Toпонимија Београда (4) Reviewed by Momizat on . БЕОГРАДСКО ПОДУНАВЉЕ (ДЕО ПРВИ)   Североисточни делови Београда су на терену који се са брдовитог подручја шумадијске геолошке плоче спушта ка Дунаву. Због БЕОГРАДСКО ПОДУНАВЉЕ (ДЕО ПРВИ)   Североисточни делови Београда су на терену који се са брдовитог подручја шумадијске геолошке плоче спушта ка Дунаву. Због Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Небојша Бабић » Toпонимија Београда (4)

Toпонимија Београда (4)

БЕОГРАДСКО ПОДУНАВЉЕ (ДЕО ПРВИ)

 

Североисточни делови Београда су на терену који се са брдовитог подручја шумадијске геолошке плоче спушта ка Дунаву. Због тога сам ово подручје назвао београдским Подунављем. Овај појас уз реку почиње подно саме београдске тврђаве и прати речни ток, све до подручја Гроцке.

 

Најпре, осврт на део Београда са најдужом али и најмрачнијом повешћу.

 

У питању је Карабурма. Географски гледано, Карабурма је гребен Врачарског брда. Данас изгледа да је тај виши део Карабурме подалеко од Дунава, међутим, раније није било тако: наиме, Ада Хуја, која је у новијој историји насипом повезана са копном и претворена у полуострво, била је острво, а ток Дунава је ишао ближе копну Београда, тако да је Карабурма била управо гребен изнад реке. По том положају долази и назив овог краја.

 

Иако многи мисле да је Карабурма кованица од турцизама kara – црно и burma – прстен, објашњење је другачије. Реч је настала од турских речи kaya – стена и burun – рт, гребен. На старим османлијским и аустријским мапама овај крај је именован управо као Кајабурун (Kaya-burun). Касније је назив изобличен у народном говору у – Карабурма.

Дунав код Карабурме некад (са: http://www.novosti.rs)

 

Згодан положај уз реку, али и изнад реке, као заштита од поплава или напада са те стране, привукао је у гвоздено доба племена пореклом из Понтске низије која су се настанила у Панонској низији, да за једно од места где су подигли своје насеље изаберу управо Карабурму. Подручје око гребена уз реку било је мочварно. Због постојања термалних извора, вода из мочваре је испаравала, тако да је цео крај био у сталној измаглици.

 

Између 6. и 4. века пре Христа, ту се настанила једна група припадника племена Синда.

 

„Антички историчар Херодот наводи y својој историји да су Панонску низију и широки појас Подунавља населила племена Сигина, Граукена и Синда. Она су остала у овим крајевима све до краја IV века, све до доласка келтских племена, са којима су се стопила. Данас, после низа археолошких истраживања на подручју града Београда, утврђено је да су Синди живели на делу данашње Карабурме, и то y отвореним насељима са земуницама. Њихова материјална култура y многоме се подудара са културом Скита…“[1]

 

Ово насеље је, по свој прилици, зачетак каснијег античког Сингидунума.

 

„Посебно је питање да ли су Келти основали град са именом Сингидунум, како се то у научној литератури често наводи… досадашња истраживања на подручју Београда сигурно показују да се велико насеље Скордиска, њихов опидум, град који би оправдавао давање имена са завршетком -дунум, није налазио на месту данашњег Горњег града. Према најновијим истраживањима велико отворено келтско насеље са земуницама налазило се на источном рубу Београда, дуж Вишњичке улице, где су, на Карабурми и Роспи-ћуприји, откривене велике некрополе Скордиска. Отуда изгледа оправдано мишљење да се опидум, уколико је и постојао, вероватно налазио на платоима око ових некропола и насеља…“[2]

 

„Упркос дугом континуитету живота на београдској тврђави, од неолита, са индицијама постојања насеља и у бронзано доба, на територији Горњег града нема никаквих елемената који би указивали на келтско насеље. С друге стране, изузетно богата некропола на Карабурми несумњиво је материјал везан за келтску културу (латен II—III), до освајања Римљана. На основу тога дало би се закључити да би келтски дунум на територији данашњег Београда најпре требало очекивати не код Горњег града већ ближе великој некрополи на Карабурми, која се, несумњиво, није могла налазити далеко од одговарајућег насеља“.[3]

 

Свој боравак у овом делу Београда су, материјалним остацима, засведочили и Остроготи, који су држали ово подручје између 470. и 488. године. Занимљив археолошки материјал је нађен, поред још неколико локалитета, управо на Карабурми.

