Аорист као псовка Reviewed by Momizat on . Сачинитељ: Александар Невски Треће издање, 25.11.2018. Аорист као псовка Значење аориста (с нагласком на разликах од значења осталих прошлих врѣмена), стање упо Сачинитељ: Александар Невски Треће издање, 25.11.2018. Аорист као псовка Значење аориста (с нагласком на разликах од значења осталих прошлих врѣмена), стање упо Rating: 0
You Are Here: Home » Препоручени текстови » Аорист као псовка

Аорист као псовка

Сачинитељ: Александар Невски

Треће издање, 25.11.2018.

Аорист као псовка

Значење аориста (с нагласком на разликах од значења осталих прошлих врѣмена), стање употрѣбе у ранийем и данашњем србском йезику и разлози његове политичке неподобности односно прогона из явнога живота

  1. Аорист у саврѣменом србском йезику

Аорист йе йедно од четирйу прошлих глаголских врѣмена у нашем йезику (за оне койи не знайу или нѣсу сигурни шта йе аорист, то су глаголски облици у примѣрах из народних пѣсама „сви йунаци ником поникоше и у црну земљу погледаше“ или „сину муња на часне вериге„). Аорист йе у србских народних пѣсмах веома заступљено прошло глаголско врѣме, шта више найчешће. Исто тако йе мање-више и с цѣлокупном нашом књижевношћу. Слободно се може рећи да се србска књижевност не може замислити без аориста, койи йе од прошлих глаголских врѣмена њен камен темељац.

Али, данас се аорист врло рѣтко може чути и видѣти на телевизийи, радийу, у новинах, у издаваштву а нарочито у званичной, пословной, државной, или у ма койой другой службеной употрѣби. Због тога многи сматрайу да йе аорист данас архаичан глаголски облик, глаголско врѣме у нестаяњу. Поставља се питање, како йе се догодило да аорист у двадесетом вѣку напрасно почне нестаяти?

Прѣ него што покушам дати одговор на ово питање, мораћу направити мали осврт на значење аориста, његову повѣст и стање његове употрѣбе у Срба кроз вѣкове.

Напомињем да се у овом раду не бавимо творбом аориста, йер йе она обрађена на многих других мѣстах.

  1. Значења аориста и придѣвскога садашње-прошлога врѣмена (такозванога перфекта), с нагласком на их разликах

За разумѣвање значења двайу врѣмена и разлика њихових двайу значења потрѣбно йе прво разумѣти поймове радње и стања, односно чињенице.

На примѣр, када кажемо „Наша йезичка наука йе пропала„, ми не говоримо о самой радњи пропадања йезичке науке, него износимо чињеницу, наводећи стање у койем се наша йезичка наука сада налази. Исто тако у примѣру „Нога пропаде кроз натруо под„, се не говори о стању у койем се нога налази, него о самой радњи пропадања. Али, ако бисмо рекли „Нога йе пропала кроз натруо под„, говорили бисмо о стању послѣ радње пропадања, о стању у койем се нога сада налази, или у койем йе се налазила некада у прошлости.

 

А сада мало сложенийи примѣр, проучићемо двѣ сличне тврдње, али изражене двома различитима врѣменима.

Войници запалише кућу. Захваћени огњем, таваница и кров се урушише.“ – ово йе примѣр у аористу. Видимо да се наводе двѣ радње, паљења куће и урушавања крова, редом койим се и одигравайу.

А затим одговарайуће, али у придѣвском врѣмену (тзв. перфекту).

Войници су запалили кућу. Захваћени огњем, таваница и кров су се урушили.„- Сада се наводе два стања, односно чињенице, и то редом койим се одигравайу прѣдходеће им радње.

А сада кључни дѣо овога примѣра, извршићемо мали йезички оглед. Шта би се догодило ако бисмо у горњих примѣрах првим и другим рѣченицам замѣнили мѣста? Йел би се значење промѣнило, и у койой мѣри?

Прво погледаймо шта се добия ако бисмо замѣнили мѣста рѣченицам у примѣру са тзв. перфектом.

Захваћени огњем, таваница и кров су се урушили. Войници су запалили кућу.“ – Замѣном мѣста се прво наводи каснийе (урушавања крова), па се потом наводи ранийе започето стање, односно чињеница (паљења куће), койим се обяшњава узрок првога стања. У овом примѣру замѣном мѣста читалац имайући иоле осѣћая за значење глаголских врѣмена не би био збуњен, било би му потпуно ясно шта йе узрок а шта йе послѣдица, односно редослѣд и значење примѣра не бише дошли у питање.

Али, шта би се догодило ако бисмо замѣнили мѣста рѣченицам с аористом?

Захваћени огњем, таваница и кров се урушише. Войници запалише кућу.“ – У овом случайу, читалац (или слушалац) би вѣроватно био збуњен. Због редослѣда двейу радњи, вѣроватно би помислио да войници пале другу кућу, и то тек када йе прва била изгорела и урушена.

Као што видимо, замѣна мѣста рѣченицам у горњих примѣрах не оставља исте послѣдице ако се ради о аористу и ако се ради о тзв. перфекту. Послѣдице замѣне су у случайу аориста далеко веће. Зашто йе тако? Зато што се аористом, као што већ наведох, нагласак ставља на радњу у прошлости, те њихов редослѣд у излагању мора одговарати редослѣду самих радњи, док се такозваним перфектом наводе чињенице, односно стања, што не захтѣва обавезно навођење у одређеном редослѣду.

Читаоци вѣроватно примѣћуйу да рѣчи „перфект“ више пута пришивам придѣв „такозвани“. Сада ћу обяснити зашто то чиним. Разлог йе што овоме глаголскоме врѣмену, обзиром на његово значење, много више приличи  назив садашње-прошло врѣме (или на страном йезику „презент-перфект“), него ли назив прошло врѣме (перфект). Управо тако се ово врѣме и назива у бугарском йезику, койе мање-више има исто значење као у србском (бар какво йе било до 1945).

Ево и неколиких доказа:

Вѣруйем да смо сви ми много, много пута бивали у прилици чути како неко, на примѣр у пошти, општини или у ма койой другой установи каже службеноме лицу: „Дошао сам да …„. При том говорник не мисли на долазак од прѣ годину или мѣсец дана, или на йучерашњи долазак. Он мисли на свой долазак управо сада. Йезикословци бише рекли да йе ово „Дошао сам“ примѣр прошлога врѣмена (перфекта), али какве ово има везе с прошлошћу? Нема никакве, баш никакве, има искључиво са садашњошћу. „Дошао сам (овдѣ)“ у овом примѣру значи „Ту сам (сада)„, а не „Ту сам био ранийе„.

Исто тако йе и у врло сличном примѣру када особа дошавши у явну установу или позвавши телефоном каже саговорнику „Хтѣла/хтѣо сам питати…„. „Хтѣла сам“ се овдѣ односи искључиво на садашњост, а не на прошлост. Овакве примѣре чуях стотинами пута. Слични примѣри су, такође прилично чести и свим нам познати, из уличарскога говора
Шта ме гледаш? Шта си зинуо?“ и „Зашто стойите, шта сте се укипили?“ Ни у ових случайих (зинућа и укипљења) се не ради о прошлости него искључиво о садашњости. А нас наша йезичка „наука“ учи да йе све ово „прошло врѣме“!

Ево што о значењу прошлих глаголских врѣмена пише Стоян Новаковић у свойой Граматици из 1894 (и 1902 године). Ту се ясно види да наш познати йезикословац перфект сматра садашње-прошлим врѣменом (Стоян Новаковић йе био йезикословац, историчар, министар у више Влада, а йедном чак и Прѣдсѣдник Владе Краљевине Србийе).

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0_(1894)

„У казивању онога што йе прошло, може се имати обзира или на различито трайање или само на прошлост. Тако се глаголска радња извршена у прошлости може обележити с погледом на трайање као свршена у неком ограниченом простору времена (говорих), или као несвршена, трайна, без ограниченог простора у времену (говорах). Може се пак, без обзира на трайање, гледати показуйе ли се радња просто као прошла у онай мах кад се о њой говори (говорио сам), и то йе прошасто од скора или садашња прошлост; или се радња хоће показати као прошла не у онай мах кад се о њой говори, него далеко пре тога, у прошлости (бейах говорио или био сам говорио), и то йе прошлост одавна, или давнашња прошлост.

Кад ли се, без обзира на трайање, хоће нека радња показати просто као прошаста у онай мах кад се о њой говори, као садашња прошлост, онда се узима време прошло (перфекат), управо реченица састављена из садашњега времена глагола бити (сам, си, итд.) и прошастога придева потребнога глагола. Глагол бити као спона може се изоставити.

Ово тумачење обадва ова сложена прошла времена, на коме смо се сад зауставили одступивши у свему од онога у досадашњим издањима ове књиге, потврђуйе се и кад се састав њихов с етимолошке стране разложи. Ту се просто гради реченица, у койой йе глагол бити спона, а прошасти глаголски придев прави прирок. Спона бити показуйе и ту, као и у свима реченицама именскога прирока, време, у койе се збива оно што се прошастим глаголским придевом просто приписуйе подмету као адйективно прошасто свойство онога што се казуйе глаголом од койега йе тай придев. Отуда йе са свим правилно наше називање садашње прошлости, прошастога у онай мах кад се говори (Йа сам говорио), и давнашње прошлости, прошастога одавно (Йа бейах говорио. Йа сам био говорио). Пример: Сад сам говорио, а тада говорио бейах — антитезом сад и тада такође посведочава ово тумачење. Оба та времена, дакле, нису по граматичкой анализи ништа друго него реченице с именским прироком. Наше мисли подупиру се примерима, у койима се исти прошасти глаголски придев употребљуйе изван прирока као додатак подмету или предмету, нпр. Остарела майка. — А човйек умире изнемогао. — Агара метне свойега сина, од жеђе изнемоглога, под йедно дрво. — Тако исто долази тай облик у именскоме прироку као именски део уз глагол за прирок недовољан, нпр.: Ко чуйаше, нечуо се чини. — Па ко виђе, чини с’ невидио.

Ево йош йеднога примѣра, „Када будете дошли на желѣзничку станицу, прво провѣрите йе ли воз стигао„. Овдѣ се тзв. перфект не користи ни за прошлост, ни за садашњост, него за будућност, односно за навођење стања у будућности. Наши йезикословци бише и даље рекли да йе ово прошло глаголско врѣме, и да йе његова употрѣба за будућност „правилна“, иако се то коси са здравим разумом.

Основно значење придѣвскога садашње-прошлога врѣмена у србском йезику за свршене глаголе йе стање у садашњости или у прошлости (о несвршених нећемо овдѣ, они су свѣт за себе). Уколико у исказу нема ближе врѣменске одреднице, стање важи у садашњости, што йе његово основно и у њеном одсуству подразумѣвано значење. Уколико се жели исказати стање у прошлости, потрѣбно йе у исказу навести врѣменску одредницу койом се стање из садашњости помѣра у прошлост.

Све то ћу сада показати на йош йедном примѣру, али мало дужем. Замислите да ве телефоном позове ваш друг Стево и током разговора каже: „Зорана су ударила кола„, гдѣ йе Зоран ваш зайеднички приятељ. Ви бисте се, наравно, уплашили за Зоранов живот, и питали бисте прво йе ли жив, и у каквом йе стању, страхуйући за њега. Узрок вашега узбуђења и страха за Зоранов живот йе употрѣба садашње-прошлога врѣмена уз непостояње врѣменске одреднице у исказу, те ви подразумѣвате да стање „ударености и послѣдичних поврѣђености и опасности по живот“ важи у садашњости.

Али, шта би било када би ви Стево само рекао „Зорана су прѣ три мѣсеца ударила кола„? У овом случайу у исказу постойи врѣменска одредница, помоћу койе ви закључуйете да стање опасности по Зоранов живот сада найвѣроватнийе не постойи, те ве самим тим овакав исказ не би тако узруяо.

Размотримо и трећи случай, Стево ви током разговора телефоном вели „Зорана су била ударила кола„, или ређе, „Зорана бѣху ударила кола„. Иако овдѣ нема никакве врѣменске одреднице, ви се вѣроватно, чувши рѣченицу, не бисте уплашили за живот Зорана, йер употрѣбу „давнога прошлога врѣмена“ (на страном йезику, плус-квам-перфект) ви (исправно) доживљавате као знак да стање „ударености, односно њених послѣдица поврѣђености и опасности по живот“ не важи у садашњости него йе само важило у неком тренутку или раздобљу у прошлости.

Основно значење давнога прошлога врѣмена свршених глагола у србском йезику йе важење стања у прошлости али не и у садашњости (од туда „давно“). Друго значење йе „важење стања у тренутку одигравања друге прошле радње“, на примѣр „Он се нѣйе био оженио када йе почео радити у заводу„. У говорах гдѣ су у употрѣби оба облика давнога прошлога врѣмена („он бѣше дошао“ и „он йе био дошао„), првим обликом се означава доживљеност, а другим недоживљеност.

Ево йош йеднога прѣгледнога примѣра, са упоредним поређењем изворних значења двайу придѣвских прошлих врѣмена, али и аориста и имперфекта, на примѣру свршенога глагола „поломити“:

Радивойе йе поломио ногу.„, – Нагласак йе на стању, односно послѣдици радње, а не на самой радњи. Пошто нема никакве врѣменске одреднице, ово значи да йе Радивойу нога у тренутку говора поломљена. Што значи да стање поломљености важи у садашњости.

