Насељавање Дукље (Зете) и Босне из Македоније (фрагменти из материјала за нову књигу) Reviewed by Momizat on . ПИШЕ: Бранко Новаков Медојевић Само мали дио наших представа о свијету око нас је резултат непосредне перцепције и рецепције. Овај други, много већи дио, састој ПИШЕ: Бранко Новаков Медојевић Само мали дио наших представа о свијету око нас је резултат непосредне перцепције и рецепције. Овај други, много већи дио, састој Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Бранко Новаков Медојевић » Насељавање Дукље (Зете) и Босне из Македоније (фрагменти из материјала за нову књигу)

Насељавање Дукље (Зете) и Босне из Македоније (фрагменти из материјала за нову књигу)

ПИШЕ: Бранко Новаков Медојевић

Само мали дио наших представа о свијету око нас је резултат непосредне перцепције и рецепције. Овај други, много већи дио, састоји се од слика и идеја које су добијене посредним путем. У процесу посредовања између “нас“ и свијета око нас, велику улогу играју предрасуде и стереотипи. Амерички новинар Волтер Липман је 1922.г. у књизи посвећеној јавном мишљењу увео појам “стереотип“ да би означио уопштену представу коју један људски колектив има за други или за самог себе. Он подвлачи да су социјални, расни, политички, религиозни, културни и национални стереотипи врло важан елемент у процесу сазнавања свијета који нас окружује. Највише због тога што је свијет око нас вишеслојан и комплексан, па је као такав тежак да се непосредним путем спозна у цјелини. Као посљедица тога, велики дио људских дјелатности се не заснива на “директним сликама“, већ много више на представе које човјек ствара или пројектује. Тако ове посредоване слике, стереотипи, постају важан чинилац људског дјеловања и владања (W.Lipman, Javno mnjenje, Zagreb 1995.).

Намјера писања ове књиге је разбијање створеног стереотипа о насељавању Дукље и других оближњих крајева прије, за вријеме и послије тзв.“Сеобе Словена“. У ову сврху су искоришћени одређени алати, општепознати у науци.

Први алат је топоним, битан у тумачењу кретања предака аутора ове књиге, сходно одабраном наслову. “Често је топоним једини запис који свједочи о историјским догађајима или постојању неке личности“, каже британски лингвиста Дејвид Кристал (David Krystal, 1941 -). Подручје бивше Југославије и Албаније у топонимима крије много језичке старине које су мало истражене.

Други важан алат који се користио су презимена. Чињеница да се основа ауторовог презимена (Медоје) изгубила још у XVI вијеку је велика предност у односу на многе истраживаче поријекла свог рода. Тврдокорно се сачувало презиме, за разлику од неких других гдје се слична, ријетка основа изгубила.

Трећи, ни мало мање важан алат је занимање предака. Медојевићи су од времена првих писаних споменика били везани за занате, трговину и свештенство, као што је и описано у књизи “Историја Медојевића“, Београд, 2013.г. То се касније доказало четвртим алатом – ДНК анализом, упоређивањем са извориштима хапло групе и спознајом да се припада оном дијелу људског рода који је “измислио“ те вјештине.

Све остало је праћење историјских дешавања али не са стереотипним и наметнутим тумачењима, већ са критичким односом према сваком догађају који се десио на Балканском полуострву. Топоними Медојевића, презиме и начин живота, омогућили су да се јасно одреде границе простора на којем у живјели. То је Зета, Зетско Приморје, Дубровачка Република и мјеста западно до Ливна, као и Херцеговина и Босна. Прије тога, од краја VII до XI вијека, до појаве Протоарбанаса, боравили су на територији данашњих држава Македоније и Албаније.

Да би се могли бавити поменутим пословима, Медојевићи су морали имати дугу традицију, сачувану и до првих писаних споменика на нашим просторима, за разлику од варварских и паганских Словена за вријеме ступања на Балканско полуострво. Стицање знања у вези ових занимања се могло стећи само у уређеним државама какве су биле Римско Царство и Византија. Идући још даље у прошлост, ка прапочецима обраде гвожђа, доћи ћемо до области која се простире од јужне обале Црног мора до Сирије. Прва знања са тог простора су на Балканско полуострво пренешена још у вријеме старе Грчке. Ковачки занат је онај по коме се историјски препознају и први Медојевићи са хапло групом J2bM205 коју посједују, истовјетном са оном чије је извориште у областима управо између Црног мора, Кавказа и Сирије.

