Aorist kao psovka

Sačinitelj: Aleksandar Nevski

Treće izdanje, 25.11.2018.

Aorist kao psovka

Značenje aorista (s naglaskom na razlikah od značenja ostalih prošlih vrѣmena), stanje upotrѣbe u raniйem i današnjem srbskom йeziku i razlozi njegove političke nepodobnosti odnosno progona iz яvnoga života

1. Aorist u savrѣmenom srbskom йeziku

Aorist йe йedno od četirйu prošlih glagolskih vrѣmena u našem йeziku (za one koйi ne znaйu ili nѣsu sigurni šta йe aorist, to su glagolski oblici u primѣrah iz narodnih pѣsama “svi йunaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše” ili “sinu munja na časne verige“). Aorist йe u srbskih narodnih pѣsmah veoma zastupljeno prošlo glagolsko vrѣme, šta više naйčešće. Isto tako йe manje-više i s cѣlokupnom našom književnošću. Slobodno se može reći da se srbska književnost ne može zamisliti bez aorista, koйi йe od prošlih glagolskih vrѣmena njen kamen temeljac.

Ali, danas se aorist vrlo rѣtko može čuti i vidѣti na televiziйi, radiйu, u novinah, u izdavaštvu a naročito u zvaničnoй, poslovnoй, državnoй, ili u ma koйoй drugoй službenoй upotrѣbi. Zbog toga mnogi smatraйu da йe aorist danas arhaičan glagolski oblik, glagolsko vrѣme u nestaяnju. Postavlja se pitanje, kako йe se dogodilo da aorist u dvadesetom vѣku naprasno počne nestaяti?

Prѣ nego što pokušam dati odgovor na ovo pitanje, moraću napraviti mali osvrt na značenje aorista, njegovu povѣst i stanje njegove upotrѣbe u Srba kroz vѣkove.

Napominjem da se u ovom radu ne bavimo tvorbom aorista, йer йe ona obrađena na mnogih drugih mѣstah.

2. Značenja aorista i pridѣvskoga sadašnje-prošloga vrѣmena (takozvanoga perfekta), s naglaskom na ih razlikah

Za razumѣvanje značenja dvaйu vrѣmena i razlika njihovih dvaйu značenja potrѣbno йe prvo razumѣti poйmove radnje i stanja, odnosno činjenice.

Na primѣr, kada kažemo “Naša йezička nauka йe propala“, mi ne govorimo o samoй radnji propadanja йezičke nauke, nego iznosimo činjenicu, navodeći stanje u koйem se naša йezička nauka sada nalazi. Isto tako u primѣru “Noga propade kroz natruo pod“, se ne govori o stanju u koйem se noga nalazi, nego o samoй radnji propadanja. Ali, ako bismo rekli “Noga йe propala kroz natruo pod“, govorili bismo o stanju poslѣ radnje propadanja, o stanju u koйem se noga sada nalazi, ili u koйem йe se nalazila nekada u prošlosti.

A sada malo složeniйi primѣr, proučićemo dvѣ slične tvrdnje, ali izražene dvoma različitima vrѣmenima.

“Voйnici zapališe kuću. Zahvaćeni ognjem, tavanica i krov se urušiše.” – ovo йe primѣr u aoristu. Vidimo da se navode dvѣ radnje, paljenja kuće i urušavanja krova, redom koйim se i odigravaйu.

A zatim odgovaraйuće, ali u pridѣvskom vrѣmenu (tzv. perfektu).

“Voйnici su zapalili kuću. Zahvaćeni ognjem, tavanica i krov su se urušili.“- Sada se navode dva stanja, odnosno činjenice, i to redom koйim se odigravaйu prѣdhodeće im radnje.

A sada ključni dѣo ovoga primѣra, izvršićemo mali йezički ogled. Šta bi se dogodilo ako bismo u gornjih primѣrah prvim i drugim rѣčenicam zamѣnili mѣsta? Йel bi se značenje promѣnilo, i u koйoй mѣri?

Prvo pogledaйmo šta se dobiя ako bismo zamѣnili mѣsta rѣčenicam u primѣru sa tzv. perfektom.

“Zahvaćeni ognjem, tavanica i krov su se urušili. Voйnici su zapalili kuću.” – Zamѣnom mѣsta se prvo navodi kasniйe (urušavanja krova), pa se potom navodi raniйe započeto stanje, odnosno činjenica (paljenja kuće), koйim se obяšnjava uzrok prvoga stanja. U ovom primѣru zamѣnom mѣsta čitalac imaйući iole osѣćaя za značenje glagolskih vrѣmena ne bi bio zbunjen, bilo bi mu potpuno яsno šta йe uzrok a šta йe poslѣdica, odnosno redoslѣd i značenje primѣra ne biše došli u pitanje.

Ali, šta bi se dogodilo ako bismo zamѣnili mѣsta rѣčenicam s aoristom?

“Zahvaćeni ognjem, tavanica i krov se urušiše. Voйnici zapališe kuću.” – U ovom slučaйu, čitalac (ili slušalac) bi vѣrovatno bio zbunjen. Zbog redoslѣda dveйu radnji, vѣrovatno bi pomislio da voйnici pale drugu kuću, i to tek kada йe prva bila izgorela i urušena.

Kao što vidimo, zamѣna mѣsta rѣčenicam u gornjih primѣrah ne ostavlja iste poslѣdice ako se radi o aoristu i ako se radi o tzv. perfektu. Poslѣdice zamѣne su u slučaйu aorista daleko veće. Zašto йe tako? Zato što se aoristom, kao što već navedoh, naglasak stavlja na radnju u prošlosti, te njihov redoslѣd u izlaganju mora odgovarati redoslѣdu samih radnji, dok se takozvanim perfektom navode činjenice, odnosno stanja, što ne zahtѣva obavezno navođenje u određenom redoslѣdu.

Čitaoci vѣrovatno primѣćuйu da rѣči “perfekt” više puta prišivam pridѣv “takozvani”. Sada ću obяsniti zašto to činim. Razlog йe što ovome glagolskome vrѣmenu, obzirom na njegovo značenje, mnogo više priliči  naziv sadašnje-prošlo vrѣme (ili na stranom йeziku “prezent-perfekt”), nego li naziv prošlo vrѣme (perfekt). Upravo tako se ovo vrѣme i naziva u bugarskom йeziku, koйe manje-više ima isto značenje kao u srbskom (bar kakvo йe bilo do 1945).

Evo i nekolikih dokaza:

Vѣruйem da smo svi mi mnogo, mnogo puta bivali u prilici čuti kako neko, na primѣr u pošti, opštini ili u ma koйoй drugoй ustanovi kaže službenome licu: “Došao sam da …“. Pri tom govornik ne misli na dolazak od prѣ godinu ili mѣsec dana, ili na йučerašnji dolazak. On misli na svoй dolazak upravo sada. Йezikoslovci biše rekli da йe ovo “Došao sam” primѣr prošloga vrѣmena (perfekta), ali kakve ovo ima veze s prošlošću? Nema nikakve, baš nikakve, ima isključivo sa sadašnjošću. “Došao sam (ovdѣ)” u ovom primѣru znači “Tu sam (sada)“, a ne “Tu sam bio raniйe“.

Isto tako йe i u vrlo sličnom primѣru kada osoba došavši u яvnu ustanovu ili pozvavši telefonom kaže sagovorniku “Htѣla/htѣo sam pitati…“. “Htѣla sam” se ovdѣ odnosi isključivo na sadašnjost, a ne na prošlost. Ovakve primѣre čuяh stotinami puta. Slični primѣri su, takođe prilično česti i svim nam poznati, iz uličarskoga govora
“Šta me gledaš? Šta si zinuo?” i “Zašto stoйite, šta ste se ukipili?” Ni u ovih slučaйih (zinuća i ukipljenja) se ne radi o prošlosti nego isključivo o sadašnjosti. A nas naša йezička “nauka” uči da йe sve ovo “prošlo vrѣme”!

Evo što o značenju prošlih glagolskih vrѣmena piše Stoяn Novaković u svoйoй Gramatici iz 1894 (i 1902 godine). Tu se яsno vidi da naš poznati йezikoslovac perfekt smatra sadašnje-prošlim vrѣmenom (Stoяn Novaković йe bio йezikoslovac, istoričar, ministar u više Vlada, a йednom čak i Prѣdsѣdnik Vlade Kraljevine Srbiйe).

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0_(1894)

“U kazivanju onoga što йe prošlo, može se imati obzira ili na različito traйanje ili samo na prošlost. Tako se glagolska radnja izvršena u prošlosti može obeležiti s pogledom na traйanje kao svršena u nekom ograničenom prostoru vremena (govorih), ili kao nesvršena, traйna, bez ograničenog prostora u vremenu (govorah). Može se pak, bez obzira na traйanje, gledati pokazuйe li se radnja prosto kao prošla u onaй mah kad se o njoй govori (govorio sam), i to йe prošasto od skora ili sadašnja prošlost; ili se radnja hoće pokazati kao prošla ne u onaй mah kad se o njoй govori, nego daleko pre toga, u prošlosti (beйah govorio ili bio sam govorio), i to йe prošlost odavna, ili davnašnja prošlost.

Kad li se, bez obzira na traйanje, hoće neka radnja pokazati prosto kao prošasta u onaй mah kad se o njoй govori, kao sadašnja prošlost, onda se uzima vreme prošlo (perfekat), upravo rečenica sastavljena iz sadašnjega vremena glagola biti (sam, si, itd.) i prošastoga prideva potrebnoga glagola. Glagol biti kao spona može se izostaviti.

Ovo tumačenje obadva ova složena prošla vremena, na kome smo se sad zaustavili odstupivši u svemu od onoga u dosadašnjim izdanjima ove knjige, potvrđuйe se i kad se sastav njihov s etimološke strane razloži. Tu se prosto gradi rečenica, u koйoй йe glagol biti spona, a prošasti glagolski pridev pravi prirok. Spona biti pokazuйe i tu, kao i u svima rečenicama imenskoga priroka, vreme, u koйe se zbiva ono što se prošastim glagolskim pridevom prosto pripisuйe podmetu kao adйektivno prošasto svoйstvo onoga što se kazuйe glagolom od koйega йe taй pridev. Otuda йe sa svim pravilno naše nazivanje sadašnje prošlosti, prošastoga u onaй mah kad se govori (Йa sam govorio), i davnašnje prošlosti, prošastoga odavno (Йa beйah govorio. Йa sam bio govorio). Primer: Sad sam govorio, a tada govorio beйah — antitezom sad i tada takođe posvedočava ovo tumačenje. Oba ta vremena, dakle, nisu po gramatičkoй analizi ništa drugo nego rečenice s imenskim prirokom. Naše misli podupiru se primerima, u koйima se isti prošasti glagolski pridev upotrebljuйe izvan priroka kao dodatak podmetu ili predmetu, npr. Ostarela maйka. — A čovйek umire iznemogao. — Agara metne svoйega sina, od žeđe iznemogloga, pod йedno drvo. — Tako isto dolazi taй oblik u imenskome priroku kao imenski deo uz glagol za prirok nedovoljan, npr.: Ko čuйaše, nečuo se čini. — Pa ko viđe, čini s’ nevidio.”

Evo йoš йednoga primѣra, “Kada budete došli na želѣzničku stanicu, prvo provѣrite йe li voz stigao“. Ovdѣ se tzv. perfekt ne koristi ni za prošlost, ni za sadašnjost, nego za budućnost, odnosno za navođenje stanja u budućnosti. Naši йezikoslovci biše i dalje rekli da йe ovo prošlo glagolsko vrѣme, i da йe njegova upotrѣba za budućnost “pravilna”, iako se to kosi sa zdravim razumom.

Osnovno značenje pridѣvskoga sadašnje-prošloga vrѣmena u srbskom йeziku za svršene glagole йe stanje u sadašnjosti ili u prošlosti (o nesvršenih nećemo ovdѣ, oni su svѣt za sebe). Ukoliko u iskazu nema bliže vrѣmenske odrednice, stanje važi u sadašnjosti, što йe njegovo osnovno i u njenom odsustvu podrazumѣvano značenje. Ukoliko se želi iskazati stanje u prošlosti, potrѣbno йe u iskazu navesti vrѣmensku odrednicu koйom se stanje iz sadašnjosti pomѣra u prošlost.

Sve to ću sada pokazati na йoš йednom primѣru, ali malo dužem. Zamislite da ve telefonom pozove vaš drug Stevo i tokom razgovora kaže: “Zorana su udarila kola“, gdѣ йe Zoran vaš zaйednički priяtelj. Vi biste se, naravno, uplašili za Zoranov život, i pitali biste prvo йe li živ, i u kakvom йe stanju, strahuйući za njega. Uzrok vašega uzbuđenja i straha za Zoranov život йe upotrѣba sadašnje-prošloga vrѣmena uz nepostoяnje vrѣmenske odrednice u iskazu, te vi podrazumѣvate da stanje “udarenosti i poslѣdičnih povrѣđenosti i opasnosti po život” važi u sadašnjosti.

Ali, šta bi bilo kada bi vi Stevo samo rekao “Zorana su prѣ tri mѣseca udarila kola“? U ovom slučaйu u iskazu postoйi vrѣmenska odrednica, pomoću koйe vi zaključuйete da stanje opasnosti po Zoranov život sada naйvѣrovatniйe ne postoйi, te ve samim tim ovakav iskaz ne bi tako uzruяo.

Razmotrimo i treći slučaй, Stevo vi tokom razgovora telefonom veli “Zorana su bila udarila kola“, ili ređe, “Zorana bѣhu udarila kola“. Iako ovdѣ nema nikakve vrѣmenske odrednice, vi se vѣrovatno, čuvši rѣčenicu, ne biste uplašili za život Zorana, йer upotrѣbu “davnoga prošloga vrѣmena” (na stranom йeziku, plus-kvam-perfekt) vi (ispravno) doživljavate kao znak da stanje “udarenosti, odnosno njenih poslѣdica povrѣđenosti i opasnosti po život” ne važi u sadašnjosti nego йe samo važilo u nekom trenutku ili razdoblju u prošlosti.

Osnovno značenje davnoga prošloga vrѣmena svršenih glagola u srbskom йeziku йe važenje stanja u prošlosti ali ne i u sadašnjosti (od tuda “davno”). Drugo značenje йe “važenje stanja u trenutku odigravanja druge prošle radnje”, na primѣr “On se nѣйe bio oženio kada йe počeo raditi u zavodu“. U govorah gdѣ su u upotrѣbi oba oblika davnoga prošloga vrѣmena (“on bѣše došao” i “on йe bio došao“), prvim oblikom se označava doživljenost, a drugim nedoživljenost.

