на француском битка, ратовање. Наводно, у 18. веку овде су вођене значајне битке које су Аустријанци водили против Османског царства, те је крај по тим биткама добио овакав назив. Друга звучи као народно довијање да се објасни нејасан корен речи. По тој верзији, назив потиче од речи – блато, јер је такво тло овде било, те су први насељеници место назвали Блатајница, где се током времена изгубио глас „Л“. Трећа прича каже да је село засновано почетком 16. века од пребега из Србије, а како су се населили на поседу мађарског грофа Батаја (вероватно Batay, Battay, Bathay), по њему је прозвано и новозасновано село. Мени највероватније звучи ова трећа верзија, премда нигде нисам успео наћи никакве податке о реченом грофу. Није искључено да се ради о мађарској племићкој породици Batthyány, која се под тим именом помиње још крајем 14. века.

Прича о la bataille је можда звучала вероватно раније, пре него што су преведени турски дефтери за Сремски санџак из 16. века, с обзиром да се веровало да је Батајница настала 1725. године. Међутим, како је наведено раније, Батајница је под тим називом пописана још 1546. године, као село Земунске нахије, па је јасно да је село засновано најкасније почетком 16. века, пре пада Срема под османску власт.

У дефтеру из 1546. године пописано је 25 кућа у Батајници. 1570. у Батајници је било 28 кућа, а крајем 16. века (дефтер 1588-96), 41 кућа. У континуитету кроз цео 16. век у Батајници налазимо србска имена, што указује да је веома вероватна прича о досељењу пребега из Србије. Неки топоними на подручју батајничког атара из тог времена су: Вишњевац, Блажевац, Ђурино поље[5].

Батајница је запустела крајем 17. века, током Великог бечког рата. 1720. године ову сада пустару купио је аустријски гроф Одвајер и ту 1725. године населио нове пребеге из Србије и мањи број из околних места. 1753. године, ту је већ 90 кућа. Од тада село је насељено у континуитету до данас.

У Батајници данас постоји неколико крајева који имају своје посебне називе, попут Црвени барјак, Економија, Шангај. Поред Батајнице налази се брдо Клисина.

Бусије су насеље између Батајнице и Угриноваца које се оформило уназад 20-ак година, насељено већином Србима избеглим из Крајине 1995. године. Топоним је знатно старији и постоји још у 18. веку (записано од аустријских картографа као Buzias или Busias, касније Busia), као пустара, а веома је вероватно да је у ранија времена ту било и наcељено место. Бусије су чест топоним код нас. Настао од турцизма busiya = заседа.

Још један топоним са подручја Батајнице – Велика хумка. Ради се о тумулу са главним гробом неког војсковође из раног бронзаног доба, као и са мешовитом мађарско-словенском гробницом накнадно укопаних средњевековних ратника (11. век). Ширењем Батајнице и насељавањем Бусија, Велика хумка се нашла притешњена између ова два насеља и због људске небриге, ово налазиште је већ претрпело бесповратна разарања.

Мапа Батајнице из 1770, на којој се види положај Велике хумке (западно од села)

Мапа Батајнице из 1880, , на запад Велика хумка (Hunka) и Бусије
(мапе са Википедије)

 

Угриновци

Угриновци су први пут забележени као село у аустријском попису из 1702. године. Када и како је овде настало село, нема података, али се Угриновци (барем не под тим називом) не помињу у турским пописима 16. века. У то време овде је могао бити заселак Батајнице или Добановаца. 1720. године Угриновци су пустара, која је дата у закуп извесном Божи Дорошком из Бешке. 1737. године овде су се населили избеглице из Србије и у наредних неколико година овде је засновано село.

Народно предање каже да је село засновано на властелинству неког мађарског великаша кога је народ звао просто – Угрин. Он је имао и утврђени замак са ровом, због чега се овај локалитет и данас назива Шанчине. Развалине замка и остаци рова су и данас видљиви. По властелину Угрину прозвано је и село.

Постоји село Угриновци и у Качеру, на падинама Рудника. Качерски Угриновци се први пут помињу 1525. године, а назив су добили, према народном предању, по логорима угарске војске који су се ту налазили у време османске најезде у другој половини 15. и почетком 16. века.

Неки топоними из угриновачког атара: Свигањ, Обчиште, Крвајица.

Грмовац је локалитет у атару Угриноваца, где је 1996. године засновано насеље где су се населили Срби избегли из Крајине. Иначе, топоним је много старији од овог новог насеља, забележен је као потес у угриновачком атару почетком 19. века.

 

Бежанија је данас насеље на подручју општине Нови Београд, али је традиционално то село Земунске нахије, односно општине, баш као и цело подручје на којем је касније изграђен Нови Београд.