Радивойе йе био поломио ногу.“ – Рекло би се „Било па прошло“, стање поломљености йе важило у прошлости, али у садашњости не важи. Радивойу йе нога сада зарасла, односно више нѣйе поломљена.

Радивойе поломи ногу.“ – Радња у прошлости, койу йе говорник на неки начин доживѣо. Нагласак йе овдѣ на самой радњи, док йе стање поломљености неважно. Због тога се из исказа не може закључити йе ли му нога сада сломљена или нѣйе.

Радивойе поломияше ногу„, или у говорах йужне Србийе „Радивойе поломеше ногу“ – Нагласак йе овдѣ искључиво на радњи, а не на стању (поломљености). Али, у овом случайу свршена глагола, ради се о доживљаваной радњи више пута поновљеной у прошлости. Овакви облици, имперфекти свршених глагола, се могу чути у говорах йужне Србийе (лично чуях на десетине таквих), и понегдѣ у Црной Гори.

Йош остайем дужан обяснити због чега тзв. „перфект“ називам придѣвским врѣменом. Његово порѣкло и састав йесу придѣвски, твори се од придѣва и значење му йе придѣвско, йер служи описати стање нечега.

На почетку одѣљка наведох примѣр „Наша йезичка наука йе пропала„, гдѣ се ясно види двойство глаголскога врѣмена и описа нечега (за шта служе придѣви). Ту се рѣч „пропала“ може тумачити и као придѣв и као глагол. Чак можемо окренути рѣченицу тако да се придѣв нађе у косом падежу, па рецимо можемо добити „У нашой пропалой йезичкой науци…

Такође, придѣвско прошло врѣме се не мѣња наставцима по лицах, као што се мѣњайу права глаголска врѣмена (садашње врѣме, аорист и имперфект, рецимо „Я нађох, ти нађе, он/она нађе, ми нађосмо, ви нађосте, они/оне нађоше„), него се њим супротно мѣња по роду („Я сам дошао/дошла, ти си дошао/дошла, он/она йе дошао/дошла, ми смо дошли/дошле, ви сте дошли/дошле, они/оне су дошли/дошле„), што йе исто као што се мѣњайу сви други придѣви (рецимо „Я сам глуп/глупа, ти си глуп/глупа, он/она йе глуп/глупа, ми смо глупи/глупе, ви сте глупи/глупе, они/оне су глупи/глупе„).

Ево неколиких од многих примѣра садашње-прошлога врѣмена у остварењу „Лудих година“, то йест „Жикине династийе“, койи с прошлошћу немайу никакве везе. Односно, односе се искључиво на стање у садашњости.

-„Милане, пусти дете, видиш да се заморило.

-„Шта сте навалили на мене?

-„Децо, добили сте новог другара Мишу.

-„Ионако ми йе грло нешто зарибало

Милане, стигла йе физиотерапеуткиња.

Па ви сте полудели!

За край одѣљка ми остайе йош само обяснити зависност пойма доживљености и употрѣбе прошлих глаголских врѣмена. У србском йезику (као и у бугарском и у македонском йезицих) се аорист и имперфект првенствено користе за изражавање доживљених радњи из прошлости (или оних койе се желе прѣдставити као доживљене, што йе често у књижевности), док се придѣвско прошло врѣме изворно трѣба користити за исказивање чињеница (односно стања оставших послѣ радње извршене у прошлости), или за описивање недоживљених радњи. То йе природно, йер ако човѣк доживи радњу, очекивано йе да ће йе описивати глаголским врѣменом койе нагласак ставља на саму радњу (аористом или имперфектом), док йе такође природно да ће говорник не доживѣвши радњу али видѣвши стање остало послѣ ње у исказу користити одговарайуће придѣвско прошло врѣме койе служи навођењу стања, односно послѣдице радње.

Два проста примѣра написанога: „Кућа изгоре“ и „Човѣк побѣсне„, има смисла рећи само очевидац самих радњи „изгорења“ и „побѣшњења“, док би насупрот томе човѣк койи йе закаснио и видѣо само остатке изгореле куће могао рећи йедино „Кућа йе изгорела„. Йер чину горења нѣйе присуствовао. Слично томе за „Човѣк йе побѣснео„.

За край одѣљка дайем лѣп примѣр како се у народном говору, и то коришћеном у службене сврхе, употрѣбом пригоднога глаголскога врѣмена разликуйе доживљено од недоживљенога. Ово йе исѣчак из службенога извѣштая кнеза Ягодинскога Аранђела Милосављевића послатога 1822. године Књазу Милошу Обреновићу. Молим обратити пажњу како се све што се догађа у Ягодини наводи аористом и имперфектом (йер йе доживљено), док се све што се сбива у Ћуприйи наводи придѣвским садашње-прошлим врѣменом (йер нѣйе доживљено извѣштачем).

Високо милостиви господару

Господару здравствуйте

Я ваш покорни слуга не пропуштам вама покорно явити како ономад дођоше 8 Арнаута из Голак ишту да иду у Београд. Я им потражи(х) тескеру нису имали врати(х) ги натраг. Они отишли у Ћуприйи казали ћуприском войводе и бинбаше како смо ий вратили натраг зашто нису имали тескеру. Ондак дали им тескеру войвода и бинбаша ћуприски йучер па дођоше код ягодинског войводе и он искаше ди и пусти, я не дадо(х) но их па натраг врати(с)мо.

Сотим остайем и йесам ваш покорни слуга 

  1. Употрѣба аориста у данашњем народном говору

У обичном, разговорном йезику Београда аорист се йош увѣк може чути, али не тако често, с прилично суженом употрѣбом. Очито йе да званичан йезик явних гласила (у койем аориста или нема уопште или йе врло, врло рѣдак) зайедно са школством и службеном употрѣбом йезика има великога утицая и на разговорни йезик, койим се употрѣба аориста обезхрабруйе и он потискуйе из употрѣбе.

Занимљиво йе питање, како данас аорист стойи у унутрашњости Србийе, а нарочито у селских срѣдинах. Не трѣбате ићи далеко од „круга двойке“ да бисте примѣтили како учестаност аориста значайно и брзо расте. Старосѣделачко („сеоско“) становништво данашњих београдских приградских насеља Железника, Сремчице и Велике Моштанице аорист користи значайно чешће од становника општина Стари Град или Врачар. По селах барайевске, сопотске или младеновачке општине аорист йе значайно учесталийи и обичнийи у разговорном йезику него што йе у београдском говору, нарочито у говору старийих људи.

Иначе, имам разлога сматрати да ранийе стање употрѣбе аориста у самом Београду нѣйе прѣвише одступало од стања у његовой околини. Наиме, познайем особу рођену 1932. године у Београду, са завршеном срѣдњом школом, коя йе читав свой вѣк провела у срѣдишту града (никада нѣйе живѣла ван Београда, па чак ни ван срѣдишта града). И она дан-данас редовно користи аорист, не само за догађайе койи су се управо догодили (попут „паде нешто„), него и при казивању свойих доживљая из давне прошлости. Ни њен примѣр нѣйе усамљен.

По селах около Крагуйевца, Кнића или Горњега Милановца аорист йе сасвим обично глаголско врѣме, са далеко већом учестаношћу него што йе у београдском говору. У подрудничких селах има дѣце прѣдшколскога узраста коя аорист користе скоро колико и државном политиком повлашћени перфект. Већ у Крагуйевцу примѣтих да се аорист користи нешто ређе него ли у околних селах, нарочито у говору образованийега слоя становништва.

Као потврду овога навешћу наводе из дѣла Игрутина СтевовићаШумадийски говор у Гружи с особитим освртом на акценте“ , издатога 1969. године, о стању аориста и имперфекта у гружанском крайу.

Аорист се чува у овом говору, и никако се не може говорити о његовом губљењу, па ни ограничавању његове употребе. Шта више његова йе употреба врло разноврсна и особита да га ту не могу заступити друга времена. Он йе тако чест у говору колико и презент, како перфективни тако и имперфективни, како у причању тако и у явљању, обавештавању. … Имперфект се употребљава како у причању о догађайима у прошлости тако и у явљању о ономе што йе виђено, доживљено. Као и аорист, овай облик има тако развийену употребу да се не може говорити не само о његовом губљењу већ ни о његовом ограничењу.

У врањском говору, како у говору самога града тако и по околних селах аорист йе веома заступљен (имперфект такође), до мѣре да йе вѣроватно найкоришћенийе прошло глаголско врѣме у разговорном йезику. Слично стање йе и у других мѣстах Йужне Србийе, на примѣр у Лесковцу. Морам напоменути да йе и у Врању примѣтна разлика учестаности аориста (и имперфекта) међу мање и више образованими. Мање образовани га и тамо користе чешће.

Уопштено говорећи, у читавой Србийи йе примѣтан исти образац: у свакой градской срѣдини йе учестаност аориста мања него ли у оближњих селах, и у свакой срѣдини понаособ йе аорист чешћи међу необразованима него ли међу образованийим слойем становништва. У свакой срѣдини йе такође примѣтно да йе аорист чешћи међу старийими него међу млађими (што ясно говори да йе на путу нестанка). Важно йе напоменути да и међу становницима исте сеоске срѣдине и истога годишта постойе разлике у учестаности аориста. Они койи имайу више завршене школе и/или раде у граду у просѣку га мање користе од осталих.

Без икакве сумње, свуда гдѣ се аорист користи, користи се првенствено за доживљене радње у прошлости. У областих са данас суженом употрѣбом аориста (попут Београда, и вѣроватно Войводине) он се користи углавном за (доживљене) догађайе койи су се догодили непосрѣдно прѣ тренутка рѣчи (на примѣр догађай койему присуствовах, дѣте срѣдњошколска узраста у трамвайу узвикну „Уйеде ме нешто!“, вѣроватно оса или слично). Док се у крайевах с чешћом употрѣбом аориста, он користи у изворном неокрњеном значењу, за доживљене догађайе, без обзира колико йе врѣмена протекло од њих. Тако моя мати (иначе родом из области Горње Груже у Шумадийи) редовно казиваше свойе доживљайе из дѣтињства и младости користећи аористе (и понеки имперфект).

  1. Стање аориста у говорах хрватскога йезика

За разлику од србских нарѣчя, у хрватских говорах йе аорист далеко мање заступљен, док их у многих говорах уопште нема (нпр. кайкавски), или се налазе само у рѣтких траговах (чакавски). Ево шта успѣх наћи о том у радовах разних хрватских йезикословаца:

Др. Мате Храсте у свойем дѣлу „Особине говора Шолте, Чиова, Дрвеника и сусѣдне обале“ кратко наводи „На цѣлом овом подручйу не чуйу се имперфект, аорист ни глаг. прилог прошли.“ Наведена мѣста се налазе у непосрѣдной околини Сплита. У раду „Говор острва КорчулеМ. Московљевића налазимо „Аорист и имперфект. Ова времена се ретко употребљавайу, имперфект само у песмама, а аорист и у обичном говору, нпр. поздрави, узеше, вазеше, дадоше, ста, и др.„.

Мийо Лончарић у раду „Кайкавско наречйе“ наводи „Несложена су се претеритална времена (аорист и имперфект) изгубила. У 16. столећу аорист йе йош постояо, барем у дийелу говора док се имперфект употребљавао само йош у књижевном йезику.“ Док у раду „Бедњански говор“ (вараждински край) Йосип Йедвай пише „У бедњанском говору нема имперфекта, аориста, плусквамперфекта…„. Слично томе, Антун Шоят у раду „Кайкавски икавци край Сутле“ кратко наводи „Аорист, имперфект, и партицип на (в)ши нестали су из говора кайкавских икаваца, како йе то у свим кайкавским говорима„. Стйепко Тежак у свойем „Докле йе кай продро на чакавско подручйе“ наводи особину „Нестанак аориста, имперфекта, и прошлога глаголског прилога„, говорећи о зайедничких особинах кайкавских и чакавских говора.

За аорист у чакавских говорах Божидар Финка у свойем раду „Чакавско нарѣчйе“ наводи „Чува се само понегдѣ, и то облички врло редуциран, нпр. рече, испече, и сл.“ и „Имперфект, само у траговима (бияше)„.

Петар Шимуновић у „Чакавштина средњодалматинских отока“ пише „Облици аориста такођер (попут имперфекта) су рийетки у данашњем говору. Ни он, као ни имперфект, нийе више жива категория, већ се явља само у реликтима…

На жалост, немам приступа опширнийим радовом о говорах Славонийе, копненога дѣла Далмацийе, Дубровника, нити Западне Херцеговине и других крайева гдѣ живи хрватско становништво у БиХ. Али, на страници о штокавском нарѣчйи хрватске енциклопедийе нађох понешто за штокавске хрватске говоре. Ту се за славонске говоре каже да у њих аорист постойи али да йе „рийедак“, за дубровачко подручйе пише да „аориста и имперфекта углавном нема“. За западно штокавско нарѣчйе (Западна Херцеговина, дѣо срѣдишње и западне Босне око Яйца, Травника и Зенице, Далматинска Загора и дѣо обале око Опузена, Метковића и Омиша) пише да йе „имперфект рийедак, аорист чест“. Ово йе уйедно йедино хрватско нарѣчйе са значайном употрѣбом аориста.

Као што йе и очекивано, видимо да йе аорист чешћи на хрватском истоку него ли на хрватском западу. Без обзира на то, нема сумње да йе аорист и ранийе (прѣ 1945.) био далеко мање заступљен у хрватских говорах него ли у србских.

