Mokrogorski kontumac

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Nebojša Mićić

Ovih dana je aktuelna tema karantina. Mera zadržavanja potencijalnih prenosilaca zaraznih bolesti u izolaciji postoji odavno, ali sada se o njoj daleko više govori. Pojačani medicinski nadzor i samoizolacija u svako doba se nalažu putnicima koji ulaze u Srbiju, a dolaze iz zemalja u rizičnim područjima za razvoj nekih bolesti. Koje su to zemlje, i koje bolesti, određuje institut za javno zdravlje “Dr Milan Jovanović Batut”. A da vidimo kako je bilo kroz istoriju.

Još su stari Egipćani shvatili da postoje zarazne bolesti koje mogu “preći” sa jedne osobe na drugu, a Hipokrat i njegovi učenici su to saznanje uveli u literaturu. U antici su zarazni bolesnici izolovani u određena, zaštićena područja. Svi se sećamo “doline gubavaca” iz filma “Ben Hur”, i scene spuštanja hrane u kofi na užetu.  Mesta za izolaciju obolelih od gube (lepre) nazivana su “lazareti”. To ime se proširilo uopštavanjem od naziva najpoznatijeg takvog skloništa, u blizini Jerusalima, posvećenog Sv. Lazaru. U srednjem veku je brodovima, na kojima bi se javila kuga, zabranjivano pristajanje u luke. Prema nekim izvorima, tu meru su najpre počeli sprovoditi Dubrovčani. Iz tog perioda potiče i naziv karantin – od italijanskog quaranta (četrdeset) – jer je toliko bilo propisano vreme zadržavanja brodova. Prve mikroorganizme otkrio je krajem 17. veka Levenhuk, pronalazač mikroskopa. Bakterije uzročnike pojedinih bolesti identifikovali su Paster i Koh, u drugoj polovini 19. veka. Ipak, u 18. i 19. veku medicina je već napredovala toliko da su bili poznati periodi inkubacije za najčešće zarazne bolesti, poput kuge i kolere. Zbog čestih epidemija u Osmanskom carstvu, Austrija je za vreme okupacije severnog dela Srbije (nakon Požarevačkog mira, u periodu 1718–1739. godine) uspostavila karantine u Paraćinu (za putnike koji dolaze pravca Niša), u Čačku (za one iz Novog Pazara) i u Crnoj Bari u Mačvi (za putnike koji skelom prelaze iz Bosne).  Među Srbima se za ovu ustanovu javlja naziv “kontumac” (od latinskog prideva contumax – neposlušan, ograničen u kretanju protiv njegove volje). Nakon povlačenja Austrije preko Save i Dunava, veliki karantin za putnike iz Srbije nalazio se  u Zemunu. Kroz zemunski kontumac prošli su brojni učesnici Prvog srpskog ustanka i znamenite ličnosti iz vremena borbe za osamostaljenje Srbije, poput Vuka Karadžića. Karantini su imali i posebno uređeno odeljenje, zvano “parlatorija” (prema italijanskom parlare: razgovarati) u kome su osobe na izdržavanju karantina mogle, sa odgovarajuće distance, popričati sa posetiocima.

Čim se izborio za autonomiju Srbije, knez Miloš Obrenović počeo je snažno raditi na razvoju privrede i trgovine. Međutim, istovremeno je bio svestan da trgovci, krećući se sa robom i tovarnim životinjama, predstavljaju glavne prenosnike zaraza. Zbog toga je na tadašnjim graničnim prelazima (đumrucima, carinarnicama) uspostavljen sistem karantina u kojima su trgovci, zajedno sa svojom robom i životinjama, morali odležati čak tri nedelje pre nego što bi bili pušteni u Srbiju. Kontumci su ustanovljeni u Radujevcu (Bregovima) kod Negotina, Aleksincu, Raškoj, u Rači na ušću Drine u Savu, i u Mokroj Gori. Ovaj poslednji se nalazio na starom karavanskom putu koji dolinom Rzava, između Zlatibora i Tare, vodi od Višegrada prema Užicu. Ustanovljen je odmah nakon priključenja Mokre Gore Kneževini Srbiji, što se zbilo 1834. godine, u okviru prisajedinjenja “šest otrgnutih nahija”.

Upravljanje mokrogorskim karantinom vršeno je u sklopu obezbeđivanja takozvane “suve granice”, sve od velike okuke Drine kod Jagoštice, pa do klisure Uvca. Spadalo je u nadležnosti Užičkog okruga, kojim je  gospodario “rujanski serdar”, polkovnik Jovan Mićić, sve do političkog pada kneza Miloša 1839, odnosno i konačnog Mićićevog pada 1842. godine. Tako serdar piše 20. maja 1838. godine direktoru Mokrogorskog karantina da “pritegne dizđine” kmetu Đoku Laziću iz Zaovina “i onima iz sela njegovog”, kako bi se otkrili vinovnici krađe jednog konja i vola.  U drugom delu dopisa mu napominje da nekakve trgovce iz Peći “koji su tuda prišli” pusti u Srbiju, ali “pošto po ukazu određeno vreme odleže” (ZMP 5176).

Odgovara mu sledećeg dana njegov ađutant Nešo Stojanović, javljajući da su otkriveni lopovi, kako u slučaju pomenute krađe, tako i u vezi nestanka trmki (košnica) od Sime Đurića. U nastavku izveštava o prikupnjenim količinama žita (300 oka pšenice i 600 oka ječma) za potrebe posade graničnih karaula i karantina, koje su dužni da daju Zaovine i Mokra Gora. Takođe izveštava i o popuni ljudstva u karaulama i karantinu. Aleksa Selak iz Kremana, te Marko Ružić i Petar Lazić iz Bioske, koji su se prvobitno prijavili za tu službu, odustali su. Stojanović veli da im je našao zamenu, ali je svakako poslao pandura da i njih dovede, “ako nešće budne lepim rečima doći da ga dogna vezana”. Očigledno je kod momaka, iako su težili državnom poslu, postojao strah od službovanja u karantinu. Izvestilac na kraju zaključuje “sa ovim sad dok dođe biće karantin sa pandurima zadovoljen”. (ZMP 5183)

U jednom dopisu načinjenom sredinom 1838. godine, vojvoda Jovan Obrenović šalje Jovanu Mićiću izveštaj sa brojčanim rasporedom osoblja na graničnim karaulama: Mokra Gora, Jablanica, Sjeništa, Kokin Brod i Mokrogorski karantin (ZMP 5308).

Pored izdržavanja “kužnog ispita” (perioda inkubacije), u karantinima su vršene i mere dezinfekcije. Dezinfekciono sredstvo je pripremano potapanjem ovsa u jabukovo sirće, dok se potpuno ne “uzvišta”, pa su istim prskani ljudi, životinje, i espap (roba). Pored toga, kađeni su tamjanom, a pošto je tamjan bio skup, još češće je to činjeno bobicama od vrenje (kleke). Knez Miloš je upozoravao lokalne starešine da se ovi propisi imaju dosledno i strogo sprovoditi.

Izvori:

V. Mihailović, Borba protiv kuge u Srbije pre sto godina, Biblioteka centralnog higijenskog zavoda, Beograd 1937.
Ilija Misailović, Istorija zdravstva u Zlatiborskom okrugu
Nebojša Mićić, “Prilog za biografiju rujanskog kapetana Neša Stojanovića”, Istorijska baština br. 24, Užice, 2015.
Arhiv Srbije, Zbirka Mite Petrovića (ZMP)