Ово место је било веома значајно у позном средњем веку и у првом раздобљу османске окупације. О овоме говори и чињеница да је Бежанија у првој половини 16. века била главно трговачко средиште у Доњем Срему. Касније примат преузима Земун.

На подручју Бежаније која има згодан положај у равници испод брега у близини реке, насеље је постојало још у неолиту. У средњем веку, овде постоји мађарско село под називом Ujfalu (Ново село) које се помиње 1320. године.

Србско село под називом Бежанија овде је засновано 1512. године од стране 32 породице које су ту добегле однекуд из Србије склањајући се од османских похара које су претходиле опсади Београда. Вероватно су они ово своје пресељење доживљавали као привремени збег, па је и село тако прозвано. Бежанија је и касније била једно од села Доњег Срема где су се повремено склањали пребези из Србије.

Бежанија је у даљој историји била стабилно насеље које у континуитету постоји до данас. Пописана је у свим дефтерима 16. века и аустријским документима 17-19. века. У аустријском документу из 1814. године наведена је као Bexanier Vorstadt.

Осим Срба који су се стално овде досељавали са друге стране Саве и Дунава, аустријске власти су у Бежанију почев од 1798. године населиле и један број Немаца.

У Југославији, Бежанија је ушла у састав Београда 1929. године и била општина до 1955. године, након чега је „прогутана“ од захукталог Новог Београда. 2012. године, обележено је 5 векова постојања Бежаније, и у то име подигнуто је спомен обележје високо 5 метара.

 

Бежанија је позната и по прелепој цркви Светог Георгија („Бежанијска црква“, која је до пре 15-ак година била једина црква на подручју Новог Београда). Мештани Бежаније су себи подигли цркву 1733. године и посветили је Светом великомученику Георгију. Била је то неугледна зградица од непечене глине са кровом од шиндре. Током наредних безмало целог столећа, та стара црква је дорађивана и дозиђивана више пута. Коначно, 1827. године прикупљена су средства од приложника и подигнута је данашња црква. Грађена је у класицистичком стилу, са елементима барока и романтизма.

Такође, Бежанија је позната и по:

– старом београдском аеродрому (1927-1964), који је био изграђен на земљишту познатом под називом – Дојно поље;
– фабрици Индустрија машина и трактора – ИМТ (1954-2005), где су прављени они чувени мали црвени ИМТ трактори, и
– Фудбалском клубу „Бежанија“. Клуб је основан 1921. године и један је од најстаријих у Србији. Испрва се звао ФК „Соко“, а касније је назив промењен у „БСК“ („Бежанијски спортски клуб“). Током Другог светског рата, усташе су клубу променили име у „ХШК“ („Хрватски шпорт клуб“) и под тим називом се такмичио у ногометној лиги НДХ. После рата, клуб добија назив „Јединство“, а од 1955. године, па до данас – ФК „Бежанија“. Данас је стадион „Бежаније“ на делу Бежанијске косе изнад Бежанијске цркве, а некад, пре подизања новобеоградских блокова, игралиште се налазило на Периној бари, тамо где је данас Блок 63.[6]

Иначе, топонима Бежанија има по свим нашим крајевима (села, засеоци, шуме, итд), што је логична последица наше бурне прошлости током које је народ често био принуђен да се склања у збегове.

 

Бежанијска коса је дугачак брег који се протеже из правца Сурчина и спаја са Земунским брегом. У подручју Бежаније се уздиже око 30 метара изнад савске заравни на којој су Бежанија и Нови Београд.

Коса је у новијој историји била важан војностратегијски простор. Ту су били аустроугарски артиљеријски положаји 1914/15. Бежанијски сељаци чије су њиве биле на том потесу дуго година касније ту су налазили аустроугарску муницију, шлемове, бајонете, делове војне опреме и униформи, личне предмете војника, па коначно и њихове кости.

За време Краљевине Југославије, на Коси су била противваздушна војна постројења у функцији одбране тадашњег аеродрома на Бежанији, а после Другог светског рата и противваздушна одбрана ЈНА. Измештањем аеродрома, и изградњом војног аеродрома у Батајници (1951), као и цивилног на подручје Сурчина (1962) ови положаји губе своју функцију. Касније је, од 1980-их ту засновано модерно стамбено насеље које важи за једно од елитних насеља у Београду.

Ледине су насеље у подручју бежанијског атара. Помињу се у документима из 19. века као потес бежанијског атара. Насеље Ледине, усред доњесремске равнице, између Бежаније и Сурчина, засновано је 1961. године, када су ту пресељени житељи Старог Сајмишта (о којем ће бити речи ускоро), за потребе уређења Новог Београда уочи Самита несврстаних. Касније је ту пресељен и један део становника Јатаган-мале, о чему је раније писано.