Нажалост, у нашој историографији по питању раног рударства постоји јако мало литературе, нарочито оне која се тим проблемом бави прије XIII стољећа, прије  појаве Саса. Тако је остало готово непознато да је у вријеме којим се књига бави било гвоздених руда готово свуда на површини или мало испод површине земље, по рјечним токовима, алувијалним равнима. Такође, за копање других руда се користио алат од гвожђа, прављен на лицу мјеста на сваком рудишту. Треба додати и да су занатство и рударство у средњем вијеку били уско повезани са трговином. Придружује им се и превоз ове и друге робе, повезујући тако унутрашњост Балканског полуострва са приморским градовима.  Превоз се обављао караванима. У нашој историјској литератури је записано да су на том послу главну улогу имали Власи, не помињући да је и прије њих морало бити превозника.

Појава првих презимена је и настала у приморским областима. Међу првима је ту било и презиме Медојевић. Први помен је из 1363.г. Био је то Првоје Медојевић, управник манастирског имања на острву Локруму код Дубровника. Нешто касније ће се у нотарским књигама Дубровника и Котора појавити више људи који су носили ово презиме. Прије тога, у Дечанској хрисовуљи, на манастирском властелинству имамо уписано име Медоје четири пута. У Котору, у исто вријеме седам пута. У вријеме Балшића, у Зети, имамо свештеника Медоја, послије њега још рјеђа помињања, све до почетка XVI вијека, када се име губи.

Само настајање имена је остало загонетно. Неки аутори су га исхитрено објаснили везом са латинским именом, неки са хипокористиком од медвједа. И сам аутор је, не вјерујући старијим Медојевићима, у претходној књизи везао ово име искључиво са пчелињим производом. Међутим, због чињенице да се презиме веже са гвожђем, реално је претпоставити да је настало од старословенске ријечи “мјед“ – уопштеним називом за руду и метал. Ово може да значи да су људе, који су се у словенској средини бавили рудом и металом, звали “мједо“. Од занимања је настало властито име и презиме, име додавањем наставка “је“, као код доста словенских имена. Настајање имена се, највјероватније десило на простору данашње сјеверне Албаније, гдје су постојали рудници, што је мало познато у нашој историјској литератури. Презиме Мједа и данас постоји у околини Скадра. Настало је од имена села. Носиоци овог презимена не припадају хапло групи Медојевића, што не значи да нијесу потомци групације која је заједно са њима у те крајеве дошла из Македоније. У млетачким записима, у близини, код Дања је постојало село Medoia. Могуће је да се трансформација у данашњи облик презимена десила у Бару, гдје имамо потпуни, словенски облик презимена који се даље преноси јадранском обалом.

Највјероватнији, први записани почетак пута хапло групе J2b M205 на Балканском полуострву, оној којој припадају и Медојевићи, почиње са 619. годином. То је година када су византијски цар Ираклије (610-641) и аварски каган закључили мир и том приликом Авари из Македоније и околних области одвели бројне поданике византијског царства, романизовано и хеленизовано становништво, у Панонију, у област око некада главног града Sirmiumа. То становништво је по овом граду добило име Сермезијани. Било је помијешано са ранијим насељеницима, међу којима је највише било Анта-Словена, ако је судити по казивању Валентина В. Седова (1924-2004). Послије неког времена, како се и маса Авара помјерала према сјеверу због све чешћих пораза, тако су и Сермезијане преселили на другу страну Дунава, уз средњи и доњи ток Тисе. Заробљеници су остали хришћани што је доказано ископинама на том простору. У новој постојбини, већ измијешани Сермезијани су се помијешали са Бугарима-Кутригурима. Ови су ту били насељени и прије доласка Авара а по већини историчара, ради се о остацима Атилиних Хуна и придошлих понтских  Кутригура (и Бугари су хунско племе, дијелили су се на Кутригуре, насељене на западу и Утигуре на истоку).

Након 60-так година од доласка, Сермезијани се, заједно са Бугарима побунише против Авара, постадоше слободни људи и под вођством Кувера, четвртог сина бугарског кагана Куврата, вратише се у домовину својих очева, “у крило хришћанског царства“. Населили су се на Керамезијско поље (код данашњег Прилепа), на византијску територију. Број избјеглица, у зависности од аутора, се креће до 100.000. У сусједству је било словенско племе Драгувита, покорно византијском цару, насељено ту још од 586.године. Осим њих, у околини су била и друга словенска племена. Нашавши се у оваквом окружењу, дио Сермезијана је тражио и добио дозволу од власти да се насели у Солун и Цариград. По подацима, у Пелагонији се задржало хришћанско језгро Сермезијана око десетак година, што се потврђује постојањем епископије у Стобију која се и гаси њиховим већинским одласком.