 

Понегде се може наћи податак да се у првој половини 15. века на простору Карабурме (или Вишњице) налазио мањи утврђени двор под називом Деспотовац (по Деспоту Ђурђу Бранковићу).

 

Током турске власти, Карабурма је ненасељена, а у другој половини 18. века, ту су виногради имућних београдских Турака. Са почетка 19. века имамо записе да су на Карабурми турски аскери имали војне вежбе. Тако су, на пример, 1823. године делије, тобџије и сејмени имали војне вежбе на Калемегдану и Карабурми.

 

Након стицања аутономије, књаз Милош је наредио да Карабурма буде званично место за погубљења, што је било на снази све до 1912. године. Место где су стрељани осуђеници било је недалеко од београдског краја старог Панчевачког моста.

 

Необичан несрећни случај догодио се током стрељања завереника који су организовали и спровели атентат на кнеза Михаила 1868. године.

 

„…После једног плотуна тане фијукну, а са криком се сруши официр који је командовао стрељањем. Васи Мијатовићу притрча лекар, али му више није било помоћи. У магновењу сви схватише чудо: тане се одбило од коца или камена и усмртило официра који је командовао стрељањем. Његов заменик преузе команду, док су два војника носила официра према једној од празних кара. Он неће лежати са осуђеницима. Биће свечано сахрањен на гробљу, као војник који је пао у борби за књаза и отаџбину…“[4]

 

Недалеко од стрелишта касније је отворена кафилерија, а 1899. године ближе Дунаву и кланица (на земљишту званом – Џеханово), што је све употпуњавало мрачну слику овог краја. Касније ће бити наведено и чему је служила оближња Роспи-Ћуприја, као „шлаг на торту“.

 

До 1930-их, Карабурма је била сиротињски крај груписаних малих кућа, без водовода и канализације, са блатњавим вишњичким друмом уз који је никло насеље. Тек подизањем неколико фабрика у близини, крај постаје насељенији радничком класом и нешто уређенији. До 1929. Карабурма је припадала атару Вишњичке општине, а 1955. коначно је и сама добила општински статус, но ово је потрајало тек две године, када је 1957. године прикључена подручју Општине Палилула. Од 1950-их на даље, на Карабурми ничу модерне стамбене зграде, па је данас Карабурма у већем делу једно модерно насеље.

 

Под Карабурмом се обично сматрају и два суседна београдска краја – Ћалије и Роспи-ћуприја.

 

Ћалије су на југ од Карабурме, на падинама Великог Врачара. Назив долази од турске речи çali, што значи – грмље, шибље. Вероватно је овај крај у турско доба био обрастао неком шикаром, те су му дали такав назив.

 

Роспи Ћуприја (у старијим изворима може се наћи и варијанта – Ороспи-ћуприја) је источно од Карабурме, на вишњичком друму. Овде је насеље настало средином 19. века. У том крају први је кућу и воденицу на Миријевском потоку саградио саветник Милисав Здравковић Ресавац. Касније је неплански подигнут још један број кућа уз поток. Данас је ту модерно насеље. Порекло топонима је следеће: овде се налазио турски мост на вишњичком друму, којим је премошћен Миријевски поток, у близини ушћа у Дунав. Постоје мишљења да је мост постојао још у римско доба, што би и било логично, с обзиром на постојање римског каструма на подручју Вишњице, који је свакако морао имати друмску везу са Сингидунумом. Према неким изворима, мост су Турци назвали Роспи-ћуприја, турски: Rospı(lı) köprü – мост роспија, односно блудница, јер су ту дављене и у воду бацане жене из харема високих турских високих достојанственика, оптужене за неверство. Према једном мишљењу, објашњење овог топонима је да је мост подигла нека бивша блудница, како би овим чином искупила раније грехе, па по њој и назив. Вероватнија је прва верзија, с обзиром да је и књаз Милош наредио да једну жену (једног његовог саборца из устаничких дана) која је напустила мужа и одала се неморалном животу, ту удаве и баце у Дунав, баш као што су и Турци чинили[5].