На Лединама постоји један топоним који подсећа на нека страшна времена: на локалитету Троструки сурдук је гробница 240 Јевреја које су нацисти ту стрељали и закопали 1941. године. Ово је било једно од првих масовних убистава Јевреја на подручју Београда у Другом светском рату. Сурдук, иначе, значи – јаруга, провалија.

 

Значење топонима Нови Београд је свима јасно. Постоји и једна прича у чију тачност нисам сигуран, која каже да је новоизграђени крај тако прозван по оближњој истоименој бежанијској кафани коју је 1920-их отворио мештанин Петар Кокотовић у свом дворишту.

Остали топоними на подручју Новог Београда нису ни најмање занимљиви, с обзиром да се ради о бројчаним блоковским ознакама и ту и тамо по неком модерном топониму (попут – Павиљони).

Један локалитет треба поменути, а то је први комплекс објеката изграђен у мочварним крајевима преко Саве. То је Старо сајмиште.

Био је то први београдски сајам. Изградња је почела 1937. године, према пројекту тројице београдских архитеката Рајка Татића, Миливоја Тричковића и Ђорђа Лукића. Градња је вршена сукцесивно, тако да је сваки од павиљона био отворен по завршетку радова, а затим би се почињало са изградњом новог павиљона. Изградња је обустављена са избијањем Другог светског рата.

 

Старо сајмиште, са: https://www.dnevno.rs

Током немачке окупације, Сајмиште је претворено у концентрациони „Јеврејски логор Земун“ (Ѕemlin Judenlager), где су већином затварани и ликвидирани Јевреји. До средине 1942. године, овде је страдало око 6320 београдских Јевреја. С обзиром да је већина Јевреја из Србије до тада била или ликвидирана или затворена по логорима широм окупиране Европе, немачке власти су промениле намену логору, те су ту били затворени заробљени партизани, припадници ЈВуО и других покрета који су се борили против окупатора. У самом логору је умрло преко 10.600 заробљеника, док су неки стрељани у Јајинцима у знак одмазде због убијених немачких војника у акцијама покрета отпора. Током бомбардовања Београда од стране „савезника“ у пролеће 1944. године, логор је био јако оштећен, тако да су га Немци сасвим напустили у јулу 1944. године, а надзор над логором су преузели усташе.

Oпштина Сурчин је најмлађа београдска општина. Осим самог Сурчина, на подручју општине су и насеља: Добановци, Бечмен, Петровчић, Јаково, Бољевци и Прогар.

Сурчин је главно насеље општине. Најстарији помен је из 1404. године, када је краљевском повељом дарован племићкој породици Моровић. Током 16. века је, уз Земун и Бежанију, једно од главних насеља Земунске нахије. У 18. веку је стабилно село, у свим аустријским пописима

Из турских дефтера 16. века, видимо да су многи потеси данашњег Сурчина некада били засебна села – Бршљан, Врбас, Микула, Орешац, Твердново, Топола.

Још неки топоними на подручју Сурчина: пустара Маратовац (Марат звучи као неко туркијско име), Курјачка греда, Дивош (мађ. Diós); постоји село Дивош на јужној страни Фрушке Горе; овај топоним се различито тумачи: по личном имену, по придеву диван, по неком диву, и, оно што звучи најприхватљивије – по женском манастиру Дивша (друга верзија – Ђипша) чији је метох село некада био (монахиње = дјеве – Дјевош – Дивош).

Осим потеса по сеоском атару, Сурчин се дели и на физиономске целине под називима: Тексас, Ногавица, Велики шор, Мало сокаче, Шуганица.

Нека новија насеља која припадају подручју Сурчина су и Нови Сурчин, Кључ и Радио-фар (насеље је добило назив по објекту некадашње радио-станице за одржавање везе са авионима).

Што се самог назива Сурчин тиче, он би могао бити од старијег – Сврчин (Сврьчинь), изведено од свьркь = цврчак, уп. пољски Swierczyn[7].

Подручјем Сурчина и других села Доњег Срема тече каналски систем Галовица, настао средином 18. века прокопавањем канала између делова тока реке Галовице, са циљем наводњавања земљишта, али и одвода мртвих и „тромих“ вода из равнице према Сави. Једна река Галовица постоји и у Македонији. Етимолошки, вероватно је истог порекла као и – Галовац (село код Бјеловара у Хрватској, село у Далмацији, једно од Плитвичких језера, локалитет у Стигу, итд). Осим Галовице, у том подручју постоји још неколико канала, од којих најупечатљивији назив има – Римски канал.

 

Добановци

Најранији помен овог села је из 1404. године, као Dobanowcz, а 1430. године као Dobon. У турским дефтерима из 16. века осим једном као Добановце, редовно се користи назив који је остао и до данас. У аустријском попису из 1702. године наводи се и као – Добановац.