Један дио ових избјеглица, онај највећи,  креће се према територији данашње сјеверне Албаније. Трагови се откривају археолошким ископавањима крајем XIX и почетком прошлог вијека. Открива се постојање нове културе, назване Команском, по називу села на сјеверу Албаније. Границе ове културе су локалитети: на сјеверу Мијела код села Годиња у Црмници, на сјевероистоку до линије Свети Еразмо (Охрид) – Бурлатица (Стоби), на југозападу локалитет Афион на острву Крфу. Са насељавањем Сермезијана дуж јадранске обале, за тему ове књиге је најзначајнији локалитет Стон на Пељешцу као пратилац ове културе. У научним круговима ова култура је означена као хришћанско-византијска и паганско-словенска. Албанским научницима је послужила за покривање велике временске празнине у изгубљеном континуитету постојања албанског етноса. Од наших научника једино је до сада сасвим одређено иступио археолог и историчар умјетности Радмило Петровић (1948 -) одређујући ову културу као заоставштину Сермезијана. О Сермезијанима се озбиљније почело писати у свијету крајем прошлог вијека, након нових тумачења старих записа, захваљујући Лемерлеу (Paul Lemerle, 1903-1989). Код нас се том темом највише бавио академик Владислав Поповић (1930-1999). Очекује се далеко више сазнања од оних са којима се тренутно располаже.

Други крак насељеника Сермезијана, оних који су пошли са Кувером, води према Драчу и територији данашње јужне Албаније. У прилог томе говоре двије оставе. Прва је пронађена 1901.године (Vrap), близу и југоисточно од Драча, у близини римске Clodianae, гдје су се састајали краци Via Egnatiae, један из Драча, други из Аполоније. За другу оставу се дознало 1981.године када је продата аукцијом. За њу се још зна да је била пронађена 1894.године, близу данашње грчке границе, јужно од Охридског језера (Erseke). Упоређивањем нађених металних предмета и оних из гроба Куверовог оца, кагана Куврата, из села Малаја Перешчепина у данашњој Украјини, 1912.године, констатовано је да се ради о истим радионицама за израду. Радионице су највјероватније припадале кагану Куврату, сахрањеном 642.године.У питању су копче од злата за кожни појас, појаси за свечане прилике, украсни дијелови седла, коњска опрема. На номадској сабљи са масивним језичком од злата, нађеној у кагановом гробу, су грчка слова и крст, што све заједно упућује на постојање византијских мајстора у служби кагана, највјероватније Сермезијана.

Трећи крак насељавања је простор Косова и Метохије и онај око изворишта Лима. Ту се могло стићи долином Дрима или старим римским путевима који су везивали овај крај са Македонијом. Добра повезаност овог краја је постојала и са Дукљом и територијом данашње сјеверне Албаније. Важно је поменути да је и КиМ са околином одвајкада имало традицију рударења, што се наставило и у доба Немањића, отворањем њиховог првог рудника управо на том простору, у XII вијеку, под именом Глуха Вас.

Такође, цио простор данашње јужне Србије и сјеверне Македоније је одвајкада био познат по ископавању различитих врста руде. Због те чињенице треба претпоставити и да се ту насељавало становништво које је у другим областима имало дуже традиције прераде метала од домицилног становништва. Таква пресељавања је вршила власт и сасвим је логично да је једно од њих могло бити у времену владавине, примјера ради, византијских царева Јустина I (518-528) и његовог сестрића Јустинијана I (527-565), који су били родом са територије данашње Македоније или јужне Србије. То даје повода вјеровању да су тако из источних крајева византијског царства доведени преци Сермезијана.

Југословенски историографи су прихватила тезу о досељавању Срба и Хрвата на Балканско полуострво у вријеме византијског цара Ираклија (610-641) прећутним договором о једностраном тумачењу јединог мјеродавног извора о тим догађајима: De administrando imperio (DAI), написаног од стране цара Константина VII Порфирогенита (913-959). Пошто Порфирогенит каже да су Срби и Захумљани, Травуњани, Конављани и Неретљани а нигдје не каже да су то и Дукљани, под “подразумијева се“, пошто су сва околна словенска племена Срби, преовладало је становиште да су и Дукљани Срби. Основ овог закључка је општеприваћена теза да је насељавање Срба и Хрвата било са сјеверне стране Балканског полуострва. Насељавање Дукље, јадранске обале и острва са југоисточне стране је још увијек табу тема. Понегдје се само помене насељавање територије данашње Албаније словенским живљем. Само један историчар са ових простора је 1968. године поставио питање без одговора – шта се десило са око 100.000 Словена који су провалили византијске границе и послије неуспјеле опсаде Солуна 586. године стигли до обала Егејског и Јонског мора, “да ли се враћају у Подунавље, или се негде у близини насељавају, или се деле у пљачкашке одреде и одлазе у разним правцима ?“. Слично овом могућем словенском насељавању из овог правца, не говори се ни о великом присилном пресељавању Влаха из Тесалије у долину Лима током Самуилове владавине над том територијом 985.године, иако постоји доказ да је краљ Твртко I послије четири вијека тамо затекао сто моћних влашких катуна, колико их тада није било ни у источној Херцеговини. Још на првом  научном скупу југословенских историчара са темом Влаха, 1961.године, установио се значај ове сточарске популације, изузетно значајне за формирање каснијих модерних нација на Балканском полуострву. Једино несловенско насељавање простора данашње Херцеговине и Црне Горе из правца сјеверозапада је било у познатом продору Авара почетком VII вијека када су заједно са Словенима порушили далматинске градове. Тада су са њима били и Дакоромани из данашње сјеверне Бугарске. Састављени су били од становника из свих крајева Римског Царства, насељени у доба цара Трајана. Повлачењем римских легија 257.године, протјерани су изнад Дунава у сјеверни дио Дакије (Влашка), између Дунава и Карпата. Словенизовани Дакоромани, по Андрији Јовићевићу “стари Зећани“ су се у Црној Гори и Херцеговини, гдје су се населили, бавили бирегионалним сточарством. Оставили су писане трагове у которским архивима, препознатљиви по именима (на пример Јон, син Деминов). О досељавању Влаха из Паноније на наше просторе скоро и нема никаквих домаћих научних радова. Зна се једино за Сремљане и Угарке, чије поријекло се, због јасне одреднице у имену, и да се хоће, не може занемарити.