За разлику од Срба, гдѣ йе аорист далеко чешћи међу необразованими и обичним свѣтом уопште, хрватски књижевници су знатно чешће користили аористе и имперфекте него ли сам народ. Тако йе аорист изузетно чест у дѣлах познатога хрватскога писца Аугуста Шеное (1838-1881), иако йе дотично глаголско врѣме у говору његовога мѣста живљења, Загреба, било готово непостойеће. У њега и сами ликови из његових дѣла често користе аористе у говору. Слично йе и у дѣлах Ивана Мажуранића и других хрватских писаца. Очито и у Хрвата више образовања са собом повлачи боље познавање собственога йезика а нарочито већу граматичку писменост (и у 19. и у 20. вѣку али и данас), што йе природно и разумљиво. Док данас у Срба, као што йе опште познато, важи супротно, више школе значи мању граматичку писменост и слабийе познавање собственога йезика, бар што се глаголских врѣмена тиче. Што йе можда у супротности са здравим разумом, али йе у савршеном складу с дубоко укорѣњеном идеологийом комунизма.

  1. Стање аориста у македонском и бугарском йезицих

Аорист йе основно прошло глаголско врѣме у йезицих оба наша словенска йужна и йугоисточна сусѣда, и при том се његово значење найвећим дѣлом поклапа са значењем у нашем йезику (барем какав йе био до 1945). Рекао бих да йе учестаност његове употрѣбе у оба йезика чак изразития него што то бѣше случай у Срба у 19. и почетком 20. вѣка. Као што йе случай и у нашем йезику, аорист (и имперфект) се првенствено користе за доживљене радње у прошлости. Оно што наши йезикословци називайу „перфектом“, се у бугарском йезику назива „садашње-прошлим“ врѣменом, и његова основна намѣна (као и у нашем йезику до 1945) йе означавати стање у садашњости или прошлости, или недоживљену радњу.

Важно йе напоменути да у македонском йезику, за разлику од српскохрватскога, нѣйе било покушая прогона аориста нити ограничења његове употрѣбе. Док йе с йедне стране, у данашњем србском йезику употрѣба аориста недопустива у званичном йезику или у новинарству, ни у бугарском ни у македонском такве появе нема, те су наслови попут „Изгоре кућа“ или „Сусретоше се прѣдсѣдник овай и прѣдсѣдник онай“ сасвим редовни и уобичайени.

Овдѣ ћу укратко навести какво йе стање аориста у других словенских йезицих. Словеначки йезик нема од давно ни аориста ни имперфекта, изузев ограничене употрѣбе у словеначком нарѣчйу койе се говори прѣко границе, у дѣлу Италийе. Међу сѣвернима Словенима (западни и источни), аорист и/или имперфект постойи йедино у йезику Лужичких Серба (они себе не називайу „Срби“ него „Серби“, па се и я тога држим, у знак поштовања). Штавише, аорист (и имперфект) су основна прошла глаголска врѣмена у йезику Лужичких Сербов, баш као што йе и у нас с аористом био случай до 1945. године и долазка на власт комунистичке партийе на челу с Йосипом Брозом. Данас нийедан други сѣверно-словенски йезик нема ни аориста нити имперфекта, иако су их некада имали. У руском йезику аорист се не користи йош од срѣдњега вѣка, али га данас чува и нѣгуйе Руска Православна Црква. Тако се по храмовах могу видѣти надписи с аористом, а чест йе и у црквених књигах, койе су доступне широку кругу читалаца. Тако се у врѣме Васкрса и ван храмова могу видѣти огромни надписи с аористом „Христос воскресе„.

  1. Аорист у народних пѣсмах из деветнадестога вѣка

Од самих почетака писмености у Срба, аорист йе кроз нашу повѣст найчешће и незамѣнљиво прошло глаголско врѣме. Примѣре из ранийе књижевности нећу наводити, йер се лако могу наћи у штиву, али ћу се овдѣ осврнути на стање аориста у деветнадестом вѣку, у врѣмену настанка саврѣмене србске државе. Йер йе оно због мале врѣменске удаљености найпогоднийе за поређење са стањем у садашњици.

Како бих утврдио учестаност аориста у народних пѣсмах из деветнадестога вѣка, из збирке народних пѣсама издате Вуком Караџићем (из књиг треће и четврте, йуначких пѣсама срѣдњих врѣмен и новийих врѣмен) насумично одабрах петнадест их, и прѣброях све употрѣбе прошлих глаголских врѣмен. Нађох их укупно 1993. Од тога одпада на:

Прошло свршено врѣме илити аорист                                                    1254,               62.92%

придѣвско садашње-прошло врѣме илити перфект                                637,               31.96%

Прошло несвршено врѣме илити имперфект                                             83,                4.16%

Давно прошло врѣме илити плусквамперфект                                          19,                0.95%

Као што видимо, аорист йе у народних пѣсмах далеко найзаступљенийе врѣме, има га у просѣку готово двоструко више него ли данас обавезнога „перфекта“. На примѣр, у познатой пѣсми „Почетак буне против дахия“ аорист се появљуйе 174 пута, док на употрѣбу „перфекта“ налазимо у 45 примѣра. До душе, учестаност прошлих врѣмен йе прилично неуйедначена, од прѣгледаних петнадест, у четири йе придѣвско прошло-садашње врѣме чешће од аориста.

Такође, садашње врѣме йе веома заступљено, али његова учестаност нѣйе праћена. У вези с тим морам напоменути да йе због честе немогућности разликовања аориста од садашњега врѣмена у трећем лицу йеднине аорист прилично подцѣњен односно оштећен (у говору се њих двойе разликуйу по нагласку, али се у нашем йезику нагласци не записуйу, па с тога настайу овакве неясноће и недоречености). Йер овакви двосмислени примѣри нѣсу узимани у обзир, односно не бѣху убраяни у аористе него су занемаривани. То утицаше да учестаност аориста у овом истраживању буде мања него што йе иначе.

Ево неколиких примѣра гдѣ се не може поуздано утврдити ради ли се о аористу или о садашњем врѣмену:

он обуче свилу и кадифу

ту му дође Поцерац Милошу

опази га Лазаревић Лука

Такође, морам напоменути да се у известном бройу нађених примѣра такозвани „перфект“ не користи у смислу прошлога врѣмена, него у свойем основном, придѣвском значењу, за клетве, заклетве, и слично, гдѣ се аорист не може користити. Ево примѣра:

ко издао, издало га љето

бийело му жито не родило

стара њега майка не виђела

њим се мила сестра не заклела!

Овакви примѣри йесу урачунати у укупан постотак употрѣбе придѣвскога прошло-садашњега врѣмена.

  1. Употрѣба аориста у србском йезику до 1945. године

И од настанка саврѣмене србске државе у 19. вѣку аорист йе све до 1945. године био несумњиво найчешће прошло глаголско врѣме са свршенима глаголима у народном говору на подручйу Србийе, йужно од Саве и Дунава, у Црной Гори и Херцеговини такође. За србске говоре у Войводини, Босни и Хрватской не знам йе ли био найчешће прошло врѣме, мада га йе и тамо свакако било. Све у свем, прѣ долазка Броза на власт аорист йе био чест у већини србских нарѣчя, док йе у осталих био заступљен бар у некой мѣри (нѣсам успѣо пронаћи податке нити за йедно србско нарѣчйе да йе у њем аорист био изгубљен).

Такође, аорист йе имао свойе мѣсто и у званичной и у явной употрѣби. Редовно се среће у разних службених списах, рецимо у ратних извештайих, упоредо са придѣвским садашње-прошлим врѣменом.

Ево примѣра из званичнога борбенога извѣштая из србско-турскога рата 1878. године.

Било йе већ свануло, а борба се код заилазећих одељења йош не отпоче; међу тим магла на врх Балкана, као обично густа, сакриваше и йедне и друге трупе. Тачно у 7 и 1/2 чу се прва пушка на десном крилу, и одмах се осу ватра на левой страни уз бойни усклик свийу трупа… и чим су топови нови положай заузели и 8 метака избацили, захори се „ура“ и са свийу страна беше произведен йуриш койи Турци не дочекаше, већ низ брдо у противном правцу а ка Белграџику нагоше колико их ноге ношаху. “ Као што видимо, у кратком изводу се могу видѣти сва четири прошла врѣмена нашега йезика. А не само йедно.

Ево дѣла из Обяве Књаза Милана Обреновића србскоме народу од 10. августа 1878-е године, поводом завршетка рата са Турском. Службенийе употрѣбе аориста од ове не може бити.

„Ма да се ви йош не бесте ни одморили од тешке неравне борбе, койу први пут водисмо, у савезу с нашом црногорском браћом, против велике отоманске царевине; ма да се йош не бесте ни опоравили од големих жртава, койе тада поднесмо, – ви се ипак одазвасте позиву свога владаоца, као достойни потомци свойих славних предака.

Борећи се и против неприятеља, оружйем свагда, а бройем често надмоћнийег, и против љуте зиме коя тада владаше,  ви осваясте яке градове и непроходне кланце, койе неприятељ беше посео. Више хиљада неприятељских войника падоше у наше руке…“

Као што видимо, ни Књаз (каснийе Краљ) Милан Обреновић се нийе устезао од употрѣбе свих некумровачких прошлих врѣмена, у горњем примѣру можемо видѣти како аорист, тако и имперфект и давно прошло врѣме.

Исто тако йе и войвода Степа Степановић, иначе рођен у Кумодражу, сада београдском насељу, често користио аорист у службеной прѣписци. Ево примѣра из његовога ратнога извѣштая: „Држање войника у овой борби може се рећи да йе било сяйно, йер кроз унакрсну ватру на чистини, без икаквог заклона, показаше дивну издржљивост.„. Или „…а я продужих према бойници одакле су густи ройеви наших трупа узмицали назад.„.

Имах прилике погледати старе бройеве дневних новина „Политике“, из 1912. и 1913. године. Први утисак йе да придѣвско садашње-прошло врѣме прѣовлађуйе (у данашњих новинах се само оно може наћи), нарочито у чланцих с вѣстима писаних у самом уредништву (што и не чуди много, йер се найчешће ради о недоживљених догађайих). Али се такође може наћи и аорист. На примѣр „… Доцкан увече лопов йе ушао у стан Томе Поповића, али га он примети и нада дреку. Лопов йе побегао.„. У прѣдходном примѣру имамо два „перфекта“ и два аориста.

Аорист се нарочито често появљуйе у чланцих писаних извѣштачими, са лица мѣста. Шта више, постояње или непостояње аориста у чланку йе обично найбољи начин да се утврди, йе ли чланак писан самим очевидцем или учестником, или йе писан неочевидцем, далеко од мѣста догађая (у уредништву „Политике“ у Београду). Ево примѣра из Качаника, од 21. октобра 1912, од извѣштача Политике са ратишта Првога Балканскога рата против Турске. „Представници турске власти саопштише нам да су се сви Арнаути предали, и наявише, да се покоравайу српской войсци и постайу поданици краља Петра.“ Или „Арнаутске пушке престадоше за йедан тренут. После неколико минута опет осуше плотун. Наша артиљерия осу пуну ватру.“ Уз то, када сами извѣштачи са бойишта говоре о догађайих койим нѣсу присуствовали, него о койих су их други извѣстили, онда пишу искључиво одговарайућим, придѣвским садашње-прошлим врѣменом.

Ево таквога примѣра: „Рекоше ми да су се у те куће били затворили Арнаути, койи су сипали танад као град на српске трупе. Йедна чета комита опколила их йе, успузала се до прозора и почела

Као што видимо на основу неколиких примѣра, људи су и тада имали савршен осѣћай за значење прошлих глаголских врѣмена.

Такође, у тадашњой „Политици“ се аористи врло често користе у вицевах (койи су често били обявљивани), и наравно у књижевних дѣлах коя су била обявљивана у наставцих.

Слика и прилика употрѣбе аориста у народном говору прѣдброзовске Србийе се може видѣти у филму „Марш на Дрину“ из 1964. године, у койем наши войници, како сељаци тако и варошани, па и пойедини официри на челу с ђенералом Степом, у значайной мѣри користе аорист за описивање доживљених догађая (без обзира на врѣменску удаљеност). Тако имамо примѣр необразована войника-варошанина Янаћия, у койега йе учестаност аориста чак 51.16% (22 од 43), и майора Курсулу с 34.15% (14 од 41). То йе управо онакво стање какво се и данас (2018) може чути међу нашима найстарийима сународницима, рођенима 1930- и неке године, прѣ свега међу онима што живе на селу. С друге стране су у филму београдска господа банкари приказани као првенствени употрѣбитељи придѣвскога садашње-прошлога врѣмена, мада се и њим омачињаше по койи аорист, али ограничен само за догађайе непосрѣдно прѣд тренутком говора. Исто тако два официра уопште не користе аорист (пуковник, 0 од 13) и подпоручник-професор (0 од 9). Као што видимо, и у овом филму йе осѣтан комунистички образац: више образовања – мање аориста, какав су редитељи филма покушали смѣстити и у оквир 1914 године.

У филму се появљуйу и неколике псовке, међу њими и „Дрино, *бем ти…“ што потврђуйе закључак да йе од побѣде комунизма аорист дозвољен само тамо гдѣ йе дозвољена псовка.

За край сматрам битним споменути употрѣбу аориста у дѣлу „История СрбаВладимира Ћоровића, познатога србскога историчара и академика између двайу свѣтских ратова. У овом дѣлу, койе бѣше прѣдато издавачу марта 1941 (несрећни Ћоровић гине већ слѣдећега мѣсеца, покушавайући побѣћи из тек поробљене Йугославийе), аорист нѣйе найчешће коришћено прошло глаголско врѣме, али йе у одређеной мѣри ипак присутан. До душе, употрѣба аориста се у историйском дѣлу и не очекуйе, обзиром да йе он у основи намѣњен навођењу доживљених догађая. Данас йе користити аорист у озбиљном научном раду незамисливо.