Према неким мишљењима, село је било посед мађарског спахије по имену Добун, па је по њему понело и назив.

Презиме Добановић постаји и у црногорском приморју (у Крајини и Сеоцима), у Бачкој (Госпођинци) и у Истри (Лабин). Јасно је да је основа овог презимена лично име Добан, које је вероватно основа и топонима Добановци.

Занимљиво је да се у турском дефтеру из 1578/79. помиње презиме Добановић у селу Биљарица (данас не постоји) управо у Земунској нахији, у непосредној близини Добановаца. Неизвесно је да ли је род добио име по селу или село по презимену рода. Блага предност је на страни овог другог закључка

Велимир Михајловић[8] сматра да је основа овог имена, презимена и топонима – словенска, за шта наводи и топоним Добаневичь у Украјини и пољско презиме Dobaniowski. Осим тога, постоји и румунско презиме Doban.

Неки топоними (потеси) на подручју Добановаца: Враштинац, Малетинци, Хорватске ливаде[9].

До почетка 16. века у близини Добановаца постојало је село Трњани (понегде записано и као: Трњане), које је замрло у време османлијске најезде 1520-их, и никада више није насељено. У турским дефтерима 16. века помиње се као селиште (мезра) у поседу Добановчана. Иначе је Трњани, Трњане, Трњана и сл, чест топоним у србским земљама.

 

Бечмен

Ово село се помиње 1403. године као део поседа племићке куће Моровић, дарованог им од угарске круне.

Према неким мишљењима, село се помиње још 1320. године, погрешно уписано или прочитано као Кечмен (Kecsmén).

Занимљиво је да село Бечмен није пописано у турским дефтерима 16. века, чак ни као пусто селиште. Могуће је да се Бечмен крије иза села Грабовац, пописаног 1570. и 1578/9, што је данас један потес у бечменском атару. У Земунској нахији у дефтеру из 1570. године налазимо пописаног човека са презименом Бечмен (Вук Бечмен у Јакову). Можда је баш захваљујући овом Бечменцу и другима који су живели по околним селима Доњег Срема опстао и сам топоним. Он се поново јавља под тим називом 1718. и 1727, као пустара. 1737. Бечмен је окупиран од избеглица из Србије, а 1739-40. одобрено је насељење 30 породица.

Биће да је на челу насељеника био извесни Богић, с обзиром да се село током 1740-их и 1750-их назива најпре Богића збег, а затим и Богићевци. Касније се враћа у употребу назив Бечмен.

Иначе, порекло топонима није сасвим јасно. Вероватно је мађарског порекла. Постоје нека, не баш уверљива, тумачења у нашој ономатологији по којима је топоним Бечмен изведен од личног имена, надимка Беча, Бечо, и сл, а ови од неког дужег сложенијег имена попут Берислав или Бенедикт.

 

Петровчић

Петровчић се помиње 1404. године, као посед Моровића, тада под називом Петровци. Село је вероватно запустело почетком 16. века и није се опоравило, с обзиром да га не бележе турски дефтери 16. века. На простору Петровчића у то време бележи се село Толинци. Петровци се спомињу као пустара у време сеобе 1690. године, када су се ту привремено населили припадници србске милиције. Село је поново трајно насељено 1739-40, од стране избеглица из Србије. Касније се усталио назив Петровчић, деминутивног облика, и вероватно је настао због потребе разликовања у односу на два насеља под називом Петровци (Горњи и Доњи), који се налазе северније у Срему (између Руме, Инђије и Пећинаца).

 

Јаково

Као и остала околна села и Јаково се помиње 1404. године, као посед Моровића. 1488. село је запустело, могуће због турских упада преко Саве, да би 1488. године ту населио пребеге из Србије властелин Димитрије Потречић[10]. 1548. године, турски дефтер га наводи као запустело насеље, док је у другој половини 16. века поново насељено место.

Згодан положај близу Саве, омогућио је да Јаково буде насељено готово кроз целу даљу историју. Пребези из Србије су стално допуњавали број становника. Бележе га сви турски дефтери друге половине 16. века (Yakova), помиње се у време Велике сеобе 1690, затим 1702. и 1715. као насељено место, и даље у аустријским документима 18. и 19. века.

Сремско Јаково није усамљени топоним. Постоји још много локалитета широм нашег говорног подручја који садрже придевски облик Јаково (обично се повезује са именом Јаков, премда би правилан облик био – Јаковљево). Постојaло је село Јаково у Крмпотама у Хрватској (данас – Јаков Поље), а у околини Будимпеште постојало је србско село Јаково, засновано крајем 17. века, која се данас мађарски означава као – Jakap.