По очуваним словенским топонимима се зна за насељавање на територију данашње Албаније али не и када. Био је то простор гдје су се исказивале претензије младе бугарске државе, заштита ранијих интереса Византије, као и каснијих ширења дукљанске и српске државе. Доласком се Словени нијесу мирили са постављеним нормама државног дисциплиновања и тражили пролаз према плодним и ненастањеним областима иза периферије Царства. Околина Скадарског језера је, вјероватно, била идеалан мамац за насељавање. Сама чињеница да се и до прије два вијека у ока језера (подводни извори гдје је било највише рибе) могао побости штап између риба говори томе у прилог. Околна плодна равница и тадашње шумовите планине са пашњацима и изворима воде била су идеална мјеста за земљорадњу и сточарство а територија Црмнице и Грбља са благом медитеранском климом, изузетно погодни за виноградарство, земљорадњу и сточарство.

Због прихватања тезе о насељавању са сјевера, нема ни анализе суживота Словена и домородаца на територији између Македоније и Драча, макар у погледу прожимања језика и обичаја. Само Словени и Сермезијани су могли прије Протоалбанаца примати и преносити језик и обичаје старосједјелаца према Дукљи и Рашкој. Само су они могли бити мост између Илира и Протоалбанаца. Међутим, због непознавања језика старосједјелаца, све што се не уклапа у старословенске рјечнике, па било да се ради и о топонимима и властитим именима, са простора на којима су живјели Сермезијани и Словени је објављено као арбанашко. Ради се о вијековима који су претходили појавом Протоалбанаца. Због свега тога, неопходно је редефинисати појмове и јасно одредити шта се то од њих односи на стари географски појам Албаније (настао прије појаве народа који се данас зову Албанцима), шта на Протоалбанце и Албанце као народ. Не може се, само на основу тога што се неко у Котору уписао као, напримјер Ђон или Љеш, априори тврдити да је Арбанас. Јесу ли та имена, у словенској средини, примљена прије појаве Протоарбанаса или су их они донијели ?

Насељавање територије данашње Албаније Сермезијанима је морало бити плански спроведено од стране византијских власти, у циљу одбране Царства, размјештањем поузданих стратиота по линији утврђења и прије стварања теме Драч. Уз ове војнике-земљопосједнике су морали ићи и пратећи дјелатници попут прерађивача руда, израђивача оруђа за обраду земље, оружја, и других дјелатности, као и промотери хришћанске вјере. Заједно са војним дисциплиновањем, то је била најефикаснија тактика за увлачење Словена у византијску државну заједницу. Осим тога, за Царство је од изузетног значаја био и сигуран и несметан саобраћај на путу Драч-Цариград (Via Egnatia), гдје су могли бити кориштени ови потомци Византијаца. То се и доказује, не само по нађеним оставама, него и до сада откривеним налазиштима Комани културе.

Словенизовање Сермезијана је почело на Керамезијском пољу (мада се не искључују контакти и у Панонији), наставило се преласком у већинску словенску Албанију, у вријеме када нема ни трага од Протоалбанаца. У недостатку писаних извора, топономастика јасно оцртава њихова станишта. Траг Сермезијана, почевши од Пелагоније до јадранске обале и Босне се може пратити по називима села чија се имена понављају, по Команској култури који су носили и по култу Светог Срђа и Вагха кога су ширили. Све три врсте трагова: топоними села Годивје, западно од Прилепа и затим следећег сјеверозападно од Дебра, налазиште Комани културе у околини Прилепа и Охрида, цркве посвијећене Св.Срђу и Вакху у близини Скопља, почетни су маркери обиљежавања кретања Сермезијанаца према западу. Због предања неких носилаца хапло групе J2bM205 о поријеклу из црмничког Годиња, и уз то, да се за сада једино налазиште Комани културе на територији Црне Горе налази поред овог села, аутор је све припаднике ове хапло групе назвао Годињанима.

