Род Васојевића Reviewed by Momizat on .   ПИШЕ: Иван Вукићевић Објављено: 7.4.2018. | Допуњено: 28.6.2018. Кратки опис рода Васојевићи су род и истоимено племе у Брдима на подручју данашње Црне Г   ПИШЕ: Иван Вукићевић Објављено: 7.4.2018. | Допуњено: 28.6.2018. Кратки опис рода Васојевићи су род и истоимено племе у Брдима на подручју данашње Црне Г Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Иван Вукићевић » Род Васојевића

Род Васојевића

 

ПИШЕ: Иван Вукићевић

Објављено: 7.4.2018. | Допуњено: 28.6.2018.

Кратки опис рода

Васојевићи су род и истоимено племе у Брдима на подручју данашње Црне Горе чији је назив патронистички, односно потиче од имена родоначелника Васоја. Родоначелник Васоје је према предању унук Вукана Немањића, а у Лијеву Ријеку под Комовима се са породицом доселио из Херцеговине Васојев праунук Васо Васојевић. На основу историјских извора поуздано се може тврдити да Васојевићи још од прве половине XV века настањују област Лијеве Ријеке у Брдима и да су се доселили као православни Срби. Одатле су се проширили најпре на горњи ток Таре, а затим и на Горње Полимље одакле су истисли албанско племе Клименте који су претходно запосели земљу исељених полимских Срба. Ширењем племенских граница Васојевићи су населили пространо подручје од Љешнице до Брезојевице у Полимљу чиме су у састав њиховог племена ушла и братства другачијег порекла, као и некада самостална племена Шекулар и Велика. Племенско седиште је временом премештено у Андријевицу, а Васојевићи су уласком у састав Црне Горе у XIX веку постали једино племе у по коме је нека нахија носила име. Васојевићи се деле на Мијомановиће, Новаковиће и Рајевиће, а најбројнији Рајевићи се деле на Дабетиће, Ковачевиће и Лопаћане. Исељених Васојевића има у Глухом Долу где чине већину становништва тог племена, као и у Дупилу где су појединачно најбројнији род. Васојевића у већем броју има и у Горњој Морачи, Грбљу, Никшићкој Жупи и Пољима. Крсна слава Васојевића у матици и већине исељеника је Аранђеловдан.

Васојевићи припадају E-V13>Z1057>PH1246>BY14151 грани, а генетски су им сродна и поједина братстава из западних српских крајева и Херцеговине што иде у прилог предању о пореклу Васојевића из те области. За све три основне гране Васојевића је генетски потврђено да припадају истом роду, док је само за поједина братства утврђено да насупрот устаљеним предањима не припадају роду Васојевића. То су Караџићи из Лопата који су се највећим делом иселили у Дробњак и који припадају I2-CTS10228>Y3120 грани, Бакићи из Забрђа и део Радевића (огранак из Мезгаља у Шекулару) који припадају роду Куча и E-V13>>Z16661 грани, као и Бабовићи из Луштице који припадају I2-PH908 грани. Такође, Пјешивци који себе сматрају за потомке Стевана Васојевића нису сродни Васојевићима, већ припадају Ј2а-M92>>Z38463 грани. Васојевићи су према анонимном истраживању по бројности пети род у Црној Гори са 4,95% заступљености.

Овај текст ће бити допуњаван како буду пристизали резултати ДНК тестирања.

Историјски помени

Васојевићи се први пут спомињу 1444. године у тужби Дубровчанина Брајана Проданића поднетој дубровачком суду у којој наводи да су 60 горштака убили његовог брата и опљачкали робу за шта је поред Васојевића оптужио још и Пипере и Бјелопавлиће. У истој тужби се наводи да се напад догодио на подручју Медуна и Рикавца који се налазе на данашњој племенској територији Куча. Због тога су поједини аутори аутори попут Константина Јиречека дошли до погрешног закључка да је некадашња матица Васојевића била нешто јужније на кучкој племенској територији превиђајући да би се том логиком онда исто могло рећи и за Пипере и Бјелопавлиће, што би било подједнако погрешно. На то да су Васојевићи настањени у Лијевој Ријеци од самог доласка у Брда указују сви доступни историјски извори, као и народна предања.

У селу Бујаковина код Фоче се налази споменик кнезу Арађију Васојевићу који је живео у време Сандаља Хранића почетком 15. века. Како Васојевићи имају предање да су се у Лијеву Ријеку доселили из Херцеговине, као и да им је један од даљих предака кнез Аранђел, може се претпоставити да је постојбина Васојевића заиста била у околини Фоче где је живело истоимено братство.

У турском дефтеру за Скадарски санџак из 1485. године се спомиње Речица чији је нови назив Васојевићи. Село је припадало нахији Пипери и било је тимар старешине Хасана Маринова. Укупно је било 18 кућа са следећим домаћинима: Радула, син Којче; Данија, син Вукашина; Степан Владисалић; Никола, син Божидара; Вукосав Велик; Поп, син Стоје; Павле Гербаш; Петро, син Стоје; Сладоја, син Стовића; Никач Мачо; Брано, син Мелка; Радосав Херцеговић; Дука, син Милоша; Вука, син Ђорђа; Томјан син Радоње; Миоман, син Стоје; Вучић, син Тихога; Владислав, син Димитрашина. У дефтеру се такође спомиње да је претходни власник земљишта био Прекал Гуризи по чијем имену би се могло закључити да је био Албанац. Речица се највероватније односи на данашњу Лијеву Ријеку, матицу Васојевића. Међу пописаним домаћинима се наводи и Миоман, што би могао бити родоначелник Мијомановића – једног од огранака Васојевића. Од свих пописаних једино Степан Владисалић и Радосав Херцеговић су наведени под својим презименима, па постоји могућност да су другачијег порекла од осталих Васојевића и да су се заједно са њима доселили из Херцеговине. Презиме Херцеговић су у историји први узели припадници властеоске куће Косача према титули херцег, и то управо у другој половини XV века, тако да је врло могуће да је Радосав Херцеговић изданак Косача. Уколико би то био случај, то би значило да су се Васојевићи етапно преселили у Лијеву Ријеку из области Косача јер презиме Херцеговић није постојало 1444. године када се Васојевићи први пут спомињу у Зети. Када је у питању дефтер из 1485. године, битно је споменути да се подаци разлику у зависности од извора. Тако Бранислав Ђурђев у свом раду о настанку племена у Црној Гори наводи да село Рјечица са селом Дуга има 15 кућа и приход од 750. С друге стране, албански аутор Селами Пулаха, чији је рад превео Божидар Вукчевић, пише да Речица има 18 кућа и приход од 900 не спомињући да Речици припада Дуга. Ђурђев затим наводи да се Рјечица односи на данашњу Ријеку Пиперску што је и логично уколико је тачно да је Рјечици припадало село Дуга које је одмах са друге стране Мораче. Пулаха међутим каже да је Речица стари назив за село Васојевићи. Поставља се питање откуда различити подаци о броју кућа, односно да ли је можда Пулаха обрадио изворне податке са овог дефтера, а Ђурђев сумарне у којима има грешака. Како Пулаха наводи именом и презименом свих 18 домаћина, нема дилеме да је постојало село са тим бројем кућа. Такође, уколико би било тачно и да је Рјечици припадала Дуга, како наводи Ђурђев, и да је нови назив за то село Васојевићи, како наводи Пулаха, онда би то значило да су Васојевићи живели у Ријеци Пиперској за шта не постоје било какве индиције. Дакле, постоје само две могућности – прва је се ради о два различита села што би објаснило различити број кућа, а друга да подаци које износи Ђурђев нису тачни односно да их је преузео из сумарног дефтера где се поткрала грешка. Без додатног увида у оригиналне изворе није могуће донети било какав закључак.

У наредном турском дефтеру за Скадарски санџак из 1497. године Речица је и даље припадала нахији Пипери и имала 48 кућа са следећим домаћинима: Kнез Дабко, син Вукашина; Вуксан, син Дабов; Вукман, син Дабов; Вуксан, син Тихосавов; Вучић, син Тихосавов; Богдан, син Тихосавов; Вукосав, син Радичев; Радаш, син Радичев; Јако, син Kројашина; Ђорђије, син Јаков; Ђурашин, син Јаков; Мило, син Радулев; Вук, син Милка, самац; Лазар, син Радоње; Павко, син Мелков; Братко, син Мелков; Брад, син Братков, самац; Никач, син Никачев, самац; Вуксан, син Радоње; Никола, син Богданов; Црни, син Богданов; Рашко, син Мелков; Јован, син Мелков; Kоле, син Мелков; Паво, син Вучете; Kрал, син Војков; Ђуташ, син Војков, самац; Радоња, син Kарлов; Јован, син Kралов; Радоња, син Kарлов; Брато, син Вуксанов; Ненко, син Вуксанов, самац; Радослав, син Угљеше; Боја, син Рамјоне; Вук, син Боје, самац; Дабижив, син Вуксе; Вучета, син Вуксе; Ђурашин, син Радосава; Ђорђије, син Ђурашина, самац; Миоман, син Стоје; Ненко, син Миоманов, самац; Вукиц, син Kалођеров; Ђорђич, син Вукица; Вукослав, син Браца; Вуцета, син Вукосавов, самац; Бурила, син Радоње; Новак, син Радоње; Лекац, син Радоње, самац; Дедац, син Сладов; Ђорђич, син Сладов, самац; Медич, син Радула; Радич, син Медичев, самац; Вричиста, син Рашков; Радич, син Рашков, самац; Ненко, син Николе, самац; Никола, син Божидаров; Вукашин, син Николе, самац; Владисав, син Степанов; Јован, син Степанов, самац; Радула, син Степанов, самац; Новак, син Божидаров; Шишман, син Степанов; Степан, син Владиславов; Божидар, син Петров; Вуксан, син Милуша; Дукој, син Милуша; Дабчул, син Дукоја, самац; Никола, син Вучете; удовица Радославова, сина Вуксанова; удовица Kабаља, сина Прибојева; удовица Радославова, сина Николе.

Васојевићи су Полимље почели да насељавају након 1689. године када је аустријска војска, након претходног заузимања великог дела Старе Србије уз помоћ српских устаника, напустила то подручје. Старо српско становништво се у великој мери повукло са аустријском војском због страха од турске освете, а напуштена села насељавају брђанска и малесорска племена, а пре свих Васојевићи и Клименти о чему постоје бројни историјски извори. У 18. веку ће између ова два племена доћи до сукоба у коме ће Васојевићи уз помоћ преосталих Срба изаћи као победници, а Клименти у потпуности бити протерани из данашње области племена Васојевића са изузетком села Пепића код Мурина. Васојевићи у Лијевој Ријеци су са Турцима најчешће били у сукобу, па тако рецимо владика Василије Петровић у свом спису Историја о Црној Гори из 1754. године међу онима који су предводили народ у борби против Турака 1711-1712 под вођством владике Данила спомиње и Милоша, војводу племена Васојевића. С друге стране, Васојевићи који су прешли у Полимље су дуги низ година били у добрим односима са Шабанагићима из Гусиња чије су један период биле чивчије, док су у исто време константно били у сукобу са муслиманима из Бихора. Почев од друге половине XVIII века Васојевићи се све чешће спомињу у историјским изворима које овде нећемо наводити.

Предања

Према устаљеном предању Васо, предак свих Васојевића, је по мушкој линији изданак лозе Немањића, а у Лијеву Ријеку се доселио из Херцеговине где је боравио код свог рођака Херцега Сјепана. Међутим, предања спомињу различите припаднике ове династије као директне претке Васојевића. Најчешће се говори о пореклу од Вуканове лозе, а пасови од Стефана Немање до Васа су према тој верзији следећи: Стефан Немања-Вукан-Костадин-Васоје-Стефан (Стеван)-Костадин-Васо. Уколико је заиста тачно да се Васов прадеда звао Васоје, то би значило да цео род Васојевића носи име по њему, а не по Васу. На то упућује и чињеница да се род не зове Васовићи, како би било логично да је назван по Васу, већ Васојевићи.