 

Крај између Дунава, Миријевског потока, брда Лешће и Вишњице назива се Вишњичко поље. У Вишњичком пољу је у време аустријске Краљевине Србије (1717-39) постојало „насеље панчевачких каменорезаца“ (Steinmetz Hütten nach der Panschova), који су обрађивали камен из вишњичких каменолома. Осим каменорезаца у Пољу су Аустријанци подигли и млин и пекару, а недалеко одатле, на Карабурми, и циглану.

 

Вишњичко поље, као што му и сам назив каже, био је у атару села Вишњница.

 

Етимологија топонима Вишњица је само на први поглед јасна, – због воћњака вишње који су ту постојали. Међутим, постоје мишљења да је Вишњица искварен облик од старијег Винштица[6], а ово од основе Винска, што може имати везе са средњевековним виноградарством и производњом вина у овом крају. Виногради су се и у 18. и 19. веку протезали од Дорћола и Ташмајдана, па све до краја Вишњице.

 

Постоји и једно бајковито тумачење, једна легенда по којој, након што су Турци заузели Београд и његову околину, једна девојка није могла да се уда за свог драгог, јер јој турски заповедник то није одобрио. Због тога се она бацила у Дунав. Име јој беше Вишња, те по њој село доби назив…

 

Атар Вишњице простирао се целом дужином дунавске обале, од ушћа Миријевског потока, па до кривине коју прави Дунав, насупрот лиду Бела стена на ади Форконтумац. Две аде, поменути Форконтумац и Чакљанац, овде знатно сужавају Дунав, тако да је ово било згодно место за прелазак Дунава понтоном, Турци кад су освајали угарске крајеве у Банату, а Аустријанци кад би нападали турски Београд. Овај положај села је у знатној мери утицао и на занимање његових становника – осим воћарства и виноградарства и других пољопривредних занимања, добар број Вишњичана се бавио превозом преко Дунава (скелеџије) и рибарењем.

 

Вишњица

 

Иначе, Бела стена је назив модеран назив плаже на ади Форконтумац, а права Бела стена је гребен који се налази преко реке у подручју Вишњице, и представља најистуренији део шумадијске плоче на северу. Има одличан положај који пружа прегледност на све стране, па је ту у сва времена била војна осматрачница.

 

Аде Форконтумац (немачки назив: Schweb), Чакљанац (или Чагљанац), Штефанац (или Стефанац) и Доња ада, иако уз саму београдску обалу, административно су у саставу подручја Општине Панчево. Занимљиво је да се аде Чакљанац, Штефанац и Доња ада за ниског водостаја споје у једну аду. На Форконтумацу је у прошлости био аустријски карантин („Форконтумац Панчевачки“), по чему је острво и названо.

 

Ада Чакљанац је у турско доба била повремено скровиште дунавских гусара из Баната, Гроцке и још неких места по београдској околини, који су препадали турске лађе и пљачкали их. Народно предање памти неке од њих: Лаза Харамбаша[7], Хајдук Рајко, Поп Мартин[8].