Ево примѣра из трећега дѣла: „Кад Турци почеше прелазити Мораву на источной страни, а кад на западу сломише йуначки отпор на Равњу и Засавици и ударише на Шабац… Карађорђе се реши напустити земљу.

Мой закључак йе да до почетка Другога свѣтскога рата у Србийи аорист нѣйе био прогањан нити непожељан, нити йе постояла политика сузбияња или ограничавања његовога коришћења у званичной и явной употрѣби. Томе свѣдочи и послѣдње дѣло Владимира Ћоровића, довршено прѣд сам почетак рата. Без обзира што су се пойединци попут Александра Белића из политичких разлога залагали за ограничење употрѣбе аориста, ради приближавања говора Срба говору велике већине хрватскога народа.

  1. Однос према употрѣби аориста у саврѣменом србском йезику

Навешћу примѣр койи найбоље одсликава неповољан утицай образовања на употрѣбу аориста и имперфекта. Брат и сестра, рођени касних педесетих година двадесетога вѣка у околини Подгорице, и одрасли у истом дому окруженом катунским камењарем су савршени за поређење учесталости употрѣбе аориста. Брат има завршену срѣдњу школу, сада живи у Подгорици и ради у државном прѣдузећу. Док његова млађа сестра има тек четири разреда завршена, и живи са свойом породицом у селской срѣдини, у непосрѣдной близини дома гдѣ йе рођена. Сестра и дан-данас користи аорист (и имперфект) врло често и неспутано, у толикой мѣри да йе он у њеном говору вѣроватно найчешће прошло глаголско врѣме. С друге стране, њен рођени брат аорист користи знатно ређе (некада могу проћи часови разговора с њим а да не употрѣби нийедан), а имперфект готово никада. И када их користи, то йе обично само када се опусти или попийе „койу чашицу“. Пошто су обойе одрасли у истом дому, утицай срѣдине у койой су рођени на учесталост употрѣбе аориста йе искључен. Очито йе да разлика у учестаности аориста (и самим тим, у осѣћайу значења прошлих глаголских врѣмена) потиче од других чинилаца, међу койими на првом мѣсту сматрам утицай школовања. Сличних примѣра овоме има йош.

Такође, морам навести йош йедну врло битну появу, появу устезања од употрѣбе аориста (и имперфекта, тамо гдѣ га има), односно стида од његове употрѣбе, у приликах када људи разговарайу с непознатими или образованийими особами. Поява йе нарочито примѣтна међу становницима селских срѣдина и других срѣдина с чешћом употрѣбом аориста. Када се таква особа (коя иначе врло често користи аорист) нађе у (неопуштеном) разговору с непознатом особом, а нарочито ако йе прилика званична или службена (рецимо разговор с лѣкарем, службеником у општини, пошти, школи и слично), аорист обично потпуно нестайе из говора. Особа несвѣстно тежи оставити што бољи утисак на саговорника и при том мѣња свой йезик, избацуйући пойедине саставне дѣлове свойега говора за койе подсвѣстно осѣћа да су у нашем друштву непожељни и знак „нижега образовања“, „неписмености“ и „неваспитања“. У таквих приликах међу првими из говора испада аорист, чему више пут присуствовах. Имах прилике од госпође из Врања чути да йе употрѣба аориста „неваспитана“ и „некултурна“. Госпођа иначе у обичном говору изузетно често користи како аорист тако и имперфект, а и давно прошло врѣме („он бѣше дошао„). Имах прилике у Врању видѣти случай када дѣд (такође редован користник аориста) свойу унуку прѣдшколска узраста учи не користити аорист у говору како би говорила „образованийе“ и „културнийе“.

Навешћу йош йедан, врло значаян примѣр односа према аористу, из мойега личнога искуства. Прѣ неколиких година (чини ми се око 2012.) при писању упутства производа прѣдузећа у койем радим, у опису производа употрѣбих аорист, више се не сѣћам кoйи бѣше. Угледавши „недопустиво глаголско врѣме“ у мойем писанийи, мой пословођа се запрепасти. Настадоше мучни тренутци, пословођа се због ове мойе „дрзкости“ разяри на мене, говораше ми „какво йе то понашање, како се усуђуйем написати тако нешто, шта би људи помислили о нашем прѣдузећу да то виде“, и томе слично. Укратко, пословођа се понашаше као да сам у упутству употрѣбио псовку а не найчешће глаголско врѣме у Срба од настанка до 1945.

Важно йе напоменути да и пословођа, иначе рођени Београђанин, нерѣтко и сам користи аорист у слободном говору са људима у прѣдузећу, готово свакодневно га чуйем. Али, као што видимо, необавезан и разговорни йезик йе йедно, а писани и званични йе нешто сасвим друго. Наравно, аорист би избачен из упутства и замѣњен придѣвским прошлим врѣменом а я се некако провукох без даље казне, само уз упозорење да убудуће тако нешто не чиним.

У прѣводах цртаних филмова (койе силом прилика свакодневно морам слушати, пошто имам двойе мале дѣце прѣдшколска узраста) до скоро никада нѣсам био чуо аорист. А онда одйедном, прѣ неки дан, учини ми се да га чуйем у наставку „Сунђер Боба„! Прво помислих да сањам или да ми се привиђа, па онда мало више начуљих уши и обратих пажњу, и стварно, чуяше се аорист с ТВ-а! Отрчах до собе погледати какво йе то чудо, и имах шта видѣти!

Главне йунаке серияла Сунђер Боба и Патрика, одлутавше далеко од свойега града Коралова, бѣху заробили полусељаци-полудивљаци и притом зликовци чудовиштна изледа. Вилами и другими сељачкими оруђи их гураху на саслушање прѣд свойега сеоскога старешину, бабу-вѣштицу Живку. Али, од свега овога йе найзанимљивийи йезик нашега прѣвода. Док Сунђер Боб, Патрик, остала дружина и сви ранийе появивши се ликови увѣк говораху без аориста, чистим брозовским кругодвойчанским новоговором и с београдским нагласком, дивљаци из села се гађайу с падежима, користе недозвољене личне замѣнице („…да ви кажем…„), користе аорист („утекоше„, и многи други) и при том говоре нагласком личећим на наше косовско-ресавско нарѣчйе и говоре йужноморавских крайева, опонашайући говор остварења „Село гори а баба се чешља„, што се види по обраћању Сунђер Бобу и Патрику с „Бобашине“ и „Патрашине“. Очито йе да су дивљаке-наказе прѣводиоци прѣдставили као сељаке из моравске Србийе, што йе до сада найгори мноме уочен примѣр излагања порузи и ниподаштавања људи на основу говора и мѣста живљења и уйедно сатанизовања употрѣбе аориста. Поистовећивати злочинство и наказан изглед с аористом и говором србских сељака йе крайње неприхватљиво и за сваку осуду. На жалост, овакав примѣр, иако прѣтѣран, савршено показуйе какав однос влада у нашой земљи према аористу од побѣде комунизма па до данас. И уопште према србскому сељаку и становнику унутрашњости.

И слѣдећи примѣр показуйе докле доводи садашња политика прогона аориста из йезика. Иако мой отац у слободном говору коришћаше аорист, мада не прѣвише често (у младости га йе користио далеко више), ни по койу цѣну га послѣдњих година не жељаше употрѣбити у писаной рѣчи. Прѣ десетак година тако он записиваше бѣлежке о давних доживљайих из свойега роднога села (неким од њих йе и сам присуствовао), али ни по койу цѣну у свойих писанийих нѣйе хтѣо употрѣбити нити йедан аорист! Мѣсецима се убѣђивах с њим, али узалуд. За њега йе употрѣба аориста у писаной рѣчи „некултурна“ и „неписмена“, нешто попут псовке (псовке се често говоре, али врло редко пишу). Сѣћам се како ми йедном махаше књигом йезикословца Павла Ивића, и свойе ставове о недопустивости аориста подкрепљиваше чињеницом да га ни он нѣйе био користио, рекавши нешто попут „Када би било писмено користити аорист, Ивић би га био користио„. Иначе, мой отац йе рођен и одрастао у области Старе Црне Горе, гдѣ су и аорист и имперфект веома чести и незамѣнљиви дѣо народнога говора, с ясном разликом у значењу наспрам (презент-)перфекта.

За край поглавља остављам осврт на употрѣбу аориста у првих пет наставака „Лудих година“, познатийих као „Жикине династийе“ (прѣгледах само првих пет), снимљених у врѣме Брозове СФРЙ. Оно што мене ту занимаше и наведе ме проучити остварење бѣше жеља упоредити учестаност аориста у говору двойе високо образованих Београђана-кругодвойчана (Милан и Йелена Тодоровић) прѣдстављених у найбољем свѣтлу лѣпо васпитаних и културних особа, и двойе ниже образованих људи, дошавших у Београд са села, прѣдстављених у найгорем могућем свѣтлу некултурних простака и примитиваца (Живорад и Дара Павловић). Њим придодах и Жиковога стрица.

Као што видимо, Жиков стриц, иначе становник Жикова роднога села Милутовца (глумљаше га Мийо Алексић) имаше чак 40% аориста, и йедно давно прошло врѣме (йедино у свих пет прѣгледаних наставака). До душе, од не тако великога узорка од само десет примѣра прошлих врѣмена, изговорених током говора поводом испраћая у войску.

Уколико упоредимо супружнике Павловић („примитивце“) и Тодоровић („културне“), видѣћемо да први далеко чешће користе аорист него ли други (Дара 5 од 32, Жико 23 од 212; насупрот њим Милан, порѣклом из старе грађанске породице, само 2 од 68, док Йелена нийедан од 48). Зашто йе то битно? Битно йе зато што ни остварење ясно одсликава йезичку политику у доба Брозове Йугославийе, тачнийе однос према аористу. Редитељ остварења вѣшто користи аорист као изражайно срѣдство койим додатно истиче некултуру, примитивизам и необразовање одговарайућих ликова, што йе нарочито упадљиво при поређењу Даре и Йелене. У остварењу су образоване, лѣпо васпитане, културне и пристойне особе ясно прѣдстављене као људи койи мало или нимало не користе аорист, док су насупрот њим примитивци, сељаци, неваспитане и слабо образоване особе прѣдстављене као далеко чешћи користници истога. Чиме се употрѣба аориста у народу оцрњуйе и обезхрабруйе.

Жико Павловић йе прѣдстављен као оличење србиянскога простака и примитивца (сам Милан Тодоровић га више пута тако назива), пиянца, дођоша са села у град, койи не само што йе ниско образован (обавља послове везане за канализацийу), неваспитан, некултуран, малограђанин, вара свойу жену (и то явно), него при том користи аорист чешће него што йе пожељно. Дара йе прѣдстављена йош гором, необразованийом, глупљом и некултурнийом од свойега мужа (што йой Жико стално прѣбацуйе), па и не чуди што аорист користи више и од њега самога. Све у свем, примитивци су овдѣ прѣдстављени као нешто између сељака и вишега градскога сталежа койему теже (што се добро види и по учестаности аориста, користе га знатно мање од сељака, али ипак знатно више од свойих градских, односно кругодвойчанских узора). Из овога се, на жалост, ясно види да су за спроводиоце политике прогона аориста и редитеље остварења, (србиянски) сељаци нешто много горе од примитиваца!

Посебан значай овдѣ има чињеница да йе Милан Тодоровић йезички стручњак, односно лектор, койи гледаоцем дайе примѣр како трѣбайу говорити и тиме обезхрабруйе народ у коришћењу аориста. Његова йедина два примѣра аориста се явљайу у другом наставку, први од њих („рекосте да сте…“) у расправи с примитивцем Жиком (чиме се Милан донекле спушта на његову разину) и други („толике паре дадосмо…“) у наступу бѣса, када виче на свойу кћер због запостављања школе, те се при том заборавља и користи непожељно глаголско врѣме.

  1. Однос йезичке науке, школства и државе према аористу од 1945. године.

Више пут постављах питање разним људим навести разлику у значењу двейу рѣченица „Зоран прође путем“ и „Зоран йе прошао путем„. Од неколиких људи добих очекиван одговор, да йе у првом случайу говорник видѣо Зорана како пролази путем, а у другом да нѣйе, него да йе то сазнао од некога. Већина тачно одговоривших су из Йужне Србийе, при том људи нижега образовања и/или људи живећи на селу. Тачан одговор добих и од особе из околине Крагуйевца. Београђани койе ово исто упитах, као и неколики људи из других мѣста, али с високим образовањем (неки бѣху и наставници србскога йезика), или нѣсу знали, или одговараху да йе се у првом случайу Зоранов пролазак путем догодио „малопрѣ“ док йе се у другом примѣру догодио „доста ранийе“.

Као што видимо, боље разликовање значења глаголских врѣмена показуйу необразовани људи од образованих, а нарочито од йезички образованих. Но, не сматрам да су наставници били „лоши ђаци“, те да су заборавили оно што су тобоже били научили током свойих студия.

