Порекло презимена, село Жуковац (Књажевац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Жуковац (по књизи Жуковци), општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прику Порекло становништва села Жуковац (по књизи Жуковци), општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прику Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Жуковац (Књажевац)

Порекло презимена, село Жуковац (Књажевац)

Порекло становништва села Жуковац (по књизи Жуковци), општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Испод Кандалице, на Кандаличкој Реци (која се овде зове Жуковски или Жуковачка Река) стоји село Жуковци. Находи се на обема обалама поменуте реке, мање на левој (око 20 кућа) обали (у осоју), а више на десној (присојној). Куће су на речном нанесу (песку и шљунку). Околина му је брдовита, тако: на југу је вис Турчиница и Ocoj; на западу и југозападу Врли Дел, Мриш, Бараница; на истоку, између Алдиначке и Жуковачке Р Реке.

Жуковачка Река је плаховита кад падну јаке кише, особито око св. Илије, али бујица не траје дуго. Том приликом наноси штете селу: однесе по коју стасину, ретко кућу, јер су оне подзидане и примакнуте ка брду, али вода обично испуни подруме испод кућа. Река врло често плави градине на левој обали, особито кад надође и Алдиначка Реку. Утиче у Алдиначку Реку на пет минута испод седа код места које се зове Капеж.

Клима.

Село је у заветрини, те је овде нешто топлије него ли у Трговишту, иако овде увек раније падне снег. Најјачије и најхладнији ветар кривац, који дере долином Алдиначке и Жуковачке Реке. Са западне стране дува кошава, која доноси кишу.

Воде.

Пије се изворска и бунарека вода, ретко речна. Има три извора у селу, од којих су јачи: Бара и Река, али их река, као и многе омање изворе, зараја, те се ретко пије са њих вода. Има седам бунара. У околини има доста извора, или су ослаби и немају имена (на примјер у Баљиној Падини, Турчиници, и др.).

Земље и шуме.

Равнице има врло мало око Алдиначке Реке и Трговишког или Коренатачког Тимока, на којој има родне земље, алије често оплављена од поменутих река и бујних потока, који јуре са околних врлети. Остала земља је брдо и крш, и на њој се сеје овас, крупник (лимац), раж и кукуруз (највише). Овако планинска и брдовита земља је врло неродна, те се хлеб најчешће купује. Ова је земља око села и то у свим местима: Врли Дел, Вржипалац Осој, долина Алдиначке Реке, Мали Грнчар и Остриковица. Најдаље су Мали Грнчар и Остриковица, ка црвењскем атару (за 1 час), куда се и најдаље пружа жуковачки атар, који je ca. свих страна притешњен атарима села Трговишта. Кандалице, Горње Соколовице и Штрбаца.

Поред земљорадње народ се бави и сточарством, за шта има доста утрине у Големој Водици (ка Штрпцима), Врлом Дели и Вржипалцу. Ипак, народ се не бави толико сточарством колико би се очекивало, него се, нарочито у последње доба, одаје зидарству, угледајућп се на Трговиштанс. Жуковчани су данас познатији као добре ћерамиџије: граде ћерамиду, цреп и циглу. Баве се прилично дунђерством (сваки уме, уз то, направити себи кућу итд.). Отуда се одавде мање иде у Румунију (15 до 20 годишње). Осим тога жене и мужеви иду у аргатовање, као и из осталих околних села, у Књажевац.

Околина жуковачка је и под шумом, али ситном. Шуми је у овим местима: Вржипалац, Врли Дел, Водице, Турчиница и Мриш – све око села. У Водицама има руја. који се продаје табацима из Ниша и Пирота за фарбање кожа; овде има још граба и границе, у Врлом Делу – цера. Шума се употребљава за огрев и за храну („шума“) стоци преко зиме. У Водицама и Вржипалцу је сеоска шума. „Селска“ је шума постала тако, што није имала свога сајбије, и онда припала селу (односно општини).

Тип села.

Село је. напред је поменуто, предвојоно реком на два дела неједнака. Село је потпуно збијено на десној обали речној; куће су по 5—10 корака одвојено једна од друге. Горњи део села је горњи крај, а доњи —–долњи крај. Углавном, куће које припадају једној породици, у купу су, тако: у доњем крају су већином Јеличи, y средини Лиличи и Јанкуловци, а у горњем — Ђорђичи. Док је пристојни део села збијен, дотле осојни — на левој обали речној – је релативно доста разбијен, јер су куће, особито у доњем делу, удаљене једна од друге и по 100 корака, иако је овај крај згоднији за настањивање.

Највећа задруга од 15 душа.

Име села.