 

Форконтумац

 

Археолошки налази говоре да је подручје Вишњице било насељено још у неолиту, као и у гвоздено доба. За време римске власти, овде се налазила тврђава (каструм) Ad Octavum. Тврђаву су разорили варвари (вероватно Хуни) у 5. веку. Јустинијан је обновио у 6. веку, саградивши утврђење правоугаоног облика 180 х 100 метара. Прокопије помиње Октавум на осмом миљоказу од Сингидунума. Осим остатака утврђења и стамбених објеката, на подручју Вишњице пронађене су и римске некрополе, као и остаци ранохришћанске цркве са крстионицом. Остатке тврђаве Словени су касније назвали Градина, како се и данас назива овај локалитет. Знајући да је ово било знатно утврђење и да га је обновио византијски цар, Срби су Вишњицу називали и – Мали Цариград.

 

Према Каницу, на подручју Вишњице свој летњиковац је имао деспот Ђурађ Бранковић, чије зидине су постојале у време кад је он боравио у Србији (1860-их). Летњиковац је изграђен код термалних извора у Вишњици, које је деспот користио. Поменуто је да се, према неким другим мишљењима, овај деспотов двор налазио на месту данашње Карабурме. Угри почетком 15. века обнављају део старог римског каструма за потребе предстраже Београда. Ту је наводно столовао угарски војсковођа Филип Маџарин, како га назива народна епика[9]. Између Градине и Дунава се налазило и „маџарско гробље“.

У турско време, Вишњица се први пут, под тим именом, помиње у дефтеру из 1560. године, када, заједно са околним селима Миријево, Горње и Доње Сланце, припада вакуфу Мехмед-бега Јахјапашића, некадашњег смедеревског санџак-бега и румелијског беглербега. За све време турске власти, овде је било насеље. Повремено су Вишњичани бежали преко Дунава у аустријски Банат, за време немирних година.

У модерној Србији, Вишњица је била село надомак Београда, све до 1970. године када је сеоски атар ушао у оквире Општине Палилула.

Вишњица је изњедрила познатог руског генерала из 18. века Теодора Вишњевског. Презиме је узео према родном месту.

Вишњичка бања је западни део Вишњице у подножју брда Лешће. Некада су се ту налазили бројни минерални и термални извори. Онај деспотов летњиковац се, највероватније, налазио управо ту, у Бањи, код термалних извора. Данас су остала само три извора, а остали су затрпани или каналисани у подземну кишну канализацију. Један од та три извора у Бањи је богат сумпором. Управо због тих извора, овај део Вишњице понео је назив – Вишњичка бања.

Лешће је брдо на источној страни Миријевског потока, југозападно од Вишњице. Данас је то једно од великих београдских гробаља. На војној Ђенералштабној карти Србије из 1894. године, ово брдо је означено под називом – Липар, а његове падине према Роспи-ћуприји као – Лешје. Топоними Лешће и Лешје су истог корена, од лесковог грмља, шибља, исто и – лештар, лескар, и сл. Липар, јасно, по липама.

 

Помињући аде у околини Београда, не би било праведно проћи Карабурмом и Вишњицом а не навести коју реч о Ади Хуји.

 

Ада Хуја је раније била острво, а у модерно време је насипањем спојена са обалом и претворена у полуострво. На острву је било термалних извора , па је почетком 20. века на њему била бујна шума, док су делови били претворени у винограде. У самом приобаљу било је неколико незваничних плажа и купалишта. Остало је упамћено да су на острву живела бројна јата вивака. Међутим, ово лепо острво је 1960. године претворено у градску депонију, све до 1977. године, а затим су тамо изграђена разна индустријска постројења, која и данас раде. Што се порекла самог топонима тиче реч „хуја“ означава одмориште на пловном путу. Дакле, вероватно је ова ада била згодно одмориште речним бродарима на путу низ и уз Дунав, па је по томе и названа.

 

Вилине воде су крај узводно Дунавом од Карабурме, насупрот горњег шпица Аде Хује. Биле су излетиште београдских Турака и дорћолских Јевреја, а касније и београдских Срба. У даљој давнини ово је било мочварно земљиште уз Дунав. Према легендама, ту су живеле виле, те отуд и назив. Касније је мочварно земљиште засуто, па је најпре нестало вода, а данас је нестало и земље – ово је данас једна од индустријских зона Београда (ту је београдска лука, туда пролази железница, и постоји више индустријских постројења и складишта). О вилама да не говоримо. Можда су остали само вилински коњици, ако и њима није превише загађено…

 

Натраг на североисток Београда.