Потврда да је међу Сермезијанима било Анта-Словена су налазишта антских фибула у мјестима и око налазишта Комани културе. Могуће присуство словенског племена Северјана међу њима су топоними који су пренешени из постојбине овог племена око ријеке Десне, притоке Дњепра. Северјане су Протобугари протјерали са делте Дунава а један њихов дио је стигао до Епира.

Назив села Комани је потиснуо његов непознати, ранији назив. Садашње име потиче од имена средњовјековног народа Кумана, најамних ратника које су Немањићи и други владари ангажовали за различите потребе. Оставили су топониме, не само у Немањићкој држави, већ и по цијелом Балкану и данашњој Мађарској. Поред кампова гдје су боравили, постојале су ковачнице, што се да закључити нарочито на примјеру села Комана у данашњој Црној Гори, по топонимима око овог села по имену Штитари и Ковачи. И у Црмници такође постоји топоним – увала Штитар, село Демировићи (Ковачи – вјероватно преименовано у турско вријеме), ријека Жељезница која се сада у граду Бару улива у море. Некада се дуж њеног тока вјероватно испирала жељезна руда. Њено име је пренешено на двије ријеке у Босни.

Када и како је већина Сермезијана напустила залеђе Драча и Пилот и почела се насељавати на територију данашње Црне Горе, може се хипотетички одредити на основу догађаја на тој и околним територијама. По свему, то се десило у вријеме јачања Драчке теме и сужавања територије Дукље а касније и сужавањем Драчке теме под налетима Бугара. Као што је поменуто, траг Годињана у Дукљи/Зети је село Годиње у Црмници, у чијој је непосредној близини налазиште Команске културе – Мијела. Ради се о великој некрополи која је откривена прокопавањем колског пута 1928.године када је већина налаза покрадена, да би се 1966.послије још једне крађе приликом пошумљавања, коначно нешто од тих јединствених раритета ипак сачувало за научна испитивања. Мијела је превој између села Годиња и Вирпазара. Претпоставља се да је ту негдје постојало византијско утврђење, слично оном изнад налазишта Комани културе, код села Комани у Албанији.

По турском попису из 1521/23.године у Црмници је било знатан број Медојевића. У селу Годињу је било Остојића, сродника Медојевића јер се заједно помињу у многим староцрногорским селима по наведеним пописима. Сачувана породична традиција коју је записао Лубурић између два рата каже да је постојбина Пејановића из села Годијељи у Дробњаку, село Годиње у Црмници. Пејановићи и Мијовићи из Годијеља припадају хапло групи J2bM205.

Доказ насељавања Медојевића, тиме и Годињана по територији данашњег црногорског приморја су которски, млетачки и поменути турски дефтери. На основу ових задњих сазнајемо да се дио села Маине изнад Будве зове Медојевићи. На основу назива дијелова тадашњих Маина, сазнајемо да је ово село било полазиште за насељавања по Зети, њеном приморју, Дубровнику, Травунији, Хуму, Босни. Маињане касније налазимо и у Старом Влаху, сада преобраћене у праве сточаре. Сам назив овог села указује на његово насељавање становницима са полуострва Маине на Пелопонезу. Питање је само када се то десило и да ли је повезано са Словенима који су живјели на Пелопонезу, заједно са становништвом за које цар-писац Порфирогенит каже да су и у његово вријеме, иако Византијци, живјели као пагани, слично Неретљанима.

Будва је, по Љетопису, била центар жупе Кучева и сасвим је логична претпоставка  да се предио гдје се љети одводила стока на испашу из ове жупе звао Чево ако не исто као и име жупе. Аутор књиге сматра да је то вријеме и појам Чева остало у сјећању Медојевића, јер су сва каснија насељавања изискивала борбе око сваког пасишта, осим у случајевима да се радило о манастирским посједима.

Помињање Кошљуна у дефтерима, такође једног дијела села Маине, упућује на податак да је ту некада било утврђење, по фортификацијском положају изграђено са намјером спречавања приступа варвара Будви копненим путем са југоисточне стране. Трагова тог утврђења нема ни код брижљиво евидентираних црногорских утврђења које су радили Мијовић и Ковачевић.  Чињеница да је постојало утврђење може само асоцирати на претпоставку да су Годињани и други из групе Сермезијанаца ту насељени по византијском стратиотском обичају. Само име “кошљун“, његово настајање, по свој прилици је интересовало једино Петра Скока који у многобројним “кошљунима“ на јадранским острвима све до Крка, види похрваћену изведеницу романског деминутива castellione, ни не сумњајући да се, можда, ради о старословенском изразу за утврђења. Велико је знак питања да ли је у посадама “кошљуна“ по Јадрану било словенских плаћеника који цару Константину дају податке о острвима а историчари искључиво на основу тако записаних словенских назива за Вис и Ластово закључују да су та острва сигурно средином X стољећа била хрватска. Историјска је чињеница да је у драчкој луци било и словенских бродова који су крстарили Јадранским морем, плаћени од стране византијских власти.