Постанак назива села народно предање везује за неког чобанина Јакова који је у давна времена ту једини стално живео са стадом. Тада је Сава имала другачији ток и плавила је овај крај, па се дешавало да Јаков остане потпуно изолован на свом брдашцету где је имао колибу, као на острву. Кад би се у лето вода повукла, остали чобани из околине су одлазили до њега и говорили „идемо до Јакова“.

Један потес – Петрич, у јаковском атару крајем 16. века уписан је у турске дефтере као мезра – запустело село.
У јаковском атару се налази манастир Свете Петке, познатији као Фенек.

Манастирска црква је посвећена Светој преподобномученици Параскеви, а капела Светој преподобној мати Параскеви – Петки. Манастир је највероватније саграђан у другој половини 15. века, под ктиторством Стефана и Ангелине Бранковић. За најстарији помен Фенека дуго је сматрана 1563. године (запис о манстиру из минеја јеромонаха Захарије), међутим, у новије време је утврђено да је Фенек пописан у првим турским дефтерима за Сремски санџак, што потврђује да је Манастир постојао пре 1521. године. Фенек је пописан у свим турским дефтерима 16. века (као Fenik).

Стара изворна црква није сачувана, с обзиром да је више пута била тешко оштећена током ратних сукоба Османског и Хабсбуршког царства током 18. века. Нова црква подигнута је 1797. године. Она је запаљена од аустроугарске војске у Првом светском рату, а готово потпуно разорена од усташа у Другом светском рату, којом приликом су усташе извршили темељиту пљачку манастирске имовине. Maнастир је потпуно обновљен 1990-их.

Током 18. века, Манастир је имао и свој посед на који су се населили неки паори и плаћали за то накнаде братству (Фенек Прњавор).

Етимологија топонима Фенек није сасвим поуздана. Скок наводи да је овај назив мађарског порекла (Fenék) и да означава новчић[11]. Према Скоку, fenék је највероватније посуђеница из немачког (саског) pfendic – ситан бакрени новчић[12]. Веома је могуће да се радило о замљишту које је било изузето од дажбина или је симболично плаћало порез у вредности најситнијег безвредног новчића. У тој конструкцији, можда је Манастир имао ту привилегију по којој је прозван и његов посед, па се назив затим пренео и на сам манастир. По Урошу Предићу, фенек је мађарска реч за дно[13]. Можда је и ово прихватљив одговор, у географском смислу (нпр, као назив за неки терен који је нижи од окружења).
У Мађарској, код Балатона, постоји локалитет Fenékpuszta.

 

Кормадин је локалитет у Јакову, недалеко од Фенека, где се налази археолошко налазиште Винчанске културе, затим остаци илирског насеља из средине првог миленијума пре Христа, као и гепидска некропола из 6. века. Значење овог топонима није сасвим поуздано, али треба истаћи да он спада у групу топонима нарочито распрострањених по Панонској низији са наставком -дин (Крчедин, Кувеждин, Камендин, Петроварадин, итд), а који се најчешће везује за келтски „din“ или „dun“, латинизовано „dunum“, као наставак за утврђено насеље. Турски дефтери га бележе као Курмадин.

 

Бољевци

Бољевци се први пут под тим називом помињу 1702. године. На месту данашњих Бољеваца убицирана су два насеља из 16. века – Бућавци и Кумша, пописана у турским дефтерима.

Археолошки налази указују да је на подручју Бољеваца насеље постојало у континуитету још од неолита. Пронађени су и остаци средњевековног насеља, једино се не зна под којим називом (вероватно једно од два поменута, касније замрла насеља). Пажњу привлачи овај топоним Бућавци. Поставља се питање да ипак није погрешно читање турског исписа, а да се ради о топониму Бољевци? Код Мекгоуена[14] овај топоним Бућавци је прочитан као – Буњавци.

Бољевци, Бољевац и слични топоними постоје и другде по нашем етничком простору, па није немогуће решење за порекло сремских Бољеваца да је у раздобљу између краја 16. века и 1702. године овде насељено становништво из неког места са називом Бољевац или сл, нпр. у Великој сеоби 1690. године. Постоји место под називом Бољевци на Косову, а у источној Србији постоји варошица Бољевац (додуше, она је заснована у другој половини 18. века, али топоним вероватно постоји од раније).

Овде су од почетка 18. века надаље досељавани пребези из Србије, Босне и других крајева под османском влашћу. То говоре и нека презимена пописаних у аустријским пописима, попут Бошњак (1736), Требчанин (1756) и др. Овде су у првој половини 19. века хабсбуршке власти населиле и Словаке, тако да су сремски Бољевци најјужније насеље са значајном словачком мањином, око 28%.