Evo йoš йednoga prѣglednoga primѣra, sa uporednim poređenjem izvornih značenja dvaйu pridѣvskih prošlih vrѣmena, ali i aorista i imperfekta, na primѣru svršenoga glagola “polomiti”:

“Radivoйe йe polomio nogu.“, – Naglasak йe na stanju, odnosno poslѣdici radnje, a ne na samoй radnji. Pošto nema nikakve vrѣmenske odrednice, ovo znači da йe Radivoйu noga u trenutku govora polomljena. Što znači da stanje polomljenosti važi u sadašnjosti.

“Radivoйe йe bio polomio nogu.” – Reklo bi se “Bilo pa prošlo”, stanje polomljenosti йe važilo u prošlosti, ali u sadašnjosti ne važi. Radivoйu йe noga sada zarasla, odnosno više nѣйe polomljena.

“Radivoйe polomi nogu.” – Radnja u prošlosti, koйu йe govornik na neki način doživѣo. Naglasak йe ovdѣ na samoй radnji, dok йe stanje polomljenosti nevažno. Zbog toga se iz iskaza ne može zaključiti йe li mu noga sada slomljena ili nѣйe.

“Radivoйe polomiяše nogu“, ili u govorah йužne Srbiйe “Radivoйe polomeše nogu” – Naglasak йe ovdѣ isključivo na radnji, a ne na stanju (polomljenosti). Ali, u ovom slučaйu svršena glagola, radi se o doživljavanoй radnjiviše puta ponovljenoй u prošlosti. Ovakvi oblici, imperfekti svršenih glagola, se mogu čuti u govorah йužne Srbiйe (lično čuяh na desetine takvih), i ponegdѣ u Crnoй Gori.

Йoš ostaйem dužan obяsniti zbog čega tzv. “perfekt” nazivam pridѣvskim vrѣmenom. Njegovo porѣklo i sastav йesu pridѣvski, tvori se od pridѣva i značenje mu йe pridѣvsko, йer služi opisati stanje nečega.

Na početku odѣljka navedoh primѣr “Naša йezička nauka йe propala“, gdѣ se яsno vidi dvoйstvo glagolskoga vrѣmena i opisa nečega (za šta služe pridѣvi). Tu se rѣč “propala” može tumačiti i kao pridѣv i kao glagol. Čak možemo okrenuti rѣčenicu tako da se pridѣv nađe u kosom padežu, pa recimo možemo dobiti “U našoй propaloй йezičkoй nauci…”

Takođe, pridѣvsko prošlo vrѣme se ne mѣnja nastavcima po licah, kao što se mѣnjaйu prava glagolska vrѣmena (sadašnje vrѣme, aorist i imperfekt, recimo “Я nađoh, ti nađe, on/ona nađe, mi nađosmo, vi nađoste, oni/one nađoše“), nego se njim suprotno mѣnja po rodu (“Я sam došao/došla, ti si došao/došla, on/ona йe došao/došla, mi smo došli/došle, vi ste došli/došle, oni/one su došli/došle“), što йe isto kao što se mѣnjaйu svi drugi pridѣvi (recimo “Я sam glup/glupa, ti si glup/glupa, on/ona йe glup/glupa, mi smo glupi/glupe, vi ste glupi/glupe, oni/one su glupi/glupe“).

Evo nekolikih od mnogih primѣra sadašnje-prošloga vrѣmena u ostvarenju „Ludih godina“, to йest „Žikine dinastiйe“, koйi s prošlošću nemaйu nikakve veze. Odnosno, odnose se isključivo na stanje u sadašnjosti.

-“Milane, pusti dete, vidiš da se zamorilo.”

-“Šta ste navalili na mene?”

-“Deco, dobili ste novog drugara Mišu.”

-“Ionako mi йe grlo nešto zaribalo…”

“Milane, stigla йe fizioterapeutkinja.”

“Pa vi ste poludeli!”

Za kraй odѣljka mi ostaйe йoš samo obяsniti zavisnost poйma doživljenosti i upotrѣbe prošlih glagolskih vrѣmena. U srbskom йeziku (kao i u bugarskom i u makedonskom йezicih) se aorist i imperfekt prvenstveno koriste za izražavanje doživljenih radnji iz prošlosti (ili onih koйe se žele prѣdstaviti kao doživljene, što йe često u književnosti), dok se pridѣvsko prošlo vrѣme izvorno trѣba koristiti za iskazivanje činjenica (odnosno stanja ostavših poslѣ radnje izvršene u prošlosti), ili za opisivanje nedoživljenih radnji. To йe prirodno, йer ako čovѣk doživi radnju, očekivano йe da će йe opisivati glagolskim vrѣmenom koйe naglasak stavlja na samu radnju (aoristom ili imperfektom), dok йe takođe prirodno da će govornik ne doživѣvši radnju ali vidѣvši stanje ostalo poslѣ nje u iskazu koristiti odgovaraйuće pridѣvsko prošlo vrѣme koйe služi navođenju stanja, odnosno poslѣdice radnje.

Dva prosta primѣra napisanoga: “Kuća izgore” i “Čovѣk pobѣsne“, ima smisla reći samo očevidac samih radnji “izgorenja” i “pobѣšnjenja”, dok bi nasuprot tome čovѣk koйi йe zakasnio i vidѣo samo ostatke izgorele kuće mogao reći йedino “Kuća йe izgorela“. Йer činu gorenja nѣйe prisustvovao. Slično tome za “Čovѣk йe pobѣsneo“.

Za kraй odѣljka daйem lѣp primѣr kako se u narodnom govoru, i to korišćenom u službene svrhe, upotrѣbom prigodnoga glagolskoga vrѣmena razlikuйe doživljeno od nedoživljenoga. Ovo йe isѣčak iz službenoga izvѣštaя kneza Яgodinskoga Aranđela Milosavljevića poslatoga 1822. godine Knjazu Milošu Obrenoviću. Molim obratiti pažnju kako se sve što se događa u Яgodini navodi aoristom i imperfektom (йer йe doživljeno), dok se sve što se sbiva u Ćupriйi navodi pridѣvskim sadašnje-prošlim vrѣmenom (йer nѣйe doživljeno izvѣštačem).

Visoko milostivi gospodaru

Gospodaru zdravstvuйte

Я vaš pokorni sluga ne propuštam vama pokorno яviti kako onomad dođoše 8 Arnauta iz Golak ištu da idu u Beograd. Я im potraži(h) teskeru nisu imali vrati(h) gi natrag. Oni otišli u Ćupriйi kazali ćupriskom voйvode i binbaše kako smo iй vratili natrag zašto nisu imali teskeru. Ondak dali im teskeru voйvoda i binbaša ćupriski йučer pa dođoše kod яgodinskog voйvode i on iskaše di i pusti, я ne dado(h) no ih pa natrag vrati(s)mo.

Sotim ostaйem i йesam vaš pokorni sluga 

3. Upotrѣba aorista u današnjem narodnom govoru

U običnom, razgovornom йeziku Beograda aorist se йoš uvѣk može čuti, ali ne tako često, s prilično suženom upotrѣbom. Očito йe da zvaničan йezik яvnih glasila (u koйem aorista ili nema uopšte ili йe vrlo, vrlo rѣdak) zaйedno sa školstvom i službenom upotrѣbom йezika ima velikoga uticaя i na razgovorni йezik, koйim se upotrѣba aorista obezhrabruйe i on potiskuйe iz upotrѣbe.

Zanimljivo йe pitanje, kako danas aorist stoйi u unutrašnjosti Srbiйe, a naročito u selskih srѣdinah. Ne trѣbate ići daleko od “kruga dvoйke” da biste primѣtili kako učestanost aorista značaйno i brzo raste. Starosѣdelačko (“seosko”) stanovništvo današnjih beogradskih prigradskih naselja Železnika, Sremčice i Velike Moštanice aorist koristi značaйno češće od stanovnika opština Stari Grad ili Vračar. Po selah baraйevske, sopotske ili mladenovačke opštine aorist йe značaйno učestaliйi i običniйi u razgovornom йeziku nego što йe u beogradskom govoru, naročito u govoru stariйih ljudi.

Inače, imam razloga smatrati da raniйe stanje upotrѣbe aorista u samom Beogradu nѣйe prѣviše odstupalo od stanja u njegovoй okolini. Naime, poznaйem osobu rođenu 1932. godine u Beogradu, sa završenom srѣdnjom školom, koя йe čitav svoй vѣk provela u srѣdištu grada (nikada nѣйe živѣla van Beograda, pa čak ni van srѣdišta grada). I ona dan-danas redovno koristi aorist, ne samo za događaйe koйi su se upravo dogodili (poput “pade nešto“), nego i pri kazivanju svoйih doživljaя iz davne prošlosti. Ni njen primѣr nѣйe usamljen.

Po selah okolo Kraguйevca, Knića ili Gornjega Milanovca aorist йe sasvim obično glagolsko vrѣme, sa daleko većom učestanošću nego što йe u beogradskom govoru. U podrudničkih selah ima dѣce prѣdškolskoga uzrasta koя aorist koriste skoro koliko i državnom politikom povlašćeni perfekt. Već u Kraguйevcu primѣtih da se aorist koristi nešto ređe nego li u okolnih selah, naročito u govoru obrazovaniйega sloя stanovništva.

Kao potvrdu ovoga navešću navode iz dѣla Igrutina Stevovića “Šumadiйski govor u Gruži s osobitim osvrtom na akcente” , izdatoga 1969. godine, o stanju aorista i imperfekta u gružanskom kraйu.

“Aorist se čuva u ovom govoru, i nikako se ne može govoriti o njegovom gubljenju, pa ni ograničavanju njegove upotrebe. Šta više njegova йe upotreba vrlo raznovrsna i osobita da ga tu ne mogu zastupiti druga vremena. On йe tako čest u govoru koliko i prezent, kako perfektivni tako i imperfektivni, kako u pričanju tako i u яvljanju, obaveštavanju. … Imperfekt se upotrebljava kako u pričanju o događaйima u prošlosti tako i u яvljanju o onome što йe viđeno, doživljeno. Kao i aorist, ovaй oblik ima tako razviйenu upotrebu da se ne može govoriti ne samo o njegovom gubljenju već ni o njegovom ograničenju.”

U vranjskom govoru, kako u govoru samoga grada tako i po okolnih selah aorist йe veoma zastupljen (imperfekt takođe), do mѣre da йe vѣrovatno naйkorišćeniйe prošlo glagolsko vrѣme u razgovornom йeziku. Slično stanje йe i u drugih mѣstah Йužne Srbiйe, na primѣr u Leskovcu. Moram napomenuti da йe i u Vranju primѣtna razlika učestanosti aorista (i imperfekta) među manje i više obrazovanimi. Manje obrazovani ga i tamo koriste češće.

Uopšteno govoreći, u čitavoй Srbiйi йe primѣtan isti obrazac: u svakoй gradskoй srѣdini йe učestanost aorista manja nego li u obližnjih selah, i u svakoй srѣdini ponaosob йe aorist češći među neobrazovanima nego li među obrazovaniйim sloйem stanovništva. U svakoй srѣdini йe takođe primѣtno da йe aorist češći među stariйimi nego među mlađimi (što яsno govori da йe na putu nestanka). Važno йe napomenuti da i među stanovnicima iste seoske srѣdine i istoga godišta postoйe razlike u učestanosti aorista. Oni koйi imaйu više završene škole i/ili rade u gradu u prosѣku ga manje koriste od ostalih.

Bez ikakve sumnje, svuda gdѣ se aorist koristi, koristi se prvenstveno za doživljene radnje u prošlosti. U oblastih sa danas suženom upotrѣbom aorista (poput Beograda, i vѣrovatno Voйvodine) on se koristi uglavnom za (doživljene) događaйe koйi su se dogodili neposrѣdno prѣ trenutka rѣči (na primѣr događaй koйemu prisustvovah, dѣte srѣdnjoškolska uzrasta u tramvaйu uzviknu “Uйede me nešto!”, vѣrovatno osa ili slično). Dok se u kraйevah s češćom upotrѣbom aorista, on koristi u izvornom neokrnjenom značenju, za doživljene događaйe, bez obzira koliko йe vrѣmena proteklo od njih. Tako moя mati (inače rodom iz oblasti Gornje Gruže u Šumadiйi) redovno kazivaše svoйe doživljaйe iz dѣtinjstva i mladosti koristeći aoriste (i poneki imperfekt).

4. Stanje aorista u govorah hrvatskoga йezika

Za razliku od srbskih narѣčя, u hrvatskih govorah йe aorist daleko manje zastupljen, dok ih u mnogih govorah uopšte nema (npr. kaйkavski), ili se nalaze samo u rѣtkih tragovah (čakavski). Evo šta uspѣh naći o tom u radovah raznih hrvatskih йezikoslovaca:

Dr. Mate Hraste u svoйem dѣlu “Osobine govora Šolte, Čiova, Drvenika i susѣdne obale” kratko navodi “Na cѣlom ovom područйu ne čuйu se imperfekt, aorist ni glag. prilog prošli.” Navedena mѣsta se nalaze u neposrѣdnoй okolini Splita. U radu “Govor ostrva Korčule” M. Moskovljevića nalazimo “Aorist i imperfekt. Ova vremena se retko upotrebljavaйu, imperfekt samo u pesmama, a aorist i u običnom govoru, npr. pozdravi, uzeše, vazeše, dadoše, sta, i dr.“.

Miйo Lončarić u radu “Kaйkavsko narečйe” navodi “Nesložena su se preteritalna vremena (aorist i imperfekt) izgubila. U 16. stoleću aorist йe йoš postoяo, barem u diйelu govora dok se imperfekt upotrebljavao samo йoš u književnom йeziku.” Dok u radu “Bednjanski govor” (varaždinski kraй) Йosip Йedvaй piše “U bednjanskom govoru nema imperfekta, aorista, pluskvamperfekta…“. Slično tome, Antun Šoяt u radu “Kaйkavski ikavci kraй Sutle” kratko navodi “Aorist, imperfekt, i particip na (v)ši nestali su iz govora kaйkavskih ikavaca, kako йe to u svim kaйkavskim govorima“. Stйepko Težak u svoйem “Dokle йe kaй prodro na čakavsko područйe” navodi osobinu “Nestanak aorista, imperfekta, i prošloga glagolskog priloga“, govoreći o zaйedničkih osobinah kaйkavskih i čakavskih govora.

Za aorist u čakavskih govorah Božidar Finka u svoйem radu “Čakavsko narѣčйe” navodi “Čuva se samo ponegdѣ, i to oblički vrlo reduciran, npr. reče, ispeče, i sl.” i “Imperfekt, samo u tragovima (biяše)“.