Очито йе да се значењу прошлих глаголских врѣмена на студиях срПскога йезика не посвећуйе неопходна пажња, а нарочито не разликам у њиховом значењу. Очито йе такође да приликом свойега вишега йезичкога школовања на свеучилишту будући наставници срПскога йезика бивайу подвргнути свойеврстном испирању мозга. На факултету им се намеће став да йе значење тзв. „перфекта“ свеопште и свеобухватно и да се он може (и трѣба) користити свуда и у свакой прилици, да йе самим тим његова употрѣба увѣк „правилна“, ма како био употрѣбљен, из чега непосрѣдно слѣди закључак да су сва остала прошла глаголска врѣмена непотрѣбна и сувишна. Из чега се будућим наставником йезика намеће закључак да йе употрѣба осталих прошлих глаголских врѣмена непожељна, койу самим тим повезуйу с „необразованошћу“, „неписменошћу“, „некултуром“, „сељаштвом“ и „просташтвом“ итд, недостойними образована човѣка.

Послѣ таква погрѣшна и злонамѣрна прѣваспитавања на факултету наставници и учитељи, када почну радити у школах, дѣцу, нарочито сеоску, исправљайу када год употрѣбе ма койе друго прошло глаголско врѣме, а нарочито аорист, наше познато обѣлѣжйе „сељаштва“ и „некултуре“, и настойе их одучити од њихове употрѣбе, од малих ногу им уливайући погрѣшно схватање да йе аорист нешто чега се људи трѣбайу стидѣти. Као потврду овога навешћу примѣр дѣтета мойега приятеља гдѣ имам прилике уживо посматрати погубан утицай данашњега школства на познавање прошлих глаголских врѣмена и уопште на граматичку писменост. Дѣте йе рођено 2008. године, живи у шумадийском селу на обронцих Рудника, и у тренутку писања овога рада похађа трећи разред основне школе. До полазка у школу дѣте редовно коришћаше аорист, чак и у првом лицу („нађо(х) га“, итд…). То нѣйе ништа чудно, пошто живи у срѣдини у койой йе аорист сасвим уобичайено глаголско врѣме, често и с несвршенима глаголима. Његови укућани, отац, мати, бака, рођаци и остали сусѣди редовно користе ово врѣме, па йе сасвим разумљиво да га користи и дѣте. Али, од почетка његовога школовања, почех примећивати како га све ређе користи. Аорист, койи бѣше редовна поява у његовом говору прѣ полазка у школу, данас йе у њега рѣткост. Пошто у међуврѣмену аорист нѣйе изчезао из срѣдине гдѣ дѣте живи, разлог томе може бити само утицай школе. Овай случай нѣйе усамљен, познайем йош људи примѣтивших како њихова дѣца мање користе аорист од полазка у школу него прѣ.

Као што видимо, наше школство, како основно, тако срѣдње и високо, настойи у људих уништити сваки осѣћай за значење прошлих глаголских врѣмена, односно уклонити сваки осѣћай за разликовање њихових значења. Што полако али неминовно води до нестанка оних явно обѣлѣжених као сувишних. Йер, чему четири прошла глаголска врѣмена ако се усвойи погрѣшно схватање да йедно од њих поред свойега основнога значења носи и значења осталих трийу? Што и йесте циљ свега. Уништити сва три друга врѣмена, а оставити само тзв. „перфект“. Убрзо ћемо видѣти и зашто.

Направимо мали мисаони оглед, замислимо да новинар у ма койем явном гласилу напише „Пре месец дана сам ушао у аутобус.“ Иако рѣченица нѣйе у духу србскога йезика (йер се употрѣбљени „перфект“ трѣба користити за недоживљене догађайе из прошлости, или за описивање стања у садашњости, а нийедно од тога двога овдѣ нѣйе нити може бити случай), нийедан лектор, уредник нити ма койи други прѣправљач прѣгледавши чланак неће имати никакве примѣдбе. А шта би се догодило ако би новинар (исправно) употрѣбио прикладнийе глаголско врѣме, аорист или давно прошло („Пре месец дана уђох у аутобус.“ или „Пре месец дана сам био ушао у аутобус.„)? Лектор или уредник бише ово промѣнили и прѣбацили у Брозовски „перфект“, и сасвим могуће изрибали новинара због његове „дрзкости“. Иако рѣченица „Пре месец дана сам ушао у аутобус.“ нити йе правилна нити йе у духу србскога йезика, она йесте у духу Кумровца и идеологийе комунизма, а то йе данас, признаћете, многим далеко важнийе.

Политика прогона аориста у нашем новинарству иде дотле да се чак и при навођењу туђих рѣчи аорист избацуйе и замѣњуйе брозовским садашње-прошлим врѣменом. Такав примѣр имамо у прѣводу изяве прѣдсѣдника македонске Владе из септембра 2018, гдѣ се „Со премиерот на Грција, Алексис Ципрас, во текот на мај токму тука на паркингот во Дојран постигнавме договор за признавање на македонскиот јазик.“ преводи са „Договор са Ципрасом о грчком признавању македонског језика постигао сам на паркингу у Дојрану„. Као што видимо, новинар-прѣводилац не признайе постояње аориста у нашем йезику и не допушта његово коришћење ни прѣдсѣднику македонске Владе.

Небригу наше йезичке науке према аористу одлично одсликава књига „Йезички приручник Радио Телевизийе Београд„, П. Ивића, И. Клайна, М. Пешикана и Б. Брборића, из 1991 године. У књизи чия йе намѣна помоћи запосленим на телевизийи говорити правилнийе, аорист се нигдѣ не спомиње, иако йе глаголом посвећено цѣлих 11 страна. Очито, никоме од сачинитеља прогон аориста не смета. Узгред, из књиге сазнах да су пойедине рѣчи у врѣме комунизма биле непожељне. На примѣр, „плата, престоница, заклетва“ умѣсто койих се мораху користити изрази „лични доходак, главни град, свечана обавеза„.

Аорист нѣсу измислили ни Карађорђевићи ни Немањићи да би био толико прогањан, постойи више тисушт година, и донѣт йе био на Балкан сеобом Словена. Самим тим йе аорист, као саставни дѣо нашега йезика, дѣо нашега духовнога наслѣђа, прѣношенога с колѣна на колѣно кроз многе вѣкове. Због тога се политика његовога уништавања не може другачийе тумачити осим политиком уништавања духовнога наслѣђа, и не може се другачийе назвати него дивљаштвом и варварством под окриљем „науке“ и „образовања“. Попут вандалскога рушења Рима.

Важно йе напоменути да се не слажу сви йезикословци с политиком сузбияња употрѣбе аориста. Неки од њих желе наш йезик ослободити од наноса пропалих идеология комунизма и йугословенства, сачувати богатство нашега йезика и залажу се за укидање (неписане) забране употрѣбе аориста. Има и свѣтлих примѣра наставника по школах, нарочито градских, койи, свѣстни да йе наш йезик без аориста наказа, чине све у свойой моћи како бише охрабрили дѣцу у његовой употрѣби (али и имперфекта), како бише их сачували од им намѣњене судбине. На жалост, они не воде главну рѣч у нашем школству и йезичкой науци. Већина йе или присталица текуће политике или им йе потпуно свейедно.

И ван школа, у явном животу, стање прошлих глаголских врѣмена йе поражавайуће. На телевизийи се врло рѣтко може чути. На било каквих вѣстих (усмених или писаних), никада, йер се већ многобройним поколѣњем йош од основне школе усађуйе став да се ма каква употрѣба аориста граничи с неваспитањем. Понекада, али врло рѣтко, се може чути од понекога госта на телевизийи, или од понекога извѣштача из унутрашњости. У новинах йе йош горе, мада се понекада аорист може наћи у по койем бомбастичном наслову попут „Пуче брука!„. Такође, имах прилике о употрѣби аориста разговарати с особом запосленом у Академийи наука са звањем научнога сарадника, и он ми рече да га у свойих чланцих и радовах не смѣ користити, йер лектори тако нешто сматрайу недопустивим.

Аорист йе званично и даље дѣо граматике србскога йезика (йер би се, у противном, за садашње читаоце морао избацити из свих књижевних дѣла наших писаца, што йе огроман и тешко изводив посао), али йе данас крайње непожељан у било каквой явной употрѣби. Његова употрѣба се подноси у разговорном и уличном йезику, и у умѣтничко-књижевне сврхе, односно само тамо гдѣ йе дозвољена псовка, чиме се до скоро найчешће глаголско врѣме у Срба с њом изйедначава. Могло би се рећи да йе аорист (циљано) потиснут у нарѣчйе, за чийу употрѣбу не постойе никаква правила. И чия йе употрѣба, наравно, непожељна, баш као и употрѣба псовке.

Као што видимо, у нашем йезику постойи „парадокс аориста„: ко га зна и користи у говору йе „неписмен“, „некултуран“, „сељак“ и „простак“, док йе његово некоришћење знак „писмености“, „образовања“, „отмености“, „културе“, „лѣпога васпитања“ и томе слично (и на интернету имах прилике виђати примѣре пойединаца койи свойу „културу“ и „образовање“ доказуйу тврдњом да не користе аорист). Нѣйе ми познато да ишта слично постойи у било койем другом йезику. Свуда у цивилизованом свѣту йе знање знак писмености и образовања, а незнање неписмености. Йедино се у нас знање поистовећуйе с неписменошћу, а незнање и непознавање граматике глаголских врѣмена с културом и образовањем. У нашой йезичкой науци и друштву очито здрав разум не важи.

Тако у енглеском йезику постойи чак шест прошлих глаголских врѣмена, с ясно разграниченими намѣнами, и особа коя их не користи све или не зна койе чему служи се не може никако сматрати граматички писменом. Напротив.

Врло поучан примѣр односа према йезичком наслѣђу имамо у нѣмачком йезику. Ради се о простом прошлом глаголском врѣмену койе се назива „претерит“, койе по много чем одговара нашему аористу, и по творби и по значењу.

„Er sagte“ (Preterit) – “Он рече” (аорист)

“Er hat gesagt” (Present perfect) – “Он йе рекао” (одговара нашему садашње-прошломе врѣмену, илити „перфекту“)

Иако йе претерит саставни дѣо нѣмачкога књижевнога йезика, већина Нѣмаца га мало или нимало не користи. Не користи се у већини нѣмачких нарѣчя, народ га у говорном йезику користи само на сѣверу Нѣмачке. Иако га у йужних нѣмачких нарѣчйих нема (у потпуности йе замѣњен горе наведеним садашње-прошлим врѣменом), укључуйући ту и нарѣчя Швайцарске и Аустрийе, књижевници, новинари и службеници га редовно користе у писаном йезику, чак и у Аустрийи, у койой га готово нико не користи у разговорном йезику. Због тога йе претерит глаголско врѣме койе се у нѣмачком йезику много чешће пише него што се говори, што йе потпуно супротно стању аориста у србском йезику, койи се много чешће говори него што се пише. Као што видимо, друштва нѣмачко и аустрийско улажу велике напоре за очување претерита, док се у нас, насупрот томе, већ десетинами лѣта аорист настойи изкорѣнити. Из суманутих разлога, незнаних огромной већини људи. Док се у Србийи коришћење аориста сматра знаком неписмености и примитивизма, у Нѣмачкой се писменост и култура исказуйу познавањем претерита. Укратко, док се цивилизована друштва труде сачувати свойе духовно наслѣђе, варварска се горде његовим уништавањем.

Данас йе сразмѣрно честа поява да се и књижевна дѣла пишу комунистичким новоговором београдскога круга двойке, без аориста, што йе прѣ 1945 било незамисливо, па и незамисливо у дѣлах пойединих писаца послѣ 1945. Можемо ли замислити дѣла Његоша, Ива Андрића, Црњанскога, Лаза Костића, Йована Йовановића Змая, Ђуре Якшића, Дучића, Бранка Ћопића, Добрице Ерића, Добрице Ћосића, и осталих без аориста? Не можемо, наравно. Данас су, на жалост, такви граматички ограничени писци стварност. Као примѣр ћу навести дѣло нашега саврѣмена писца, посвећено Светому Сави, у койем йе и наш Растко Немањић представљен као да говори попут Тарзана, користећи само йедно прошло врѣме. Не говори ни као обичан народ по унутрашњости Србийе, а камо ли онако како йе Свети Сава стварно говорио, него као друг Йосип Броз Тито и његови кругодвойчански комунисти. А у Растково врѣме су чак и становници края гдѣ се налази Брозов Кумровец користили аорист. Слично йе и у филмском остварењу РТС-а, гдѣ Свети Сава и остали Немањићи такође говоре кругодвойчанским новоговором лишеним аориста. Писменийи и бољи прѣводиоци књижевних дѣла са страних йезика бар у некой мѣри користе аорист при прѣводу, мада их има и неписменийих, койи их прѣводе обогаљено, тарзански, користећи само йедно прошло врѣме.

Данас трачак наде улива укидање положая лектора на већини телевизия, новина и других явних гласила, иначе найревностнийих прогонитеља аориста, што доводи до постепенога попуштања прогона и до рѣтке появе истога у явних гласилах. Такође морам истаћи да се и на интернету могу наћи свѣстни пойединци. Тако имамо нашега човѣка (то нѣсам я) койи редовно прѣводи стране филмове и ставља поднаслове за слободну употрѣбу на интернету, при том редовно користећи аорист у свойих прѣводах.

Овдѣ такође наводим занимљив поговор човѣка са слѣдеће везе, гдѣ се йуна 2017. године писаше о йезику РТС-ова остварења о Немањићих. Поговор не писах я.

Cringe uzvraća udarac – "Nemanjići", trejler broj 2 from serbia

И наравно да йе аорист найнормалнийе време койе су не само Златиборци, него сви остали, користили као основно време за исказивање, пре свега, али не само, доживљене, проживљене прошлости. Доласком комуниста аорист и имперфекат нестайу из писаних медийа и радийа (самим тим, нема их каснийе на телевизийи), из државних докумената, судских пресуда и сличних ствари, ваљда йер су звучали превише мрачњачко-црквењачки и парали су уши некима у западним деловима тадашње земље.