Према другом предању, које је иначе врло слабо заступљено у Васојевићима, а чешће се могло чути у Братоножићима, Васо је пореклом „од Деспотовића“, односно од деспота Змаја Вука Гргуровића, сина слепог Гргура Бранковића. Ово предање је по свему судећи настало у Братоножићима који сматрају да су пореклом од Бранковића и представља неуспео покушај рођакања ова два брђанска племена. За разлику од овог предања, широм Црне Горе, па и у Васојевићима, је прихваћено предање о петорици браће Васу, Озру, Пипу, Красу и Оту од којих су потекла српска племена Васојевићи, Озринићи и Пипери и албанска племена Краснићи и Хоти. Међутим, сви споменути родови од којих су проистекла истоимена племена су имали различито предање о пореклу браће. Док су Васојевићи сматрали да су браћа пореклом Немањићи, Озринићи су говорили да су из Босне, Пипери да су из Пирота, а Хоти да су из Пипера или Клименти. ДНК тестирања по Y хромозому су у потпуности оборила ово предање јер је утврђено да су разнородни сви наведени родови на основу чега се може закључити да је предање накнадно настало.

У народним песмама и предањима се најчешће спомињу Стево Васојевић и Васо Васојевић. Први је наводно имао поседе у Сјеничком пољу, код Драгојловића, а у песмама се говори да је закаснио на Косово 1389. године. Исто се у песмама говори и за Стевана Мусића и Рада Облачића који су обојица историјске личности, тако да се може претпоставити и да је Стево Васојевић био историјска личност чему у прилог иде и предање Васојевића према коме се тако звао Васов деда. Занимљиво је да и Пјешивци из истоименог племена у Катунској нахији такође сматрају да су потомци Стева Васојевића иако нити у Васојевићима нити у Пјешивцима постоји предање о међусобном сродству, а и генетски је потврђено да нису сродни односно да припадају различитим хаплогрупама.

Крсна слава

Крсна слава Васојевића у матици и код већине исељеника је Св. Архангел Михаило (Аранђеловдан). Према предању, ту славу су Васојевићи наследили од својих предака Немањића.

Икона Св. Архангела Михаила у цркви у Андријевици посвећеној овом свецу, фотографија Иван Вукићевић

Васојевићи преслављају Св. Александра Невског (Александровдан) јер су се у XVIII веку на тај дан суочени са надмоћном турском војском која је напала Лијеву Ријеку заветовали да ће прослављати овог свеца уколико победе. Како се то и догодило, Васојевићи су дуги низ година Александровдан прослављали исто као и Аранђеловдан, да би у XIX веку Александровдан постао прислужба. Лопаћани преслављају још и Св. Саву (Савиндан) због њихове победе над Колашинцима која се догодила на тај дан, а то је у једном периоду била и главна слава Лопаћана, међутим због племенског јединства поново су почели да славе Аранђеловдан средином XIX века. Услед тога што су Васојевићи поред Аранђеловдана у одређеним периодима прослављали још две славе, Александровдан и Савиндан су и данас крсне славе бројних старијих исељеника из племена.

Пун назив славе Скраћени назив славе Датум по Јулијанском календару Датум по Грегоријанском календару
Сабор Светог Архангела Михаила и осталих бестелесних сила Аранђеловдан 8. новембар 21. новембар
Пренос моштију Светог Александра Невског Александровдан 30. август 12. септембар
Свети Сава, први Архиепископ српски Савиндан 14. јануар 27. јануар

Иако су исељени Васојевићи врло ретко мењали славу, постоје и малобројни случајеви где су у новим срединама преузимали друге славе. Такође, међу пар братстава у Црној Гори има и исламизираних породица, док су поједина братства исељена у претежно муслиманске крајеве у потпуности исламизирана.

Породице

Васо је према предању имао три сина – Раја, Новака и Мијомана од којих су Рајевићи, Новаковићи и Мијомановићи. Рајевићи су најбројнији, а од Рајових синова Ђура, Дабете и Угљеше потичу Лопаћани, Дабетићи и Ковачевићи. Свака од ових основних грана се дели на велики број братстава која пре свега насељавају  насељавају племенске територије Васојевића, Дупила и Глухог Дола, али и бројне друге области у Црној Гори, Србији и Босни и Херцеговини. У следећој табели је списак братстава и насеља у којима су живели у периоду између два светска рата. Једини изузетак је Беране где су наведена једино братства која су у том граду живела 1914. године.

Братство Насеља Слава

Рајевићи-Лопаћани

Ракетићи

    Поповићи

Опасаница, Хан Гаранчића; Бјелојевићи/Поља Колашинска; [Поповићи/Равна Гора,  Свештица]/Ивањица, Горичани/Чачак, околина Лесковца Аранђеловдан, Јелисејевдан код Ивањице

        Радуловићи

            Вешовићи

Лопате, Матешево, Букова Пољана, Планиница, Црни Врх, Лужац, Андријевица, Марсенића Ријека, Беране Аранђеловдан

                Вуковићи

Лопате, Сунга, Лужац Аранђеловдан
                Ђукановићи Салевићи

Аранђеловдан

                Гаранчићи

Хан Гаранчића

Аранђеловдан

            Јолићи Лопате, Салевићи, Доња Ржаница

Аранђеловдан

        Марсенићи

Марсенића Ријека, Навотина, Машница, Доња Ржаница, Беране; Бобивик/Нови Пазар

Аранђеловдан

        Вулевићи

Трешњево, Машница, Ровца Аранђеловдан

            Пековићи

            Вукајловићи

            Ђекићи

            Лекићи

            (Миковићи)

            Барјактаровићи

            Јашаровићи

            Радуловићи

Милошевићи

Лопате, Тузи, Опасаница, Лукавац, Увач, Матешево, Букова Пољана, Доња Ржаница, Андријевица, Беране; [Борач, Брестовац]/Кнић

Аранђеловдан

 

    Одовићи

        Шиковићи

        Радосавовићи

        Радовановићи

    Ђековићи

        Мушикићи

        Мишовићи

        Илијићи

        Томовићи

    Јовановићи

        Вуковићи

        Марковићи

Велиџикнићи

Виницка Аранђеловдан
Пејовићи исељени

Аранђеловдан

Чукићи

Трешњево, Лукин Вир, Доња Ржаница, Беране, Андријевица, Будимља; Мељине/Херцег-Нови; Источни Мојстир/Тутин, [Русце/Стрмац, Чукићи/Међеђи Поток]/Зубин Поток Аранђеловдан
Ђукићи Лопате, Тузи, Опасаница, Цецуне, Ђулићи, Грачаница, Пеовац, Доња Ржаница, Бабино, Горажде, Црни Врх, Беране; Бјелојевићи/Поља Колашинска, Војно Село/Плав; Топлица, околина Књажевца, околина Пожаревца, Голубинци/Стара Пазова

Аранђеловдан, Петровдан у Голубинцима, мањим делом су муслимани у Горажду

    Јашаровићи

Доња Ржаница

муслимани

    Павловићи

Брежане/Пожаревац

Аранђеловдан

    Богућани

Богути/Сјеница

муслимани

    Шабановићи

Богути/Сјеница

муслимани

    Рахићи

Тријебине/Сјеница муслимани
Бојовићи Бојовићи, Мурино, Загорје, Буче, Беране; Мишевићи/Нова Варош, Лопиже/Сјеница, Ивањица, [Горња Коњуша, Пасјача]/Прокупље, Трн/Куршумлија, Поповићи/Рача, Ужице, Суводо/Рашка, Исток, Лаб, Мали Звечан/Звечан

Аранђеловдан, Савиндан у Горњој Коњуши, Јовањдан код Звечана

Нерадовићи

Анџелати, Андријевица, Доња Ржаница, Пешца, Луге Аранђеловдан

 

    Спасојевићи

    Вукашиновићи

    Алексићи

    Ђоковићи

    Радићи

Катићи

Мурино Аранђеловдан

Голубовићи

Буче, Дапсићи, Драгосава, Беране; околина Крушевца, Топлица

Аранђеловдан

 

    Пецовићи

        Миковићи

    Раичевићи

Трепча; Доњи Арбунићи/Вионица/Ивањица Аранђеловдан
    Васовићи Трепча; Коњевићи/Чачак

Аранђеловдан

    Ивановићи

Трепча Аранђеловдан
    Нововићи Трепча

Аранђеловдан

    Павићевићи

Трепча; Мали Звечан/Звечан Аранђеловдан
    Драгићевићи Трепча

Аранђеловдан

    Лалевићи

Трешњево, Пеовац; Ђаковица

Аранђеловдан

Вукићевићи

Трешњево, Виницка, Бабино; [Пожегиња, Јабланово]/Бистрица; Гргаје/Сјеница, Светлић/Топола, Доње Јарушице/Рача, околина Јагодине, Ибарски Колашин, Палибрци/Медовине/Ивањица, [Бобивик, Грачани, Осаоница]/Нови Пазар, Придворци/Требиње

Аранђеловдан, Александровдан код Новог Пазара, Јовањдан у Придворцима

    Савовићи

    Лакићевићи

    Огрићи

    Боричићи

Драгосава, Бабино; Попиће/Нови Пазар Аранђеловдан
    Јевтићи Светлић/Топола

Аранђеловдан

    Лазаревићи

Светлић/Топола Аранђеловдан
    Максимовићи Светлић/Топола

Аранђеловдан

    Милосављевићи

Светлић/Топола Аранђеловдан
    Пантићи Светлић/Топола

Аранђеловдан

    Петрићевићи

Светлић/Топола Аранђеловдан
    Радојковићи Светлић/Топола

Аранђеловдан

    Тодоровићи

Светлић/Топола Аранђеловдан
    Ћирићи Светлић/Топола

Аранђеловдан

    Илићи

Светлић/Топола Аранђеловдан
    Лазићи Светлић/Топола

Аранђеловдан

    Матејићи

Светлић/Топола Аранђеловдан
    Миловановићи Светлић/Топола

Аранђеловдан

    Радојкићи

Светлић/Топола Аранђеловдан
Стојановићи Трешњево, Маште

Аранђеловдан

    Маријановићи

Трешњево Аранђеловдан
    Машовићи Трешњево, Горажде, Беране

Аранђеловдан

    Стојковићи

Трешњево Аранђеловдан
Лабани Грачаница; Метех/Плав

Аранђеловдан, у Метеху су муслимани

    Радуновићи

Грачаница, Мурино Аранђеловдан
        Мирковићи Грачаница

Аранђеловдан

    Радивојевићи

Грачаница, Горње Луге

Аранђеловдан

    Вугделићи

        Јелићи

Грачаница Аранђеловдан
        Угреновићи Грачаница

Аранђеловдан

        Вуканићи

Грачаница Аранђеловдан
        Перовићи Грачаница; Средња Река/Дајићи/Ивањица

Аранђеловдан

    Ивановићи

Грачаница Аранђеловдан
    Мијовићи Грачаница, Мурино, Машница

Аранђеловдан

    Киковићи

Ровца; Лопижи/Сјеница Аранђеловдан
Ненадовићи Горажде

Аранђеловдан

Фолићи

Сеоце Аранђеловдан
Караџићи Лопате, [Петњица, Горња Буковица]/Дробњаци, [Пашина Вода, Палеж]/Језера, Малинско/Ускоци

Аранђеловдан

    Саковићи

Сеоце; Саковићи/Медовине/Ивањица, [Варево, Побрђе]/Нови Пазар Аранђеловдан, Савиндан код Ивањице и Новог Пазара
    Зулевићи Пеовац

Аранђеловдан

    Дивљаци

Црна Ријека/Трново Аранђеловдан
Вуловићи „Вараге“ [Мућваци/Кушићи, Брадићи/Равна Гора]/Ивањица, [Душковце, Тометино Поље, Мршеље]/Пожегa