Petar Šimunović u “Čakavština srednjodalmatinskih otoka” piše “Oblici aorista također (poput imperfekta) su riйetki u današnjem govoru. Ni on, kao ni imperfekt, niйe više živa kategoriя, već se яvlja samo u reliktima…”

Na žalost, nemam pristupa opširniйim radovom o govorah Slavoniйe, kopnenoga dѣla Dalmaciйe, Dubrovnika, niti Zapadne Hercegovine i drugih kraйeva gdѣ živi hrvatsko stanovništvo u BiH. Ali, na stranici o štokavskom narѣčйi hrvatske enciklopediйe nađoh ponešto za štokavske hrvatske govore. Tu se za slavonske govore kaže da u njih aorist postoйi ali da йe „riйedak“, za dubrovačko područйe piše da „aorista i imperfekta uglavnom nema“. Za zapadno štokavsko narѣčйe (Zapadna Hercegovina, dѣo srѣdišnje i zapadne Bosne oko Яйca, Travnika i Zenice, Dalmatinska Zagora i dѣo obale oko Opuzena, Metkovića i Omiša) piše da йe „imperfekt riйedak, aorist čest“. Ovo йe uйedno йedino hrvatsko narѣčйe sa značaйnom upotrѣbom aorista.

Kao što йe i očekivano, vidimo da йe aorist češći na hrvatskom istoku nego li na hrvatskom zapadu. Bez obzira na to, nema sumnje da йe aorist i raniйe (prѣ 1945.) bio daleko manje zastupljen u hrvatskih govorah nego li u srbskih.

Za razliku od Srba, gdѣ йe aorist daleko češći među neobrazovanimi i običnim svѣtom uopšte, hrvatski književnici su znatno češće koristili aoriste i imperfekte nego li sam narod. Tako йe aorist izuzetno čest u dѣlah poznatoga hrvatskoga pisca Augusta Šenoe (1838-1881), iako йe dotično glagolsko vrѣme u govoru njegovoga mѣsta življenja, Zagreba, bilo gotovo nepostoйeće. U njega i sami likovi iz njegovih dѣla često koriste aoriste u govoru. Slično йe i u dѣlah Ivana Mažuranića i drugih hrvatskih pisaca. Očito i u Hrvata više obrazovanja sa sobom povlači bolje poznavanje sobstvenoga йezika a naročito veću gramatičku pismenost (i u 19. i u 20. vѣku ali i danas), što йe prirodno i razumljivo. Dok danas u Srba, kao što йe opšte poznato, važi suprotno, više škole znači manju gramatičku pismenost i slabiйe poznavanje sobstvenoga йezika, bar što se glagolskih vrѣmena tiče. Što йe možda u suprotnosti sa zdravim razumom, ali йe u savršenom skladu s duboko ukorѣnjenom ideologiйom komunizma.

5. Stanje aorista u makedonskom i bugarskom йezicih

Aorist йe osnovno prošlo glagolsko vrѣme u йezicih oba naša slovenska йužna i йugoistočna susѣda, i pri tom se njegovo značenje naйvećim dѣlom poklapa sa značenjem u našem йeziku (barem kakav йe bio do 1945). Rekao bih da йe učestanost njegove upotrѣbe u oba йezika čak izrazitiя nego što to bѣše slučaй u Srba u 19. i početkom 20. vѣka. Kao što йe slučaй i u našem йeziku, aorist (i imperfekt) se prvenstveno koriste za doživljene radnje u prošlosti. Ono što naši йezikoslovci nazivaйu “perfektom”, se u bugarskom йeziku naziva “sadašnje-prošlim” vrѣmenom, i njegova osnovna namѣna (kao i u našem йeziku do 1945) йe označavati stanje u sadašnjosti ili prošlosti, ili nedoživljenu radnju.

Važno йe napomenuti da u makedonskom йeziku, za razliku od srpskohrvatskoga, nѣйe bilo pokušaя progona aorista niti ograničenja njegove upotrѣbe. Dok йe s йedne strane, u današnjem srbskom йeziku upotrѣba aorista nedopustiva u zvaničnom йeziku ili u novinarstvu, ni u bugarskom ni u makedonskom takve poяve nema, te su naslovi poput “Izgore kuća” ili “Susretoše se prѣdsѣdnik ovaй i prѣdsѣdnik onaй” sasvim redovni i uobičaйeni.

Ovdѣ ću ukratko navesti kakvo йe stanje aorista u drugih slovenskih йezicih. Slovenački йezik nema od davno ni aorista ni imperfekta, izuzev ograničene upotrѣbe u slovenačkom narѣčйu koйe se govori prѣko granice, u dѣlu Italiйe. Među sѣvernima Slovenima (zapadni i istočni), aorist i/ili imperfekt postoйi йedino u йeziku Lužičkih Serba (oni sebe ne nazivaйu “Srbi” nego “Serbi”, pa se i я toga držim, u znak poštovanja). Štaviše, aorist (i imperfekt) su osnovna prošla glagolska vrѣmena u йeziku Lužičkih Serbov, baš kao što йe i u nas s aoristom bio slučaй do 1945. godine i dolazka na vlast komunističke partiйe na čelu s Йosipom Brozom. Danas niйedan drugi sѣverno-slovenski йezik nema ni aorista niti imperfekta, iako su ih nekada imali. U ruskom йeziku aorist se ne koristi йoš od srѣdnjega vѣka, ali ga danas čuva i nѣguйe Ruska Pravoslavna Crkva. Tako se po hramovah mogu vidѣti nadpisi s aoristom, a čest йe i u crkvenih knjigah, koйe su dostupne široku krugu čitalaca. Tako se u vrѣme Vaskrsa i van hramova mogu vidѣti ogromni nadpisi s aoristom “Hristos voskrese“.

6. Aorist u narodnih pѣsmah iz devetnadestoga vѣka

Od samih početaka pismenosti u Srba, aorist йe kroz našu povѣst naйčešće i nezamѣnljivo prošlo glagolsko vrѣme. Primѣre iz raniйe književnosti neću navoditi, йer se lako mogu naći u štivu, ali ću se ovdѣ osvrnuti na stanje aorista u devetnadestom vѣku, u vrѣmenu nastanka savrѣmene srbske države. Йer йe ono zbog male vrѣmenske udaljenosti naйpogodniйe za poređenje sa stanjem u sadašnjici.

Kako bih utvrdio učestanost aorista u narodnih pѣsmah iz devetnadestoga vѣka, iz zbirke narodnih pѣsama izdate Vukom Karadžićem (iz knjig treće i četvrte, йunačkih pѣsama srѣdnjih vrѣmen i noviйih vrѣmen) nasumično odabrah petnadest ih, i prѣbroяh sve upotrѣbe prošlih glagolskih vrѣmen. Nađoh ih ukupno 1993. Od toga odpada na:

Prošlo svršeno vrѣme iliti aorist                                                    1254,               62.92%

pridѣvsko sadašnje-prošlo vrѣme iliti perfekt                                637,               31.96%

Prošlo nesvršeno vrѣme iliti imperfekt                                             83,                4.16%

Davno prošlo vrѣme iliti pluskvamperfekt                                          19,                0.95%

Kao što vidimo, aorist йe u narodnih pѣsmah daleko naйzastupljeniйe vrѣme, ima ga u prosѣku gotovo dvostruko više nego li danas obaveznoga “perfekta”. Na primѣr, u poznatoй pѣsmi “Početak bune protiv dahiя” aorist se poяvljuйe 174 puta, dok na upotrѣbu “perfekta” nalazimo u 45 primѣra. Do duše, učestanost prošlih vrѣmen йe prilično neuйednačena, od prѣgledanih petnadest, u četiri йe pridѣvsko prošlo-sadašnje vrѣme češće od aorista.

Takođe, sadašnje vrѣme йe veoma zastupljeno, ali njegova učestanost nѣйe praćena. U vezi s tim moram napomenuti da йe zbog česte nemogućnosti razlikovanja aorista od sadašnjega vrѣmena u trećem licu йednine aorist prilično podcѣnjen odnosno oštećen (u govoru se njih dvoйe razlikuйu po naglasku, ali se u našem йeziku naglasci ne zapisuйu, pa s toga nastaйu ovakve neяsnoće i nedorečenosti). Йer ovakvi dvosmisleni primѣri nѣsu uzimani u obzir, odnosno ne bѣhu ubraяni u aoriste nego su zanemarivani. To uticaše da učestanost aorista u ovom istraživanju bude manja nego što йe inače.

Evo nekolikih primѣra gdѣ se ne može pouzdano utvrditi radi li se o aoristu ili o sadašnjem vrѣmenu:

“on obuče svilu i kadifu”

“tu mu dođe Pocerac Milošu”

“opazi ga Lazarević Luka”

Takođe, moram napomenuti da se u izvestnom broйu nađenih primѣra takozvani “perfekt” ne koristi u smislu prošloga vrѣmena, nego u svoйem osnovnom, pridѣvskom značenju, za kletve, zakletve, i slično, gdѣ se aorist ne može koristiti. Evo primѣra:

“ko izdao, izdalo ga ljeto”

“biйelo mu žito ne rodilo”

“stara njega maйka ne viđela”

“njim se mila sestra ne zaklela!”

Ovakvi primѣri йesu uračunati u ukupan postotak upotrѣbe pridѣvskoga prošlo-sadašnjega vrѣmena.

7. Upotrѣba aorista u srbskom йeziku do 1945. godine

I od nastanka savrѣmene srbske države u 19. vѣku aorist йe sve do 1945. godine bio nesumnjivo naйčešće prošlo glagolsko vrѣme sa svršenima glagolima u narodnom govoru na područйu Srbiйe, йužno od Save i Dunava, u Crnoй Gori i Hercegovini takođe. Za srbske govore u Voйvodini, Bosni i Hrvatskoй ne znam йe li bio naйčešće prošlo vrѣme, mada ga йe i tamo svakako bilo. Sve u svem, prѣ dolazka Broza na vlast aorist йe bio čest u većini srbskih narѣčя, dok йe u ostalih bio zastupljen bar u nekoй mѣri (nѣsam uspѣo pronaći podatke niti za йedno srbsko narѣčйe da йe u njem aorist bio izgubljen).

Takođe, aorist йe imao svoйe mѣsto i u zvaničnoй i u яvnoй upotrѣbi. Redovno se sreće u raznih službenih spisah, recimo u ratnih izveštaйih, uporedo sa pridѣvskim sadašnje-prošlim vrѣmenom.

Evo primѣra iz zvaničnoga borbenoga izvѣštaя iz srbsko-turskoga rata 1878. godine.

“Bilo йe već svanulo, a borba se kod zailazećih odeljenja йoš ne otpoče; među tim magla na vrh Balkana, kao obično gusta, sakrivaše i йedne i druge trupe. Tačno u 7 i 1/2 ču se prva puška na desnom krilu, i odmah se osu vatra na levoй strani uz boйni usklik sviйu trupa… i čim su topovi novi položaй zauzeli i 8 metaka izbacili, zahori se “ura” i sa sviйu strana beše proizveden йuriš koйi Turci ne dočekaše, već niz brdo u protivnom pravcu a ka Belgradžiku nagoše koliko ih noge nošahu. ” Kao što vidimo, u kratkom izvodu se mogu vidѣti sva četiri prošla vrѣmena našega йezika. A ne samo йedno.

Evo dѣla iz Obяve Knjaza Milana Obrenovića srbskome narodu od 10. avgusta 1878-e godine, povodom završetka rata sa Turskom. Službeniйe upotrѣbe aorista od ove ne može biti.

“Ma da se vi йoš ne beste ni odmorili od teške neravne borbe, koйu prvi put vodismo, u savezu s našom crnogorskom braćom, protiv velike otomanske carevine; ma da se йoš ne beste ni oporavili od golemih žrtava, koйe tada podnesmo, – vi se ipak odazvaste pozivu svoga vladaoca, kao dostoйni potomci svoйih slavnih predaka.

Boreći se i protiv nepriяtelja, oružйem svagda, a broйem često nadmoćniйeg, i protiv ljute zime koя tada vladaše,  vi osvaяste яke gradove i neprohodne klance, koйe nepriяtelj beše poseo. Više hiljada nepriяteljskih voйnika padoše u naše ruke…”

Kao što vidimo, ni Knjaz (kasniйe Kralj) Milan Obrenović se niйe ustezao od upotrѣbe svih nekumrovačkih prošlih vrѣmena, u gornjem primѣru možemo vidѣti kako aorist, tako i imperfekt i davno prošlo vrѣme.

Isto tako йe i voйvoda Stepa Stepanović, inače rođen u Kumodražu, sada beogradskom naselju, često koristio aorist u službenoй prѣpisci. Evo primѣra iz njegovoga ratnoga izvѣštaя: “Držanje voйnika u ovoй borbi može se reći da йe bilo sяйno, йer kroz unakrsnu vatru na čistini, bez ikakvog zaklona, pokazaše divnu izdržljivost.“. Ili “…a я produžih prema boйnici odakle su gusti roйevi naših trupa uzmicali nazad.“.

Imah prilike pogledati stare broйeve dnevnih novina “Politike”, iz 1912. i 1913. godine. Prvi utisak йe da pridѣvsko sadašnje-prošlo vrѣme prѣovlađuйe (u današnjih novinah se samo ono može naći), naročito u člancih s vѣstima pisanih u samom uredništvu (što i ne čudi mnogo, йer se naйčešće radi o nedoživljenih događaйih). Ali se takođe može naći i aorist. Na primѣr “… Dockan uveče lopov йe ušao u stan Tome Popovića, ali ga on primeti i nada dreku. Lopov йe pobegao.“. U prѣdhodnom primѣru imamo dva “perfekta” i dva aorista.

Aorist se naročito često poяvljuйe u člancih pisanih izvѣštačimi, sa lica mѣsta. Šta više, postoяnje ili nepostoяnje aorista u članku йe obično naйbolji način da se utvrdi, йe li članak pisan samim očevidcem ili učestnikom, ili йe pisan neočevidcem, daleko od mѣsta događaя (u uredništvu “Politike” u Beogradu). Evo primѣra iz Kačanika, od 21. oktobra 1912, od izvѣštača Politike sa ratišta Prvoga Balkanskoga rata protiv Turske. “Predstavnici turske vlasti saopštiše nam da su se svi Arnauti predali, i naяviše, da se pokoravaйu srpskoй voйsci i postaйu podanici kralja Petra.” Ili “Arnautske puške prestadoše za йedan trenut. Posle nekoliko minuta opet osuše plotun. Naša artiljeriя osu punu vatru.” Uz to, kada sami izvѣštači sa boйišta govore o događaйih koйim nѣsu prisustvovali, nego o koйih su ih drugi izvѣstili, onda pišu isključivo odgovaraйućim, pridѣvskim sadašnje-prošlim vrѣmenom.

Evo takvoga primѣra: “Rekoše mi da su se u te kuće bili zatvorili Arnauti, koйi su sipali tanad kao grad na srpske trupe. Йedna četa komita opkolila ih йe, uspuzala se do prozora i počela… ”

Kao što vidimo na osnovu nekolikih primѣra, ljudi su i tada imali savršen osѣćaй za značenje prošlih glagolskih vrѣmena.

Takođe, u tadašnjoй “Politici” se aoristi vrlo često koriste u vicevah (koйi su često bili obяvljivani), i naravno u književnih dѣlah koя su bila obяvljivana u nastavcih.

