Мокрогорски контумац

26. марта 2020.

коментара: 1

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Мићић

 

Ових дана је актуелна тема карантина. Мера задржавања потенцијалних преносилаца заразних болести у изолацији постоји одавно, али сада се о њој далеко више говори. Појачани медицински надзор и самоизолација у свако доба се налажу путницима који улазе у Србију, а долазе из земаља у ризичним подручјима за развој неких болести. Које су то земље, и које болести, одређује институт за јавно здравље “Др Милан Јовановић Батут”. А да видимо како је било кроз историју.

Дубровчани – родоначелници карантина

Још су стари Египћани схватили да постоје заразне болести које могу “прећи” са једне особе на другу, а Хипократ и његови ученици су то сазнање увели у литературу. У антици су заразни болесници изоловани у одређена, заштићена подручја. Сви се сећамо “долине губаваца” из филма “Бен Хур”, и сцене спуштања хране у кофи на ужету.  Места за изолацију оболелих од губе (лепре) називана су “лазарети”. То име се проширило уопштавањем од назива најпознатијег таквог склоништа, у близини Јерусалима, посвећеног Св. Лазару. У средњем веку је бродовима, на којима би се јавила куга, забрањивано пристајање у луке. Према неким изворима, ту меру су најпре почели спроводити Дубровчани. Из тог периода потиче и назив карантин – од италијанског quaranta (четрдесет) – јер је толико било прописано време задржавања бродова. Прве микроорганизме открио је крајем 17. века Левенхук, проналазач микроскопа. Бактерије узрочнике појединих болести идентификовали су Пастер и Кох, у другој половини 19. века. Ипак, у 18. и 19. веку медицина је већ напредовала толико да су били познати периоди инкубације за најчешће заразне болести, попут куге и колере. Због честих епидемија у Османском царству, Аустрија је за време окупације северног дела Србије (након Пожаревачког мира, у периоду 1718–1739. године) успоставила карантине у Параћину (за путнике који долазе правца Ниша), у Чачку (за оне из Новог Пазара) и у Црној Бари у Мачви (за путнике који скелом прелазе из Босне).  Међу Србима се за ову установу јавља назив “контумац” (од латинског придева contumax – непослушан, ограничен у кретању против његове воље). Након повлачења Аустрије преко Саве и Дунава, велики карантин за путнике из Србије налазио се  у Земуну. Кроз земунски контумац прошли су бројни учесници Првог српског устанка и знамените личности из времена борбе за осамостаљење Србије, попут Вука Караџића. Карантини су имали и посебно уређено одељење, звано “парлаторија” (према италијанском parlare: разговарати) у коме су особе на издржавању карантина могле, са одговарајуће дистанце, попричати са посетиоцима.

Чим се изборио за аутономију Србије, кнез Милош Обреновић почео је снажно радити на развоју привреде и трговине. Међутим, истовремено је био свестан да трговци, крећући се са робом и товарним животињама, представљају главне преноснике зараза. Због тога је на тадашњим граничним прелазима (ђумруцима, царинарницама) успостављен систем карантина у којима су трговци, заједно са својом робом и животињама, морали одлежати чак три недеље пре него што би били пуштени у Србију. Контумци су установљени у Радујевцу (Бреговима) код Неготина, Алексинцу, Рашкој, у Рачи на ушћу Дрине у Саву, и у Мокрој Гори. Овај последњи се налазио на старом караванском путу који долином Рзава, између Златибора и Таре, води од Вишеграда према Ужицу. Установљен је одмах након прикључења Мокре Горе Кнежевини Србији, што се збило 1834. године, у оквиру присаједињења “шест отргнутих нахија”.

Конак сердара Јована Мићића у Чајетини

Управљање мокрогорским карантином вршено је у склопу обезбеђивања такозване “суве границе”, све од велике окуке Дрине код Јагоштице, па до клисуре Увца. Спадало је у надлежности Ужичког округа, којим је  господарио “рујански сердар”, полковник Јован Мићић, све до политичког пада кнеза Милоша 1839, односно и коначног Мићићевог пада 1842. године. Тако сердар пише 20. маја 1838. године директору Мокрогорског карантина да “притегне дизђине” кмету Ђоку Лазићу из Заовина “и онима из села његовог”, како би се открили виновници крађе једног коња и вола.  У другом делу дописа му напомиње да некакве трговце из Пећи “који су туда пришли” пусти у Србију, али “пошто по указу одређено време одлеже” (ЗМП 5176).

Одговара му следећег дана његов ађутант Нешо Стојановић, јављајући да су откривени лопови, како у случају поменуте крађе, тако и у вези нестанка трмки (кошница) од Симе Ђурића. У наставку извештава о прикупњеним количинама жита (300 ока пшенице и 600 ока јечма) за потребе посаде граничних караула и карантина, које су дужни да дају Заовине и Мокра Гора. Такође извештава и о попуни људства у караулама и карантину. Алекса Селак из Кремана, те Марко Ружић и Петар Лазић из Биоске, који су се првобитно пријавили за ту службу, одустали су. Стојановић вели да им је нашао замену, али је свакако послао пандура да и њих доведе, “ако нешће будне лепим речима доћи да га догна везана”. Очигледно је код момака, иако су тежили државном послу, постојао страх од службовања у карантину. Известилац на крају закључује “са овим сад док дође биће карантин са пандурима задовољен”. (ЗМП 5183)

У једном допису начињеном средином 1838. године, војвода Јован Обреновић шаље Јовану Мићићу извештај са бројчаним распоредом особља на граничним караулама: Мокра Гора, Јабланица, Сјеништа, Кокин Брод и Мокрогорски карантин (ЗМП 5308).

Поред издржавања “кужног испита” (периода инкубације), у карантинима су вршене и мере дезинфекције. Дезинфекционо средство је припремано потапањем овса у јабуково сирће, док се потпуно не “узвишта”, па су истим прскани људи, животиње, и еспап (роба). Поред тога, кађени су тамјаном, а пошто је тамјан био скуп, још чешће је то чињено бобицама од врење (клеке). Кнез Милош је упозоравао локалне старешине да се ови прописи имају доследно и строго спроводити.

Извори:

В. Михаиловић, Борба против куге у Србије пре сто година, Библиотека централног хигијенског завода, Београд 1937.
Илија Мисаиловић, Историја здравства у Златиборском округу
Небојша Мићић, “Прилог за биографију рујанског капетана Неша Стојановића”, Историјска баштина бр. 24, Ужицe, 2015.
Архив Србије, Збирка Мите Петровића (ЗМП)

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Milovan Cicvaric

    Ovo najbolje ilustruju knjige Pera Pecinara Seobe kroz Uzicki kraj !