Као што се из приложенога може видѣти, нѣсам усамљен у свойем мишљењу. Йош веће изненађење за мене прѣдстављаше сазнање да йе човѣк йезички образован, што закључих из других његових писаний.

  1. Сузбияње употрѣбе аориста сужавањем његовога значења

Имах прилике разговарати о значењу прошлих глаголских врѣмена с неколицином наставника срПскога йезика, постављайући им питања о значењу четирйу простих рѣченица из првога одѣљка с четирма прошлима врѣменима, са свршеним глаголом „поломити“. Исходи мойега истраживања су поражавайући. Нийедан од наставника нѣйе знао за разлику у доживљености, свим њим йе поям доживљености у значењу глаголских врѣмена непознат. Найвише што успѣвах добити као одговоре йе да йе се радња с аористом догодила „управо, малопрѣ“, док йе се радња у примѣру с давним прошлим врѣменом догодила „некада давно, ранийе“. Укратко, ни од йеднога наставника нѣсам чуо ништа више осим да се аорист користи за догађайе койи су се десили непосрѣдно прѣ тренутка говора.

Погледах пет мало старийих, прѣдратних граматика, од прѣ долазка на власт Комунистичке партийе на челу с Брозом. У четири од пет нема помена да се аорист користи за радње койе су се десиле „непосрѣдно прѣд тренутком говора“, а камоли да се само за то користи, или да йе то његово „право“ или „основно“ значење. У граматици Стояна Новаковића из 1894. се за аорист каже „Кад се хоће да покаже радња, коя се догодила у прошлости у ограниченом простору времена, био тай простор целина, почетак, или край, онда се употребљуйе пређашње свршено (аорист)„. Живойин Симић у свойой граматици из 1922 за аорист (койега он назива „Време пређашње тренутно“) пише „да йе радња била у прошлости тренутна или уопште ограничена у траяњу.“ Имах прилике погледати и школску граматику хрватско-србскога йезика из 1927, издату у Бйеловару, у Хрватской. Ни ту нема помена било какве ограничености на врѣме непосрѣдно прѣд тренутком говора. У найскорийой (послѣдњой некомунистичкой) од њих, у граматици српскохрватскога йезика Миодрага С. Лалевића за први разред грађанских (срѣдњих) школа из 1937 године стойи да се аористом „казуйе да се нешто радило, дешавало у прошлости“ и „казуйе да се радња десила, вршила и свршила у прошлости за йедно ограничено време.

А сада мало више о петой, о граматици српскохрватскога йезика Александра Белића из 1933. Ту пише „Аорист значи да се глаголска радња завршила непосредно пред тренутком говора (дакле у непосредной прошлости).“ и „аорист значи радњу коя йе могла бити трайна или тренутна, али коя йе завршена у тренутку непосредно пре саопштавања о њой“.

Белић йе одлично знао да у Србийи, Црной Гори, Херцеговини, Босни, Македонийи и међу Србима у Хрватской не постойи ограничење аориста само на догађайе „завршене у тренутку непосрѣдно“ прѣ тренутка говора, и да йе аорист туда толико чест управо због непостояња оваквих вѣштачких и суманутих ограничења. Питамо се онда, зашто износи овакве лажи? Одговор слѣди одмах иза, на истой страни његове граматике:

Аорист (и имперфекат) у неким се деловима народа нашег слабо употребљава или се сасвим не употребљава. Зато треба нарочито пазити да се при њиховой употреби чува њихово право значење.

Као што видимо, Белић из политичких разлога явно позива на сужавање употрѣбе аориста само на догађайе „непосрѣдно прѣд тренутком говора“ (пошто йе то, по њем, право значење овога глаголскога врѣмена), правдайући то постояњем „дѣла народа нашега“ койи га уопште не користи. Питање йе, на кога он ту мисли? На Србе очито не мисли, йер аорист и данас постойи у свих србских нарѣчйих, и у већини њих у његово врѣме аорист бѣше у врло широкой употрѣби. Очито йе да се то односи на Хрвате, и само на њих, у койих знатан дѣо њихових говора уопште нѣйе имао аорист, док йе у већем дѣлу прѣосталих био прилично рѣдак. Ова Белићева опаска йе изузетно значайна, йер прѣдставља прво ясно образложење будуће политике сузбияња употрѣбе аориста започете у врѣме комунизма, у койой йе и сам Белић лично учествовао као прѣдсѣдник Српске Академийе Наука под Брозом.

Белић нѣйе био йедини поборник ограничења значења (и употрѣбе) аориста у врѣме Краљевине Йугославийе. Исто мишљење изношаху и хрватски йезикословци Томислав Маретић (1854-1938) и Аугуст Мусић (1856-1938). Питање йе само, ко йе од кога прѣузео овакве ставове? Обзиром да йе од обойице млађи двадесет и више година, далеко йе вѣроватнийе да йе се Белић угледао на њих него ли они на њега. Уз то, њих двойица су из крайева гдѣ аориста има мало или нимало (Вировитица и Загреб), док Белић потиче из края гдѣ йе аорист врло чест (Србия), па йе знатно очекиванийе да су њих двойица прва дошла на замисао ограничити употрѣбу аориста само на радње „непосрѣдно прѣд тренутком говора“. Битно йе напоменути да у прѣдратной Йугославийи нѣсу сви србски йезикословци дѣлили Белићев (политички) став о значењу и употрѣби аориста, чему йе доказ и касния граматика Миодрага С. Лалевића, из 1937.

А сада мало о граматиках издатих послѣ долазка Броза и његове Комунистичке Партийе на власт, када се озваничава политика ограничења употрѣбе аориста. У граматици Михаила Стевановића за ученике срѣдњих школа из 1946 године (издање „Просвете“) нађох да йе „право значење“ аориста „означавање радње коя йе се завршила непосрѣдно прѣд тренутком говора“. Истини за вољу, ту се наводи да се аорист може користити и за догађайе койи су се догодили даље у прошлости, што се назива „приповѣдачким аористом“, али се читаоцу ставља до знања да то нѣйе његово право значење.

За тим, у часопису „Йужнословенски филолог“ из 1951 (издање института за срПски йезик српске академийе наука) налѣтех на рѣченицу „Данас у нашой науци о йезику влада мишљење да аорист у српскохрватском йезику значи радњу коя се десила у непосредной (или блиской) прошлости„. Рѣченица бѣше у чланку Петра Сладойевића, у койем се он противи званичноме ставу тадашње йезичке „науке“, тврдећи да се аорист може користити (и да се користи) и за догађайе из ранийе прошлости, и при том наводи велики брой примѣра из наше књижевности. Али, сви Сладойевићеви напори бѣху узалудни. Његове позиве за одустаяње од сужавања значења аориста немаше ко чути.

У срѣдњошколской граматици Радомира Алексића и Милийе Станића из 1962 се за аорист каже да „значи радњу коя се извршила или завршила у непосредной прошлости, тй. непосредно пред тренутком говора о њой. Ово йе основно, право значење аориста.

Морам признати да на мене лично од свих комунистичких граматика найячи утисак остави срѣдњошколска граматика из 1957. године, опет дѣло Миодрага С. Лалевића. Док у његовой (послѣдњой некомунистичкой) граматици из 1937 нема помена ограничења значења аориста на блиску или непосрѣдну прошлост, сачинитељ у граматици из 1957 износи сасвим друго мишљење (могуће из страха од ОЗНе и сличних за собствену и безбѣдност породице) те за аорист тада пише: „аористом казуйемо радње койе су се десиле у блиской прошлости“ и „аорист као облик казуйе радњу коя се недавно десила“.

Уколико данас покушате потражити по интернету нешто о значење аориста, свуда ћете се сусретати с ограничењем на „непосрѣдно прѣд тренутком говора“. Тако йе и у саврѣмених школских учбеницих. Ево шта нађох у учбенику срПскога йезика за шести разред основне школе (2018): „Глаголски облик за изрицање радње коя се десила непосредно пре тренутка говорења (нпр. падох, стадосмо, одоше), назива се аорист„. Као што видимо, дѣца се свѣстно обмањуйу, нема никаква помена пойма доживљености, док се и даље наглашава област употрѣбе аориста сужена на наймању могућу мѣру. Оно што йе найважнийе йе очито намѣрно изостављено, с циљем сужавања области употрѣбе аориста, што йе у складу с политиком његовога прогона из нашега йезика.

Насупрот овоме, пойедине озбиљнийе (нешколске) и новийе књиге ясно наводе да се аорист користи за доживљене прошле радње, без обзира на врѣменску удаљеност од тренутка говора. Навешћу само примѣр књиге „Синтакса савременога српског йезика“ проф. др. Предрага Пипера гдѣ се ясно и недвосмислено наводи да се аорист, поред радњи койе су се догодиле непосрѣдно прѣд тренутком рѣчи, користи и за радње койе су се догодиле знатно прѣ, уз навођење да се њиме увѣк исказуйу доживљене прошле радње или радње койе се желе прѣдставити као доживљене.

Поставља се питање, шта значи „непосрѣдно прѣ“, колико йе то врѣмена? Пошто се о часовах свакако не ради, колико минута (или секунди) наша йезичка наука (или боље рећи „школство“) сматра под „непосрѣдно прѣ“? Йе ли прѣ пет минута непосрѣдно прѣ? Ако нѣйе, йе ли то можда прѣ десет, или прѣ двадесет секунди? Као што видимо, поям „непосрѣдно прѣ“ йе потпуно неодређен, те йе безсмислено на нечем тако неодређеном и неясном заснивати разлику у значењу двайу глаголских врѣмена. У противном бисмо морали часовником (са секундаром) мѣрити проток врѣмена од радње до тренутка говора како бисмо могли одредити койе глаголско врѣме трѣбамо употрѣбити, аорист или тзв. „перфект“. Оваквим одређењем намѣне аориста у школских учбеницих се омогућава прогласити неправилном његову употрѣбу за било какву радњу коя йе се догодила прѣ више од неколиких секунди. Чиме се дайе званично покриће и зелено свѣтло (несавѣстним) учитељем и наставником сузбияти и обезхрабривати његову употрѣбу међу ученицима.

На жалост, свѣстно обмањивање дѣце о намѣни аориста нѣйе йедино койе се спроводи у настави нашега йезика. Йош већа обмана дѣце йе да у званичном срПском йезику постойи седам падежа. Истина йе другачия, у йедини постойи само шест, док у множини постойе найвише четири.

Морам овдѣ рећи да у нам найближих йужнословенских йезицих, у бугарском и у македонском нема ни трага од ограничења значења и употрѣбе аориста само на догађайе из непосрѣдне прошлости. А нема ни у лужичко-сербском. Штавише, нѣйе ми познато да у ма койем другом европском йезику (ни у словенском ни у несловенском) постойи глаголско врѣме чия йе употрѣба ограничена на непосрѣдну прошлост (неколико секунди, или у найбољем случайу, неколико минута). Ово йе само наша посебност, од долазка на власт Йосипа Броза и његових комуниста. На овай начин, створено йе оправдање за протѣривање аориста из друштвенога живота (новина, телевизийе, службене и явне употрѣбе и слично), пошто се тамо рѣтко говори о оном што йе се догодило неколико минута (или секунди) прѣ тренутка говора.

Потрѣбно йе рећи да у србских нарѣчйих не постойи ограничење аориста на непосрѣдну прошлост. Тамо гдѣ йе аорист и данас у значайной употрѣби (а то су прѣ свега сеоске срѣдине), аорист йе чест управо зато што нема вѣштачких врѣменских ограничења у његовом коришћењу.

Као примѣр ћу навести мой боравак на слави у Шумадийи, у гружанском селу под планином Рудник, октобра 2018. За неколике часове боравка на слави, од око петнадест гостийу чуях наймање 42 примѣра употрѣбе аориста (толике их стигох прибѣлежити). Од тога само неколицина се односаше на догађайе из непосрѣдне прошлости (рецимо, када десетогодишње дѣте, родом из Крагуйевца рече другоме дѣтету „паде ти ябука“). Сви остали бѣху о догађайих из ранийе прошлости, неки и од прѣ тридесет и више година.

  1. Разлози непожељности употрѣбе аориста и његовога прогона

Општи закључак за све крайеве Србийе (и Црне Горе) койе имах прилике обићи йе да йе употрѣба аориста у разговорном йезику знатно чешћа у људи с нижим образовањем него ли у људи с вишим. Исто тако йе примѣтно да у људи истога степена образовања аорист више користе људи живећи на селу него ли становници оближњега града. Очигледно йе да се овдѣ не ради о спонтаной появи одумирања аориста, него се ради о циљаном и смишљеном подухвату, наметаном с врха. На основу ранийега већ закључисмо да управо йезичка политика у образовних и других државних установах и у явних гласилах доприноси прогону аориста из йезика, обезхрабривањем његове употрѣбе и поистовећивањем исте с „неписменошћу“, „просташтвом“ и „некултуром“. Друго питање йе од када йе се кренуло с оваквом политиком. Нема назнак да йе то било прѣ 1945. године, односно прѣ долазка Комунистичке партийе и Броза на власт. Нѣсам нашао знакове нетрпѣљивости према аористу у Краљевинах Србийи и Йугославийи.