Slika i prilika upotrѣbe aorista u narodnom govoru prѣdbrozovske Srbiйe se može vidѣti u filmu “Marš na Drinu” iz 1964. godine, u koйem naši voйnici, kako seljaci tako i varošani, pa i poйedini oficiri na čelu s đeneralom Stepom, u značaйnoй mѣri koriste aorist za opisivanje doživljenih događaя (bez obzira na vrѣmensku udaljenost). Tako imamo primѣr neobrazovana voйnika-varošanina Яnaćiя, u koйega йe učestanost aorista čak 51.16% (22 od 43), i maйora Kursulu s 34.15% (14 od 41). To йe upravo onakvo stanje kakvo se i danas (2018) može čuti među našima naйstariйima sunarodnicima, rođenima 1930- i neke godine, prѣ svega među onima što žive na selu. S druge strane su u filmu beogradska gospoda bankari prikazani kao prvenstveni upotrѣbitelji pridѣvskoga sadašnje-prošloga vrѣmena, mada se i njim omačinjaše po koйi aorist, ali ograničen samo za događaйe neposrѣdno prѣd trenutkom govora. Isto tako dva oficira uopšte ne koriste aorist (pukovnik, 0 od 13) i podporučnik-profesor (0 od 9). Kao što vidimo, i u ovom filmu йe osѣtan komunistički obrazac: više obrazovanja – manje aorista, kakav su reditelji filma pokušali smѣstiti i u okvir 1914 godine.

U filmu se poяvljuйu i nekolike psovke, među njimi i “Drino, *bem ti…” što potvrđuйe zaključak da йe od pobѣde komunizma aorist dozvoljen samo tamo gdѣ йe dozvoljena psovka.

Za kraй smatram bitnim spomenuti upotrѣbu aorista u dѣlu “Istoriя Srba” Vladimira Ćorovića, poznatoga srbskoga istoričara i akademika između dvaйu svѣtskih ratova. U ovom dѣlu, koйe bѣše prѣdato izdavaču marta 1941 (nesrećni Ćorović gine već slѣdećega mѣseca, pokušavaйući pobѣći iz tek porobljene Йugoslaviйe), aorist nѣйe naйčešće korišćeno prošlo glagolsko vrѣme, ali йe u određenoй mѣri ipak prisutan. Do duše, upotrѣba aorista se u istoriйskom dѣlu i ne očekuйe, obzirom da йe on u osnovi namѣnjen navođenju doživljenih događaя. Danas йe koristiti aorist u ozbiljnom naučnom radu nezamislivo.

Evo primѣra iz trećega dѣla: “Kad Turci počeše prelaziti Moravu na istočnoй strani, a kad na zapadu slomiše йunački otpor na Ravnju i Zasavici i udariše na Šabac… Karađorđe se reši napustiti zemlju.”

Moй zaključak йe da do početka Drugoga svѣtskoga rata u Srbiйi aorist nѣйe bio proganjan niti nepoželjan, niti йe postoяla politika suzbiяnja ili ograničavanja njegovoga korišćenja u zvaničnoй i яvnoй upotrѣbi. Tome svѣdoči i poslѣdnje dѣlo Vladimira Ćorovića, dovršeno prѣd sam početak rata. Bez obzira što su se poйedinci poput Aleksandra Belića iz političkih razloga zalagali za ograničenje upotrѣbe aorista, radi približavanja govora Srba govoru velike većine hrvatskoga naroda.

8. Odnos prema upotrѣbi aorista u savrѣmenom srbskom йeziku

Navešću primѣr koйi naйbolje odslikava nepovoljan uticaй obrazovanja na upotrѣbu aorista i imperfekta. Brat i sestra, rođeni kasnih pedesetih godina dvadesetoga vѣka u okolini Podgorice, i odrasli u istom domu okruženom katunskim kamenjarem su savršeni za poređenje učestalosti upotrѣbe aorista. Brat ima završenu srѣdnju školu, sada živi u Podgorici i radi u državnom prѣduzeću. Dok njegova mlađa sestra ima tek četiri razreda završena, i živi sa svoйom porodicom u selskoй srѣdini, u neposrѣdnoй blizini doma gdѣ йe rođena. Sestra i dan-danas koristi aorist (i imperfekt) vrlo često i nesputano, u tolikoй mѣri da йe on u njenom govoru vѣrovatno naйčešće prošlo glagolsko vrѣme. S druge strane, njen rođeni brat aorist koristi znatno ređe (nekada mogu proći časovi razgovora s njim a da ne upotrѣbi niйedan), a imperfekt gotovo nikada. I kada ih koristi, to йe obično samo kada se opusti ili popiйe “koйu čašicu”. Pošto su oboйe odrasli u istom domu, uticaй srѣdine u koйoй su rođeni na učestalost upotrѣbe aorista йe isključen. Očito йe da razlika u učestanosti aorista (i samim tim, u osѣćaйu značenja prošlih glagolskih vrѣmena) potiče od drugih činilaca, među koйimi na prvom mѣstu smatram uticaй školovanja. Sličnih primѣra ovome ima йoš.

Takođe, moram navesti йoš йednu vrlo bitnu poяvu, poяvu ustezanja od upotrѣbe aorista (i imperfekta, tamo gdѣ ga ima), odnosno stida od njegove upotrѣbe, u prilikah kada ljudi razgovaraйu s nepoznatimi ili obrazovaniйimi osobami. Poяva йe naročito primѣtna među stanovnicima selskih srѣdina i drugih srѣdina s češćom upotrѣbom aorista. Kada se takva osoba (koя inače vrlo često koristi aorist) nađe u (neopuštenom) razgovoru s nepoznatom osobom, a naročito ako йe prilika zvanična ili službena (recimo razgovor s lѣkarem, službenikom u opštini, pošti, školi i slično), aorist obično potpuno nestaйe iz govora. Osoba nesvѣstno teži ostaviti što bolji utisak na sagovornika i pri tom mѣnja svoй йezik, izbacuйući poйedine sastavne dѣlove svoйega govora za koйe podsvѣstno osѣća da su u našem društvu nepoželjni i znak “nižega obrazovanja”, “nepismenosti” i “nevaspitanja”. U takvih prilikah među prvimi iz govora ispada aorist, čemu više put prisustvovah. Imah prilike od gospođe iz Vranja čuti da йe upotrѣba aorista “nevaspitana” i “nekulturna”. Gospođa inače u običnom govoru izuzetno često koristi kako aorist tako i imperfekt, a i davno prošlo vrѣme (“on bѣše došao“). Imah prilike u Vranju vidѣti slučaй kada dѣd (takođe redovan koristnik aorista) svoйu unuku prѣdškolska uzrasta uči ne koristiti aorist u govoru kako bi govorila “obrazovaniйe” i “kulturniйe”.

Navešću йoš йedan, vrlo značaяn primѣr odnosa prema aoristu, iz moйega ličnoga iskustva. Prѣ nekolikih godina (čini mi se oko 2012.) pri pisanju uputstva proizvoda prѣduzeća u koйem radim, u opisu proizvoda upotrѣbih aorist, više se ne sѣćam koйi bѣše. Ugledavši “nedopustivo glagolsko vrѣme” u moйem pisaniйi, moй poslovođa se zaprepasti. Nastadoše mučni trenutci, poslovođa se zbog ove moйe “drzkosti” razяri na mene, govoraše mi “kakvo йe to ponašanje, kako se usuđuйem napisati tako nešto, šta bi ljudi pomislili o našem prѣduzeću da to vide”, i tome slično. Ukratko, poslovođa se ponašaše kao da sam u uputstvu upotrѣbio psovku a ne naйčešće glagolsko vrѣme u Srba od nastanka do 1945.

Važno йe napomenuti da i poslovođa, inače rođeni Beograđanin, nerѣtko i sam koristi aorist u slobodnom govoru sa ljudima u prѣduzeću, gotovo svakodnevno ga čuйem. Ali, kao što vidimo, neobavezan i razgovorni йezik йe йedno, a pisani i zvanični йe nešto sasvim drugo. Naravno, aorist bi izbačen iz uputstva i zamѣnjen pridѣvskim prošlim vrѣmenom a я se nekako provukoh bez dalje kazne, samo uz upozorenje da ubuduće tako nešto ne činim.

U prѣvodah crtanih filmova (koйe silom prilika svakodnevno moram slušati, pošto imam dvoйe male dѣce prѣdškolska uzrasta) do skoro nikada nѣsam bio čuo aorist. A onda odйednom, prѣ neki dan, učini mi se da ga čuйem u nastavku “Sunđer Boba“! Prvo pomislih da sanjam ili da mi se priviđa, pa onda malo više načuljih uši i obratih pažnju, i stvarno, čuяše se aorist s TV-a! Otrčah do sobe pogledati kakvo йe to čudo, i imah šta vidѣti!

Glavne йunake seriяla Sunđer Boba i Patrika, odlutavše daleko od svoйega grada Koralova, bѣhu zarobili poluseljaci-poludivljaci i pritom zlikovci čudovištna izleda. Vilami i drugimi seljačkimi oruđi ih gurahu na saslušanje prѣd svoйega seoskoga starešinu, babu-vѣšticu Živku. Ali, od svega ovoga йe naйzanimljiviйi йezik našega prѣvoda. Dok Sunđer Bob, Patrik, ostala družina i svi raniйe poяvivši se likovi uvѣk govorahu bez aorista, čistim brozovskim krugodvoйčanskim novogovorom i s beogradskim naglaskom, divljaci iz sela se gađaйu s padežima, koriste nedozvoljene lične zamѣnice (“…da vi kažem…“), koriste aorist (“utekoše“, i mnogi drugi) i pri tom govore naglaskom ličećim na naše kosovsko-resavsko narѣčйe i govore йužnomoravskih kraйeva, oponašaйući govor ostvarenja “Selo gori a baba se češlja“, što se vidi po obraćanju Sunđer Bobu i Patriku s „Bobašine“ i „Patrašine“. Očito йe da su divljake-nakaze prѣvodioci prѣdstavili kao seljake iz moravske Srbiйe, što йe do sada naйgori mnome uočen primѣr izlaganja poruzi i nipodaštavanja ljudi na osnovu govora i mѣsta življenja i uйedno satanizovanja upotrѣbe aorista. Poistovećivati zločinstvo i nakazan izgled s aoristom i govorom srbskih seljaka йe kraйnje neprihvatljivo i za svaku osudu. Na žalost, ovakav primѣr, iako prѣtѣran, savršeno pokazuйe kakav odnos vlada u našoй zemlji prema aoristu od pobѣde komunizma pa do danas. I uopšte prema srbskomu seljaku i stanovniku unutrašnjosti.

I slѣdeći primѣr pokazuйe dokle dovodi sadašnja politika progona aorista iz йezika. Iako moй otac u slobodnom govoru korišćaše aorist, mada ne prѣviše često (u mladosti ga йe koristio daleko više), ni po koйu cѣnu ga poslѣdnjih godina ne željaše upotrѣbiti u pisanoй rѣči. Prѣ desetak godina tako on zapisivaše bѣležke o davnih doživljaйih iz svoйega rodnoga sela (nekim od njih йe i sam prisustvovao), ali ni po koйu cѣnu u svoйih pisaniйih nѣйe htѣo upotrѣbiti niti йedan aorist! Mѣsecima se ubѣđivah s njim, ali uzalud. Za njega йe upotrѣba aorista u pisanoй rѣči “nekulturna” i “nepismena”, nešto poput psovke (psovke se često govore, ali vrlo redko pišu). Sѣćam se kako mi йednom mahaše knjigom йezikoslovca Pavla Ivića, i svoйe stavove o nedopustivosti aorista podkrepljivaše činjenicom da ga ni on nѣйe bio koristio, rekavši nešto poput “Kada bi bilo pismeno koristiti aorist, Ivić bi ga bio koristio“. Inače, moй otac йe rođen i odrastao u oblasti Stare Crne Gore, gdѣ su i aorist i imperfekt veoma česti i nezamѣnljivi dѣo narodnoga govora, s яsnom razlikom u značenju naspram (prezent-)perfekta.

Za kraй poglavlja ostavljam osvrt na upotrѣbu aorista u prvih pet nastavaka „Ludih godina“, poznatiйih kao „Žikine dinastiйe“ (prѣgledah samo prvih pet), snimljenih u vrѣme Brozove SFRЙ. Ono što mene tu zanimaše i navede me proučiti ostvarenje bѣše želja uporediti učestanost aorista u govoru dvoйe visoko obrazovanih Beograđana-krugodvoйčana (Milan i Йelena Todorović) prѣdstavljenih u naйboljem svѣtlu lѣpo vaspitanih i kulturnih osoba, i dvoйe niže obrazovanih ljudi, došavših u Beograd sa sela, prѣdstavljenih u naйgorem mogućem svѣtlu nekulturnih prostaka i primitivaca (Živorad i Dara Pavlović). Njim pridodah i Žikovoga strica.

Kao što vidimo, Žikov stric, inače stanovnik Žikova rodnoga sela Milutovca (glumljaše ga Miйo Aleksić) imaše čak 40% aorista, i йedno davno prošlo vrѣme (йedino u svih pet prѣgledanih nastavaka). Do duše, od ne tako velikoga uzorka od samo deset primѣra prošlih vrѣmena, izgovorenih tokom govora povodom ispraćaя u voйsku.

Ukoliko uporedimo supružnike Pavlović („primitivce“) i Todorović („kulturne“), vidѣćemo da prvi daleko češće koriste aorist nego li drugi (Dara 5 od 32, Žiko 23 od 212; nasuprot njim Milan, porѣklom iz stare građanske porodice, samo 2 od 68, dok Йelena niйedan od 48). Zašto йe to bitno? Bitno йe zato što ni ostvarenje яsno odslikava йezičku politiku u doba Brozove Йugoslaviйe, tačniйe odnos prema aoristu. Reditelj ostvarenja vѣšto koristi aorist kao izražaйno srѣdstvo koйim dodatno ističe nekulturu, primitivizam i neobrazovanje odgovaraйućih likova, što йe naročito upadljivo pri poređenju Dare i Йelene. U ostvarenju su obrazovane, lѣpo vaspitane, kulturne i pristoйne osobe яsno prѣdstavljene kao ljudi koйi malo ili nimalo ne koriste aorist, dok su nasuprot njim primitivci, seljaci, nevaspitane i slabo obrazovane osobe prѣdstavljene kao daleko češći koristnici istoga. Čime se upotrѣba aorista u narodu ocrnjuйe i obezhrabruйe.