Савиндан код Пожеге, Ђурђиц код Ивањице

Јовичићи

[Вучковица, Бели Камен]/Лучани Савиндан
Ђеровићи Кривача/Лучани

Савиндан

Видојевићи

Тијање/Лучани Савиндан
Радосављевићи Лукањи/Лучани

Савиндан

Радошићи

Радојевац/Лучани Савиндан
Пунишићи [Кулизино Село/Дајићи, Ивањица]/Ивањица

Савиндан

Бајовићи

Средња Река/Дајићи/Ивањица Александровдан
Вукашиновићи Рајетиће/Нови Пазар

Аранђеловдан

Рајевићи-Дабетићи

Дабетићи

Ками, Опасаница, Трепча, Доња Ржаница, Калудра, Будимља, Беране Аранђеловдан
    Делетићи Краље, Грачаница, Мезгаљи, Буче, Горња Ржаница

Аранђеловдан

        Лекићи

Краље, Цецуне, Ђулићи, Беране; Колашин; Широке Њиве/Прокупље Аранђеловдан
        Ђекићи Сунга, Краље; Топлица

Аранђеловдан

        Нововићи

Краље Аранђеловдан
        Рајовићи Краље

Аранђеловдан

            Милићевићи

Гњили Поток, [Доњи Дајићи, Ивањица]/Ивањица Аранђеловдан, Никољдан код Ивањице
        Вукићи Краље

Аранђеловдан

        Мирчићи

Краље Аранђеловдан
    Лабовићи Краље; Топлица

Аранђеловдан

        Роснићи

Краље Аранђеловдан
        Ћировићи Краље

Аранђеловдан

        Грозданићи

Краље Аранђеловдан

    Лазаревићи

        Станисавићи-

        Илићи

Краље Аранђеловдан
        Ласковићи непознато

Аранђеловдан

        Радуновићи-

        Дрндари

Пеовац, Мезгаљи Аранђеловдан
        Кубуровићи Присоја

Аранђеловдан

        Осмајлићи

Доње Луге Аранђеловдан
    Вулинићи Краље

Аранђеловдан

        Зоњићи

Ђулићи, Обло Брдо Аранђеловдан
            Ђолевићи Ђулићи

Аранђеловдан

        Драгојевићи

Краље

Аранђеловдан

        Ивановићи

Сјеножета, Сува Гора Аранђеловдан

            Бакићи

            Рајовићи

    Арсенијевићи

Присоја Аранђеловдан
    Протићи Присоја; околина Ивањице

Аранђеловдан

    Вуксановићи

Присоја; околина Ивањице Аранђеловдан
    Лакићевићи непознато

Аранђеловдан

    Станићи

[Бабреж, Трње]/ Нови Пазар Аранђеловдан
    Лалићи Цецуне, Виницка

Аранђеловдан

    Лашићи

Ками Аранђеловдан
    Журићи Ками; Бјелојевићи/Поља Колашинска

Аранђеловдан

    Којићи

Ками Аранђеловдан
    Митровићи непознато

Аранђеловдан

    Палевићи

непознато Аранђеловдан
    Гарчевићи Машница, Мурино, Драгосава, Доња Ржаница, Горажде, Беране

Аранђеловдан, у Горажду су муслимани

    Бојчићи

Буче

Аранђеловдан

    Маројевићи

Мораково/Никшићка Жупа; Избице/Нови Пазар Аранђеловдан

 

        Минићи

        Радојевићи

        Крстовићи

        Срдановићи

        Ћуковићи

        Мушикићи

Мораково/Никшићка Жупа Аранђеловдан
    Драгнићи Мораково/Никшићка Жупа

Аранђеловдан

    Ћоровићи

Мораково/Никшићка Жупа Аранђеловдан

    Лазаревићи

        Васиљевићи

Орашац/Аранђеловац Аранђеловдан
        Јокићи Орашац/Аранђеловац

Аранђеловдан

        Андрићи

Орашац/Аранђеловац Аранђеловдан
        Павловићи Орашац/Аранђеловац

Аранђеловдан

        Стојановићи

Орашац/Аранђеловац Аранђеловдан
        Секулићи Орашац/Аранђеловац

Аранђеловдан

        Василићи

Орашац/Аранђеловац Аранђеловдан

    Антићи

        Станићи

Орашац/Аранђеловац Аранђеловдан
        Матијашевићи Орашац/Аранђеловац

Аранђеловдан

        Савићи

Орашац/Аранђеловац Аранђеловдан
    Чаприћи Чаприћи/Брусник/Ивањица

Александровдан

Рајевићи-Ковачевићи

Кастратовићи

Грачаница, Мезгаљи, Полица, Пеовац, Присоја, Трешњево, Доња Ржаница, Загорје, Доње Луге, Горажде, Беране Аранђеловдан
    Војводићи-

Лакићевићи

Коњухе

Аранђеловдан

    Мићовићи

Пеовац, Баре Краљске Аранђеловдан
    Аковићи Пеовац

Аранђеловдан

Ђуровићи

Горажде Аранђеловдан

Ђуришићи

Краље, Бабино, Тмушићи

Аранђеловдан

 

    Мартиновићи

    Јојићи

    Маријановићи

    Станићи

    Оташевићи

    Брадићи

    Симовићи-

    Царевићи

    Медонићи

    Ђурковићи

    Ракићи

    Плавшићи

    Ружићи

    Петровићи

        Карађорђевићи Београд

Андријевдан

        Маринковићи

[Топола, Крћевац]/Топола

Климањдан

Обадовићи

Ђулићи, Божићи, Маште Аранђеловдан
    Савићи Ђулићи, Божићи; околина Чачка, Топлица

Аранђеловдан

    Микетићи

Пеовац, Беране Аранђеловдан
    Јукићи Ђулићи

Аранђеловдан

    Вуксановићи

Ђулићи Аранђеловдан
    Зекићи Ђулићи

Аранђеловдан

    Вучевићи

Ђулићи, Божићи Аранђеловдан
Катанићи Гиљани/Косово, околина Лесковца

Аранђеловдан

    Вулићи

Ђулићи, Божићи Аранђеловдан
        Шаровићи Ђулићи

Аранђеловдан

        Новичићи

Ђулићи Аранђеловдан
    Алетићи Краље

Аранђеловдан

    Бацановићи

Ђулићи, Божићи Аранђеловдан
Дедовићи Ђулићи, Божићи, Грачаница, Беране; [Бавчићи, Даничићи, Градац, Ђеђево, Зубовићи, Избишно, Јелеч, Миљевина, Патковина, Пољице, Радојевићи, Слатина, Сусјешно, Устиколина, Филиповићи, Штовић]/Фоча, [Бачци, Дучићи, Гочела, Лалета, Присоје, Читлук, Чурови]/Горажде, Лађевци/Чајниче

Аранђеловдан, у Босанском Подрињу су муслимани

Ђиновићи

Лијева Ријека; Источни Мојстир/Тутин/Штавица, Угљаре/Зубин Поток, Горња Глеђица/Глеђица/Ивањица Аранђеловдан, Александровдан у Источном Мојстиру
Миловићи Чука, Пеовац, Краље; Глушци/Нови Пазар

Аранђеловдан

Таићи

Обло Брдо Аранђеловдан
Ћеримани [Доњи Ћеримани, Горњи Ћеримани]/Медовине/Ивањица

Томиндан

    Зекићи

Сјеница

муслимани

Новаковићи

Миликићи

Лијева Ријека, Слацко; Бјелојевићи/Поља Колашинска Аранђеловдан
    Томовићи Лијева Ријека, Слацко, Матешево

Аранђеловдан

Радевићи

Лијева Ријека, Птич, Мезгаљи; Бјелојевићи/Поља Колашинска; Витомирица/Пећ Аранђеловдан
    Ђекићи Лијева Ријека, Ђулићи

Аранђеловдан

Мујовићи

Лијева Ријека Аранђеловдан
Кићовићи Слатина, Беране

Аранђеловдан

Лакушићи

Љеваја Аранђеловдан
Рачићи Слатина, Врањештица, Долац; Избег/Рибариће/Тутин

Аранђеловдан

    Јелићи

Слатина Аранђеловдан
    Вукићи Слатина

Аранђеловдан

Асановићи

Андријевица Аранђеловдан
Боричићи Ножица, Душке; Бјелојевићи/Поља Колашинска; Топлица

Аранђеловдан

Љубићи

Лијева Ријека, Душке Аранђеловдан
    Николићи Лијева Ријека

Аранђеловдан

    Мишовићи

Лијева Ријека Аранђеловдан
Пантовићи Горажде, Беране; Љевоша/Пећ, [Брусник, Јевац/Дубрава]/Ивањица

Аранђеловдан, Стевањдан код Ивањице

Марковићи

Горажде Аранђеловдан
Зековићи Топлица

Аранђеловдан

Радуновићи-Лимањци

Опасаница, Слатина, Ђулићи, Божићи, Будимља, Буче, Полица, Беране Аранђеловдан
    Радоњићи Долац

Аранђеловдан

    Малевићи

Будимља Аранђеловдан
    Ивановићи Слатина

Аранђеловдан

Дујовићи

Птич, Мезгаљи Аранђеловдан
    Марнићи Птич

Аранђеловдан

    Бошковић

Птич Аранђеловдан
    Јовановић Птич

Аранђеловдан

    Кадушићи

Птич Аранђеловдан

Бакићи

Забрђе, Беране; околина Ивањице, Јабланица/Чајетина, Тубравић/Ваљево, Качер, Црни Врх/Пећ, Добри До/Куршумлија

Аранђеловдан

 

    Шабовићи

    Никовићи

    Перовићи

    Вукашиновићи

    Јеремићи

Тубравић/Ваљево Аранђеловдан
    Гајићи Тубравић/Ваљево

Аранђеловдан

    Марићи

Тубравић/Ваљево Аранђеловдан
    Арсеновићи Тубравић/Ваљево

Аранђеловдан

Прелићи-Цанићи

Беране Аранђеловдан
Драговићи Ђулићи, Цецуни, Дапсићи, Беране; [Ивањица, Добри До, Јасеновица/Драићи]/Ивањица

Аранђеловдан, Александровдан код Ивањице

Вушовићи

Ђулићи

Аранђеловдан

Ћулафићи

Горње Луге, Улотина Аранђеловдан

    Спаховићи

    Аџићи

    Нововићи

Качамаковићи

Плав муслимани
Мимовићи непознато

Аранђеловдан

Аџијићи

    Аџићи Лијева Ријека, Слацко, Матешево, Горње Луге; Бјелојевићи/Поља Колашинска

Аранђеловдан

Бабовићи

Коњухе, Ђулићи, Сућеска, Будимља, Петњик, Доње Луге, Беране; [Жањиц/Радованићи, Бргули]/Луштица, Широке Њиве/Прокупље, Грабовац/Трстеник, [Трнава,  Мршинци]/Чачак, Гојна Гора/Горњи Милановац, Думаче/Врачевић/Лајковац, [Коцељева, Леска/Свилеува]/Коцељева

Аранђеловдан, Николице на Луштици, Петковдан у Грабовцу, Александровдан у Мршинцима, Никољдан у Гојној Гори, Врачевићу и Коцељеви

    Вукашиновићи

Коњухе
    Ивановићи

Коњухе

    Миљановићи

Коњухе
    Алексићи

Коњухе

    Ћосовићи

Коњухе
    Вучетићи

Коњухе

    Шћепановићи

Коњухе
    Радивојевићи

Коњухе

    Бацовићи

Коњухе
    Радошевићи

Коњухе

    Борикићи

Коњухе
    Перковићи

Коњухе

    Ћутовићи

Коњухе
    Рајовићи

Коњухе

    Аксовићи

Коњухе
    Обрадовићи

Коњухе

    Лулевићи

Коњухе
    Мијушковићи

Коњухе

    Лаковићи

Коњухе
    Вуковићи

Ђулићи, Сућеска

    Мањићи

Ђулићи
    Цакићи

Ђулићи

    Малурићи

Ђулићи
    Цитовићи

Ђулићи

    Бркљићи

Будимља
    Тошковићи

Будимља

    Арсовићи

Будимља
    Цалићи

Будимља

    Радојевићи

Будимља
    Отовићи

Петњик

    Стојнићи

Петњик
    Обрадовићи

Петњик

    Мањићи

Петњик
    Шћепановићи

Петњик

    Цветићи

        Радојевићи Зупче/Зубин Поток

Аранђеловдан

    Нововићи

[Доњи Дајићи, Ивањица]/Моравица, [Себечево, Слатина]/Нови Пазар Александровдан
Оровићи Лијева Ријека, Црни Врх