Аорист йесте био донекле запуштен у нашой йезичкой науци прѣ 1945, а нарочито тумачење разлике његовога значења у односу на значење осталих прошлих глаголских врѣмена, прѣ свега без ясне разграничености од тзв. перфекта (чак ни у одличной граматици Стояна Новаковића из 1894. нема помена разлике у значењу на основу доживљености), али о његовом свѣстном прогону у то врѣме не може бити говора (управо користећи се недовољном разграниченошћу аориста од тзв. перфекта у йезичкой науци прѣ 1945, каснийи Брозови комунистички йезикословци покушавайу (и успѣвайу) потпуно замѣнити аорист тзв. перфектом у явном животу).

Вратимо се на разлоге прогона аориста, односно његове политичке неподобности.

  1. Главним разлогом сматрам покушай изйедначавања йезика у Срба и Хрвата. Као што већ могасмо видѣти у овом раду, у кључних мѣстах Хрватске (Загреб, Рийека, Сплит, Дубровник, Вараждин, али и Брозов завичай, Загорйе и Кумровец) аорист йе непостойеће глаголско врѣме. Изйедначавање йезика у Срба и Хрвата йе лакше постићи одучавањем Срба од аориста него ли подучавањем Хрвата његовой употрѣби (койи йе великой већини Брозових сународника био стран). Пошто су кључни људи комунистичке врхушке на челу с кумровачким браваром из крайева гдѣ аориста нема у народном говору, не изненађуйе што су спроводили политику сузбияња им странога глаголскога врѣмена. Уз то, будући веома ненаклоњени србскоме народу, разумљиво йе што им йе аорист, тако чест у Срба а рѣдак у Хрвата, био тако мрзак. Ово йе потврђено ставом Александра Белића изнетим у његовой граматици из 1933, гдѣ се залаже за ограничење и сузбияње употрѣбе аориста, управо из разлога што „део народа нашег“ аорист користи врло мало или га уопште не користи (при чем се очито мисли на велику већину Хрвата).
  1. Додатним разлогом нетрпѣљивости комунистичке врхушке према аористу сматрам његову изузетно честу употрѣбу у црквених књигах, и у црквеном животу уопште, како у СПЦ тако и у Католичкой Цркви (што йе разумљиво, йер су црквене књиге биле прѣвођене у врѣме када йе аорист био основно прошло глаголско врѣме у народу). Можемо само замислити колико йе тадашњега комунисту аорист (тада свуда присутан у Србийи) подсѣћао на њему омражену и по њем назадну Цркву!
  1. Додатни разлог комунистичке нетрпѣљивости према аористу, макар у ранийем раздобљи, када им йе Стаљин био „Божанство“, би могло бити непостояње аориста у руском йезику (као што већ наведох, тамо га користи само Руска Православна Црква). Прогоном аориста бише се тадашњи Стаљинови обожаваоци и йезички могли приближити свойему узору.
  1. Прогоном аориста из србско(хрватско)га йезика се вѣштачки повећава разлика у односу на македонски йезик (у македонском йезику сузбияње употрѣбе аориста нѣйе било спровођено). Познато йе да йе стање употрѣбе и значење аориста у србском и у македонском йезицих прѣ 1945. било доста слично, ако не истоветно.

Аорист йе ипак, и у врѣме комунизма подношен у књижевности, гдѣ йе писцу била допуштена извѣстна умѣтничка слобода, па у том свѣтлу трѣба гледати на његову мѣстимичну употрѣбу у Србийи на споменицих посвећених жртвам НОБ-а.

Поставља се питање, како се у йезикословачких круговах оправдава политика изкорѣњивања аориста и забрана његове употрѣбе у явном животу? Поред сужења његове употрѣбе на догађайе „непосрѣдно прѣд тренутком говора“, и помоћу такозваних йезичких „стилова“ (начина). Тако, на примѣр, постойе „новинарски стил“, койим су обавезни писати новинари, и „научни стил“, и посебан стил за службену употрѣбу, и у свих њих йе аорист непожељан. Аорист йе дозвољен у „сељачком“, или у „уличарском“ стилу. Суштински, помоћу йезичких „стилова“ йе постигнуто да се граматика насилно промѣни и сузи, из койе су избачена некумровачка глаголска врѣмена, те тако сада суштински имамо посебне граматике за новинаре, школство, и државну управу, и посебне за књижевнике, или за обичан народ. Као што видимо, помоћу „йезичких стилова“ йе на мала врата уведена забрана употрѣбе аориста и тиме они служе као срѣдство за његово изкорѣњивање и прѣобликовање нашега йезика по загорском узору.

Разумнo йе на друге се угледати у знању, а не у незнању. Поставља се онда питање зашто се на Загорце не угледамо у познавању множинских падежа (у њих постойе свих шест, а не само четири као у нас) него су ни узор само у непознавању прошлих глаголских врѣмена?

А сада мало „Шта би било када би било“. На шта би наш йезик данас личио да су комунисти државну политику према прошлима глаголскима врѣменима били примѣњивали и према падежима? Како би изгледао наш йезик када би се (коси) падежи забранили у „новинарском“, у „научном“, или у „званичном“ стилу?

На свеучилиштих би се учило како йе именитељни падеж свеобухватан и свезначећи, а како су сви остали непотрѣбни и сувишни. Наставници бише данас исправљали дѣцу када год употрѣбе ма койи падеж различит од именитељнога, на примѣр, наставник би рекао ђаку: „Нѣйе правилно рећи ‘У школи сам’, правилно йе рећи ‘У школа сам'“.

Послѣ шестдесет година прѣваспитавања падежи бише се у градовах найчешће могли чути на пияцах, као што йе данас случай с аористом. Падеже бише користили поглавито сељаци, „глупаци“, „простаци“ и „примитивци“. То би им био знак распознавања.

Образовање и „култура“ би се показивали и доказивали некоришћењем падежа. Људи бише се дичили њиховом непознавањем. Говорило би се: „Ма пусти он. Он йе чобанин, он користи падежи“. Људи бише нас са чуђењем питали „Зашто користиш падежи? Зашто не говориш нормално, као сав нормалан свѣт?“

А зашто се ипак политика примѣњивана према прошлима глаголскима врѣменима нѣйе била примѣњивала и према падежима? Одговор йе прост: у Хрватской су се 1945. користили падежи, чак и више него што су се користили у Срба, и друг Йосип Броз Тито, наша „љубичица бѣла“ йе користио падеже. Због тога се не прогањайу.

  1. Додатак: Примѣр двейу књига сличне садржине, прве из 1934, и друге из 1966.

Однос (послѣратне) власти према аористу найбоље се може одсликати примѣром двейу књига сличне садржине, прве издате 1934. године (у врѣме Краљевине Йугославийе), и друге издате 1966 године.

Прва, „Српско-бугарски рат 1913 године„, написана пуковником Милутином Лазаревићем и издата Српском Књижевном Задругом, описуйе борбе у Македонийи између србске и бугарске войске током Другога Балканскога рата. Пуковник Лазаревић, вѣроватно и сам учестник описаних борби, врло богатим и живим йезиком описуйе догађайе. Његов йезик, прѣпун аориста, имперфекта и давнога прошлога врѣмена нѣйе сухопаран, него њиховом чаролийом и природношћу свойим читатељемъ дочарава борбе у Македонийи, койе као да се догађайу испрѣд читатељевих очийу. Ево малога примѣра из књиге:

Батаљон одмах поседе ровове на том крилу, а тамошњи делови V пука и митраљеско одељење рокираше се у десно и пойачаше посаду на десном крилу, ближе йарузи, према коме наступаше йедан од двайу батаљона бугарског 14. пешадийског пука, поравнат са другим койи већ увелико нападаше део Шаренковца окренут њему. Команду над трупама из оба пука, койе сада сачињаваху десно крило Моравске дивизийе I позива, примио йе командант I пука, пуковник Душан Туфегџић.

Друга књига, под називом „Битка на Дрини 1914.“ йе написана умировљеним генералом краљевске Йугословенске войске Ђорђем Лукићем и издата йе Брозовим Войноиздавачким заводом 1966 године. Дѣло генерала Лукића йе далеко обимнийе, и описуйе борбе на Дрини, Сави и око њих, вођене између србске и аустроугарске войске. Обе књиге описуйу догађайе койи су се догодили са размаком од око годину дана. Иако дѣла описуйу врѣменски веома блиске догађайе, йезик ових дѣла йе веома различит, до мѣре да читаоцу неупућену у йезичку политику изгледайу као да су писане разними йезики. Књигу прочитах, и на њених око 420 страна сачинитељ нѣйе употрѣбио нити йедан йедини аорист (а камо ли имперфект). Књига се тешко чита, прѣ свега због неприродна, йеднолична, сухопарна и досадна йезика, койи по свем подсѣћа на йезик разних комунистичких партийских Конгреса и пленарних сѣдница. Ево малога примѣра из књиге:

Пешаци су отворили паклену ватру у правцу ове батерийе. Убрзо се увидела грешка и ватра йе прекинута. Рањенике койи су с нестрпљењем очекивали да се доврши понтонски мост захватила йе паника. Лако рањени су потрчали найближем понтону и толико га напунили да се овай преврнуо. Настало йе дављење у Сави и запомагање. Ово йе погоршало морал код войника и они су напуштали строй и трчали ка мосту койи се под све већим оптерећењем све више рушио.

Статистици двейу књига са слѣдеће слике додайем и статистику треће, написане Димитрийем Петровићем, войним старешином и учестником борби за ослобођење Топлице у рату 1877-1878. Она се од првих двейу донекле разликуйе по начину писања, пошто укључуйе и личне доживљайе писца. Но, и поред тога се од дѣла пуковника Лазаревића не разликуйе значайно по учестаности аориста и садашње-прошлога врѣмена.

Важно йе напоменути да йе у прве двѣ књиге учестаност аориста знатно подцѣњена, због ранийе наведене появе немогућности разликовања аориста и садашњега врѣмена у трећем лицу йеднине у многих глагола (што наведох и за народне пѣсме сакупљене Вуком Караџићем).

Поставља се питање, како йе могуће да неко ко йе рођен у Србийи 1886. године, напише књигу од око 420 страна у койой има на тисуште употрѣбљених прошлих глаголских врѣмен, а не употрѣби нити йедан аорист? Овоме питању ћу посветити остатак овога одѣљка. У циљу проучавања прочитанога дѣла, на 15 насумично одабраних стран прѣброях све употрѣбе (придѣвскога) прошлога врѣмена. Имаше их укупно 251, или просѣчно 16,733 по страни. Што би значило да йе очекивано да их у цѣлом дѣлу има около 7028. Циљ овога йе срачунати вѣроватноћу да неко без било каквога йезичкога спутавања напише дѣло оволика обима а да не употрѣби нийедан аорист. А зато ни йе потрѣбнa учестаност аориста у йезику писца. Пошто то не можемо тачно знати, узећемо да йе она врло мала, само 1%. Односно да писац Лукић у неспутаном говору од 100 примѣра прошлих глаголских врѣмен употрѣби само 1 аорист (или имперфект). Пошто йе познато да йе до 1945 године учестаност аориста у Србийи била далеко већа, и да йе штавише по селах и мањих мѣстах аорист найвѣроватнийе био найчешће коришћено глаголско врѣме, мало йе вѣроватно да йе у йезику генерала Лукића аорист био заступљен са мање од йеднога постотка (штавише, вѣроватно йе био далеко чешћи, обзиром на тадашње стање у народу).

Проста рачуница дайе: (1. -0.01) ^ 7028, што дайе  2.1093Е-31. , илити 2.1 * 10 ^ -31.

Прѣведено на србски, вѣроватноћа за тако нешто йе бесконачно мала (реда величине 10 на – тридесет први степен), односно може се слободно узети да йе йеднака ништици. Као што видимо, статистички йе немогуће да би неко ко аорист користи макар йедном у 100 случайева написао дѣло са чак 7028 примѣра прошлога глаголскога врѣмена без ийеднога аориста. Чиме йе доказано да йе овдѣ дошло до свѣстнога спутавања или самоспутавања (на англо-срПском би се то рекло „цензура“ и „самоцензура“).

Питање се сада своди, ради ли се овдѣ о спутавању (издавачем) или о самоспутавању (писцем), или о обойих?

Мойе мишљење йе да йе мало вѣроватно да се овдѣ ради (само) о самоспутавању, односно само о свѣстной тежњи писца не користити аорист. Йер, у његово врѣме, када су радови писани или руком или на писаћем стройу, било йе теже исправљати уочене грѣшке него данас, па се чини мало вѣроватним да писац живећи у србской срѣдини гдѣ йе аорист био сасвим обично глаголско врѣме у простом народу, напише толики рад а при том се нигдѣ не „прѣвари“ и ненамѣрно га употрѣби при писању дѣла. Због тога потпуно одсуство у дѣлу основнога глаголскога врѣмена у Срба до 1945 сматрам исходом рада самога издавача, Войноиздавачкога завода, иначе установе Брозове ЙНА, за койу сви знамо да йе била под яким утицайем идеологийе комунизма.

Двѣ чињенице додатно говоре томе у прилог:

-књига йе издата тек 1966 г, три године послѣ смрти сачинитеља (1963), па су државни йезички цензори имали више него довољно врѣмена очистити дѣло од свих аориста.

-у самом дѣлу су наведена имена петорице људи учествуйућих у надзору и прѣправках његове садржине. Имена нећу наводити, само њихова улоге. Йедан од њих имаше улогу „редактора“, други „лектора“, трећи „техничкога уредника“ а четврти и пети „коректора“ (шта год све ове стране рѣчи значиле).