Žiko Pavlović йe prѣdstavljen kao oličenje srbiяnskoga prostaka i primitivca (sam Milan Todorović ga više puta tako naziva), piяnca, dođoša sa sela u grad, koйi ne samo što йe nisko obrazovan (obavlja poslove vezane za kanalizaciйu), nevaspitan, nekulturan, malograđanin, vara svoйu ženu (i to яvno), nego pri tom koristi aorist češće nego što йe poželjno. Dara йe prѣdstavljena йoš gorom, neobrazovaniйom, glupljom i nekulturniйom od svoйega muža (što йoй Žiko stalno prѣbacuйe), pa i ne čudi što aorist koristi više i od njega samoga. Sve u svem, primitivci su ovdѣ prѣdstavljeni kao nešto između seljaka i višega gradskoga staleža koйemu teže (što se dobro vidi i po učestanosti aorista, koriste ga znatno manje od seljaka, ali ipak znatno više od svoйih gradskih, odnosno krugodvoйčanskih uzora). Iz ovoga se, na žalost, яsno vidi da su za sprovodioce politike progona aorista i reditelje ostvarenja, (srbiяnski) seljaci nešto mnogo gore od primitivaca!

Poseban značaй ovdѣ ima činjenica da йe Milan Todorović йezički stručnjak, odnosno lektor, koйi gledaocem daйe primѣr kako trѣbaйu govoriti i time obezhrabruйe narod u korišćenju aorista. Njegova йedina dva primѣra aorista se яvljaйu u drugom nastavku, prvi od njih („rekoste da ste…“) u raspravi s primitivcem Žikom (čime se Milan donekle spušta na njegovu razinu) i drugi („tolike pare dadosmo…“) u nastupu bѣsa, kada viče na svoйu kćer zbog zapostavljanja škole, te se pri tom zaboravlja i koristi nepoželjno glagolsko vrѣme.

9. Odnos йezičke nauke, školstva i države prema aoristu od 1945. godine.

Više put postavljah pitanje raznim ljudim navesti razliku u značenju dveйu rѣčenica “Zoran prođe putem” i “Zoran йe prošao putem“. Od nekolikih ljudi dobih očekivan odgovor, da йe u prvom slučaйu govornik vidѣo Zorana kako prolazi putem, a u drugom da nѣйe, nego da йe to saznao od nekoga. Većina tačno odgovorivših su iz Йužne Srbiйe, pri tom ljudi nižega obrazovanja i/ili ljudi živeći na selu. Tačan odgovor dobih i od osobe iz okoline Kraguйevca. Beograđani koйe ovo isto upitah, kao i nekoliki ljudi iz drugih mѣsta, ali s visokim obrazovanjem (neki bѣhu i nastavnici srbskoga йezika), ili nѣsu znali, ili odgovarahu da йe se u prvom slučaйu Zoranov prolazak putem dogodio “maloprѣ” dok йe se u drugom primѣru dogodio “dosta raniйe”.

Kao što vidimo, bolje razlikovanje značenja glagolskih vrѣmena pokazuйu neobrazovani ljudi od obrazovanih, a naročito od йezički obrazovanih. No, ne smatram da su nastavnici bili “loši đaci”, te da su zaboravili ono što su tobože bili naučili tokom svoйih studiя.

Očito йe da se značenju prošlih glagolskih vrѣmena na studiяh srPskoga йezika ne posvećuйe neophodna pažnja, a naročito ne razlikam u njihovom značenju. Očito йe takođe da prilikom svoйega višega йezičkoga školovanja na sveučilištu budući nastavnici srPskoga йezika bivaйu podvrgnuti svoйevrstnom ispiranju mozga. Na fakultetu im se nameće stav da йe značenje tzv. “perfekta” sveopšte i sveobuhvatno i da se on može (i trѣba) koristiti svuda i u svakoй prilici, da йe samim tim njegova upotrѣba uvѣk “pravilna”, ma kako bio upotrѣbljen, iz čega neposrѣdno slѣdi zaključak da su sva ostala prošla glagolska vrѣmena nepotrѣbna i suvišna. Iz čega se budućim nastavnikom йezika nameće zaključak da йe upotrѣba ostalih prošlih glagolskih vrѣmena nepoželjna, koйu samim tim povezuйu s “neobrazovanošću”, “nepismenošću”, “nekulturom”, “seljaštvom” i “prostaštvom” itd, nedostoйnimi obrazovana čovѣka.

Poslѣ takva pogrѣšna i zlonamѣrna prѣvaspitavanja na fakultetu nastavnici i učitelji, kada počnu raditi u školah, dѣcu, naročito seosku, ispravljaйu kada god upotrѣbe ma koйe drugo prošlo glagolsko vrѣme, a naročito aorist, naše poznato obѣlѣžйe “seljaštva” i “nekulture”, i nastoйe ih odučiti od njihove upotrѣbe, od malih nogu im ulivaйući pogrѣšno shvatanje da йe aorist nešto čega se ljudi trѣbaйu stidѣti. Kao potvrdu ovoga navešću primѣr dѣteta moйega priяtelja gdѣ imam prilike uživo posmatrati poguban uticaй današnjega školstva na poznavanje prošlih glagolskih vrѣmena i uopšte na gramatičku pismenost. Dѣte йe rođeno 2008. godine, živi u šumadiйskom selu na obroncih Rudnika, i u trenutku pisanja ovoga rada pohađa treći razred osnovne škole. Do polazka u školu dѣte redovno korišćaše aorist, čak i u prvom licu (“nađo(h) ga”, itd…). To nѣйe ništa čudno, pošto živi u srѣdini u koйoй йe aorist sasvim uobičaйeno glagolsko vrѣme, često i s nesvršenima glagolima. Njegovi ukućani, otac, mati, baka, rođaci i ostali susѣdi redovno koriste ovo vrѣme, pa йe sasvim razumljivo da ga koristi i dѣte. Ali, od početka njegovoga školovanja, počeh primećivati kako ga sve ređe koristi. Aorist, koйi bѣše redovna poяva u njegovom govoru prѣ polazka u školu, danas йe u njega rѣtkost. Pošto u međuvrѣmenu aorist nѣйe izčezao iz srѣdine gdѣ dѣte živi, razlog tome može biti samo uticaй škole. Ovaй slučaй nѣйe usamljen, poznaйem йoš ljudi primѣtivših kako njihova dѣca manje koriste aorist od polazka u školu nego prѣ.

Kao što vidimo, naše školstvo, kako osnovno, tako srѣdnje i visoko, nastoйi u ljudih uništiti svaki osѣćaй za značenje prošlih glagolskih vrѣmena, odnosno ukloniti svaki osѣćaй za razlikovanje njihovih značenja. Što polako ali neminovno vodi do nestanka onih яvno obѣlѣženih kao suvišnih. Йer, čemu četiri prošla glagolska vrѣmena ako se usvoйi pogrѣšno shvatanje da йedno od njih pored svoйega osnovnoga značenja nosi i značenja ostalih triйu? Što i йeste cilj svega. Uništiti sva tri druga vrѣmena, a ostaviti samo tzv. “perfekt”. Ubrzo ćemo vidѣti i zašto.

Napravimo mali misaoni ogled, zamislimo da novinar u ma koйem яvnom glasilu napiše “Pre mesec dana sam ušao u autobus.” Iako rѣčenica nѣйe u duhu srbskoga йezika (йer se upotrѣbljeni “perfekt” trѣba koristiti za nedoživljene događaйe iz prošlosti, ili za opisivanje stanja u sadašnjosti, a niйedno od toga dvoga ovdѣ nѣйe niti može biti slučaй), niйedan lektor, urednik niti ma koйi drugi prѣpravljač prѣgledavši članak neće imati nikakve primѣdbe. A šta bi se dogodilo ako bi novinar (ispravno) upotrѣbio prikladniйe glagolsko vrѣme, aorist ili davno prošlo (“Pre mesec dana uđoh u autobus.” ili “Pre mesec dana sam bio ušao u autobus.“)? Lektor ili urednik biše ovo promѣnili i prѣbacili u Brozovski “perfekt”, i sasvim moguće izribali novinara zbog njegove “drzkosti”. Iako rѣčenica “Pre mesec dana sam ušao u autobus.” niti йe pravilna niti йe u duhu srbskoga йezika, ona йeste u duhu Kumrovca i ideologiйe komunizma, a to йe danas, priznaćete, mnogim daleko važniйe.

Politika progona aorista u našem novinarstvu ide dotle da se čak i pri navođenju tuđih rѣči aorist izbacuйe i zamѣnjuйe brozovskim sadašnje-prošlim vrѣmenom. Takav primѣr imamo u prѣvodu izяve prѣdsѣdnika makedonske Vlade iz septembra 2018, gdѣ se “So premierot na Grcija, Aleksis Cipras, vo tekot na maj tokmu tuka na parkingot vo Dojran postignavme dogovor za priznavanje na makedonskiot jazik.” prevodi sa “Dogovor sa Ciprasom o grčkom priznavanju makedonskog jezika postigao sam na parkingu u Dojranu“. Kao što vidimo, novinar-prѣvodilac ne priznaйe postoяnje aorista u našem йeziku i ne dopušta njegovo korišćenje ni prѣdsѣdniku makedonske Vlade.

Nebrigu naše йezičke nauke prema aoristu odlično odslikava knjiga “Йezički priručnik Radio Televiziйe Beograd“, P. Ivića, I. Klaйna, M. Pešikana i B. Brborića, iz 1991 godine. U knjizi čiя йe namѣna pomoći zaposlenim na televiziйi govoriti pravilniйe, aorist se nigdѣ ne spominje, iako йe glagolom posvećeno cѣlih 11 strana. Očito, nikome od sačinitelja progon aorista ne smeta. Uzgred, iz knjige saznah da su poйedine rѣči u vrѣme komunizma bile nepoželjne. Na primѣr, “plata, prestonica, zakletva” umѣsto koйih se morahu koristiti izrazi “lični dohodak, glavni grad, svečana obaveza“.

Aorist nѣsu izmislili ni Karađorđevići ni Nemanjići da bi bio toliko proganjan, postoйi više tisušt godina, i donѣt йe bio na Balkan seobom Slovena. Samim tim йe aorist, kao sastavni dѣo našega йezika, dѣo našega duhovnoga naslѣđa, prѣnošenoga s kolѣna na kolѣno kroz mnoge vѣkove. Zbog toga se politika njegovoga uništavanja ne može drugačiйe tumačiti osim politikom uništavanja duhovnoga naslѣđa, i ne može se drugačiйe nazvati nego divljaštvom i varvarstvom pod okriljem “nauke” i “obrazovanja”. Poput vandalskoga rušenja Rima.

Važno йe napomenuti da se ne slažu svi йezikoslovci s politikom suzbiяnja upotrѣbe aorista. Neki od njih žele naš йezik osloboditi od nanosa propalih ideologiя komunizma i йugoslovenstva, sačuvati bogatstvo našega йezika i zalažu se za ukidanje (nepisane) zabrane upotrѣbe aorista. Ima i svѣtlih primѣra nastavnika po školah, naročito gradskih, koйi, svѣstni da йe naš йezik bez aorista nakaza, čine sve u svoйoй moći kako biše ohrabrili dѣcu u njegovoй upotrѣbi (ali i imperfekta), kako biše ih sačuvali od im namѣnjene sudbine. Na žalost, oni ne vode glavnu rѣč u našem školstvu i йezičkoй nauci. Većina йe ili pristalica tekuće politike ili im йe potpuno sveйedno.

I van škola, u яvnom životu, stanje prošlih glagolskih vrѣmena йe poražavaйuće. Na televiziйi se vrlo rѣtko može čuti. Na bilo kakvih vѣstih (usmenih ili pisanih), nikada, йer se već mnogobroйnim pokolѣnjem йoš od osnovne škole usađuйe stav da se ma kakva upotrѣba aorista graniči s nevaspitanjem. Ponekada, ali vrlo rѣtko, se može čuti od ponekoga gosta na televiziйi, ili od ponekoga izvѣštača iz unutrašnjosti. U novinah йe йoš gore, mada se ponekada aorist može naći u po koйem bombastičnom naslovu poput “Puče bruka!“. Takođe, imah prilike o upotrѣbi aorista razgovarati s osobom zaposlenom u Akademiйi nauka sa zvanjem naučnoga saradnika, i on mi reče da ga u svoйih člancih i radovah ne smѣ koristiti, йer lektori tako nešto smatraйu nedopustivim.

Aorist йe zvanično i dalje dѣo gramatike srbskoga йezika (йer bi se, u protivnom, za sadašnje čitaoce morao izbaciti iz svih književnih dѣla naših pisaca, što йe ogroman i teško izvodiv posao), ali йe danas kraйnje nepoželjan u bilo kakvoй яvnoй upotrѣbi. Njegova upotrѣba se podnosi u razgovornom i uličnom йeziku, i u umѣtničko-književne svrhe, odnosno samo tamo gdѣ йe dozvoljena psovka, čime se do skoro naйčešće glagolsko vrѣme u Srba s njom izйednačava. Moglo bi se reći da йe aorist (ciljano) potisnut u narѣčйe, za čiйu upotrѣbu ne postoйe nikakva pravila. I čiя йe upotrѣba, naravno, nepoželjna, baš kao i upotrѣba psovke.

Kao što vidimo, u našem йeziku postoйi “paradoks aorista“: ko ga zna i koristi u govoru йe “nepismen”, “nekulturan”, “seljak” i “prostak”, dok йe njegovo nekorišćenje znak “pismenosti”, “obrazovanja”, “otmenosti”, “kulture”, “lѣpoga vaspitanja” i tome slično (i na internetu imah prilike viđati primѣre poйedinaca koйi svoйu “kulturu” i “obrazovanje” dokazuйu tvrdnjom da ne koriste aorist). Nѣйe mi poznato da išta slično postoйi u bilo koйem drugom йeziku. Svuda u civilizovanom svѣtu йe znanje znak pismenosti i obrazovanja, a neznanje nepismenosti. Йedino se u nas znanje poistovećuйe s nepismenošću, a neznanje i nepoznavanje gramatike glagolskih vrѣmena s kulturom i obrazovanjem. U našoй йezičkoй nauci i društvu očito zdrav razum ne važi.

Tako u engleskom йeziku postoйi čak šest prošlih glagolskih vrѣmena, s яsno razgraničenimi namѣnami, i osoba koя ih ne koristi sve ili ne zna koйe čemu služi se ne može nikako smatrati gramatički pismenom. Naprotiv.

Vrlo poučan primѣr odnosa prema йezičkom naslѣđu imamo u nѣmačkom йeziku. Radi se o prostom prošlom glagolskom vrѣmenu koйe se naziva „preterit“, koйe po mnogo čem odgovara našemu aoristu, i po tvorbi i po značenju.