У састав Бољеваца улазе два мања насеља Беглук и Багрењак. Занимљиви топоними у бољевачком атару су и називи за шумарке – Вучарна и Редине.

Етимолошки, Бољевци би били варијанта топонима Бољевац, а овај сложеница од личног имена и наставка -вас, од старије речи вас = село, насељено место. Које лично име је у питању, постоји неколико могућности, а најприхватљивије звучи да се ради о имену Болија (налазимо га и у Црној Гори, као родоначелника љешанског братства Бољевића): Болије вас (село неког Болије) = Бољевац. Слично сажимање имамо у случају црмничког племена Бољевићи, који је топоним настао од ранијег Болојевићи.

 

Прогар

Помен о Прогару налазимо из дефтера за Сремски санџак из 1570. године. Иако је село уписано као Порогар, јасно је да се ради о истом селу, јер је уз њега пописана мезра Бојчин, а данашња Бојчинска шума је у атару Прогара. Прогар за разлику од других села о којима је овде писано, није припадао Земунској, већ нахији Купиник. Сасвим је могуће да је село било нешто западније, ближе седишту нахије – Купинику, данашњем Купинову, јер је у Земунској нахији пописано село Живац, које се налазило практично на месту данашњег Прогара. Као села која су у 16. веку највероватније налазила у данашњем прогарском атару, дефтери наводе и Врбас и Бигавац.

Данас се овај топоним обично изговара у мушком роду (ген. Прогара), али видим да је у старијим изворима у женском роду – та Прогар (ген. Прогари). Назив би могао бити изведен од глагола прогорети, као што су и слични топоними Прогорелица, Прогоревци и сл.

Ако замислимо да се Прогар у средњем веку и нешто касније налазио западније, ближе Купинову и Обедској бари, можда би се топоним могао везати за село Огар које се налази са друге стране баре, у смислу Про-Огар, насупрот Огару.

Турски испис Порогар (могло би се читати и као – Пурогар) можда отвара и неке друге могућности.

Село је запустело крајем 17. века, па се поново помиње 1689/1690, када су се ту населили неки пребези из Србије. 1739. године Прогар је насељен, а помиње се и досељење неких Климената. Да је досељеника било из свих крајева, види се из аустријског пописа из 1756. године, где је уписан домаћин са презименом Подгоричанин. Прогар се помиње у документима Кнежевине Србије из 1870-их, као место где половину становништва чине назарени, који су својом вером „заразили“ неке Обреновчане, што је разгневило њихове суграђане, који су им забранили да даље прелазе у Прогар, па је било чак и туча и прогона…

Неки занимљиви топоними из прогарског атара: Витвице, Гложђе, брдо Црни луг, Бојчинска шума (познато излетиште). Гложђе је множина од глог, локализам који означава глогов шумарак, топоним је заступљен свуда по нашем говорном подручју (и као Гложђа, Гложђак, Гложје). Занимљиво је презиме Витвицки у Боки (Јошице), што је вероватно неки новији досељеник. Уочи и после Другог светског рата у Земуну је живео лекар др Павле Витвицки. Презиме постоји у Украјини (Витвицкий), Пољској (Witwicki) и Хрватској (Славонија; вероватно се ради о похрваћеним Пољацима или Малорусима). Оваква презимена су свакако изведена од топонима – Витвице или сличног, што указује на његово словенско порекло.

Прогар спада у тзв. Ласанију, посавски део Доњег Срема, где се гаје мангулице – ласе.

 

Савске аде у овом делу тока (од Новог Београда до Прогара):

Ада Циганлија (о којој је већ доста писано),

Ада Међица, она која је између,

Мала Циганлија, некада острво, данас полуострво настало насипањем, чиме је створен бежанијски зимовник; данас је потпуно урбанизована; унутар зимовника раније је било Бродоградилиште Београд,

Прогарска ада, једна од највећих ада на Сави, и на њој купалиште – Тарзан плажа,

Баричка ада, између Барича и бољевачког атара; назива се још и острво Спруд.

 

 
Нека ишчезла насеља Доњег Срема и Земунске нахије (са подручја које данас припада београдским општинама Нови Београд, Земун и Сурчин) за које постоје подаци у документима:

Подунавски део Срема:

Биљарица (понегде и Беларица) је село пописано у дефтерима 16. века; касније се не помиње; налазила се на Дунаву поред Батајнице.

Владовци: у дефтерима 16. века уписани као мезра; налазили се код Бановаца.

Градине је средњевековно насеље (сам назив указује на постојање неке фортификације), запустело током 16. века, приликом османских освајања; у 16. веку се помиње као мезра; налазило се на Дунаву код данашњих Нових Бановаца.