Йош нешто, врло важно. Неко би могао рећи да писац нѣйе користио аорист зато што нѣйе сам доживѣо наведене догађайе (познато йе да се аорист првенствено користи за навођење доживљених радњи у прошлости, мада се користи и у приповѣдању када се недоживљена радња жели прѣдставити као доживљена). То нѣйе тачно, писац сам наводи да йе учествовао у тешких борбах на Мачковом Камену, гдѣ йе заповѣдао артиљерийском йединицом. Овим борбам йе посвећен велики дѣо дѣла, али ни ту нема аориста, као ни другдѣ.

Йош йедна мала занимљивост, у дѣлу генерала Лукића нађох 23 примѣра давнога прошлога врѣмена (рецимо, „…коя йе већ била одступила„). Изгледа да йезичко спутавање нѣйе важило за ово глаголско врѣме.

Ово ми се чини разумљивим, йер се давно прошло врѣме користи и у хрватском Загорйу, Брозовом завичайу, за разлику од аориста и имперфекта, койих тамо нема већ дуго.

Закључак: чини се мало вѣроватним да за неприродно одсуство аориста у дѣлу генерала Лукића нѣйе (су)одговорна война комунистичка цензура Брозове СФРЙ. Такође, сасвим йе могуће и да йе сам генерал Лукић свѣстно избѣгавао аористе како би повећао изгледе да његово дѣло буде прихваћено за издавање комунистичкими властими.

  1. Укратко о имперфекту

Политика спровођена у нашой земљи од 1945. према имперфекту йе потпуно иста као према аористу, и ово глаголско врѣме йе непожељно у явном животу, и настойи се искорѣнити. Али, у односу на аорист постойи извѣстна разлика. Имперфект йе, на жалост, и прѣ 1945. године у многих крайевах Србийе био рѣдак. За разлику од аориста, имперфект йесте био у одумирању у великом дѣлу Србийе (мада йе у пойединих крайевах Србийе и Црне Горе био у широкой употрѣби, а понегдѣ йе и данас). Због тога йе нагласак овога рада на аористу, йер се овай, иако будући врло широко заступљен у народу, из политичких разлога жели насилно уклонити из йезика.

Ипак ћу овдѣ покушати навести гдѣ се у нашем йезику йош може чути имперфект.

Често се на мрежи може прочитати да йе имперфект у употрѣби у Црной Гори, нарочито у њеном йужном дѣлу. На основу свойега искуства, морам рећи да йе стање употрѣбе имперфекта у Црной Гори врло жалостно. У градовах попут Подгорице имперфект се може чути врло рѣтко, или никако. Чак га ни старийи становници градских срѣдина не користе. Имперфект се чуйе по селах, прѣтежно у Старой Црной Гори (четири нахийе), и његови корисници су старийи људи, углавном они койи су мање образовани (исти они койи тако често користе и аорист). У омладине се имперфект тешко може чути (осим можда облика „бияше“), чак ни међу оними што живе на селу. Морам признати да я у Црной Гори никада нѣсам чуо имперфект од особе млађе од 40 година. Не користе га чак ни они млађи чийи старийи укућани користе ово врѣме. Што све ясно говори да за двадесет-тридесет година ни у Црной Гори неће бити никога ко ће користити имперфект.

Имах прилике, мада рѣтко, чути имперфект и по селах гружанскога края у Србийи, опет у говору старийих људи. Рецимо „Он викаше“ или „Он свашта доживљаваше„.

У йужной Србийи йе имперфект знатно жилавийи. Навешћу примѣр града Врања и околине. Тамо се имперфект може чути свуда. Не само на селу, него и у срѣдишту града, и на улици, и у породичном дому. Може се чути не само у говору старийих људи, него и међу омладином. Чак се нерѣтко могу чути и високообразовани људи како у разговорном йезику користе имперфект (рецимо, чух йедном приликом судийу како у друштву рече „Мой брат се дружеше с …„; име судийе наравно нећу спомињати, како он због тога не би сносио послѣдице).

Без обзира што се имперфект у йужной Србийи за сада некако држи, дугорочно йе његова судбина иста као и судбина имперфекта у Црной Гори или аориста у обейу државах. Оба глаголска врѣмена су политичком одлуком у врѣме Броза осуђена на смрт, и мали су изгледи да ће се одлука промѣнити и да ћейу она у таквих условах успѣти преживѣти.

  1. Необходне мѣре за очување прошлих глаголских врѣмена као дѣла духовнога наслѣђа

Основни прѣдуслов за очување аориста йе одбацивање свих комунистичких мѣра койими би сужено његово значење само на радње извршене „непосрѣдно прѣ тренутка говора“. Без враћања на његово право значење и одбацивања накнадних злонамѣрних и свѣстних ограничења никакав напрѣдак се не може постићи. То йе прѣдуслов свих прѣдуслова.

Такође йе потрѣбно ясно разграничити значења свих прошлих врѣмена, како би се тачно одредило койе чему служи (као што йе у найвећой мѣри случай с падежима), и йош важнийе, койе чему не служи (како би се избѣгла неписмена тарзанска употрѣба искључиво йеднога од прошлих врѣмена у сваком могућем случайу, и тамо гдѣ трѣба, и тамо гдѣ не трѣба). При том би могло бити веома користно угледати се на њихову употрѣбу у раздобљу од ослобођења од Турака па све до долазка комунистичке партийе на власт. Сматрам и да би при њиховом враћању у явна гласила и у службену употрѣбу било врло користно угледати се на нам сродне йезике македонски и бугарски, у койих се аорист слободно користи у явних гласилах и у службеной употрѣби.

Врх наше йезикословне науке мора прихватити чињеницу да друга Броза већ дуго нема, мора се помирити с чињеницом да су два и два четири, а не пет, те мора одустати од досадашње политике сузбияња употрѣбе аориста и осталих неброзовских глаголских врѣмена, наслѣђене из раздобља комунизма. Потрѣбно йе такође да йезички уредници (лектори) и уредници разних явних гласила прекину с прогоном аориста и почну га употрѣбљавати тамо гдѣ му йе мѣсто.

Потрѣбно йе описменити учитеље, наставнике и професоре србскога йезика правилной употрѣби свих прошлих глаголских врѣмена, како дѣци у школах не би више наметали тарзански начин њихове употрѣбе, што се данас већински чини. Затим йе то исто потрѣбно учинити и с уредницима явних гласила и с новинарима.

За сва три прошла глаголска врѣмена данас непожељна у явной употрѣби (аорист, имперфект, давно прошло) йе необходно одредити њихова „безбѣдна уточишта“, односно увести области њихова значења и употрѣбе гдѣ у явних гласилах не могу и не смѣйу бити замѣњени тзв. перфектом. У овом бисмо се трѣбали угледати на заштиту претерита у нѣмачком йезику, односно на мѣре койе поводом тога прѣдузимайу Нѣмачка, Аустрия и Швайцарска. За аорист прѣдлажем обавезу новинара користити ово врѣме при описивању догађая койе йе лично доживѣо, или када извѣштава с лица мѣста.

Потрѣбно йе прѣдузети мѣре за разбияње прѣдрасуда из врѣмена комунизма, койими се говорници аориста ниподаштавайу и омаловажавайу и његова употрѣба поистовећуйе с необразованошћу, примитивизмом, некултуром, заосталошћу, и слично (видѣти мой поговор о „Жикиной династийи“).

Аорист над тзв. перфектом има двѣ прѣдности. Прво, облици аориста су у найвећем бройу случайева краћи од облика брозовскога придѣвскога врѣмена, чиме йе њихова употрѣба економичния. Друго, облици аориста (будући да се ради о правом глаголском врѣмену) не разликуйу полове, као што йе случай с придѣвским садашње-прошлим врѣменом. Ова особина га чини погоднийим за разне службене образце.

На примѣр: боље, краће, яснийе и читљивийе би било користити у образцих „заврши“ него „завршио (-ла)„, и слично.


Коментари (8)

  • Небојша Бабић

    Одличан чланак, Невски!
    Све похвале за смелу претпоставку и темељиту анализу.

    Одговори
  • Небојша Мићић

    Поштовани колега Невски,
    морам признати да ми је ово Ваше пишание уз ветар (противу Вука) занимљиво, иако се с њим не слажем. И радо прочитам Ваше текстове. Међутим, никако ми није јасно, ако већ користите стара писмена (ѣ, й, я), зашто то онда не радите доследно, па избаците из употребе јотоване знаке љ и њ? Уместо њих би требало писати ня и ля, односно не и ле, итд, већ према месту у речи.

    Срдачан поздрав
    Небојша Мићић

    Одговори
    • Александар Невски

      Поштовани Небойшо Мићићу.

      У праву сте, недослѣдан сам, тако бих трѣбао писати. И сам размишљах више пут о том, али се ипак задржах на достигнутих одступањих од званичнe бечкe ћирилице. Многим йе и ово прѣвише од мене.
      Я се ипак уздам у изграђену трпѣљивост нашега народа. Ако им не смета постояње чак трийу срПских писама, не видим зашто бише им сметала писмена мноме коришћена.

      Збуњен сам Вашим помињањем Вука Стефановић-Караџића. Не видим какве везе он има с прѣдметом овога чланка – прогоном аориста комунистими.

      Одговори
      • Небојша Мићић

        Поменух мог земљака ромог Вука споради старе ортографије и деклинација којих се придржавате. А што се тиче средишње теме текста, аориста, ту сам највећим делом с Вама сагласан. Мада мислим да је претеран закључак како су комунисти декретом протерали аорист, тешко да би то било изводљиво у толикој мери. Биће да је пресудан чинилац природног одумирања…

        Одговори
        • Александар Невски

          „Биће да је пресудан чинилац природног одумирања“. Хоћете ли рећи да йе с доласком комунистов на власт аорист од найчешће коришћенога прошлога врѣмена у Србийи за кратко врѣме сам од себе нестао из явне употрѣбе? И ви то називате „природним одумирањем“?
          То што ви пишете ми личи на сличне тврдње Турака како йе „изненадна“ смрт 1.5 милиона Йерменов почетком 20. вѣка у ствари само њихово „природно одумирање“. Сироти Турци су само палили огње, повлачили обараче, тѣрали стотине тисушт људий у пустињу, али с њиховом смрћу наравно немайу никакве везе.
          А можда йе и Ясеновац био само „природно одумирање“?

          Одговори
  • Милан Миленковић

    Поштовани,
    У склопу општег …….. свега што је било вредно у нашој историји, „патриЈоти“ су на нишан узели, и то одавно, и несрећног Вука Караџића. Кажу: упропастио је српски језик. Уместо дивног славјаносербског, који је говорило око 2% становнишва, као еталон је узео народни језик, језик чобана и ратара.
    Славјаносербским се служио безначајан број људи и то махом у службеној коресподенцији, исто као што данас поп служи на црквенословенском, али, кад изађе из цркве, не наставља да га говори, већ се враћа на чобански.
    Ко је читао „Успомене јањичара“ од Констанина Михајловића, које су писане у 15. веку, или Мемоаре Симеона Пишчевића, аустријског официра из средине 18. века, запазиће да су писали народним језиком, што значи да је писменост у Срба и пре Вука имала народну варијанту, односно да он ништа није измислио, већ је само стао на одређено становиште.
    Његош је писао Лучу на славјаносербском, али сумњам да је тај језик користио за разговор са сердарима и војводама, а поготову са обичним народом. Горски вијенац, као и цела наша епика, написани су народним језиком; на славјаносербском, који је рогобатан и немузикалан, тако нешто би било немогуће. Ни највећи идиот не може да замисли Филипа Вишњића како гуди у хексаметру, на славјаносербском. То, наравно, важи и за лирику. Сем Луче, не могу да се сетим ма и једног значајнијег књижевног дела на славјаносербском.
    Оно што је вештачко, увек устукне пред оним што је органско. Није Вук измислио народни језик, као што рекох, већ је народни језик потиснуо вештачки и прекомпликовани славјаносербски.
    Стално „патријотско“ сиктање на Вука Караџића је део матрице: чувари, кобајаги, традиције, „срБски десничари“, под плаштом родољубља, заправо поништавају српску традицију, не разумевајући да су и морални кодекс, и језик српског народа, као и вредносни систем, далеко старији и од Вука, и од 27-ог марта, и од комунизма и да се историја одвијала тако како се одвијала, јер је тако морало бити, а не зато што Срби нису имали данашњу десничарску памет.

    Милан Миленковић, цитат

    Одговори
    • Александар Невски

      Милане Миленковићу, лупате глупости. Чланак је писан србским а не славяносербским йезиком. Ви очито и не знате шта йе славяносербски. Нѣсмо сви ми чобани из вашега Тршића, па ни из вашега Беча. Има не и с других страна. И много ме заболе за вашега Вука, вашега Копитара, и Тита приде.

      Одговори
    • Александар Невски

      „историја“, „патриЈоти“, „нишан“, „еталон“, „коресподенција“, „Мемоари“, „официр“, „варијанта“, „епика“, „немузикалан“, „идиот“, „хексаметар“, „лирика“, „органско“, „прекомпликовани“, „матрица“, „традиција“, „морални“, „кодекс“, „систем“, „цитат“

      Мало боље погледах писанийe нашега заговорника „народнога“ срПскога йезика. И гле чуда, нађох чак 21 страну рѣч. Уколико се не ради о тежком непознавању сопственога йезика, ради се о великом лицемѣрйу. Пљуйе по других што се не држе Тршића и Беча, а сам пише на мѣшавини енглескога, срПскога, латинскога и турскога. Поштовани Милане, прво потражите балване у свойем оку, па онда трн у туђем.

      Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top