Аранђеловдан

Кочановићи

Коњухе, Мурино Аранђеловдан
Вујовићи непознато

Аранђеловдан

Салевићи

Салевићи; [Ивањица, Врлетнице/Добри До]/Ивањица, [Врдила, Јарчујак, Конарево, Мусина Река]/Краљево Аранђеловдан, Александровдан у Србији
    Бандовићи Салевићи

Аранђеловдан

    Радојевићи

Салевићи Аранђеловдан
    Радосављевићи Салевићи

Аранђеловдан

    Вукадиновићи

Салевићи Аранђеловдан
    Митровићи Салевићи

Аранђеловдан

    Ђековићи

Салевићи Аранђеловдан
    Матовићи Слатина

Аранђеловдан

    Бутрићи

Сјеножета Аранђеловдан
    Саљевићи исељени

муслимани

Зујовићи

Доња Ржаница, Беране; Нови Пазар муслимани
Мијатовићи Присоја

Аранђеловдан

Томовићи

Сеоце

Аранђеловдан

Мијомановићи

Рабљени

    Делевићи Горажде, Пешца; Топлица

Аранђеловдан

        Цемовићи

Буче, Лужац, Беране Аранђеловдан
    Јоксимовићи Буче, Пешца

Аранђеловдан

    Мићовићи

Буче, Лужац, Беране Аранђеловдан
    Бојичићи Буче, Будимља

Аранђеловдан

    Малишићи

Долац, Пешца; Радавац/Пећ Аранђеловдан
        Недићи Пешца

Аранђеловдан

    Ћеранићи

Виницка; [Затон, Брестовик, Дубово, Змијанац, Годуша]/Бихор, [Бутуриће, Костеница]/Бистрица Аранђеловдан, у Бихору и Бистрици су муслимани
    Марковићи Пешца; Пашино Гувно/Нови Пазар

Аранђеловдан

    Штипаљи

Маште Аранђеловдан
Зечевићи Лијева Ријека, Веруша, Виницка, Пешца, Беране; Југовићи/Никшићка Жупа, Дрпе/Кленак/Бањани, [Гунцати, Брњица]/Ужице, Радавац/Пећ

Аранђеловдан, Јовањдан у Бањанима

Брајотићи

 
    Саичићи Виницка, Беран Село, Беране

Аранђеловдан

        Мутапи

Рудник, Прислоница/Чачак, Галовић/Коцељева, Горње Кошље/Љубовија Аранђеловдан
    Масловарићи Сућеска, Ђулићи, Божићи, Драгосава, Беране; Каралићи/Драићи/Ивањица; Тврдошево/Нови Пазар

Аранђеловдан, Александровдан код Новог Пазара

        Дубаци

Ђулићи, Божићи, Долац, Црни Врх Аранђеловдан
Вукићевићи Сунга, Забрђе

Аранђеловдан

Губеринићи

Грби До, Коњухе, Сеоце, Беране Аранђеловдан
    Мишковићи Горњи Васојевићи, Беране

Аранђеловдан

    Вуковићи

Горњи Васојевићи, Будимља Аранђеловдан
    Лепосавићи Горњи Васојевићи

Аранђеловдан

    Ђерковићи

Ђулићи Аранђеловдан
    Туровићи Горњи Васојевићи

Аранђеловдан

    Фатићи

Коњухе, Цецуне, Ђулићи, Мурино; Скић/Плав Аранђеловдан, у Скићу су Муслимани
    Нововићи Цецуне; Каралићи/Драићи/Ивањица

Аранђеловдан

    Ђокићи

Цецуне, Беране Аранђеловдан
    Ђелеши Цецуне

Аранђеловдан

    Трубљани

Годуша/Бихор, околина Тутина муслимани
Јововићи Коњухе, Ђулићи

Аранђеловдан

    Савовићи

Коњухе Аранђеловдан
Вучелићи Коњухе, Улотина; Јабланица

Аранђеловдан

Вујовићи

Коњухе Аранђеловдан
Стијовићи Сеоце, Сућеска, Маште; Ртари/Лучани, [Ивањица, Добри До]/Ивањица

Аранђеловдан

    Томовићи

Ртари/Лучани Аранђеловдан
    Арнаути Ртари/Лучани

Аранђеловдан

Јочићи

Трепча; околина Крушевца Аранђеловдан
Ћорци-Шуњевићи Машница, Дапсићи

Аранђеловдан

Бајићи

Маште Аранђеловдан
Шарбајићи Маште

Аранђеловдан

Крушчићи

Крушчићи, Опасаница; Бјелојевићи/Поља Колашинска Аранђеловдан
    Крушке Добрско Село

Аранђеловдан

    Лазовићи

[Милаковићи, Бродарево, Гробнице, Мрчковина, Точилово]/Пријепоље; Врбица/Аранђеловац Аранђеловдан
Јованчевићи Долац

Аранђеловдан

Бојићи

[Бојићи, Редице]/Горња Морача, [Доње Липово, Плана, Требаљево]/Горњи Колашин, Градина/Шаранци; Добруш/Исток, Витомирица/Пећ, Бојићи/Јадар Аранђеловдан
    Луковићи Гајтан/Медвеђа

Аранђеловдан

    Алексићи

Србија Аранђеловдан
    Стојићевићи Србија

Аранђеловдан

    Стојиљковићи

Реткоцер/Медвеђа Аранђеловдан
    Живковићи Реткоцер/Медвеђа

Аранђеловдан

Станимировићи

    Ремековићи Дупило

Аранђеловдан

    Црнчевићи

Дупило Аранђеловдан
    Ђуровићи Дупило

Аранђеловдан

Ивчевићи

 
    Вукчевићи Глухи До

Аранђеловдан

        Парађини

Глухи До Аранђеловдан

        Махмутовићи

            Вукчевићи

Зета Аранђеловдан
    Маротићи Глухи До

Аранђеловдан

    Михаљевићи

Глухи До Аранђеловдан

    Остојићи

Глухи До

Аранђеловдан

    Јанковићи изумрли

Аранђеловдан

    Мишљени

изумрли Аранђеловдан

Јововићи

Глухи До

Аранђеловдан

 

    Бановићи

    Ђуриновићи

    Никчевићи

    Павловићи

    Антовићи

Глухи До Аранђеловдан
    Шаиновићи Глухи До

Аранђеловдан

    Ђурићи

Буковик/Глухи До Аранђеловдан
    Главичићи исељени

Аранђеловдан

Вулетићи

    Ђурашићи Глухи До

Аранђеловдан

    Бошковићи

Глухи До Аранђеловдан
    Кнежевићи Глухи До

Аранђеловдан

    Вуксановићи

Глухи До Аранђеловдан
    Раичевићи Глухи До

Аранђеловдан

Кумпреси

Глухи До Аранђеловдан
    Вучићевићи Глухи До

Аранђеловдан

    Војводићи

Глухи До Аранђеловдан
    Бујићи Глухи До

Аранђеловдан

    Маровићи

Градац, Балабани/Зета Аранђеловдан

Крстићевићи

    Масоничићи

Глухи До Аранђеловдан

 

        Шћепчевићи

        Вујовићи

        Јокићи

        Вукотићи

        Ђуковићи Глухи До

Аранђеловдан

        Шарчевићи

САД Аранђеловдан
        Савићи Глухи До

Аранђеловдан

        Јоветићи

Бар Аранђеловдан

Гвозденовићи

Глухи До

Аранђеловдан

 

    Поповићи

    Радовићи

    Палићевићи

    Киковићи

Глухи До Аранђеловдан
    Драговићи Глухи До

Аранђеловдан

    Станишићи

Глухи До Аранђеловдан
    Петрановићи Глухи До

Аранђеловдан

Бранковићи

Глухи До Аранђеловдан
        Ђуричићи Глухи До

Аранђеловдан

Буковичани

    Бокани Буковик/Глухи До; Дрвар

Аранђеловдан

        Ђуричићи

Никшић Аранђеловдан
    Раичевићи Буковик/Глухи До

Аранђеловдан

    Уљановићи

изумрли Аранђеловдан

    Лекићи

Буковик/Глухи До

Аранђеловдан

 

        Живковићи

        Станишићи

        Вуловићи

        Живановићи Брајићи

Аранђеловдан

    Рајковићи

Буковик/Глухи До Аранђеловдан

    Калетићи

 

        Радаче

Буковик/Глухи До Аранђеловдан
            Поповићи

(прибраћени)

Горњи Брчели/Брчели

Аранђеловдан

        Лукићи

Буковик/Глухи До Аранђеловдан
            Вуковићи [Круче, Улцињ]/Улцињ, Бар

муслимани

Ђелошевићи

Горњи Васиљевићи/Васиљевићи/Ивањица

Александровдан

Неутврђено

Јанковићи

Орлане/Подујево Александровдан
Машковићи Машница

Аранђеловдан

Селмановићи

Зогање/Улцињ муслимани
Селаковићи Сеништа/Нова Варош

Аранђеловдан

Кујовићи

Топлица, околина Крушевца Аранђеловдан
Алексићи Губеревац/Кнић

Аранђеловдан

Благојевићи

Кнић Аранђеловдан
    Туцаковићи Кнић

Аранђеловдан

Жарковићи

Витановац/Краљево Аранђеловдан
Танасковићи Витановац/Краљево

Аранђеловдан

Милетићи

Витановац/Краљево Аранђеловдан
Жујовићи Неменикуће и околна села/Сопот, Боговађа/Лајковац

Аранђеловдан

Вукашиновићи

Дубница/Сјеница, Радмиловић/Кнић Александровдан
Васојевићи Витановац/Краљево

Аранђеловдан

Максимовићи

Жабари/Ваљево Аранђеловдан
Ђенадићи Ратковац/Лајковац

Аранђеловдан

Ратковићи

Ратковац/Лајковац Аранђеловдан

 

    Петровићи

    Павловићи

    Јоксимовићи

    Лазићи

    Радивојевићи

    Петронијевићи

    Јовановићи

Видаковићи

Ржаница/Љиг Аранђеловдан
Николићи Лис/Лучани

Аранђеловдан

    Кочовићи

Лис/Лучани Аранђеловдан
    Вучићевићи Лис/Лучани

Аранђеловдан

    Ранђићи

Лис/Лучани Аранђеловдан
Нешовићи [Суви До, Веље Поље]/Тутин, Грачани/Нови Пазар

Александровдан

    Смаковићи

        Шмаковићи Суви До/Сјеница

муслимани

Вулетићи

Војниће/Нови Пазар Аранђеловдан
Петровићи Лукоцрево/Нови Пазар, Супње/Рашка

Аранђеловдан

Нићифоровићи

(прибраћени)

Постење/Нови Пазар Аранђеловдан

Ојићи

    Алексићи

Жуњевиће/Нови Пазар Александровдан
    Радојковићи Знуше/Нови Пазар

Александровдан

    Синадиновићи

Рајетиће/Нови Пазар Александровдан
Радовићи Бобивик/Нови Пазар

Аранђеловдан

Михаиловићи

Себечево/Нови Пазар Аранђеловдан

Мањовићи

    Манојловићи

Доња Бекова/Бекова/Нови Пазар Аранђеловдан
Павловићи Вучиниће/Нови Пазар

Аранђеловдан

Бабићи

Баре/Нови Пазар, Гркаја/Лепосавић Александровдан
Јовановићи Извори/Звечан

Александровдан

Недељковићи

[Жареви, Извори]/Звечан Александровдан
Миленковићи Жареви/Звечан

Александровдан

Симовићи

Лопужње/Нови Пазар Александровдан
Мартаћи Кончулиће/Рашка

непознато

Маринковићи

[Кућане, Супње]/Рашка Аранђеловдан
Дражовићи Луково/Рашка

непознато

Јањовићи

Орахово/Рашка Аранђеловдан
Нешовићи Панојевиће/Рашка

Аранђеловдан

Јовановићи

Лакићевска Мала/Придворица/Рашка Аранђеловдан
    Радојичићи Шиљицка Мала/Придворица/Рашка

