Порекло презимена, село Затон (Бијело Поље) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва село Затон, општина Бијело Поље – Црна Гора. Према књизи Милисава В. Лутовца „Бихор и Корита“, издање Београд 1967. године. Приредио сарадн Порекло становништва село Затон, општина Бијело Поље – Црна Гора. Према књизи Милисава В. Лутовца „Бихор и Корита“, издање Београд 1967. године. Приредио сарадн Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Затон (Бијело Поље)

Порекло презимена, село Затон (Бијело Поље)

Порекло становништва село Затон, општина Бијело Поље – Црна Гора. Према књизи Милисава В. Лутовца „Бихор и Корита“, издање Београд 1967. године. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај села.

Једно од најглавннјнх села Доњег Бихора. Помиње се у средњем веку као жупа, која је обухватала још неколико села. Сада се овај назив свео на једно село које захвата пространу алувијалну раван на десној страни Лима у подножју брда Оброва. То је најплоднији и најжупнији крај Бихора, где усеви (кукуруз, жито, дуван и воће), сазревају најраније. Осим равни село захвате и падине Оброва.

Земље и шуме.

Главни сеоски потеси и крајеви су: Сакате, Кланац Радане, Подуоне, Лугови, Ране, Горње поље, Гојсавина, Вољавац, Деонице, Подглавице, Бријег, Куњи до, Љускавац и Голо Брдо, и заселак Одрин. Сеоске шуме су Гајнице.

Воде.

Воде су у алувијалној равни: бунари (дубоки око 10 метара), а на странама извори и чесме: Добра вода, Петкова вода у Радану, Студенац код Смонића, Јазбина у Одрину и др.

Старине у селу.

Затон је био насељен од давнина. Ту сведоче остаци грађевина. Код Шебечких кућа орањем су откривени темељи зграде по свој прилици римског храма посвећеног богињи Јунони. Ту су нађени обрађени камени стубови. Даља ископавања ће сигурније показати из којег периода је ова грађевина.

Друга доста интересантна грађевина била је црква у Вољавцу, која је представљала гомилу све док није 1948. године откопана. Ови остаци су, као што је раније речено, скренули на себе пажњу стручњака због аналогије преримском архитектуром у нашем Приморју. Живопис на преосталим зидовима и ћирилички натписи као и стари гробови поред зида, јасно указују да je oвo стара српска црква, чији се датум подизања везује за раздобље измећу IX и XI века. Око црквине је пространо српско гробље, чији се континуитет може пратити од средњег века до данас.

У Затону има још трагова из времена када су овде живели само православни Срби. Код јасена је на брежуљку црквица Ђурђевица, где се око врло крупног и старог јасена виде остаци гробља. Још једно старо српско гробље („Латинско гробље“) види се близу старог пута који од Затона води уз Обров за Бијело Поље. Зарасло је у трње, те се не може подробније представити.

Порекло становништва.

Од пре три века становништво Затона се изменило. Српско становништво, чији се остаци виде, исељено је после доласка Хајдар-паше. Хајдар-паша и његови потомци овде су изградили куће, а и насељавали своје чифштје и муслимане и православне.

За време турске владавине у Затону су били насељавали поглавито муслимани:

-Хајдарпашићи, Ћеранићи (поисламљени Васојевићи), Идризовићи пореклом Цеклињани, Калићи и Љуце.

Селим-бег и Осман–бег Хајдарпашићи држали су као посед готово цело село. Ту су били и њихови дворови до балканског рата 1912. године. Један од њих је био и представник власти у Бијелом Пољу. Пошто је Затон по један од средишта у Бихору, у њему су Хајдарпашићи основали и џамију у Клинцу.

Осим муслимана било је и неколико православних чифчија:

-Гачевићи (12 к., сл. Св. Тома), досељени из Требаљева пре 150 година. Раније су се звали Бошковићи, а данашње име су им дали муслимани.

-Злајићи (10 к., сл. Ћириловдан), пореклом су из Горње Мораче. Род су им Ћетковићи.

-Дангубићи (3 к. сл. Св. Никола), старином су из Куча.

-Шебеци (4 к., сл. Св. Ђорђа), досељени су из Бистрице, а даљом су старином из Дробњака.

После Првог светског рата становнишва Затона се изменило. Муслимани су се иселили. Од Ћеранића је остао назив Ћеранска махала. Од ранијег становништва су остали православни Гачевићи, Злајићи, Дангубићи и Шебеци. На место муслимана су насељени куповањем земље становници из околине Иванграда (Берана) и српскоправославних села на левој страни Лима.

Највише их има из планинског предела — Горњих Села:

-Обрадовићи (20 к.), из Лубница,

-Кораћи (12 к.), из Главаца и Крља,

-Божовићи (3 к.), из Главаца,

-Мердовићи (2 к.), из Курикућа,

-Шћекићи (4 к.), из Фемијића Крша,

-Вујошевићи (4 к.), из Заграда,

-Недовићи (2 к.), из Пријелога,

-Јанковићи (4 к.), из Заграда,

-Дробњаци (1 к.) из Штитара,

-Бубање (1 к.) из Бубања,

-Петрићи (3 к.) и:

-Бугари (2 к.) из Рујишта,

-Ровчани (2 к.) из Роваца,

-Рачићи (2 к.) и:

-Ивановићи (3 к.) из Слатине код Андријевице,

-Масловарићи (1 к.) из Полице,

-Радуловићи (1 к.) из Црне Горе,

-Липовци (1 к.) из катунске нахије,

-Прелевићи (1 к.) из Куча,

-Адамовићи (2 к.) из Костенице,

-Гурешићи (4 к.) из Црнче у Бихору,

-Пешићи (3 к.) и:

– Симоновићи (3 к.) из Баран-Села ,

-Томовићи (1 к.) и:

-Голићи (1 к.) из Бијелог Поља,

-Богавци (3 к.) из Велића код Иванграда,

-Баловићи (2 к.) и:

-Драговићи (1 к.)*.

*Не каже се одакле су досељени.

ИЗВОР: Према књизи Милисава В. Лутовца „Бихор и Корита“, издање Београд 1967. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top