 

Миријево је крај на и око Миријевског брда, на југоисток од Великог Врачара.

 

И на подручју Миријева су пронађени археолошки остаци из гвозденог доба, а у време Римљана ту је била једна станица на путу за Виминацијум (Mutatio ad Sextum). Пронађена је и средњевековна некропола са прелаза 12. у 13. век.

 

Миријево се помиње у турском дефтеру за Смедеревски санџак из 1476. године, уписано под називом Мирановац. 1536. и 1560. године, са још неким околним селима, припадало је вакуфу Мехмед-бега Јахјапашића. У дефтеру из 1640/41. године уписано под називом Миријево.

 

Назив можда потиче управо од турске пореске речи „мирија“ – дажбина. Почетком Другог светског рата, прота Јордан Поповић је забележио да је у дворишту једне куће до пред крај 19. века била нека земуница са чардаком у којој су турски порезници наплаћивали мирију[10]. Народно предање, пак, каже да су се стари Миријевци преселили из свог ранијег села, уз Цариградски друм, ниже у крај обрастао шумом, да их не би узнемиравали Турци и остали, јер су уз сам друм, па су у новом селу пронашли мир, а село због тога назвали Миријево. Према трећој верзији, овде су се населили житељи македонског села Мирово, па су долели и завичајни топоним, који се током времена изобличио у Миријево.

 

Николић[11]: „За београдско Миријево се каже: „За име овога села постоји прича, да је постало по неком миру, који је закључен у време када су Турци владали Србијом“. Ипак, далеко је извеснија верзија за браничевско Миријево: „Предање говори о оснивачу села Мирији, односно постанка Миријева везује се за Јеринино доба, али сва је прилика да је ово предање нетачно те да је насеље млађе.“ Дакле, од личног имена Мирија“.

 

У 16. веку у области Рудничке Мораве постојало је село Миријевац (турски дефтер за Смнедеревски санџак из 1528. године). Назив вероватно долази од старијег Мирије вас = Миријино село, што указује да се ради о личном имену. А исто би највероватније могло бити и у случају београдског Миријева. Истог порекла је вероватно и Мирјевац пописан у области Вука Бранковића, у нахији Лаб, 1455. године. Међутим, у дефтерима из 1528. и 1530. године село надомак Београда уписано је као Миријевци (Miryevçe), други назив Мирање (Miranye). Онај први назив указује да су у питању људи досељени из неког села под именом Миријево. Можда баш из оног браничевског Миријева или рудничког Миријевца? Иначе, становници браничевског Миријева су Власи. Занимљиво је да у том Миријеву постоји заселак Палилула.

Београдско Миријево је у прошлости у пореским документима и војним и цивилним мапама било записивано и под називима Мирине, Мирјевци, Мирање, Милијево, Miliero, Mirava, Mirowa, Miriowa, итд. Ови латинични називи су из 18. века, из времена аустријске Краљевине Србије. Становништво Миријева се раселило током рата 1715-1717. године, па су аустријске власти село населили немачким колонистима. Село је уписано као Miria-Nebel. Тек у време Карађорђеве Србије Миријево је поново насељено србским становништвом.

Занимљиви локалитети на подручју Миријева су и Бајдина (назив за виноград), Екмеклук (по турцизму екмек = хлеб, вероватно је ту некада била пекара хлеба), Ћуртово брдо (на којем је пронађена поменута средњевековна некропола).[12]

У атару Миријева извире Миријевски поток који је помињан када је писано о Карабурми и Роспи Ћуприји.