Аранђеловдан

Краговићи

Смилов Лаз/Нови Пазар, Вуча/Лепосавић Аранђеловдан
Јовановићи Бресница/Звечан

Аранђеловдан

Антонијевићи

Јошевик/Звечан Александровдан
Глигоријевићи Рашчићи/Ивањица

Аранђеловдан

Вишњићи

Крајеви/Коритник/Ивањица Александровдан
Николићи Кулизино Село/Драићи/Ивањица

Александровдан

Јаћовићи

Јаћовићи/Вионица/Ивањица Аранђеловдан
Вуковићи [Ивањица, Добри До, Будожеља]/Ивањица, Мрчајевци/Чачак

Александровдан

Петровићи

[Добри До, Кулизино Село/Дајићи]/Ивањица, Врх/Краљево, Кошково/Нови Пазар Александровдан
Шубашићи Саковићи/Медовине/Ивањица

Александровдан

Мартиновићи

Горњи Васиљевићи/Васиљевићи/Ивањица Александровдан
Мураковци Бијело Поље; Врбица/Аранђеловац

Аранђеловдан

    Вукашиновићи

Долови/Панчево Аранђеловдан
Божићи Бујановац/Винковци

Аранђеловдан

Напомене:

Презиме – огранак братства чије презиме није у званичној употреби

Презиме – братство за које је утврђено да припада роду Васојевића

Презиме – братство за које је утврђено да не припада роду Васојевића

Места из којих потичу тестирани су обележена на исти начин.

За некадашња братства која су се разгранала или променила назив нису наведена места становања и крсна слава.

За родове чија братства празнују више крсних слава подвучена је најстарија крсна слава.

Места становања у ван племенске територије у Црној Гори су наведена у формату засеок/село/племе или област, а ван Црне Горе у формату  засеок/село/општина.

 

Поред самих Васојевића, за поједина братства ван Црне Горе се такође испоставило да припадају роду Васојевића иако немају такво предање. У следећој табели су та братства груписана према слави и вероисповести.

Братство Насеља Слава
Ступари Босанска Крајина Аранђеловдан
Врцељи Лика Ђурђевдан
Мрдаљи Ервеник/Далмација Ђурђевдан
Јовановићи Раковац/Рашка Марковдан и Лучиндан
Радуловићи Книн/Далмација Митровдан
Мештеровићи Високо/Средња Босна Никољдан
Гргићи Вилуси/Градишка/Босанска Крајина Стевањдан
Радоје Подкрај/Гламоч/Босанска Крајина Стевањдан
Антићи Брвник/Шамац/Босанска Посавина Часне Вериге апостола Петра
Влаисављевићи [Брезовац/Михаљевац, Крбавица]/Кореница/Лика, Зрењанин/Банат Часне Вериге апостола Петра
Ђурђевићи Стричићи/Бања Лука/Босанска Крајина Часне Вериге апостола Петра
Комљеновићи Велики Градац/Глина/Банија Часне Вериге апостола Петра
Милићи Тријебово/Мркоњић Град/Босанска Крајина Часне Вериге апостола Петра
Новаковићи Новаковићи/Брдо/Мркоњић Град Часне Вериге апостола Петра
Радовановићи Пожега/Западно Поморавље Часне Вериге апостола Петра
Здјелари Карловац/Хрватска непознато
Југе Постољани/Невесиње/Херцеговина муслимани
Кавази Босански Петровац/Босанска Крајина муслимани
Канлићи Горажде/Босанско Подриње муслимани

Припадност муслиманског братства Југа из Постољана код Невесиња роду Васојевића је од великог значаја јер се с обзиром да то да су Југе староседеоци у околини Невесиња потврђује порекло целог рода из Херцеговине. Међутим, на основу доступних историјских извора се не може рећи када је тачно дошло до раздвајања Васојевића и Југа, као ни које место конкретно је матица овог рода.  Међу братствима за које се испоставило да припадају роду Васојевића, а да не нису у родослову овог рода, највише има оних које славе Часне Вериге апостола Петра, иначе изузетно ретку славу. За ова братства се сматра да су раније славила Петровдан, док Милан Карановић у свом истраживању становништва Босанске Крајине издваја групу родова са овом специфичном славом, која чини једну целину са родовима који славе Петровдан. Ту спадају Балабани, Влаисављевићи, Јерковићи, Ловрићи, Шарци и Шкорићи. За Балабане и Јерковиће је међутим установљено да припадају засебном роду и I2-PH908 грани, док остала наведена братства нису тестирана тако да је та веза доста упитна. С обзиром да међу породицама које славе Часне Вериге апостола Петра до сада нема тестираних који не припадају роду Васојевића, основано се може претпоставити да и остале породице, или барем огромна већина, такође припадају роду Васојевића. У следећој табели је списак братстава са овом славом који није коначан:

Братство Насеља
Дедићи [Дрниш, Миочић]/Далмација
Гаројевићи Црногорци/Имотски/Далмација
Јелићи [Биочић, Книн, Коњеврате, Стрмица, Тепљух, Уздоље]/Далмација
Манојловићи [Кањане, Марковац,Орлић,Развође]/Далмација
Нонковићи Смилчић/Далмација
Радеке [Бенковачко Село, Биљане Доње, Карин Доњи, Задар]/Далмација
Шкрбићи [Цетина, Книн, Кољане, Подосоје]/Далмација
Трифуновићи Риђане/Далмација
Ловрићи Двор/Банија

Васојевићима су генетски блиска и следећа братства, али се због разлика на одређеним маркерима не може тврдити да припадају истом роду иако је припадност истој грани извесна:

Братство Насеља Слава
Анђушићи [Драчево, Пожарно/Шћеница Бобани]/Требиње/Херцеговина Ђурђевдан
Косовићи [Драчево, Пожарно/Шћеница Бобани]/Требиње/Херцеговина Ђурђевдан
Радуловићи Шћеница Бобани/Требиње/Херцеговина Ђурђевдан
Чичковићи Шћеница Бобани/Требиње/Херцеговина Ђурђевдан
Пантелићи Доња Сипуља/Лозница/Јадар Митровдан
Деспотовски Скопље/Македонија Никољдан
Накићи Бујановац/Јужно Поморавље Никољдан
Муратовићи Хумци/Челић/Семберија муслимани

 

Међу овим братствима се издаваја род Бобана са крсном славом Ђурђевдан из истоименог племена на подручју између Требиња и Равног.

Генетски профил рода

Васојевићи припадају E-V13>Z1057>PH1246>BY14151 грани чија је старост на YFull процењена на 4900 година. До сада је потврђено да овој грани међу Србима припада једино род Рајовића, а на основу хаплотипа може се претпоставити да исто важи и за Шаранце. Рајовићи припадају једној од подграна BY14151, конкретно BY14161, док је за Васојевиће утврђено да не припадају ниједној до сада познатој подграни BY14151. Такође, Васојевићи немају ближих сродника ни међу до сада тестираним појединцима у свету. Због тога су Васојевићи донекле специфични јер су им по мушкој линији међу до сада тестиранима најближи родови са којима имају заједничког претка који је живео током каменог доба на прелазу између мезолита и неолита што оставља доста простора за прецизније утврђивање тачне подгране која дефинише род Васојевића. Тестирани ван простора бивше Југославије за које је потврђено да припадају BY14151 грани потичу из Велике Британије, Грчке, Ирске, Италије, Мађарске, Украјине, Швајцарске и Шведске, док је један припадник ове гране из Саудијске Арабије. Сматра се да је матица ове гране највероватније у Грчкој.

Хаплотип Васојевића на 111 маркера по FTDNA редоследу је приказан у следећој табели.

DYS393 DYS390 DYS19 DYS391 DYS385 DYS426 DYS388 DYS439
13 24 13 10 16-18 11 12 11

 

DYS389i DYS392 DYS389ii DYS458 DYS459 DYS455 DYS454 DYS447
14 11 31 15 9-9 11 11 26

 

DYS437 DYS448 DYS449 DYS464 DYS460 YGATAH4 YCAII DYS456
14 20 32 14-16-17-17 9 11 19-21 16

 

DYS607 DYS576 DYS570 CDY DYS442 DYS438 DYS531 DYS578
12 18 19 30-33 11 10 10 8

 

DYF395S1 DYS590 DYS537 DYS641 DYS472 DYF406S1 DYS511 DYS425
15-15 8 11 9 8 11 10 ?

 

DYS413 DYS557 DYS594 DYS436 DYS490 DYS534 DYS450 DYS444
23-24 18 11 12 12 16 7 12

 

DYS481 DYS520 DYS446 DYS617 DYS568 DYS487 DYS572 DYS640
22 18 12 13 12 15 11 11

 

DYS492 DYS565 DYS710 DYS485 DYS632 DYS495 DYS540 DYS714
11 11 ? ? ? ? ? ?

 

DYS716 DYS717 DYS505 DYS556 DYS549 DYS589 DYS522 DYS494
? ? ? ? 12 ? ? ?

 

DYS533 DYS636 DYS575 DYS638 DYS462 DYS452 DYS445 YGATAA10
12 ? ? ? ? ? ? ?

 

DYS463 DYS441 YGGAAT1B07 DYS525 DYS712 DYS593 DYS650 DYS532
? ? ? ? ? ? ? ?

 

DYS715 DYS504 DYS513 DYS561 DYS552 DYS726 DYS635
? ? ? ? ? ? 23

 

DYS587 DYS643 DYS497 DYS510 DYS434 DYS461 DYS435
? 12 ? ? ? ? ?
Географска присутност рода

Род Васојевића је превасходно груписан у на племенским територијама Васојевића у Брдима (данашње општине Андријевица, Беране, Колашин и Подгорица) и Глухог Дола и Дупила у Црмници (данашња општина Бар). У сва три племена род Васојевића је појединачно најбројнији, док у прва два чини и апсолутну већину становништва. Поред наведних племена, Васојевићи чине апсолутну већину и у појединим насељима у Црној Гори као што су Бјелојевиће у Колашинским Пољима, Бојићи у Горњој Морачи и Мораково у Никшићкој Жупи. Појединачно гледано по насељима, највише Васојевића је у Беранама, док је Андријевица највеће место у коме су Васојевићи апсолутна већина становништва. Исељених Васојевића има широм Србије, а највише на Пештеру који је био успутна станица за исељавање у даље крајеве. У већем броју Васојевића има у Гружи, Колубари и Моравици.

Род Васојевића у Црној Гори 1914. године

Братства која припадају роду Васојевића, а немају предање о заједичком пореклу, превасходно су насељена у Босанској Крајини, Северној Далмацији и Банији, као и Херцеговини где је матица рода Васојевића.

Фотографије подручја матичног предела рода

Комови, фотографија Иван Вукићевић

Катун на Штавни, фотографија Иван Вукићевић

Околина Присојачког катуна, фотографија Иван Вукићевић

Стари део Андријевице, фотографија Иван Вукићевић

Црква Св. Архангела Михаила у парку Књажевац у Андријевици, фотографија Иван Вукићевић

Горње Луге, фотографија Иван Вукићевић

Поглед из Трешњева на Забрђе и Слатину, фотографија Иван Вукићевић

Истакнути припадници рода

Мојсије Зечевић (1780-1850) – игуман манастира Ђурђеви Ступови код Берана и главар Васојевића у првој половини XIX века. Рођен је у Виницкој где су се Зечевићи (грана Мијомановића) доселили са Лијеве Ријеке. Због својих блиских веза са династијом Петровић-Његош и ослањања на Црну Гору често је долазио у сукоб са турским властима те је у више наврата морао и да се склања у Црну Гору. Са  владикама Петром I и Петром II је заједнички радио на уједињењу Васојевића са Црном Гором што је и остварено осам година након смрти игумана Мојсија. Упорно је радио на враћању исламизираних Васојевића на православље у чему је у највећој мери и успео. Његовом заслугом је на Свеопштој народној скупштини Васојевића из 1829. или 1830. године усвојен Васојевићки закон у 12 точака по коме су Васојевићи познати као једино српско племе које је имало свој сопствени закон. Умро је у манастиру Ђурђеви Ступови у коме је столовао, а тамо је и сахрањен.