Осим Кошљуна, за даља испитивања је важно истаћи и да је постојао дио села Маина под именом Дисне, такође забиљеженом у турским дефтерима. Десне данас постоје као село код Метковића, крају такође интересантном за Годињане, описаном у предходној књизи о Медојевићима. Десник је такође име никада не пронађеног града из описа Србије цара Константина Порфирогенита. Десна је, као што је поменуто, и име притоке Дњепра, постојбине словенског племена Северјана.

Давно увријежено вјеровање да су први насељеници Долца (Цетињског поља) били Старовласи средином XV вијека пада у воду сазнањем да се ту одвијала рударска и прерађивачка дјелатност раније. На то упућују, до данас сачувани топоними: Вигњиште, Двориште, Ћипур, Медојевина. У вријеме док је овим пољем текла ријека, ту се пекла гвоздена руда вађена из ријеке и препирана у дрвеним коритима а они који су то радили и остали ту до средине XVIII вијека, били су Медојевићи. Грчко име лијепог врта или баште – кипер, донијето са истока, претворило се у данашњи топоним Ћипур. Утисак који се стиче читањем и праћењем дискусија, по сада модерним сајтовима, је да сва историја Црне Горе почиње стварањем племена, једном од последица наглог насељавања сточара из свих крајева. Вријеме о којем се пише у овој књизи је вријеме далеко прије тога, оно када је данашња Црна Гора била шумовита, са ријекама и језерима, какво је било и оно у Ћеклићима, од кога је остао само топоним.

Ни у погледу словенског насељавања јадранске обале и острва, нема претпоставки да се то могло десити са југоисточне стране, од стране оних Словена који су били врсни морепловци. Такви су учествовали у опсади Цариграда, заједно са Аварима и Арабљанима. Насељавање се могло десити и плански од стране византијских власти. Мноштво истих топонима на јадранским острвима, истовјетних са оним који се појављују само на црногорском приморју или у Македонији, говори само за себе.

Низ цркви посвећених сиријским мученицима Срђу и Вакху се од Македоније наставља на Скадар, гдје се претпоставља да је била црква посвијећена овим мученицима, прије бенедиктинског манастира у Срђу на Бојани. Само друго име Скадра – Росаф (мјесто страдања Св.Срђа и Вакха у Сирији) на то указује. Цркве се даље нижу: село Дабезиће, југоисточно од Бара, град Бар, Грбаљ, Михољска Превлака у Боки Которској, Ђурђево брдо изнад Тивта, Котор, Доброта, Поди код Херцег Новог, Придворје у Конавлима, Дубровник, брдо изнад Дубровника, острво Колочеп, Стон на Пељешцу, Корчула, Брусићи на острву Крку. Од свих наведених мјеста, Бар, Грбаљ, Котор, Поди, Конавли, Дубровник и Стон су она у којима имамо писане трагове постојања Медојевића, односно Годињана.

Захваљујући сточарењу, данас имамо највећи број Годињана у Босанској Крајини и просторима сјеверно, западно и југозападно од тог географског појма. То кажу до сада извршена генетска истраживања. Насељавање ових простора се десило по доласку Османлија. Међутим, рано насељавање Босне, као и успутно насељавање Дубровачке Републике и Херцеговине из Зете, највјероватније се одиграло у вријеме превласти Војиславовића над тим територијама.

Подробнијим проучавањем Краљеве и Павловића земље у средњовјековној Босни, мимо до сада објављених података у првој књизи, дошло се до нових сазнања. Поред топонима који подсјећају на Медојевиће, код Високог и Кисељака, у близини, такође у Краљевој земљи постоји село Дусине, некада рудник сребра, близу извора ријеке Жељезнице на чијем је ушћу постојао рудник гвожђа. У близини је и планина Лопате, топоним који подсјећа на некадашње село истог имена поред Маина. Дусине асоцирају на Дисне а Жељезница на црмничку ријеку истог имена.

Број топонима у Павловића земљи, везан за Годињане је већи и разноврснији. И данас постоје два села по имену Медојевићи, једно у Републици Српској у општини Соколац, друго у Федерацији БиХ, у општини Илијаш. Удаљена су око десетак километара ваздушне линије. У близини овог другог су села Лопате и Милатовићи, “пратиоци“ Медојевића од Маина. По испитивањима Цвијићевих ученика од прије стотињак година, у Сарајевском пољу је постојало село Медовићи. По опису, данас је та локација саставни дио града Сарајева, дијела под именом Нови Град.