 

Помињани Мокролушки поток извире у селу Велики Мокри Луг и тече правцем северозапад, дужином око 10 километара. У прошлости је, понекад, на пролеће имао бујан ток, понегде се може у литератури наћи да је називан и Мокролушка река. С обзиром да је издубио лепу удолину између београдских брда, уз поток је увек ишао неки друм. Коначно, кад је овде грађена деоница аутопута Београд – Ниш (1977), поток је завршио под земљом, односно путем. Саграђен је колектор којим Мокролушки поток и данас тече и улива се у Саву на шеталишту испод Газеле. Тек у свом изворишном делу, и једној деоници код насеља Медаковић, Мокролушки поток има површински ток.

 

И већина других потока у урбаном делу Београда и данас постоји, али – испод асфалта.

 

Мокролушки поток добио је назив по локалитету Мокри луг. Некада је ту постојало село (на шта указује топоним Селиште у Малом Мокром лугу), које је замрло негде током турске власти. С обзиром на обиље извора и потока у овом крају, на месту насеља развила се бујна шума. Комбинација шуме и плавног тла дала је назив локалитету. 1806. године, у време Карађорђеве државе, избеглице из турске границе, из лесковачког краја, настанили су се у подручју Мокрог луга. Остало је запамћено да су након пропасти Карађорђеве државе две године били у избеглиштву преко Дунава, на аустријској територији. Тако је зачето ово младо село. У документима из периода након Другог српског устанка, налазимо чак три села овог имена: Мокри луг, Нови Мокри луг и Махала Мокри луг. Каснија урбанизација дефинисала је две посебне целине у оквиру села, те су тако настала два посебна насеља – Велики (од Новог) и Мали Мокри луг (од првобитног насеља). Махала Мокри луг (раније Ново село и Климента – о овом селу биће више речи касније) вероватно су се налазила на подручју данашњег насеља Калуђерица.

 

Сланци и Велико село су села на крајњем североистоку Београда.

 

Сланци су назив добили по минералним изворима.

 

Најстарији помен Сланаца је из турског Пописа влаха Београдске нахије из 1528. године, уписано под називом Islanaç, као селиште. Исто је и у дефтеру из 1530. године.

 

1536. и 1560. године, уписана су два насеља – Горње (Gorne Islançe) и Доње Сланце (Dolne Islançe) која су, са још неким околним селима, припадала вакуфу Мехмед-бега Јахјапашића. Дакле, може се закључити да су Турци на селиште некадашњег села населили влахе. У дефтеру из 1640/41. године такође постоје Горње и Доње Сланце. Горње Сланце касније је названо Мало Сланце, а у време аустријске власти у 18. веку, на једној мапи (каталонског официра Жозефа де Хара, из 1717. године[13]) налазимо га уписаног као – Zelance. На овој мапи, у Горњем Сланцу је уцртана црква, а одмах поред села и друга, што можда значи да је у питању сеоска црква и манастир, што би могло да укаже на положај овог села у односу на сланачки манастир, негде на простору између Манастира Сланци и Великог села. Истовремено постоји и Доње Сланце или само Сланце, са муслиманским живљем. На Де Харовој мапи и оно је уписано под истим називом – Zelance. Ово Доње Сланце је на подручју данашњег села Сланци.

 

Село је познато и по манастиру који се у народу најчешће назива по имену села у чијој близини се налази – Сланци, а званично је ово Манастир Светог архиђакона Стефана. Манастир је метох Хиландара. Можда због тога влада мишљење да га је подигао још Свети Сава, у шта је тешко поверовати, с обзиром да тадашња средњевековна србска држава није допирала тако далеко на север Балкана. Према другој верзији, манастир је подигао краљ Драгутин у време када је држао ово подручје као сремски краљ. Према манастирским списима, манастир је обновио деспот Ђурађ Бранковић. До деспота, манастир је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, а у знак захвалности због велике обнове, монаштво је променило манастирску славу у Светог Стефана, што је била крсна слава Бранковића. Манастир су разорили Турци 1459. године.