Камендин: помиње се 1403. године као Kéménd, у поседу племићке породице Шилић; насељено место кроз 16. век; и данас се тако зове један (данас поново насељен) крај између Земуна и Батајнице (у Земун пољу); постојао је још један Камендин, између Сурчина и Бежаније (у Сурчину постоји и Камендинска улица), а сасвим је могуће да се ради само о премештању насеља из неких (вероватно ратних) разлога.
Топоним Камендин постоји на још неколико места: два у Бачкој, код Футога и Србобрана, и један у Банату на граници Србије и Румуније (Бела Црква – Соколовац).

Ливадице и Луково: у дефтерима 16. века уписани као мезре; оба села се налазила недалеко од Бановаца.

Малешевци, средњевековно село запустело почетком 16. века; не помиње се у каснијим турским дефтерима; налазило се негде код Земуна.

Марин сурдук је био село у средњем веку, запустело током 16. века, приликом османских освајања; у 16. веку се помиње као мезра; налазио се на Дунаву између Батајнице и Дунава (вероватно тамо где је данашње насеље „13. мај“. О значењу речи сурдук било је речи.

Мохаровци су постојали у 15. веку, не зна се када су запустели, али се не помињу у турским дефтерима 16. века; налазили су се негде у атару данашњих Добановаца.

Ново село: насељено 1580-их, између два турска дефтера; налазило се између Добановаца и Земуна.

Окоп: у дефтерима 16. века уписан као мезра; налазио се код Бановаца.

Првич, помиње се још 1339. године (као Pirvicz); касније нема помена о њему; налазио се западно од Земуна.

Ругаш је био село у средњем веку, запустело током 16. века, приликом османских освајања; у 16. веку се помиње као мезра; налазио се јужно од Батајнице.

Степановци су постојали у 15. веку, не зна се када су запустели, али се не помињу у турским дефтерима 16. века; налазили су се негде у атару данашњих Добановаца.

Трњани су пописани у дефтерима 16. века као мезра; налазили се код Добановаца.

Турфал и Фодвар: у дефтерима 16. века уписана као мезре; оба села се налазила код Бановаца.

Црвена црква: појављује се у турским дефтерима 16. века као „Кизил Килисе“ (дослован превод на турски); била је велико насеље; последњи пут под овим називом јавља се 1713. године; касније и као Црвенка; данас истоимени потес на Дунаву, између Земуна и Бановаца.

 

 

Посавски део Срема:

Барич је било утврђење на Дунаву, у атару данашњих Бољеваца, насупрот данашњег насеља Барич (код Обреновца); разорили су га Турци 1521. године; по остацима тврђаве, касније становништво је овај локалитет прозвало – Зидине.

Бигавац: у дефтерима 16. века уписан као мезра; налазио се између у атару Прогара, између језера Живача и брда Црни Луг.

Бојчин: у дефтерима 16. века уписано као мезра; налазило се између језера Живача и Бојчинске шуме (која је по селу и названа).

Братинац: у дефтерима 16. века уписано као мезра; налазило се између Јакова и Бољевца.

Бршљан је било село у средњем веку, запустело током 16. века, приликом османских освајања; у 16. веку се помиње као мезра; данас је то потес у атару Сурчина.

Бућавци су у 16. веку били село; замрли су вероватно крајем 17. века; 18. веку се помињу као пустара код Бољеваца; McGowan овај топоним чита као – Буњавци[15]; помињана је могућност погрешног читања топонима Бољевци.

Вандиш је био село у средњем веку, запустело током 16. века, приликом османских освајања; у 16. веку се помиње као мезра; налазило се у атару данашњег Прогара.

Врбас је било село у 16. веку; данас је то потес у атару Прогара.

Грабовац постоји као село у 16. веку, касније замире; данас је то потес у атару Бечмена.

Живац је у 16. веку било село, замрло вероватно крајем 17. века; налазило се нешто северније од данашњег Прогара, код језера које се у 16. веку такође звало Живац, а данас – Живача.

Кумша постоји кроз цео 16. век; последњи пут је забележено 1717. године на аустријској мапи[16]; налазило се између Јакова и Бољевца, где и данас постоји истоимени потес.

Мачкало је забележно у угарском документу из 1403. године; нема га у турским дефтерима 16. века; данас је то истоимени потес у атару Петровчића.

Микула је село пописано у дефтерима 16. века као мезра; налазило се код Сурчина.

Михаловац је било село у средњем веку, запустело током 16. века, приликом османских освајања; у 16. веку се помиње као мезра; налазило се у атару данашњег Прогара.

Орешац је било село у средњем веку, запустело током 16. века, приликом османских освајања; у 16. веку се помиње као мезра; данас је то потес у атару Сурчина.

Петрич је било село у средњем веку, запустело током 16. века, налазило се источно од Јакова.