„Er sagte“ (Preterit) – “On reče” (aorist)

“Er hat gesagt” (Present perfect) – “On йe rekao” (odgovara našemu sadašnje-prošlome vrѣmenu, iliti „perfektu“)

Iako йe preterit sastavni dѣo nѣmačkoga književnoga йezika, većina Nѣmaca ga malo ili nimalo ne koristi. Ne koristi se u većini nѣmačkih narѣčя, narod ga u govornom йeziku koristi samo na sѣveru Nѣmačke. Iako ga u йužnih nѣmačkih narѣčйih nema (u potpunosti йe zamѣnjen gore navedenim sadašnje-prošlim vrѣmenom), uključuйući tu i narѣčя Švaйcarske i Austriйe, književnici, novinari i službenici ga redovno koriste u pisanom йeziku, čak i u Austriйi, u koйoй ga gotovo niko ne koristi u razgovornom йeziku. Zbog toga йe preterit glagolsko vrѣme koйe se u nѣmačkom йeziku mnogo češće piše nego što se govori, što йe potpuno suprotno stanju aorista u srbskom йeziku, koйi se mnogo češće govori nego što se piše. Kao što vidimo, društva nѣmačko i austriйsko ulažu velike napore za očuvanje preterita, dok se u nas, nasuprot tome, već desetinami lѣta aorist nastoйi izkorѣniti. Iz sumanutih razloga, neznanih ogromnoй većini ljudi. Dok se u Srbiйi korišćenje aorista smatra znakom nepismenosti i primitivizma, u Nѣmačkoй se pismenost i kultura iskazuйu poznavanjem preterita. Ukratko, dok se civilizovana društva trude sačuvati svoйe duhovno naslѣđe, varvarska se gorde njegovim uništavanjem.

Danas йe srazmѣrno česta poяva da se i književna dѣla pišu komunističkim novogovorom beogradskoga kruga dvoйke, bez aorista, što йe prѣ 1945 bilo nezamislivo, pa i nezamislivo u dѣlah poйedinih pisaca poslѣ 1945. Možemo li zamisliti dѣla Njegoša, Iva Andrića, Crnjanskoga, Laza Kostića, Йovana Йovanovića Zmaя, Đure Яkšića, Dučića, Branka Ćopića, Dobrice Erića, Dobrice Ćosića, i ostalih bez aorista? Ne možemo, naravno. Danas su, na žalost, takvi gramatički ograničeni pisci stvarnost. Kao primѣr ću navesti dѣlo našega savrѣmena pisca, posvećeno Svetomu Savi, u koйem йe i naš Rastko Nemanjić predstavljen kao da govori poput Tarzana, koristeći samo йedno prošlo vrѣme. Ne govori ni kao običan narod po unutrašnjosti Srbiйe, a kamo li onako kako йe Sveti Sava stvarno govorio, nego kao drug Йosip Broz Tito i njegovi krugodvoйčanski komunisti. A u Rastkovo vrѣme su čak i stanovnici kraя gdѣ se nalazi Brozov Kumrovec koristili aorist. Slično йe i u filmskom ostvarenju RTS-a, gdѣ Sveti Sava i ostali Nemanjići takođe govore krugodvoйčanskim novogovorom lišenim aorista. Pismeniйi i bolji prѣvodioci književnih dѣla sa stranih йezika bar u nekoй mѣri koriste aorist pri prѣvodu, mada ih ima i nepismeniйih, koйi ih prѣvode obogaljeno, tarzanski, koristeći samo йedno prošlo vrѣme.

Danas tračak nade uliva ukidanje položaя lektora na većini televiziя, novina i drugih яvnih glasila, inače naйrevnostniйih progonitelja aorista, što dovodi do postepenoga popuštanja progona i do rѣtke poяve istoga u яvnih glasilah. Takođe moram istaći da se i na internetu mogu naći svѣstni poйedinci. Tako imamo našega čovѣka (to nѣsam я) koйi redovno prѣvodi strane filmove i stavlja podnaslove za slobodnu upotrѣbu na internetu, pri tom redovno koristeći aorist u svoйih prѣvodah.

Ovdѣ takođe navodim zanimljiv pogovor čovѣka sa slѣdeće veze, gdѣ se йuna 2017. godine pisaše o йeziku RTS-ova ostvarenja o Nemanjićih. Pogovor ne pisah я.

“I naravno da йe aorist naйnormalniйe vreme koйe su ne samo Zlatiborci, nego svi ostali, koristili kao osnovno vreme za iskazivanje, pre svega, ali ne samo, doživljene, proživljene prošlosti. Dolaskom komunista aorist i imperfekat nestaйu iz pisanih mediйa i radiйa (samim tim, nema ih kasniйe na televiziйi), iz državnih dokumenata, sudskih presuda i sličnih stvari, valjda йer su zvučali previše mračnjačko-crkvenjački i parali su uši nekima u zapadnim delovima tadašnje zemlje.”

Kao što se iz priloženoga može vidѣti, nѣsam usamljen u svoйem mišljenju. Йoš veće iznenađenje za mene prѣdstavljaše saznanje da йe čovѣk йezički obrazovan, što zaključih iz drugih njegovih pisaniй.

10. Suzbiяnje upotrѣbe aorista sužavanjem njegovoga značenja

Imah prilike razgovarati o značenju prošlih glagolskih vrѣmena s nekolicinom nastavnika srPskoga йezika, postavljaйući im pitanja o značenju četirйu prostih rѣčenica iz prvoga odѣljka s četirma prošlima vrѣmenima, sa svršenim glagolom “polomiti”. Ishodi moйega istraživanja su poražavaйući. Niйedan od nastavnika nѣйe znao za razliku u doživljenosti, svim njim йe poяm doživljenosti u značenju glagolskih vrѣmena nepoznat. Naйviše što uspѣvah dobiti kao odgovore йe da йe se radnja s aoristom dogodila “upravo, maloprѣ”, dok йe se radnja u primѣru s davnim prošlim vrѣmenom dogodila “nekada davno, raniйe”. Ukratko, ni od йednoga nastavnika nѣsam čuo ništa više osim da se aorist koristi za događaйe koйi su se desili neposrѣdno prѣ trenutka govora.

Pogledah pet malo stariйih, prѣdratnih gramatika, od prѣ dolazka na vlast Komunističke partiйe na čelu s Brozom. U četiri od pet nema pomena da se aorist koristi za radnje koйe su se desile “neposrѣdno prѣd trenutkom govora”, a kamoli da se samo za to koristi, ili da йe to njegovo „pravo“ ili „osnovno“ značenje. U gramatici Stoяna Novakovića iz 1894. se za aorist kaže “Kad se hoće da pokaže radnja, koя se dogodila u prošlosti u ograničenom prostoru vremena, bio taй prostor celina, početak, ili kraй, onda se upotrebljuйe pređašnje svršeno (aorist)“. Živoйin Simić u svoйoй gramatici iz 1922 za aorist (koйega on naziva “Vreme pređašnje trenutno”) piše “da йe radnja bila u prošlosti trenutna ili uopšte ograničena u traяnju.” Imah prilike pogledati i školsku gramatiku hrvatsko-srbskoga йezika iz 1927, izdatu u Bйelovaru, u Hrvatskoй. Ni tu nema pomena bilo kakve ograničenosti na vrѣme neposrѣdno prѣd trenutkom govora. U naйskoriйoй (poslѣdnjoй nekomunističkoй) od njih, u gramatici srpskohrvatskoga йezika Miodraga S. Lalevića za prvi razred građanskih (srѣdnjih) škola iz 1937 godine stoйi da se aoristom „kazuйe da se nešto radilo, dešavalo u prošlosti“ i „kazuйe da se radnja desila, vršila i svršila u prošlosti za йedno ograničeno vreme.“

A sada malo više o petoй, o gramatici srpskohrvatskoga йezika Aleksandra Belića iz 1933. Tu piše „Aorist znači da se glagolska radnja završila neposredno pred trenutkom govora (dakle u neposrednoй prošlosti).“ i „aorist znači radnju koя йe mogla biti traйna ili trenutna, ali koя йe završena u trenutku neposredno pre saopštavanja o njoй“.

Belić йe odlično znao da u Srbiйi, Crnoй Gori, Hercegovini, Bosni, Makedoniйi i među Srbima u Hrvatskoй ne postoйi ograničenje aorista samo na događaйe „završene u trenutku neposrѣdno“ prѣ trenutka govora, i da йe aorist tuda toliko čest upravo zbog nepostoяnja ovakvih vѣštačkih i sumanutih ograničenja. Pitamo se onda, zašto iznosi ovakve laži? Odgovor slѣdi odmah iza, na istoй strani njegove gramatike:

„Aorist (i imperfekat) u nekim se delovima naroda našeg slabo upotrebljava ili se sasvim ne upotrebljava. Zato treba naročito paziti da se pri njihovoй upotrebi čuva njihovo pravo značenje.“

Kao što vidimo, Belić iz političkih razloga яvno poziva na sužavanje upotrѣbe aorista samo na događaйe „neposrѣdno prѣd trenutkom govora“ (pošto йe to, po njem, pravo značenje ovoga glagolskoga vrѣmena), pravdaйući to postoяnjem „dѣla naroda našega“ koйi ga uopšte ne koristi. Pitanje йe, na koga on tu misli? Na Srbe očito ne misli, йer aorist i danas postoйi u svih srbskih narѣčйih, i u većini njih u njegovo vrѣme aorist bѣše u vrlo širokoй upotrѣbi. Očito йe da se to odnosi na Hrvate, i samo na njih, u koйih znatan dѣo njihovih govora uopšte nѣйe imao aorist, dok йe u većem dѣlu prѣostalih bio prilično rѣdak. Ova Belićeva opaska йe izuzetno značaйna, йer prѣdstavlja prvo яsno obrazloženje buduće politike suzbiяnja upotrѣbe aorista započete u vrѣme komunizma, u koйoй йe i sam Belić lično učestvovao kao prѣdsѣdnik Srpske Akademiйe Nauka pod Brozom.

Belić nѣйe bio йedini pobornik ograničenja značenja (i upotrѣbe) aorista u vrѣme Kraljevine Йugoslaviйe. Isto mišljenje iznošahu i hrvatski йezikoslovci Tomislav Maretić (1854-1938) i August Musić (1856-1938). Pitanje йe samo, ko йe od koga prѣuzeo ovakve stavove? Obzirom da йe od oboйice mlađi dvadeset i više godina, daleko йe vѣrovatniйe da йe se Belić ugledao na njih nego li oni na njega. Uz to, njih dvoйica su iz kraйeva gdѣ aorista ima malo ili nimalo (Virovitica i Zagreb), dok Belić potiče iz kraя gdѣ йe aorist vrlo čest (Srbiя), pa йe znatno očekivaniйe da su njih dvoйica prva došla na zamisao ograničiti upotrѣbu aorista samo na radnje „neposrѣdno prѣd trenutkom govora“. Bitno йe napomenuti da u prѣdratnoй Йugoslaviйi nѣsu svi srbski йezikoslovci dѣlili Belićev (politički) stav o značenju i upotrѣbi aorista, čemu йe dokaz i kasniя gramatika Miodraga S. Lalevića, iz 1937.

A sada malo o gramatikah izdatih poslѣ dolazka Broza i njegove Komunističke Partiйe na vlast, kada se ozvaničava politika ograničenja upotrѣbe aorista. U gramatici Mihaila Stevanovića za učenike srѣdnjih škola iz 1946 godine (izdanje „Prosvete“) nađoh da йe „pravo značenje“ aorista „označavanje radnje koя йe se završilaneposrѣdno prѣd trenutkom govora“. Istini za volju, tu se navodi da se aorist može koristiti i za događaйe koйi su se dogodili dalje u prošlosti, što se naziva „pripovѣdačkim aoristom“, ali se čitaocu stavlja do znanja da to nѣйe njegovo pravo značenje.

Za tim, u časopisu “Йužnoslovenski filolog” iz 1951 (izdanje instituta za srPski йezik srpske akademiйe nauka) nalѣteh na rѣčenicu “Danas u našoй nauci o йeziku vlada mišljenje da aorist u srpskohrvatskom йeziku znači radnju koя se desila u neposrednoй (ili bliskoй) prošlosti“. Rѣčenica bѣše u članku Petra Sladoйevića, u koйem se on protivi zvaničnome stavu tadašnje йezičke “nauke”, tvrdeći da se aorist može koristiti (i da se koristi) i za događaйe iz raniйe prošlosti, i pri tom navodi veliki broй primѣra iz naše književnosti. Ali, svi Sladoйevićevi napori bѣhu uzaludni. Njegove pozive za odustaяnje od sužavanja značenja aorista nemaše ko čuti.

U srѣdnjoškolskoй gramatici Radomira Aleksića i Miliйe Stanića iz 1962 se za aorist kaže da „znači radnju koя se izvršila ili završila u neposrednoй prošlosti, tй. neposredno pred trenutkom govora o njoй. Ovo йe osnovno, pravo značenje aorista.“

Moram priznati da na mene lično od svih komunističkih gramatika naйяči utisak ostavi srѣdnjoškolska gramatika iz 1957. godine, opet dѣlo Miodraga S. Lalevića. Dok u njegovoй (poslѣdnjoй nekomunističkoй) gramatici iz 1937 nema pomena ograničenja značenja aorista na blisku ili neposrѣdnu prošlost, sačinitelj u gramatici iz 1957 iznosi sasvim drugo mišljenje (moguće iz straha od OZNe i sličnih za sobstvenu i bezbѣdnost porodice) te za aorist tada piše: „aoristom kazuйemo radnje koйe su se desile u bliskoй prošlosti“ i „aorist kao oblik kazuйe radnju koя se nedavno desila“.

Ukoliko danas pokušate potražiti po internetu nešto o značenje aorista, svuda ćete se susretati s ograničenjem na “neposrѣdno prѣd trenutkom govora”. Tako йe i u savrѣmenih školskih učbenicih. Evo šta nađoh u učbeniku srPskoga йezika za šesti razred osnovne škole (2018): “Glagolski oblik za izricanje radnje koя se desila neposredno pre trenutka govorenja (npr. padoh, stadosmo, odoše), naziva se aorist“. Kao što vidimo, dѣca se svѣstno obmanjuйu, nema nikakva pomena poйma doživljenosti, dok se i dalje naglašava oblast upotrѣbe aorista sužena na naйmanju moguću mѣru. Ono što йe naйvažniйe йe očito namѣrno izostavljeno, s ciljem sužavanja oblasti upotrѣbe aorista, što йe u skladu s politikom njegovoga progona iz našega йezika.

Nasuprot ovome, poйedine ozbiljniйe (neškolske) i noviйe knjige яsno navode da se aorist koristi za doživljene prošle radnje, bez obzira na vrѣmensku udaljenost od trenutka govora. Navešću samo primѣr knjige “Sintaksa savremenoga srpskog йezika” prof. dr. Predraga Pipera gdѣ se яsno i nedvosmisleno navodi da se aorist, pored radnji koйe su se dogodile neposrѣdno prѣd trenutkom rѣči, koristi i za radnje koйe su se dogodile znatno prѣ, uz navođenje da se njime uvѣk iskazuйu doživljene prošle radnje ili radnje koйe se žele prѣdstaviti kao doživljene.