На оближњој планини Трескавици постоји неколико сачуваних топонима који се могу везати и за данашње Годињане. На Трескавици је ријека Жељезница, коју чине Храснички и Годињски поток. Ријека је истог назива као и она у Краљевој земљи и Црмници. Годињски поток је вјероватно назван по некадашњем имену села. Жељезница се спушта низ Сарајевско поље а њеном долином су у давна времена пролазила стада, везујући равничарске и планинске испаше. До сада нијесу откривена мјеста испирања руде гвожђа која би се везивала за добијање имена ове ријеке. У долини ријеке је село Богатић, данас хидроцентрала. Истог назива је Богатић у Мачви поред којег је село Клење у којем живе Станковићи – Годињани. Село Богатић је и поред манастира Крка гдје су и Вариводе у којима живе Јелаче, такође Годињани. То је и село у Пјешивцима (нешто другачијег назива: Богетић) у којем живе старосједиоци Милатовићи, много пута поменути још од Маина. Ту, на сјеверним падинама планине је и село Остојићи, такође често пута помињано уз Медојевиће у Старој Црној Гори.

Посебно је интересантно село Тошићи на овој планини. То је и име некадашњег великог села или краја из турских пописа које се налазило код Кнежине, у данашњој општини Соколац. Од њега је данас остало поменуто село Медојевићи, као и брдо Лабун, такође некада село. Село са називом Лабуништа и данас постоји код Струге у Македонији. Назив села Долац се није сачувао. Познато је да се је то било некадашње име Цетињског поља. О преношењу топонима из Македоније говори и име села Солун у близини поменутих топонима. Такође је записано у раним турским пописима а његова гласовна и акцентска подударност са словенским обликом имена Тесалонике такође говори само за себе.

Сви ови топоними који се помињу, налазе се и у данашњој Македонији. Овдје ћу поменути само топоним Лопате, насеље код Куманова, на падинама скопске Црне Горе. Ту су откривени остаци виле рустике, објекат импозантних димензија са свим садржајима, у којем је и вода доведена са оближњих брда. Ту је био центар са ливачко-ковачким радионицама. Пронађени су разни алати, као и оловни сливци за ливење.

У прошлој књизи се више писало о насељавању Херцеговине, доње Неретве, Пељешца. Топоними у Херцеговини, везани за Медојевиће су Билећке Рудине, близу планине Видуше чије име се помиње у Бугарској и Албанији, Љубомир, Врм (асоцира на село и долину Врмошу у некадашњој Плавској области). Презиме Видош се појављује заједно са Медовићима на Пељешцу и околини Ливна, заједно са презименом Медо. О вези доње Неретве са Годињанима казује дио града Метковића по имену Крвавац  (по предању, братство настало од Медојевића), помињање трговаца Медојевића у луци и царинарници Дријеви, непознати заселак Медовићи у мостарском котару из 1896.године. Поменуто село Десне је у доњем току Неретве. Село Метковић се, заједно са поменутим селом Клење налази у општини Богатић, у Мачви, једном од праваца досељавања Годињана. У листини деспота Ђурђа Бранковића из 1428/29.године у Мачви је поменуто село Медојева Река. На Пељешцу, значајном за историју Војиславовића и Немањића, почетком прошлог вијека је записно 9 кућа Медовића (село Куна, истовјетан назив са селом у Конавлима), 4 куће Меда у Стону.

Како су од првобитних занимања везаних за рударство, занате, трговину и свештенство, Годињани дошли до већинског занимања сточара је историјски лако доказиво. Пропадањем, уситњавањем балканских држава, њиховом међусобном борбом око територија, смањило се интересовање за овим занимањима а због сигурнијег опстанка, повећало занимање за сточаре, које је укључивало и војну компоненту. Омогућена је позиција бирања господара, пресељавања у области гдје се плаћао мањи порез, избјегавање напада освајача. Продором Османлија ова самостална кретања су се зауставила, освајач је по својој вољи пресељавао сточаре на просторе који су му обезбјеђивали “живи штит“ према планираним, новим територијама. Код нових господара је доста сточарских заједница добровољно пристајало на мартолошку службу, обезбјеђивање саобраћајница, бављење у помоћним турским одредима. По дефтеру из 1477.године, у Херцеговачком санџаку је било 207 “влашких“ катуна, од тога у Источној Херцеговини 107.