Сувад Гол (?) се помиње као мезра у дефтерима у 16. века; по неким подацима налазио се код Бежаније, а по другим код Прогара; осим ако нису постојала два оваква насеља, или је оно мењало свој положај пресељењем целокупног становништва? Није баш најјасније значење овог топонима, можда је у питању дол, а не гол; сувад би могло означавати сатрулилу или сасушену шуму или сл. Сувад би могло бити и неко лично муслиманско име (Суад?).

Твердново или Тврдењава: значајно место насељено кроз цео 16. век; последњи пут забележено као насељено 1716. године (као Твердново), а већ 1727. године је пустара. Последњи пут се бележи 1745. године. 1736. године налазимо презиме Тврдењавац у Сурчину. Село се налазило у средишњем делу између Бечмена, Добановаца и Сурчина, данас је ту шума.

Толинци – село кратке и бурне повести; засновани су крајем 17. века током Велике сеобе Срба (тада су забележени и као – Тобинци, 1702. године); село је потпуно расељено 1744. године, када су се сви житељи иселили у Добановце, због несугласица које су имали са својим властелином и суседима из Прогара:

„1734. имали су Толинци 19 домова. Људи су били несложни а многи „велми разврашчени и злу удобопревратни“. Било им је заповеђено да се, заједно са сељацима из Прогара, преселе у близину Живаче и да ту направе једно село и цркву. То им је одобрио и властелин. Изгледа да се нису споразумели са сељацима из Прогара него су се преселили у Добановце и то тек 1743/4.“[17]
Данас се Толинцима назива потес између Прогара и Петровчића.

Топола је било село у средњем веку, а запустело је током 16. века, приликом османских освајања; у 16. веку се помиње као мезра код Бућаваца; данас је то потес код Бољеваца.

 

 

Видимо да су се насеља овде брзо заснивала, али брзо и гасила. Невелик број насеља је имао неки дужи историјски континуитет и, с обзиром на пространство, и данас нема много насељених места ван градске средине. Разлоге за ово пре свега можемо наћи у несигурности положаја Доњег Срема, који је неколико столећа био гранично подручје Хабсбуршког и Османског царства, често је мењао господара, и много пута био поприште великих ратних дејстава. Други разлог је чињеница да су Дунав и Сава у овом делу тока често плавили околна подручја и да се њихов ток кроз историју мењао. Због ових околности, више пута од краја 15. века, па закључно са Другим светским ратом, становништво је напуштало своја села и одлазило у неке мирније крајеве, а на његово место долазило неко ново становништво, обнављало затечена селишта или заснивало нова насеља. У таквим историјским и географским околностима, јасно је да није могао бити остварен континуитет насеља и становништва.

 

– Крај –

 


 

[1] Подаци о насељима из радова Драгане Амедоски: „Земун и Земунска нахија у XVI веку“ и „Два пописа Земунске нахије из 1578/9. и 1588-1596.“

 

[2] Ћелап Лазар, „Земунски војни комунитет (1717 – 1881)“

 

[3] Поповић Душан, „Срби у Срему до 1736/7“

[4] До 1947. село је носило двојни назив Прегервица – Свети Иван, мађарски: Bacsszentivan.

 

[5] Поповић Душан, наведени рад.

[6] Обиље података о Бежанији може се наћи на страници: http://www.starabezanija.rs

[7] Лома Александар, „Српскохрватска географска имена на -ина, мн. -ине: преглед типова и проблеми класификације“

 

[8] „Из топонимије Србије“, Ономатолошки прилози, 1989

 

[9] Поповић Душан, наведени рад

 

[10] Димитрије (у неким изворима и у облику – Дмитар) Потречић је био један од србских војвода пребеглих у Угарску код краља Матије Корвина, крајем средњег века. Уз Бранковиће, Јакшиће, Милоша Белмужевића, Гргура Поповића и друге србске војсковође, од угарске круне добио је велики посед у Срему, а за узврат обавезу да србске пребеге насели на поседу и од њих направи војску за борбе против Османлија (Калић Јованка, „Срби у позном стредњем веку“)

 

[11] Скок Петар, „Етимологијски рјечник хрватског или српскога језика“

 

[12] Од ове речи долази и каснији немачки назив за ситан новац – pfenning.

 

[13] https://www.vreme.com/cms/view.php?id=320525&print=yes

 

[14] McGowan Bruce, „Sirem sancagi mufassal tahrir defteri“

 

[15] McGowan, наведени рад.

 

[16] Видети насловну слику овог чланка

[17] Поповић Душан, наведени рад

 


Насловна слика: Belgrad und Semlin цртеж инжењера Манћинија из 1789. године – поглед на Земун и Београд са Гардоша, са: http://beogradskonasledje.rs

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.