Никола „Консула“ Васојевић (1797-1844) – каријерни војник и дипломата у служби више европских земаља и титуларни кнез Васојевића. Рођен је у Лопатама и потиче од братства Пејовић (грана Лопаћана) које се временом иселило из племена, а најближи сродници су им Милошевићи због чега се у литератури може наићи на погрешан податак да је Никола од Милошевића. Након смрти оца Станише са мајком Јованом прелази у Горњу Морачу, њен родни крај, где се преудала за Глигора Радоњића. У Русију се сели са Требјешанима 1804. године када је пописан као Николај Глигоров Радоњић. Након завршетка школовања у војсци је дуже од деценије радио као инжењер. Око 1830. је пребегао у Турску где се бавио истим послом. Након тога је пројектовао српска утврђења за кнеза Милоша, да би једно време био и енглески конзул у Цариграду. По доласку у Црну Гору у почетку је био у добрим односима са црногорским владиком Петром II Петровићем Његошем од кога је и добио титулу кнеза Васојевића иако у самом племену није имао готово никакву власт. Познат је превасходно по свом неуспешном пројекту Кнежевине Холмије која би обухватала брдска и малесорска племена са седиштем у Васојевићима. Користећи бројне контакте у Европи које је стекао нудио је многим земљама савезништво своје будуће државе у замену за подршку, а римском папи и прелазак становништва будуће државе на католичанство. Због своје превртљивости и честих заокрета никада није наишао на озбиљнију подршку, како међу европским владарима, тако ни међу Васојевићима који су тежили уједињењу српског народа услед чега је дошао у сукоб са Мојсијем Зечевићем, али и Петром II Петровићем Његошем по чијем наређењу је и убијен у Доњем Загарачу где је и сахрањен.

Никола „Консула“ Васојевић

Миљан Вуков Вешовић (1820-1886) – Васојевићки војвода и капетан и сенатор Црне Горе. Рођен је у Лијевој Ријеци, матици Вешовића који су огранак Лопаћана. Након смрти свог стрица барјактара Милоша Спахова Вешовића, а затим и његовог сина Века, постаје Љеворечки барјактар уз одобрење турског паше у Скадру. Убрзо одлази на Цетиње где су му владика Петар II Петровић-Његош потврђује барјактарство и упознаје са својим наследником, будућим књазом Данилом, са којим се том приликом побратимио. Као главар Васојевића наследио је Мојсија Зечевића и наставио рад на уједињењу са Црном Гором, а за Васојевићког војводу и капетана, као и сенатора, постављен је 1853. када почињу борбе са Турцима. У рату из 1858. и 1859. године Васојевићи су у целости ослобођени од турске власти, међутим по споразуму са Турском једино су Горњи Васојевићи, и то не у целости, ушли у састав Црне Горе. Познат је и по томе што су под његовом и командом Новице Церовића Васојевићи и Дробњаци 1858. године освојили и похарали тада турски Колашин. Средином 1875. године под вођством војводе Миљана почиње устанак у Доњим Васојевићима који ће са краћим прекидима трајати све до 1878. године када су исцртане нове границе на Берлинском конгресу. Упркос војним успесима и проширењем Црне Горе у Полимљу, Доњи Васојевићи су остали у турским границама. Војвода Миљан је уживао огроман углед у читавој Црној, а захваљујући томе успео је и да унапреди племенске односе Васојевића са суседним Братоножићима и Кучима. Упамћено је да је увек био јако озбиљан, како у јавности, тако и у породици. Умро је непосредно након изненадне смрти сина бригадира Тодора Вешовића.

Миљан Вуков Вешовић

Петар Бојовић (1858-1945) – војвода српске краљевске војске. Рођен је у Мишевићима код Нове Вароши, а пореклом је из Бојовића код Андријевице од истоименог братства које је грана Лопаћана. У војсци је постепено напредовао, а за заслуге у Кумановској бици и Битољској бици током Првог балканског рата добио је чин генерала. У Другом балканском рату је био начелник Штаба Прве армије која је однела победу у Брегалничкој бици. За заслуге у Првом светском рату добио звање војводе 1918. године чиме је постао четврти, а уједно и последњи генерал који је понео то највише војно звање у Краљевини Србији и Краљевини СХС које је било у рангу фелдмаршала. Због неслагања са кадровском политиком у војсци  пензионисао се 1921. године. У Београду је живео повучено све до војног пуча од 27. марта 1941. године када је недељу дана касније постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. У Априлском рату је одбио да напусти земљу, тако да је заробљен од стране Немаца. У писму из 1942. године упућеном Дражи Михаиловићу подржао је четнички покрет на чијем је челу био (Југословенска војска у отаџбини). По завршетку рата крајем 1944. године претучен је од стране припадника ОЗНА-е услед чега је недуго затим и преминуо у јануару 1945. године. Комунистичке власти су грађанима преко радија под претњом кривичног гоњења забраниле да присуствују Бојовићевој сахрани на Новом гробљу у Београду.

Петар Бојовић

Слободан Милошевић (1941-2006) – председник Србије (1989-1997) и СР Југославије (1997-2000). Рођен је у Пожаревцу, а потиче из села Тузи код Лијеве Ријеке где живе Милошевићи који су грана Лопаћана. Као гимназијалац је 1959. године примљен у Савез комуниста Југославије у коме је постепено напредовао. На Осмој седници ЦКСКС 1987. године преузима власт у партији и од тада па све до 2000. године имаће апсолутну власт у Србији. 1990. године донет је нови устав Републике Србије којим су знатно смањене надлежности аутономних покрајина. Почетком сукоба у бившој СФРЈ најпре је покушао да спречи распад земље, да би 1991. у фингираном рату допустио одцепљење Словеније, а затим и Хрватске, односно њеног највећег дела. Под притиском западних земаља у потпуности одустаје од очувања СФРЈ те је 1992. године проглашена СР Југославија коју су чиниле Србија и Црна Гора. Са циљем укидања санкција СРЈ од стране САД и њених савезника 1995. године допушта хрватску окупацију Републике Српске Крајине којој, као ни руководство Републике Српске, није пружио било какву помоћ током акција Бљесак и Олуја. Исте године у име Републике Српске потписује Дејтонски споразум којим је Република Српска међународно призната као ентитет у оквиру Босне и Херцеговине. Након оружане побуне косовских Албанаца 1999. године одбија споразум у Рамбујеу којим би Србија пристала на референдум о независности Косова и Метохије услед чега долази до НАТО агресије на СРЈ која је завршена повлачењем војске и администрације СРЈ са АП Косово и Метохија, али и усвајањем Резолуције Савета безбедности ОУН 1244 којом је формално потврђен суверенитет СРЈ над покрајином. Власт губи на изборима за председника СРЈ 2000. године, а 2001. године је ухапшен, а убрзо и испоручен на Видовдан у Хашки трибунал где му је суђено по оптужници за ратне злочине у Босни и Херцеговини и Хрватској. На суђењу се успешно сам бранио против оптужнице која је у највећем делу била монтирана, чиме је у српском јавном мњењу знатно поправио нарушену слику о себи. Услед недостатка адекватне здравствене неге умро је у притвору 2006. године не дочекавши изрицање пресуде.

Данило Лазовић (1951-2006) – прослављени српски глумац. Рођен је у Бродареву код Пријепоља, а потиче из оближњег села Милаковићи. Лазовићи из тог села славе Аранђеловдан, а према предању су се због крвне освете доселили из Лијеве Ријеке. Крушчићи из Лијеве Ријеке имају предање по коме „Лазичићи“ у Милаковићима потичу од њих, а како тог презимена нема у Милаковићима, јасно је да се ради о Лазовићима. Дипломирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1974. године, а прву значајнију улогу остварио је у ТВ серији „Отписани“ исте године. Глумио је у великом броју позоришних представа, филмова и ТВ серија, а најзапаженија му је улога Шћепана Шћекића из ТВ серије „Срећни људи“ која је снимана од 1993. до 1996. године. У јавности је познат по својим патриотским ставовима. Залагао се између осталог и за увођење веронауке као обавезног предмета. Из центра Београда се преселио на Авалу 1996. године, а од тада је увек истицао предности живота на селу. Био је члан Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу. Умро је у Београду од инфаркта у 55. години живота.

Особине рода

Васојевићи су првих пар векова по доласку у Лијеву Ријеку у великој мери живели изоловано и без већих утицаја са стране. Захваљујући томе што је њихова племенска област била забачена нису били честа мета турских напада, а услед тога што нису били измешани са братствима другог порекла  могли су несметано да развију сопствени племенски идентитет. Као и код суседних брђанских племена, патријархалност, горштачки менталитет и чврста морална начела су кључне одлике Васојевића. Ширењем на област Полимља, Васојевићи после дужег времена почињу да живе заједно са братствима другачијег порекла (које су Васојевићи називали Србљацима) што је довело до обостраних утицаја. Тако су рецимо Васојевићи у Полимљу знатно блаже нарави од сродника у Лијевој Ријеци, те подела на „Љеворечане“ и „Нахијаше“ није само географска, већ у великој мери и социолошка. Тако су Љеворечани импулсивнији, гласнији и одлучнији, а Нахијаши сталоженији, тиши и промишљенији. Поједине особине су карактеристичне за све Васојевиће и по њима се издвајају у окружењу, а сналажљивост је свакако најизраженија. У Црној Гори је позната изрека „Умије ка’ Васојевић“, a вероватно најбољи опис Васојевића дао је писац Григорије Божовић: „Нико се из нас не пробија кроз свет као Васојевићи и нико међу Динарцима не може бити довитљив и лукав кад је потребно као Васојевићи. Једини су Васојевићи који су под Турцима од Турака земљу освајали и дошли до више Пећи, до Бихора и Пештера. Без прекида. Нико својој мети упорније не хода од Васојевића.“. И заиста, ниједно друго племе није успело да се прошири у толикој мери да не само што је територијално и бројчано постало најбројније, већ и далеко најутицајније у читавој Црној Гори након Његуша из којих потиче династија Петровић-Његош. Тако су Васојевићи једино племе по коме је у 19. веку назив носила нека од нахија у Црној Гори, а у 20. веку и област. Услед тога Васојевићи више него и једно друго племе са поносом истичу своју племенску припадност, а ретко пропуштају прилику да истакну како су највеће српско племе. Битно је нагласити да Васојевићи нису истовремено и најбројнији род у Црној Гори јер су поједини родови, иако малобројнији у својим племенима, укупно бројнији услед насељавања области ван граница њихових племена.

Када су у питању предања, Васојевићи се у одређеној мери издвајају у односу на суседне веће родове. Док су се код других Брђана усталила предања о пореклу од Мрњавчевића, Дрекаловића, Бранковића и друге средњовековне властеле, код Васојевића се усталило предање о пореклу од, ни мање ни више, него од Немањића. Такође, док су за време ослобађања Србије друга племена својатала бројне војводе, Васојевићи су својатали никог другог до Карађорђа. Теорију о пореклу од Васојевића су заступали и поједини Карађорђевићи. Хаплогрупа Немањића још увек није утврђена, тако да ни предање Васојевића о пореклу од њихове лозе није оборено, међутим на основу ДНК резултата Кузмића који су блиски рођаци Карађорђевића, основано се може рећи да Карађорђевићи не припадају роду Васојевића.