 

Манастир Сланци некад (1959) и сад

(слике са: http://manastiriusrbiji.com и https://www.telegraf.rs)

 

Према ранијим мишљењима[14], манастир је знатно млађи и подигнут је након обнове Пећке патриаршије, 1560/70-их, када је подигнут и манастир Винча недалеко од Сланаца на југ, а најстарији писани помен Манастира Сланци је из 1666/67. године. Међутим, Хазим Шабановић је 1964. године објавио податке из турских дефтера за Београд и околину у раздобљу 1476-1560. године, и у дефтеру из 1560. године податак о Манастиру Ваведење[15] код села Оршљан (о овом селу биће више речи касније). Дакле, 1560. године је овде постојао манастир (додуше, у њему је живео само један монах, именом Рафаило), што указује да је манастир највероватније ту постојао пре турског освојења Београда, чиме на снази добија предање о подизању или обнови манастира средином 15. века, од стране деспота Ђурђа Бранковића.

 

Село под називом Сланце пописано је и у области Вука Бранковића 1455. године у нахији Лаб.

 

Сам назив Велико село не треба посебно објашњавати. Оно је као такво уписано у свим дефтерима и аустријским мапама где и Сланци. С обзиром да га и најранији турски дефтери за ову област (почетак 16. века) називају Велико село, намеће се закључак да је оно носило тај назив и пре турског освојења Београда и околине. Риста Николић[16] је записао да народ Великог села мисли да се оно раније (у мађарско доба, крајем средњег века) звало Чагљан, а кад су га освојили Турци, они су ту населили нове становнике из Бугарске, који су своје село прозвали – Ново село, а касније – Велико село. Међутим, из дефтера видимо да се још 1528. године село назива Велико село, а да напоред с њим постоји и село Чагљан (о којем ће бити више речи) све до прве половине 18. века.

 

Кроз Сланце и Велико село тече Манастирски (или Сланачки) поток, који се улива у Дунав код Великог села, насупрот раније помињане Доње аде. Занимљиви топоними на подручју Сланаца и Великог села су брда и брежуљци: Брешће, Вукојев валог, Голо брдо, Градиште, Змајевац, Липовица, Милићево брдо, Никино брдо, Осовље, Сланачко брдо, Трапино брдо…


[1] „Седам хиљада година Београда“, група аутора, 1975.

 

[2] Исто

 

[3] Исто

[4] Живорад Лазић, „Убише књаза“. Кратак осврт на овај необичан догађај може се прочитати на: http://forum.arheo-amateri.rs/pogled-na-istoriju-srbije/komandovao-sopstvenu-smrt/

 

 

[5] Oвај податак наводи Нушић у књизи „Стари Београд“.

 

[6] Нпр: http://www.mirjanadetelic.com/gradovi/gradovi/Visnjica.htm

 

[7] Лаза Харамбаша, Лазар Добрић из Саса у Срему (данашњи Нови Карловци) био је вођа једне велике хајдучке дружине крајем 18. века, а у његовој чети били су, између осталих, и Вељко Петровић и Станоје Главаш. Често су прелазили Саву и Дунав и нападали Турке где год је била прилика, али се нису либили пљачкати ни по Срему, богате аустријске па и србске газде и поштанске кочије. Седиште му је било у тада већ запустелом селишту Црвенка на Дунаву, недалеко од Батајнице. По избијању устанка 1804. године, Лаза је одмах прешао у Србију са својом четом и узео учешће у борбама. Погинуо је на самом почетку устанка у једном окршају против Турака у Левчу (Пилиповић Радован, „Лаза Харамбаша – батајнички Робин Худ“, интернет чланак).