Село се зове Жуковци. а име му је дошло овако: Данашњи су сељаци овога села, како предање вели,  дошли из Жукова, па су овде били познати као Жyновци, т.ј. становници или сељаци села Жукова. Доцније је од жуковци постало Жуковци. Отуда је погрешно име Жуковац, како га пишу, већ је правилно Жуковци, како га и народ употребљаван.

Старине у селу.

Испод села на десној обали Алдиначие Реке находи се развалина од малене, камене цркне. Добро су очувани зидови. Мисли се да је била посвећена св. Пантелејмону, а срушили су је Турци. Сазидана је од месног камена. Ову старину зову Црквиште али чешће Манастириште. Испод Црквине има неколико извора хладне воде.

Постанак села и порекло становништва.

О постанку Жуковаца прича се ово: Било је једно време када се кретао народ тражећи себи нове земље и нова насеља. У то се време крене народ и из Жукова, села у пиротском округу, негде у области Височкој, — на север, дохвати се Коренатачког Тимока и његовом долином спусти се до ушћа Алдиначко Реке y Тимок. Ту, на левој обали Тимоковој, према поменуте реке, населе се. Али вису ту дуго живели. Деца се, веле, нису хтела никад ту заиграти! Стога они смисле да напусте и то место, пређу преко Тимока, упуте се уз Алдиначку Реку, пустивши децу напред. „Где се деца заиграју, ту ћемо се заселити“. Кад су стигли на место данашњег села Жуковаца, прича се, деца се зауставе, заиграју се: стану правити колибице, у крштајућн дрвца. Одмах се село ту засели. Један се Жуковац, неки Станиша, није хтео поселити, те га тога ради сељаци убију и баце у један вир у Тимоку, који се сада зове Станишин Вир.

Из овога предања о постанку села Жуковаца може се као поуздано ово рећи: да је село постало из некога села Жукову, које се, по свој прилици, налазило негде око Пирота (да није око „Жуковског Моста?!) а кога данас нема; даје то било врло рано, можда крајем 17-ог века, у доба велике сеобе српског народа („када се кретао народ, тражећи себи нове земље и нова насеља“); да се народ кренуо у већој маси (можда цело село Жуково); да се тај народ задржао на левој обали Тимока, нешто ниже ушћа Алдиначке Реке, на месту које cc данес зове Селиште: да село, пошто је скоро на путу, није остало ту дуго, него да је потражило склонитије место, и нашло га на ушћу данашње Жуковачке и Алдиначке Реко, отприлике пре 100–120 година. На Селишту нома никаквих трагова од старога села, све је преорано.

Памте људи да је у турско доба (пре 1833. г.) село било растурено по околини: по Мришу, изнад Баранице. по Врљем Делу, итд –  и да се после ослобођења овде село „нашорило“.

Становништво по старини може се поделити на ћутуклије (старине) и доселце:

а) стариици:

-Јеличи (25 к.) су најстарија ћутук породица. Познати су под новијим именима:

-Марковци, Беличи, Пузарци. Славе св. Николу.

-Лиличи (13 к.) славе св. Николу. Неки тврде да су они из Црног Врха у пиротском округу.

-Ђорђичи (22 к.), славе св. Николу.

-Нињћичи (4 и.), славе св. Николу.

-Џоничи (2 и.), славе св. Николу.

-Стевановци (1 к.), славе св. Николу.

-Татаровичи (3 к.), славе св. Николу.

-Свиленовичи (2 к.). славе св. Ђорђа (3. нов.).

-Пачучковци (2  к.), слава св. Ђорђа (3. нов.).

б) досељеници:

-Шутановци или Поповичи (10 к.) су старином из села Дејановаца (Заглавак) од познато породице Шутаци. Њихов предак, деда Живко, пришао је овде као уљез крајем 18–ог или почетком 19–ог века. Славе Врачеве.

-Јанкуловци (5 к.) су дошли из Стањинаца, села у пиротском округу. Славе Митровдан.

-Марковци (1 к.) су из Кандалица (Заглавак) из истоимене породице. Славе св. Ђорђа (3. нов.).

-Аранђеловци (1 к.) су из Папратне. Уљези. Славе светог Аранђела.

Становништво је највећим делом старинско, јер од 80 кућа, колико отприлике има у селу, на ћутуклије пада 63 куће, а тек 17 к. на доселце (размера: 1:4). И што има доселаца, све су уљези. Старинци махом славе св. Николу.

Сеоско су заветина: се. Пантелејмон, св. Никола (9. маја), цар Константин и царица Јелена и св. Илија.

ИЗВОР: Према књизи  Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top