Укорењеност Косовског култа и споменута предања о сродству са наистакнутијим српским владарским династијама сигурно су допринели чињеници да је српски национални идентитет код Васојевића увек био изнад регионалног црногорског идентитета и припадност црногорској држави. То је посебно дошло до изражаја током 1918. године када су Васојевићи подржали Подгоричку скупштину на којој је проглашено уједињење Црне Горе са Србијом, а недуго потом и учествовали у гушењу Божићног устанка. Исто тако, током Другог светског рата Васојевићи су масовно учествовали у четничком покрету као противтежи партизанском покрету иза кога је стајала Комунистичка партија са својим програмом стварања засебне црногорске нације и републике. И у данашње време када се Црна Гора у великој мери одрекла свог српског идентитета, Васојевићи су наистакнутији род у Црној Гори чији се припадници већински изјашњавају као Срби и залажу за јединствену државу српског народа.

Коришћена литература
  • Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Београд 1921.
  • Андрија Лубурић, Дробњаци, Београд 1930.
  • Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Београд 1905.
  • Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у црногорској граници, Београд 1903.
  • Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Титоград 1984.
  • Вукота Миљанић, Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београд 2007.
  • Давид Лалић, Војвода Миљан Вуков Вешовић
  • Ејуп Мушовић, Становништво Сјеничког и Тутинског краја, Београд 1989.
  • Јован Вукомановић, Црмница, Београд 1988.
  • Љубомир М. Марковић и Светислав Љ. Марковић, Становништво Моравичког Старог Влаха, Београд 2002.
  • Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд 1974.
  • Милисав Лутовац, Бихор и Kорита, Београд 1967.
  • Милисав Лутовац, Ибарски Колашин, Београд 1954.
  • Милош К. Војиновић, Тадија Б. Бошковић, Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године, Колашин 2015.
  • Миодраг-Мишо Н. Вуловић и Зоран Н. Вуловић, Трешњево – Завичај братства Вулевића, Београд 2000.
  • Мирко Вукићевић, Вукићевићи из Трешњева и њихови коријени, Андријевица 2015.
  • Петар Ж. Петровић, Рашка – Антропогеографска истраживања – Књига II, Нови Пазар 2010.
  • Предраг Влаховић, Бродарево и његова околина, Београд 1968.
  • Радослав Д. Бабовић и Миљан В. Бабовић, Братство Бабовићи, Београд/Коњухе 2000.
  • Радослав Ј. В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево 1935.
  • Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Београд 1989.
  • Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga I, Cetinje 1963.
  • Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga II, Cetinje 1974.

Коментари (20)

  • Јанко

    Заиста сјајан текст и драго ми је што је потврђена прича да Васојевићи потичу из Херцеговине ка Невесињу и Фочи. А о бајкама да су били католици и причали албански, као и за остала Брђанска племена мислим да не вреди трошити ни речи, јер је више него очигледно да су то чисте глупости. И због тога ми је драго да се бавите овом тематиком и недозвољавате да бајке са сајтова из нашег западног суседства постају истина, а историјски извори и књиге гурнуте у страну. Ово је од великог значаја данас, што се, између осталог, фокусирате на та племена у Црној Гори, због целокупне политичке ситуације. Не мора неко да буде И2 хаплогрупе да би био Србин. Та хаплогрупа јесте дошла са Србима на Балкан, али су се Срби као народ од тад развили када су се припадници других група, највише Е1б, стопили са тим старим Србима и формирали Србе као народ какав знамо данас. Рећи Васојевићу који је дуже од 600 година, да није Србин – припаднику племена које говори српски, има српску културу, српске обичаје (са наравно, додацима, у зависности ко у ком крају живи), па и српски менталитет, српски идентитет и племену које је заиста допринело доста свом српском народу – то је будалаштина. Васојевићи су заиста једно велико право српско племе и то треба истицати.

    Што се тиче Карађорђа и гране I2-PH908, колико знам, сами Карађорђевићи су тако сматрали, па је подигнута плоча у част Петра Карађорђевића када је обишао једно село у Васојевићима, одакле су потекли. А и ликом и понашањем, нпр Карађорђе представља типичног динарца. Ипак, знамо да Карађорђевићи припадају грани I2-PH908, а Васојевићи великом већином хаплогрупи Е, али међу њима сте споменули и поједина братства са I2-PH908. Под претпоставком да су ипак Карађорђевићи знали барем приближно одакле су дошли, а и не верујем да би се неко тек тако „ухватио“ династије и то из периода када та династија влада, за разлику од других племена која су по одређеним (погрешним, а некад не) логикама разматрали друга племства из Средњег века, претпоставимо да су преци Карађорђа били из Васојевића. Онда да имамо два сценарија: Први да су Карађорђевићи из неког из тих братстава, а други, да су однекуд дошли у Васојевиће, а судећи по миграцијама, једини могући начин је да су дошли негде са југа, вероватно области низије у Зети. Како се очигледно да сте упознати са стручном литературом и да познајете материју изузетно добро, а и сам сте пореклом Васојевић, чини ми се да сте тако негде споменули, можда грешим, занима ме које је Ваше мишљење поводом целокупне ове тематике везане за Карађорђевиће и Васојевиће – од ове претпоставке коју сам изнео, до њених последица (ова два сценарија).

    Одговори
    • Јанко

      Само да се исправим, најмање 600 година, јер је речено да су Васојевићи још од почетка 15. века споменути, а и да су се још и тада осећали као Срби, а с обзиром на ситуацију тада, поготову што се ради о Херцеговини, то иде далеко у још даљу, доста даљу прошлост од тога. Него, чисто да се не схвати погрешно, морао сам да додам.

      Одговори
    • Иван Вукићевић

      Управо тако, данас на основу ДНК резултата лако можемо да утврдимо која су предања тачна, а која измишљена. Исто важи и за разне теорије које су изношене последњих неколико деценија о пореклу брђанских родова.
      За приче о пореклу Карађорђевића од Васојевића су подједнако „заслужне“ обе стране. Поједина братства у Васојевићима (највише Ђуришићи) су искористила прилику да својатају ову династију јер су Карађорђеви преци једно време боравили у Васојевићима, док је Карађорђевићима вероватно боље звучало да се издају за потомке Васојевића који су важили за највеће српско племе, него за породицу непознатог порекла. Кнез Александар Карађорђевић, син Карађорђев, је рецимо знао да је његова породица даљим пореклом из Врања у Зети, да би његови потомци краљ Петар I и краљ Александар I форсирали причу о васојевићком пореклу Карађорђевића. Иначе, судећи по хаплотипу, Кузмићи највероватније не припадају I2-PH908 грани, већ некој од других подграна I2-CTS10228>Y3120 гране.

      Одговори
      • Јанко

        Хвала на кратком и добром објашњењу.
        Што се тиче Васојевића, споменути су стари родови у Херцеговини који су им веома блиски. Видео сам да сте обрадили резултате за тестиране Србе из Херцеговине, па ме занима да ли је ова веза додатно потврђено тиме и када ћете унети резултате у табелу?

        Одговори
        • Иван Вукићевић

          Нема на чему! Досадашњи резултати из Херцеговине свакако указују на то да је матица рода Васојевића готово извесно из те области. Одмах по објављивању студије о становништву Херцеговине на којој се тренутно ради ће и сви преостали резултати бити унети у табелу.

          Одговори
  • boki

    vasojevici su primarno sa kosova,odakle su dosli u hercegovinu,a potom u crnu goru,o karadjordjevicima,nista nije utvrdjeno,cak ni datum rodjenja,tako da to ostaje legenda,cinjenice su da je da su karadjordje i otac i deda njegov, rodjeni sumadinci,sve ostalo je svojatanje

    Одговори
  • Čitalac

    G. Vukićeviću možete li da navedete referencu za istorijski dokument iz 15.veka u kome se Vasojevići nazivaju pravoslavnim Srbima?
    Zašto kad već raspravljate etničko poreklo svog plemena ne navedete da za potrebe analize da Hereg Stefan 1450 u Hercegovini navodi kao podanike Srbe i Vlahe?
    Što se tiče Arađija Vasojevića i njegovog groba da je iz „početka 15 veka“, na ploči Arađija ili tačnije stećaku (koje su podizali Vlasi) piše: Ово је гроб кнеза нашега Арађија Васојевића почтен у данима Сандаља. Dani Sandalja bili su od 1400 do 1435 godine, a prvi pomen Vasojevića bio je u Zeti 1444. Dakle vremenski isuviše blizu da bi Arađije bio dokaz da su Vasojevići iz Hercegovine.

    Одговори
    • Иван Вукићевић

      На основу турских дефтера из XV века је јасно да су готово сви пописани Васојевићи имали српска православна имена. У делу Херцеговине који је био под константном српском влашћу уз средњем веку, као и већем делу Зете, готово да није било другог становништва у XV веку сем Срба јер је процес асимилације старобалканског предсловенског становништва већ увелико био завршен. Имајући у виду те две чињенице, не видим шта су Васојевићи могли бити у то време сем православни Срби.
      Примећујем да Влахе сматрате за засебан народ чак у том раздобљу упркос томе што сви историјски извори недвосмислено указују на то да је огромна већина племена која су у XV веку називана влашким у потпуности била словенизирана, а самим тим да и да су имала српски етнички идентитет. Такође, на основу припадности одређеним хаплогрупама данас знамо да је међу влашким племенима приближно исти број оних племена која су старобалканског порекла и оних која су словенског (тј. српског) порекла. То је необорив доказ да Власи у XV веку више нису били етничка група, већ становништво које се бавило сточарством и чувало путеве. У супротном српска племена словенског порекла сигурно не би била називана влашким. Дакле, чак и да су Васојевићи дошли из Херцеговине као влашко племе (за шта тренутно нема доказа), увелико су већ били Срби. А то да Васојевићи даљим пореклом нису Словени и да нису били део српске миграције са Карпата на Балкан уопште није спорно, генетика је што се тога тиче врло јасна. Међутим, ми овде причамо о XV веку, а не о VII веку.

      Што се тиче времена досељавања Васојевића у садашњу матицу, наравно да не постоји чврст доказ који би потврдио када су се тачно доселили. Такав податак се тешко може пронаћи за било који род јер једино што данас имамо на располагању су подаци о помињању родова на одређеним подручјима. Не мислим да је мала временска раздаљина (20-40 година) између помињања Васојевића у Херцеговини и Зети разлог за одбацивање везе између једних и других јер је врло могуће да је пресељење у Лијеву Ријеку било етапно, о чему сам писао у овом тексту. Притом, то презиме уопште није било често. Иначе, питање је да ли је околина Фоче матица Васојевића, или су и ту претходно досељени из околине Невесиња или Гацка на шта указује резутат једног староседелачког братства из те области које припада истом роду као и Васојевићи. Али оно што се заиста са великом сигурношћу може закључити јесте да Васојевићи потичу из Херцеговине јер предање, историјски извори и ДНК резултати томе јасно иду у прилог.