 

[8] Хајдук Рајко и Поп Мартин су имали дружину која је у другој половини 17. века препадала и пљачкала турске лађе на Дунаву. Рајко је био са Хомоља, а Мартин из Гроцке код Београда. Рајко је држао некакву механу у Хомољу. Мартина су као дечака Турци одвели у јаничаре, али је он некако успео побећи и вратити се кући, а затим је постао свештеник. Предање каже да је страшно мрзео Турке. Њих двојица су имали разрађену тактику препадања лађа на Дунаву: Поп Мартин је осматрао кретање лађа на Дунаву, и кад би приметио неки трговачки брод са товаром, слао би момка на коњу да о томе извести Рајка, који је онда правио заседу низводно, најчешће код Бољетина… Рајка су, на крају, Турци ухватили и обесили, а о судбини Попа Мартина се не зна…

 

[9] Филип (у нашој епици и као – Вилип) Маџарин је заиста могао бити заповедник вишњичке тврђаве, крајем 14. или почетком 15. века. Ради се о фирентинском пустолову и војсковођи шпанског порекла именом Philippus de Scolaribus, односно Pipo de Ozora, касније прозван Pipo Spano (1369-1426). Оно племићко „de Ozora“ му долази по жени Варвари, кћи Андрије Озорског. Са 17 година ступио је у угарску војну службу код краља Жигмунда у којој је остао до краја живота. Истакао се борбама против Турака у Подунављу, а у првим деценијама 15. века био је темишварски војвода, тако да је заиста могао имати у својој надлежности и вишњичку тврђаву. У епској песми, Филип пије вино са Змај-деспот Вуком, и бије мегдан против Марка Краљевића (који га на крају убија). Деспот Вук Бранковић је рођен кад су Марко и Филип већ били покојни, али су ова двојица потоњих заиста били савременици, па није искључено да су се негде „гледали преко нишана“, с обзиром да је Марко као турски вазал ратовао против Угара.

 

[10] http://www.mirijevo.co.rs/Istorija/

 

[11] Николић Риста, „Околина Београда“

 

[12] Ђорђе Обрадовић звани Ћурто био је један од војвода Првог српског устанка. Господарио је Јадром и Рађевином и делом Мачве. Био је одважан, али самовољан и узимао је са својом четом учешће у устаничким борбама против Турака по сопственом нахођењу. Био је у сукобу са Јаковом Ненадовићем, Николом Грбовићем и поп-Луком Лазаревићем. Већ на самом почетку устанка, остали устанички прваци су разматрали да се он уклони. Пресудан догађај био је кад Ћурто није спречио продор једне турске јединице из Босне (неки кажу и да их је пустио за новац) нити о томе обавестио остале устаничке јединице, те је тај турски одред после нанео велике жртве и штету устаничкој војсци код Шабца. Због тога је, по Карађорђевом наређењу, затворен и, након кратког суђења, осуђен на смрт, у лето 1804. године. Постоји више верзија где је убијен – у Шабцу, Лешници, Новом Селу у Јадру. Није ми познато зашто се брдо на подручју Миријева назива по њему. Више на:

https://archive.fo/20130706035840/http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1016/tekst/pogubljenje-djordja-curcije/

 

[13] Plan de la Ville de Belgrad et de son Attaque fait par L’Armee de sa Maieste Impériale et Catholique… le Prince Eugen de Savoi… le 16 d’Août 1717 Echelle de 800 Toises Dessiné sur le lieu.. . par don Joseph de Haro ÿ Cardona, vicomte de Lincourt, Lieutenent Colonel d’infanterie.

 

[14] Дејан Медаковић, „Манастир Сланце код Београда“, 1955

 

[15] Овај манастир се често меша са винчанским манастиром који је имао сличну историјску судбину, али након разарања у 18. веку, није обновљен.

 

[16] „Околина Београда“

 


Коментари (2)

  • Nina Sormaz

    Čagljan,Čagljanac iznad Velikog sela ,nalazi se izvor i sa njega su žene iz Velikog sela donosile vodu ,odlična za kuvanje pasulja .Tu prolazi i put koji je vodio za vinograde ,često sam kao dete sa bakom prolazila tim putem .pozdrav za Poreklo .

    Одговори
  • Небојша Бабић

    О старом селу Чагљан биће више речи у следећем наставку који је у припреми.

    Иначе, онај пасуљ из Великог села звучи примамљиво 🙂

    Поздрав за вас, Нина!

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top