Postavlja se pitanje, šta znači “neposrѣdno prѣ”, koliko йe to vrѣmena? Pošto se o časovah svakako ne radi, koliko minuta (ili sekundi) naša йezička nauka (ili bolje reći “školstvo”) smatra pod “neposrѣdno prѣ”? Йe li prѣ pet minuta neposrѣdno prѣ? Ako nѣйe, йe li to možda prѣ deset, ili prѣ dvadeset sekundi? Kao što vidimo, poяm “neposrѣdno prѣ” йe potpuno neodređen, te йe bezsmisleno na nečem tako neodređenom i neяsnom zasnivati razliku u značenju dvaйu glagolskih vrѣmena. U protivnom bismo morali časovnikom (sa sekundarom) mѣriti protok vrѣmena od radnje do trenutka govora kako bismo mogli odrediti koйe glagolsko vrѣme trѣbamo upotrѣbiti, aorist ili tzv. “perfekt”. Ovakvim određenjem namѣne aorista u školskih učbenicih se omogućava proglasiti nepravilnom njegovu upotrѣbu za bilo kakvu radnju koя йe se dogodila prѣ više od nekolikih sekundi. Čime se daйe zvanično pokriće i zeleno svѣtlo (nesavѣstnim) učiteljem i nastavnikom suzbiяti i obezhrabrivati njegovu upotrѣbu među učenicima.

Na žalost, svѣstno obmanjivanje dѣce o namѣni aorista nѣйe йedino koйe se sprovodi u nastavi našega йezika. Йoš veća obmana dѣce йe da u zvaničnom srPskom йeziku postoйi sedam padeža. Istina йe drugačiя, u йedini postoйi samo šest, dok u množini postoйe naйviše četiri.

Moram ovdѣ reći da u nam naйbližih йužnoslovenskih йezicih, u bugarskom i u makedonskom nema ni traga od ograničenja značenja i upotrѣbe aorista samo na događaйe iz neposrѣdne prošlosti. A nema ni u lužičko-serbskom. Štaviše, nѣйe mi poznato da u ma koйem drugom evropskom йeziku (ni u slovenskom ni u neslovenskom) postoйi glagolsko vrѣme čiя йe upotrѣba ograničena na neposrѣdnu prošlost (nekoliko sekundi, ili u naйboljem slučaйu, nekoliko minuta). Ovo йe samo naša posebnost, od dolazka na vlast Йosipa Broza i njegovih komunista. Na ovaй način, stvoreno йe opravdanje za protѣrivanje aorista iz društvenoga života (novina, televiziйe, službene i яvne upotrѣbe i slično), pošto se tamo rѣtko govori o onom što йe se dogodilo nekoliko minuta (ili sekundi) prѣ trenutka govora.

Potrѣbno йe reći da u srbskih narѣčйih ne postoйi ograničenje aorista na neposrѣdnu prošlost. Tamo gdѣ йe aorist i danas u značaйnoй upotrѣbi (a to su prѣ svega seoske srѣdine), aorist йe čest upravo zato što nema vѣštačkih vrѣmenskih ograničenja u njegovom korišćenju.

Kao primѣr ću navesti moй boravak na slavi u Šumadiйi, u gružanskom selu pod planinom Rudnik, oktobra 2018. Za nekolike časove boravka na slavi, od oko petnadest gostiйu čuяh naйmanje 42 primѣra upotrѣbe aorista (tolike ih stigoh pribѣležiti). Od toga samo nekolicina se odnosaše na događaйe iz neposrѣdne prošlosti (recimo, kada desetogodišnje dѣte, rodom iz Kraguйevca reče drugome dѣtetu “pade ti яbuka”). Svi ostali bѣhu o događaйih iz raniйe prošlosti, neki i od prѣ trideset i više godina.

11. Razlozi nepoželjnosti upotrѣbe aorista i njegovoga progona

Opšti zaključak za sve kraйeve Srbiйe (i Crne Gore) koйe imah prilike obići йe da йe upotrѣba aorista u razgovornom йeziku znatno češća u ljudi s nižim obrazovanjem nego li u ljudi s višim. Isto tako йe primѣtno da u ljudi istoga stepena obrazovanja aorist više koriste ljudi živeći na selu nego li stanovnici obližnjega grada. Očigledno йe da se ovdѣ ne radi o spontanoй poяvi odumiranja aorista, nego se radi o ciljanom i smišljenom poduhvatu, nametanom s vrha. Na osnovu raniйega već zaključismo da upravo йezička politika u obrazovnih i drugih državnih ustanovah i u яvnih glasilah doprinosi progonu aorista iz йezika, obezhrabrivanjem njegove upotrѣbe i poistovećivanjem iste s “nepismenošću”, “prostaštvom” i “nekulturom”. Drugo pitanje йe od kada йe se krenulo s ovakvom politikom. Nema naznak da йe to bilo prѣ 1945. godine, odnosno prѣ dolazka Komunističke partiйe i Broza na vlast. Nѣsam našao znakove netrpѣljivosti prema aoristu u Kraljevinah Srbiйi i Йugoslaviйi.

Aorist йeste bio donekle zapušten u našoй йezičkoй nauci prѣ 1945, a naročito tumačenje razlike njegovoga značenja u odnosu na značenje ostalih prošlih glagolskih vrѣmena, prѣ svega bez яsne razgraničenosti od tzv. perfekta (čak ni u odličnoй gramatici Stoяna Novakovića iz 1894. nema pomena razlike u značenju na osnovu doživljenosti), ali o njegovom svѣstnom progonu u to vrѣme ne može biti govora (upravo koristeći se nedovoljnom razgraničenošću aorista od tzv. perfekta u йezičkoй nauci prѣ 1945, kasniйi Brozovi komunistički йezikoslovci pokušavaйu (i uspѣvaйu) potpuno zamѣniti aorist tzv. perfektom u яvnom životu).

Vratimo se na razloge progona aorista, odnosno njegove političke nepodobnosti.

1. Glavnim razlogom smatram pokušaй izйednačavanja йezika u Srba i Hrvata. Kao što već mogasmo vidѣti u ovom radu, u ključnih mѣstah Hrvatske (Zagreb, Riйeka, Split, Dubrovnik, Varaždin, ali i Brozov zavičaй, Zagorйe i Kumrovec) aorist йe nepostoйeće glagolsko vrѣme. Izйednačavanje йezika u Srba i Hrvata йe lakše postići odučavanjem Srba od aorista nego li podučavanjem Hrvata njegovoй upotrѣbi (koйi йe velikoй većini Brozovih sunarodnika bio stran). Pošto su ključni ljudi komunističke vrhuške na čelu s kumrovačkim bravarom iz kraйeva gdѣ aorista nema u narodnom govoru, ne iznenađuйe što su sprovodili politiku suzbiяnja im stranoga glagolskoga vrѣmena. Uz to, budući veoma nenaklonjeni srbskome narodu, razumljivo йe što im йe aorist, tako čest u Srba a rѣdak u Hrvata, bio tako mrzak. Ovo йe potvrđeno stavom Aleksandra Belića iznetim u njegovoй gramatici iz 1933, gdѣ se zalaže za ograničenje i suzbiяnje upotrѣbe aorista, upravo iz razloga što „deo naroda našeg“ aorist koristi vrlo malo ili ga uopšte ne koristi (pri čem se očito misli na veliku većinu Hrvata).

2. Dodatnim razlogom netrpѣljivosti komunističke vrhuške prema aoristu smatram njegovu izuzetno čestu upotrѣbu u crkvenih knjigah, i u crkvenom životu uopšte, kako u SPC tako i u Katoličkoй Crkvi (što йe razumljivo, йer su crkvene knjige bile prѣvođene u vrѣme kada йe aorist bio osnovno prošlo glagolsko vrѣme u narodu). Možemo samo zamisliti koliko йe tadašnjega komunistu aorist (tada svuda prisutan u Srbiйi) podsѣćao na njemu omraženu i po njem nazadnu Crkvu!

3. Dodatni razlog komunističke netrpѣljivosti prema aoristu, makar u raniйem razdoblji, kada im йe Staljin bio “Božanstvo”, bi moglo biti nepostoяnje aorista u ruskom йeziku (kao što već navedoh, tamo ga koristi samo Ruska Pravoslavna Crkva). Progonom aorista biše se tadašnji Staljinovi obožavaoci i йezički mogli približiti svoйemu uzoru.

4. Progonom aorista iz srbsko(hrvatsko)ga йezika se vѣštački povećava razlika u odnosu na makedonski йezik (u makedonskom йeziku suzbiяnje upotrѣbe aorista nѣйe bilo sprovođeno). Poznato йe da йe stanje upotrѣbe i značenje aorista u srbskom i u makedonskom йezicih prѣ 1945. bilo dosta slično, ako ne istovetno.

Aorist йe ipak, i u vrѣme komunizma podnošen u književnosti, gdѣ йe piscu bila dopuštena izvѣstna umѣtnička sloboda, pa u tom svѣtlu trѣba gledati na njegovu mѣstimičnu upotrѣbu u Srbiйi na spomenicih posvećenih žrtvam NOB-a.

Postavlja se pitanje, kako se u йezikoslovačkih krugovah opravdava politika izkorѣnjivanja aorista i zabrana njegove upotrѣbe u яvnom životu? Pored suženja njegove upotrѣbe na događaйe „neposrѣdno prѣd trenutkom govora“, i pomoću takozvanih йezičkih “stilova” (načina). Tako, na primѣr, postoйe “novinarski stil”, koйim su obavezni pisati novinari, i “naučni stil”, i poseban stil za službenu upotrѣbu, i u svih njih йe aorist nepoželjan. Aorist йe dozvoljen u “seljačkom”, ili u “uličarskom” stilu. Suštinski, pomoću йezičkih “stilova” йe postignuto da se gramatika nasilno promѣni i suzi, iz koйe su izbačena nekumrovačka glagolska vrѣmena, te tako sada suštinski imamo posebne gramatike za novinare, školstvo, i državnu upravu, i posebne za književnike, ili za običan narod. Kao što vidimo, pomoću “йezičkih stilova” йe na mala vrata uvedena zabrana upotrѣbe aorista i time oni služe kao srѣdstvo za njegovo izkorѣnjivanje i prѣoblikovanje našega йezika po zagorskom uzoru.

Razumno йe na druge se ugledati u znanju, a ne u neznanju. Postavlja se onda pitanje zašto se na Zagorce ne ugledamo u poznavanju množinskih padeža (u njih postoйe svih šest, a ne samo četiri kao u nas) nego su ni uzor samo u nepoznavanju prošlih glagolskih vrѣmena?

A sada malo “Šta bi bilo kada bi bilo”. Na šta bi naš йezik danas ličio da su komunisti državnu politiku prema prošlima glagolskima vrѣmenima bili primѣnjivali i prema padežima? Kako bi izgledao naš йezik kada bi se (kosi) padeži zabranili u “novinarskom”, u “naučnom”, ili u “zvaničnom” stilu?

Na sveučilištih bi se učilo kako йe imeniteljni padež sveobuhvatan i sveznačeći, a kako su svi ostali nepotrѣbni i suvišni. Nastavnici biše danas ispravljali dѣcu kada god upotrѣbe ma koйi padež različit od imeniteljnoga, na primѣr, nastavnik bi rekao đaku: “Nѣйe pravilno reći ‘U školi sam’, pravilno йe reći ‘U škola sam'”.

Poslѣ šestdeset godina prѣvaspitavanja padeži biše se u gradovah naйčešće mogli čuti na piяcah, kao što йe danas slučaй s aoristom. Padeže biše koristili poglavito seljaci, “glupaci”, “prostaci” i “primitivci”. To bi im bio znak raspoznavanja.

Obrazovanje i “kultura” bi se pokazivali i dokazivali nekorišćenjem padeža. Ljudi biše se dičili njihovom nepoznavanjem. Govorilo bi se: “Ma pusti on. On йe čobanin, on koristi padeži”. Ljudi biše nas sa čuđenjem pitali “Zašto koristiš padeži? Zašto ne govoriš normalno, kao sav normalan svѣt?”

A zašto se ipak politika primѣnjivana prema prošlima glagolskima vrѣmenima nѣйe bila primѣnjivala i prema padežima? Odgovor йe prost: u Hrvatskoй su se 1945. koristili padeži, čak i više nego što su se koristili u Srba, i drug Йosip Broz Tito, naša „ljubičica bѣla“ йe koristio padeže. Zbog toga se ne proganjaйu.

12. Dodatak: Primѣr dveйu knjiga slične sadržine, prve iz 1934, i druge iz 1966.

Odnos (poslѣratne) vlasti prema aoristu naйbolje se može odslikati primѣrom dveйu knjiga slične sadržine, prve izdate 1934. godine (u vrѣme Kraljevine Йugoslaviйe), i druge izdate 1966 godine.

Prva, “Srpsko-bugarski rat 1913 godine“, napisana pukovnikom Milutinom Lazarevićem i izdata Srpskom Književnom Zadrugom, opisuйe borbe u Makedoniйi između srbske i bugarske voйske tokom Drugoga Balkanskoga rata. Pukovnik Lazarević, vѣrovatno i sam učestnik opisanih borbi, vrlo bogatim i živim йezikom opisuйe događaйe. Njegov йezik, prѣpun aorista, imperfekta i davnoga prošloga vrѣmena nѣйe suhoparan, nego njihovom čaroliйom i prirodnošću svoйim čitateljemъ dočarava borbe u Makedoniйi, koйe kao da se događaйu isprѣd čitateljevih očiйu. Evo maloga primѣra iz knjige:

“Bataljon odmah posede rovove na tom krilu, a tamošnji delovi V puka i mitraljesko odeljenje rokiraše se u desno i poйačaše posadu na desnom krilu, bliže йaruzi, prema kome nastupaše йedan od dvaйu bataljona bugarskog 14. pešadiйskog puka, poravnat sa drugim koйi već uveliko napadaše deo Šarenkovca okrenut njemu. Komandu nad trupama iz oba puka, koйe sada sačinjavahu desno krilo Moravske diviziйe I poziva, primio йe komandant I puka, pukovnik Dušan Tufegdžić.”

Druga knjiga, pod nazivom “Bitka na Drini 1914.” йe napisana umirovljenim generalom kraljevske Йugoslovenske voйske Đorđem Lukićem i izdata йe Brozovim Voйnoizdavačkim zavodom 1966 godine. Dѣlo generala Lukića йe daleko obimniйe, i opisuйe borbe na Drini, Savi i oko njih, vođene između srbske i austrougarske voйske. Obe knjige opisuйu događaйe koйi su se dogodili sa razmakom od oko godinu dana. Iako dѣla opisuйu vrѣmenski veoma bliske događaйe, йezik ovih dѣla йe veoma različit, do mѣre da čitaocu neupućenu u йezičku politiku izgledaйu kao da su pisane raznimi йeziki. Knjigu pročitah, i na njenih oko 420 strana sačinitelj nѣйe upotrѣbio niti йedan йedini aorist (a kamo li imperfekt). Knjiga se teško čita, prѣ svega zbog neprirodna, йednolična, suhoparna i dosadna йezika, koйi po svem podsѣća na йezik raznih komunističkih partiйskih Kongresa i plenarnih sѣdnica. Evo maloga primѣra iz knjige:

“Pešaci su otvorili paklenu vatru u pravcu ove bateriйe. Ubrzo se uvidela greška i vatra йe prekinuta. Ranjenike koйi su s nestrpljenjem očekivali da se dovrši pontonski most zahvatila йe panika. Lako ranjeni su potrčali naйbližem pontonu i toliko ga napunili da se ovaй prevrnuo. Nastalo йe davljenje u Savi i zapomaganje. Ovo йe pogoršalo moral kod voйnika i oni su napuštali stroй i trčali ka mostu koйi se pod sve većim opterećenjem sve više rušio.”