Насељавање Годињана по Старом Влаху, Матаругама и Кричцима, највјероватније се десило из Босне, мада дјелимично није искључена ни Херцеговина. На тој територији су пренијети топоними – имена села истог назива као и дијелови Маина: Вукшићи, Мажићи, Медовићи, Медовине, Медојевац, Милатовићи. Танасије Пејатовић је записао презимена: Ћело, Крвавац (и село), Остојићи, о чему је било ријечи у претходној књизи. Насељавање Медојевића у долину Таре, простор на којем су до тада били доминантни Тарски Никшићи, десио се крајем XVII или почетком XVIII вијека, у вријеме великих помјерања становништва, повратком из Босне преко Херцеговине. Вријеме доласка је потврђено братственичким родословом.

Са којим Власима, власима или “власима“ (класификација Б.Ђурђева) су се мијешали Годињани да би се учврстили на позицији сточарског занимања, аутор је описивао у претходној књизи. Ради се о Пљешчићима, Враговићима, Мириловићима и Риђанима. За све је заједничко да су прешли пут од Бугарске или Македоније, преко Албаније или КиМ до Херцеговине. У групу оних који су дошли са источне стране Балканског полуострва су и Бањани, по већини историчара са подножја скопске Црне Горе, мада је аутор књиге мишљења да и они припадају корпусу сточара чија је полазна тачка кретања према Херцеговини била територија данашње западне Бугарске. У групу “источњака“ припадају и Матаруге, Дробњаци и Кричи, прва два са подручја данашње Албаније, трећи вјероватно источније. Топоними, нарочито Матаруга и Крича су присутни свуда дуж Динарида. Они из времена турске владавине не би требали ући у проучавање поријекла када се ради о настанку презимена од њих а најчешће је ријеч о презименима изведеним од имена села чији су оснивачи ове влашке скупине. Ни један назив влашких дружина није старији од Сермезијана. То не искључује могућност да су неки дијелови Сермезијана сродили са старосједиоцима и у раној фази почели да се баве сточарством, да се касније од њих формирала препознатљива сточарска дружина, као што је то, по мишљењу аутора, случај са Климентима. На ово упућује ауторов ранији, на порталу Порекла, текст о Дедејићима, уколико се потврди њихова припадност хапло групи J2bM205.

Што се тиче Медојевића и Дедејића и надгорњавања ко је “отац“ овом другом, још увијек није утврђено. Зна се да је Лубурић прихватио једну од двије скоро потпуно исте верзије досељавања у долину Таре, ону Дедејићку, јер друга страна није жељела разговор са њим. Тако је, чак и по разним форумима, остао као вјеродостојан тај Лубурићев запис. Потомци једних или других, по предању су: Благојевићи, Вељовићи, Видојевићи, Вујичићи,  Вукадиновићи, Вуковићи, Гребовићи, Дедејићи, Ђоговићи, Зејаци, Јелићи, Калпачине, Крвавци, Кргушићи, Крејовићи, Медојевићи, Микићи, Пејовићи, Раонићи, Раосављевићи,  Ратковићи, Ристановићи, Смоловићи, Топовићи, Ћорићи, Филиповићи и Шпањевићи. Једино Зејаци, по предању Медојевића, немају крвно сродство са осталим братствима, воде поријекло од сирочета којег су они од малена прихватили и одгојили. Разнородност се и доказала тестирањем. Од осталих су тестирани Вуковићи (потврђена истородност), Смоловићи и Шпањевићи (није потврђена истородност). Топовићи су сигурно од Медојевића, одвојили су се прије стотињак година. По мишљењу аутора књиге, Шпањевићи су они Шпањи који су оставили трагове на сјеверу данашње Албаније, чак се и један предио по њима звао. Претпоставка је да су припадали Сермезијанима, откуда и блиска повезаност са Медојевићима и Дедејићима.

Праћењем форума који се баве генетичком генеалогијом, сви они који иоле познају историју настанка црногорских, брдских и херцеговачких племена, могу се само горко разочарати у непознавање те проблематике. Још увијек постоје они који се поводе за учењем романтичарских етнолога и сматрају да се није ни прекидала племенска организација Словена, од њиховог доласка на Балканско полуострво. Давно доказана Јиречекова теза, разрађена радовима Бранислава Ђурђева о настанку наших племена из катунске организације се занемарује, предност се даје легендама и оној народној традицији, која, у већини случајева, није прошла пробу генетичке генеалогије. Влашки катун, као супротност земљорадничкој организацији из жупних предјела се појавио у IX и X вијеку и он се не може занемарити како се то хтјело урадити наводном марксистичком теоријом средњег вијека која је искључиво фаворизовала сељаке-ратаре. Преслојавање жупних села катунима, мијешање словенског и влашког становништва које је трајало вијековима, нашло је потврду у добијеним резултатима тестирања становништва али се, због комплекса “чисте крви“ и ти резултати, брисањем постојања Влаха желе тумачити једнострано, без научне потврде.


Коментари (1)

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top