Statistici dveйu knjiga sa slѣdeće slike dodaйem i statistiku treće, napisane Dimitriйem Petrovićem, voйnim starešinom i učestnikom borbi za oslobođenje Toplice u ratu 1877-1878. Ona se od prvih dveйu donekle razlikuйe po načinu pisanja, pošto uključuйe i lične doživljaйe pisca. No, i pored toga se od dѣla pukovnika Lazarevića ne razlikuйe značaйno po učestanosti aorista i sadašnje-prošloga vrѣmena.

Važno йe napomenuti da йe u prve dvѣ knjige učestanost aorista znatno podcѣnjena, zbog raniйe navedene poяve nemogućnosti razlikovanja aorista i sadašnjega vrѣmena u trećem licu йednine u mnogih glagola (što navedoh i za narodne pѣsme sakupljene Vukom Karadžićem).

Postavlja se pitanje, kako йe moguće da neko ko йe rođen u Srbiйi 1886. godine, napiše knjigu od oko 420 strana u koйoй ima na tisušte upotrѣbljenih prošlih glagolskih vrѣmen, a ne upotrѣbi niti йedan aorist? Ovome pitanju ću posvetiti ostatak ovoga odѣljka. U cilju proučavanja pročitanoga dѣla, na 15 nasumično odabranih stran prѣbroяh sve upotrѣbe (pridѣvskoga) prošloga vrѣmena. Imaše ih ukupno 251, ili prosѣčno 16,733 po strani. Što bi značilo da йe očekivano da ih u cѣlom dѣlu ima okolo 7028. Cilj ovoga йe sračunati vѣrovatnoću da neko bez bilo kakvoga йezičkoga sputavanja napiše dѣlo ovolika obima a da ne upotrѣbi niйedan aorist. A zato ni йe potrѣbna učestanost aorista u йeziku pisca. Pošto to ne možemo tačno znati, uzećemo da йe ona vrlo mala, samo 1%. Odnosno da pisac Lukić u nesputanom govoru od 100 primѣra prošlih glagolskih vrѣmen upotrѣbi samo 1 aorist (ili imperfekt). Pošto йe poznato da йe do 1945 godine učestanost aorista u Srbiйi bila daleko veća, i da йe štaviše po selah i manjih mѣstah aorist naйvѣrovatniйe bio naйčešće korišćeno glagolsko vrѣme, malo йe vѣrovatno da йe u йeziku generala Lukića aorist bio zastupljen sa manje od йednoga postotka (štaviše, vѣrovatno йe bio daleko češći, obzirom na tadašnje stanje u narodu).

Prosta računica daйe: (1. -0.01) ^ 7028, što daйe  2.1093E-31. , iliti 2.1 * 10 ^ -31.

Prѣvedeno na srbski, vѣrovatnoća za tako nešto йe beskonačno mala (reda veličine 10 na – trideset prvi stepen), odnosno može se slobodno uzeti da йe йednaka ništici. Kao što vidimo, statistički йe nemoguće da bi neko ko aorist koristi makar йednom u 100 slučaйeva napisao dѣlo sa čak 7028 primѣra prošloga glagolskoga vrѣmena bez iйednoga aorista. Čime йe dokazano da йe ovdѣ došlo do svѣstnoga sputavanja ili samosputavanja (na anglo-srPskom bi se to reklo “cenzura” i “samocenzura”).

Pitanje se sada svodi, radi li se ovdѣ o sputavanju (izdavačem) ili o samosputavanju (piscem), ili o oboйih?

Moйe mišljenje йe da йe malo vѣrovatno da se ovdѣ radi (samo) o samosputavanju, odnosno samo o svѣstnoй težnji pisca ne koristiti aorist. Йer, u njegovo vrѣme, kada su radovi pisani ili rukom ili na pisaćem stroйu, bilo йe teže ispravljati uočene grѣške nego danas, pa se čini malo vѣrovatnim da pisac živeći u srbskoй srѣdini gdѣ йe aorist bio sasvim obično glagolsko vrѣme u prostom narodu, napiše toliki rad a pri tom se nigdѣ ne “prѣvari” i nenamѣrno ga upotrѣbi pri pisanju dѣla. Zbog toga potpuno odsustvo u dѣlu osnovnoga glagolskoga vrѣmena u Srba do 1945 smatram ishodom rada samoga izdavača, Voйnoizdavačkoga zavoda, inače ustanove Brozove ЙNA, za koйu svi znamo da йe bila pod яkim uticaйem ideologiйe komunizma.

Dvѣ činjenice dodatno govore tome u prilog:

-knjiga йe izdata tek 1966 g, tri godine poslѣ smrti sačinitelja (1963), pa su državni йezički cenzori imali više nego dovoljno vrѣmena očistiti dѣlo od svih aorista.

-u samom dѣlu su navedena imena petorice ljudi učestvuйućih u nadzoru i prѣpravkah njegove sadržine. Imena neću navoditi, samo njihova uloge. Йedan od njih imaše ulogu “redaktora”, drugi “lektora”, treći “tehničkoga urednika” a četvrti i peti “korektora” (šta god sve ove strane rѣči značile).

Йoš nešto, vrlo važno. Neko bi mogao reći da pisac nѣйe koristio aorist zato što nѣйe sam doživѣo navedene događaйe (poznato йe da se aorist prvenstveno koristi za navođenje doživljenih radnji u prošlosti, mada se koristi i u pripovѣdanju kada se nedoživljena radnja želi prѣdstaviti kao doživljena). To nѣйe tačno, pisac sam navodi da йe učestvovao u teških borbah na Mačkovom Kamenu, gdѣ йe zapovѣdao artiljeriйskom йedinicom. Ovim borbam йe posvećen veliki dѣo dѣla, ali ni tu nema aorista, kao ni drugdѣ.

Йoš йedna mala zanimljivost, u dѣlu generala Lukića nađoh 23 primѣra davnoga prošloga vrѣmena (recimo, “…koя йe već bila odstupila…“). Izgleda da йezičko sputavanje nѣйe važilo za ovo glagolsko vrѣme.

Ovo mi se čini razumljivim, йer se davno prošlo vrѣme koristi i u hrvatskom Zagorйu, Brozovom zavičaйu, za razliku od aorista i imperfekta, koйih tamo nema već dugo.

Zaključak: čini se malo vѣrovatnim da za neprirodno odsustvo aorista u dѣlu generala Lukića nѣйe (su)odgovorna voйna komunistička cenzura Brozove SFRЙ. Takođe, sasvim йe moguće i da йe sam general Lukić svѣstno izbѣgavao aoriste kako bi povećao izglede da njegovo dѣlo bude prihvaćeno za izdavanje komunističkimi vlastimi.

13. Ukratko o imperfektu

Politika sprovođena u našoй zemlji od 1945. prema imperfektu йe potpuno ista kao prema aoristu, i ovo glagolsko vrѣme йe nepoželjno u яvnom životu, i nastoйi se iskorѣniti. Ali, u odnosu na aorist postoйi izvѣstna razlika. Imperfekt йe, na žalost, i prѣ 1945. godine u mnogih kraйevah Srbiйe bio rѣdak. Za razliku od aorista, imperfekt йeste bio u odumiranju u velikom dѣlu Srbiйe (mada йe u poйedinih kraйevah Srbiйe i Crne Gore bio u širokoй upotrѣbi, a ponegdѣ йe i danas). Zbog toga йe naglasak ovoga rada na aoristu, йer se ovaй, iako budući vrlo široko zastupljen u narodu, iz političkih razloga želi nasilno ukloniti iz йezika.

Ipak ću ovdѣ pokušati navesti gdѣ se u našem йeziku йoš može čuti imperfekt.

Često se na mreži može pročitati da йe imperfekt u upotrѣbi u Crnoй Gori, naročito u njenom йužnom dѣlu. Na osnovu svoйega iskustva, moram reći da йe stanje upotrѣbe imperfekta u Crnoй Gori vrlo žalostno. U gradovah poput Podgorice imperfekt se može čuti vrlo rѣtko, ili nikako. Čak ga ni stariйi stanovnici gradskih srѣdina ne koriste. Imperfekt se čuйe po selah, prѣtežno u Staroй Crnoй Gori (četiri nahiйe), i njegovi korisnici su stariйi ljudi, uglavnom oni koйi su manje obrazovani (isti oni koйi tako često koriste i aorist). U omladine se imperfekt teško može čuti (osim možda oblika „biяše“), čak ni među onimi što žive na selu. Moram priznati da я u Crnoй Gori nikada nѣsam čuo imperfekt od osobe mlađe od 40 godina. Ne koriste ga čak ni oni mlađi čiйi stariйi ukućani koriste ovo vrѣme. Što sve яsno govori da za dvadeset-trideset godina ni u Crnoй Gori neće biti nikoga ko će koristiti imperfekt.

Imah prilike, mada rѣtko, čuti imperfekt i po selah gružanskoga kraя u Srbiйi, opet u govoru stariйih ljudi. Recimo “On vikaše” ili “On svašta doživljavaše“.

U йužnoй Srbiйi йe imperfekt znatno žilaviйi. Navešću primѣr grada Vranja i okoline. Tamo se imperfekt može čuti svuda. Ne samo na selu, nego i u srѣdištu grada, i na ulici, i u porodičnom domu. Može se čuti ne samo u govoru stariйih ljudi, nego i među omladinom. Čak se nerѣtko mogu čuti i visokoobrazovani ljudi kako u razgovornom йeziku koriste imperfekt (recimo, čuh йednom prilikom sudiйu kako u društvu reče “Moй brat se družeše s …“; ime sudiйe naravno neću spominjati, kako on zbog toga ne bi snosio poslѣdice).

Bez obzira što se imperfekt u йužnoй Srbiйi za sada nekako drži, dugoročno йe njegova sudbina ista kao i sudbina imperfekta u Crnoй Gori ili aorista u obeйu državah. Oba glagolska vrѣmena su političkom odlukom u vrѣme Broza osuđena na smrt, i mali su izgledi da će se odluka promѣniti i da ćeйu ona u takvih uslovah uspѣti preživѣti.

14. Neobhodne mѣre za očuvanje prošlih glagolskih vrѣmena kao dѣla duhovnoga naslѣđa

Osnovni prѣduslov za očuvanje aorista йe odbacivanje svih komunističkih mѣra koйimi bi suženo njegovo značenje samo na radnje izvršene “neposrѣdno prѣ trenutka govora”. Bez vraćanja na njegovo pravo značenje i odbacivanja naknadnih zlonamѣrnih i svѣstnih ograničenja nikakav naprѣdak se ne može postići. To йe prѣduslov svih prѣduslova.

Takođe йe potrѣbno яsno razgraničiti značenja svih prošlih vrѣmena, kako bi se tačno odredilo koйe čemu služi (kao što йe u naйvećoй mѣri slučaй s padežima), i йoš važniйe, koйe čemu ne služi (kako bi se izbѣgla nepismena tarzanska upotrѣba isključivo йednoga od prošlih vrѣmena u svakom mogućem slučaйu, i tamo gdѣ trѣba, i tamo gdѣ ne trѣba). Pri tom bi moglo biti veoma koristno ugledati se na njihovu upotrѣbu u razdoblju od oslobođenja od Turaka pa sve do dolazka komunističke partiйe na vlast. Smatram i da bi pri njihovom vraćanju u яvna glasila i u službenu upotrѣbu bilo vrlo koristno ugledati se na nam srodne йezike makedonski i bugarski, u koйih se aorist slobodno koristi u яvnih glasilah i u službenoй upotrѣbi.

Vrh naše йezikoslovne nauke mora prihvatiti činjenicu da druga Broza već dugo nema, mora se pomiriti s činjenicom da su dva i dva četiri, a ne pet, te mora odustati od dosadašnje politike suzbiяnja upotrѣbe aorista i ostalih nebrozovskih glagolskih vrѣmena, naslѣđene iz razdoblja komunizma. Potrѣbno йe takođe da йezički urednici (lektori) i urednici raznih яvnih glasila prekinu s progonom aorista i počnu ga upotrѣbljavati tamo gdѣ mu йe mѣsto.

Potrѣbno йe opismeniti učitelje, nastavnike i profesore srbskoga йezika pravilnoй upotrѣbi svih prošlih glagolskih vrѣmena, kako dѣci u školah ne bi više nametali tarzanski način njihove upotrѣbe, što se danas većinski čini. Zatim йe to isto potrѣbno učiniti i s urednicima яvnih glasila i s novinarima.

Za sva tri prošla glagolska vrѣmena danas nepoželjna u яvnoй upotrѣbi (aorist, imperfekt, davno prošlo) йe neobhodno odrediti njihova “bezbѣdna utočišta”, odnosno uvesti oblasti njihova značenja i upotrѣbe gdѣ u яvnih glasilah ne mogu i ne smѣйu biti zamѣnjeni tzv. perfektom. U ovom bismo se trѣbali ugledati na zaštitu preterita u nѣmačkom йeziku, odnosno na mѣre koйe povodom toga prѣduzimaйu Nѣmačka, Austriя i Švaйcarska. Za aorist prѣdlažem obavezu novinara koristiti ovo vrѣme pri opisivanju događaя koйe йe lično doživѣo, ili kada izvѣštava s lica mѣsta.

Potrѣbno йe prѣduzeti mѣre za razbiяnje prѣdrasuda iz vrѣmena komunizma, koйimi se govornici aorista nipodaštavaйu i omalovažavaйu i njegova upotrѣba poistovećuйe s neobrazovanošću, primitivizmom, nekulturom, zaostalošću, i slično (vidѣti moй pogovor o “Žikinoй dinastiйi”).

Aorist nad tzv. perfektom ima dvѣ prѣdnosti. Prvo, oblici aorista su u naйvećem broйu slučaйeva kraći od oblika brozovskoga pridѣvskoga vrѣmena, čime йe njihova upotrѣba ekonomičniя. Drugo, oblici aorista (budući da se radi o pravom glagolskom vrѣmenu) ne razlikuйu polove, kao što йe slučaй s pridѣvskim sadašnje-prošlim vrѣmenom. Ova osobina ga čini pogodniйim za razne službene obrazce.

Na primѣr: bolje, kraće, яsniйe i čitljiviйe bi bilo koristiti u obrazcih “završi” nego “završio (-la)“, i slično.