      Одговори
      • Čitalac

        Господине Вукићевићу,
        Питање сам намерно поставио јер сам предвидео ваш одговор који ће неће показати референцу (што би мене поприлично изненадило и радикално променило мишљење о теми), већ да се ради о вашем личном тумачењу. Што није спорно. Ви као аутор имате право на своје мишљење, али мислим да није коректно причати у категоричким судовима као да постоји чврсти докази. Поготово што је ваш текст јаван и може да утиче на многе неинформисане људе. Процес интеграција Влаха у српски етнички простор није био довршен пре доласка Турака. То што су у пописима у 15. веку имали српска имена не значи да су се и осећали Србима нити да су их Срби доживљавали као део свог корпуса. Ако вам је тешко то да појмите узмите пример однос данашњих нациналних Црногораца који имају иста имена и језик као Срби па се не осећају Србима. Ово никако не треба схватити да сугеришем да су Власи и Срби имали исти однос као данас Црногорци и Срби. То никако. Указујем на тај пример да бих описао логичку могућност да из чињенице да једна скупина има имена иста као друга скупина нужно не следи да баштине исти идентитет. Нарочито о томе треба водити рачуна ако имамо материјалне доказе да су се Срби и Власи, две групе људи истих имена(језика) подвајали у посебне скупине. Дао сам вам име хецега Стефана из 1450. године да као своје поданике именује Србе и Влахе. Да се разумемо, херцег Стефан се обраћа Дубровчанима и не мисли на Србе земљораднике, него на своје људе који имају слободу кретања и могућност да угрозе дубровачке трговце, а то су српска господа (Срби) и брдски народ Власи. Ако сумњате да тај документ постоји даћу вам референцу. Дакле постоји изричит доказ да су Власи били посебан народ у односу на средњевековне Србе чак и у 15 веку. Не ради се само о том документу. У свим српским средњевековним документима од 13. до 15. века Власи се строго одвајају од Срба, Бугара, Хрвата,али и од другог брдског народа – Арбанаса, и не означавају само социјални статус (иако се и у том контексту њихово име употребљавало као и српско). Морате да се уживите у свест средњевековног човека и да прихватите да људи у средњем веку нису појмили свет и етничке односе као ми данас. Носиоци српског етничког имена били су српска господа, црквена и световна, као и земољорадници као социјална скупина. Власи то нису били. Изјава да Власи у 15. веку нису били посебан народ јер је удео словенске генетике и староседелачке подједнак нема тежину аргумента, јер етнички идентитет групе не зависи хаплогрупа. То је сфера културе и симбола идентитета. Мислим да знате то јако добро. Постојање словенског генетског суптрата никако не мења и не доводи у питање идентитет средњевековних динарских Влаха, већ нам пружа сјајан одговор зашто су динарски Власи тако брзо словенизовани, са једне стране, док са друге стране староседелачка компонента у њима објашањава зашто су тако дуго носили име Влаха и због чега их Срби у равницама нису перцепирали као део своје групе све до пада српских земаља под Турке. Имајте на уму да средњевековно сталешко друштво није стварало услове за пуну етничку интеграцију, као што ће то да наступи у следећим епохома. Сима Ћирковић, наш чувени историчар, имао је сјајан израз за то – недовршено друштво.
        Што се тиче порекла Васојевића из Херцеговине, моје мишљење је да је Арађел Васојевић пре индикатор присуства једног огранка братства Васојевића у Херцеговини чија је матица већ била у Зети, одакле год да је дошла.

        Одговори
        • Иван Вукићевић

          Историчари имају различита мишљења о бројним темама, па и о овој. Исто тако, у народу постоје различита предања која се у потпуности међусобно косе. И то је сасвим нормално јер је одувек постојала потреба да се објасне етнички процеси и миграције становништва. Међутим, већина теорија, претпоставки и предања се у данашње време могу проверити захваљујући генетици која је врло егзактна и не оставља простор за много тумачења. Тако су неке теорије потврђене, а неке побијене. Етнички идентитет свакако не зависи од хаплогрупе, али уколико међу Власима имате око 50% словенске генетике онда се ту не ради о пар изолованих случаја већ о општем пресеку. Просто је немогуће да Срби у својој држави у толиком броју прелазе из жупних подручја у брда и тамо постају етнички Власи као што Ви тврдите. Да не говорим о томе да су Срби из жупних области прелазили у планинска подручја у већем броју искључиво када су животно били угрожени, као на почетку турске окупације. По Вашој логици Власи су асимилирали Србе у њиховој сопственој држави иако је јасно да је процес асимилације ишао у супротном смеру. Жао ми је, али такве тезе су потпуно неодрживе. Влах јесте била етничка одредница у даљој прошлости, али рећи да племена која су називана влашким у XV веку нису имала српски етнички идентитет је крајње неозбиљно имајући у виду етничке процесе са краја средњег века и генетске резултате. Али исто као што има људи који не могу да се помире са својим резултатима ДНК тестирања и инсистирају на предањима за која се испоставило да су нетачна, тако и Ви игноришете чињенице и форсирате застарелу теорију која је недвосмислено побијена.

          Одговори
          • Čitalac

            Господине Вукићевићу,
            Из вашег излагања сумњам да сте по струци историчар и да поприлично пристрасно приступате теми као припадник Васојевић. Одвојеност Срба и Влаха није теорија то је непобитна историјска чињеница записана у бројним документима која ви упорно игноришете. Ту чињеницу је занемаривала старија историографија кад је нудила своје теорије, јер је деловала у време националног романтизма, али је занемарију и неки данашњи националистички дипломирани историчари и лаици који пискарају по интернету и глуме научне раднике. Дао сам вам пример херцега Стефана да 1450. године, дакле 6 године после помена Васојевића 1444, у својој држави Херцеговини поданике и даље назива Србима и Власима. Значи нема само Срба као јединог етноса који се помиње у Херцеговини Св. Саве. Постоје и Власи. Србе и Влахе одвајају и Бранковићи у српској деспотовини, хрватски великаши у Цетинској крајини од Срба и Хрвата. Не причам о документима из 7.века него 15.века. Колико је потпуно неприхватљиво игнорисање помена Срба у Херцеговини,толико је исто не прихватаљиво ваше игнорисање Влаха. Олако заобилазите да поред Влаха у брдима крстаре и Арбанаси, који се веровали или не помињу чак у залеђу Котора са сељацима Словенима/Србима. Из те чињенице (не теорије) нужно следи да Власи нису општи назив за све становнике и сточаре брда и планина, јер би се и Арбанаси именовали као Власи. Све је то објаснио историчар Сима Ћирковић наш најпризнатији историчар после Другог светског рата. Нико то није побио како тврдите, и кад кажете тако смело да је то застарело морате да оставите референце за своје тврдње у вашем јавно објављеном тексту којим очигледно маниплулишете неука лица и да наведете аутора, научни рад и пријем у домаћој и међународној научној јавности, па да просветилите нас који смо тобож таоци застарелих теорија. И даље настављате преко генетике да оспорите и редукујете културне идентитете средњег века према модерним аршинима, иако у исто време тврдите да су то две одвојене ствари. Висок удео словенског супстрата код Влаха који ви називате општим пресеком не говори да су били Срби. То је погрешно. Генетика не може да створи идентитет, већ само објашњава зашто су ти Власи били потпуно и лакше словенизовани (јер су и Словени зашли у планине) до пада српских земаља и после тога се природно стопиле у српски етнос када су са српском црквом и жупским становиштвом постали јединствен потчињени хришћански сталеж. И у Румунији је словенски суптрат такође „општи пресек“ а не изоловани случај па им није помогло да сачувају словенски идентитет. Кад спомињете предања, управо предање Васојевића о пореклу је драгоцено и убедљив аргумент да су се Васојевићи стопили у српски етнос после пада српских земаља. Да и мало знате о средњевековној српској и генерално феудалној држави и правном поретку морали би знати да Власи сточари па и Васојевићи докле год је постојала српска властела и српско средњевековно друштво нису имали ни теоретске шансе да изграде предање да су Срби, а још мање да су потомци Немањића. То је могло само после нестанка српских земаља и властеле.Могли су да постану Срби или као социјална категорија земљорадници- србљи чиме би угрозили свој повољан сточарски статусни полажај и ставили се под закон меропаха, што им ни у највећем лудилу не би пало на памет, или да измисле да су племенитог рода – Срби, али то мало теже и немогуће, нарочито да гуслају као чувари оваца и каравана поред живе властеле да су потомци светородне династије Немањиће јер би тако високо порекло представљао основ за круну. Морате да схватите да процес етногенезе српског народа није довршен пре Турака него за време Турака. Ваша реченица да вам је нелогично да су Власи асимиловали Србе у њиховој сопственој држави је још један индикатор колико не разумете средњи век . У средњем веку нису постојале државе засноване на националном суверенитету да бисте смели да говорите о сопственој држави Срба. Нема потребе да вештачки продужавате национални педигре свом племену.

            Одговори
            • Иван Вукићевић

              Далеко од тога имам било какве претензије да „вештачки продужавам национални педигре свом племену“ јер тема о којој дискутујемо се не односи само на Васојевиће, већ на већину племена са подручја Херцеговине, Зете и Брда. Референце нису никакав проблем – табела Српског ДНК пројекта је уз турске дефтере најбитнија референца за доношење закључака о етничком пореклу појединих родова: https://arhiva.dnk.poreklo.rs/naslovna/
              Уколико припадници неког рода у XV веку имају словенска имена и словенску генетику и притом живе у срцу српске државе они не могу бити ништа друго до Срби. Исто као што родови са севера Албаније чији припадници у турским дефтерима имају готово искључиво албанска имена и припадају гранама које нису заступљене код Срба никако нису могли имати српски етнички идентитет. Ако то нисте у стању да разумете, онда заиста имате озбиљан проблем са основном логиком. Уопште ме не занима то што су поједини историчари, ма колико познати били, на основу података који су њима били доступни дошли до другачијих закључака. Половина радова који се баве овом темом су написани не само без увида у генетске резултате, већ чак и без увида у турске дефтере. У време када су се Срби доселили на Балкан постојала је јасна разлика између њих и Влаха у етничком идентитету и то уопште није спорно. Али управо зато што су први претежно живели у жупнијим подручјима, а други у планинским, Власима су у време када су етничке разлике готово у потпуности нестале називана сва сточарска племена у Херцеговини организована у катуне. Најбољи доказ за то је што се на почетку турске владавине говори о „влашком статусу“ што недвосмислено говори о томе да се радило о друштвеном статусу, а не о етничкој припадности тих племена. Пошто већ игноришете турске дефтере и генетику, о томе можете више да прочитате у раду Синише Мишића „Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века“.

              Морам да одговорим и на тезу коју сте изнели у Вашем пређашњем коментару о томе да је првобитна матица Васојевића у Зети, а не у Херцеговини. Таква претпоставка је најбољи доказ да у потпуности игноришете ДНК резултате, јер у супротном сигурно не бисте тако нешто написали. Да сте мало пажљивије прочитали текст који сам написао, видели би сте да у Босанској Крајини постоји врло разграната група братстава чија је матица у Мркоњић Граду која слави Часне вериге апостола Петра и која припада истом роду као и Васојевићи. Затим, у Постољанима код Невесиња постоји једна муслиманска породица која такође припада истом роду као и Васојевићи. Ни једни ни други немају никакво предање о пореклу од Васојевића. И на крају, у Попову у Херцеговини је матица Бобана, рода који припада истој грани као и Васојевићи иако вероватно нису исти род (што иначе није искључено јер је тренутно доступан само мали број маркера). Уколико се свему томе дода и податак из турског дефтера из 1485. године у коме се у Лијевој Ријеци (тадашњој Речици) спомиње Радосав Херцеговић, вероватноћа да Васојевићи не потичу из Херцеговине је заиста минимална.

              Такође, Ваш закључак да су Васојевићи нужно били Власи и сточари ни на чему није заснован јер не постоје било какви докази чиме су се Васојевићи бавили пре доласка у Лијеву Ријеку нити ког су сталежа били. У то време су се у планинска подручја селили не само сточари, већ и становништво из жупних подручија којима су Турци отимали земљу. Мени је лично потпуно свеједно да ли су Васојевићи претходно били сточари или не, али ово Вам чисто спомињем као пример да сте далеко више склони неоснованом закључивању од мене коме то упорно покушавате да припишете.

            • Čitalac

              Господине,
              Ви тврдоглаво игноришете средњевековна српска документа из 15.века (словима:ПЕТНАЕСТОГ ВЕКА) где средњевековна српска властела још увек наводи Влахе као посебну скупину у односу на себе. Зар је могуће да не можете да појмите елементарну чињеницу да су средњевековни Срби системски, свесно и безизузетно одвајали Влахе од себе? Говорите ми да имам проблем са основном логиком, а Ви никако да усвојите логички тако једноставну ствар осведочену примерима, како у прошлости тако и у садашњости, и то не само код Јужних Словена него широм света, да заједнички језик и именослов није доказ да њихови корисници деле исту етничку свест и идентитет. Узмите само шпански и енглески језички свет ако Вам пример 5 југословеснских нација истог језика није довољно. Апосолутно је нетачно да су се Власи стопили у раном средњем веку са Србима. За разумевање процеса етногенезе и стицања етничке свести генетика скоро да је потпуно небитна јер су ту кључни културни симболи. Погледајте случај Мађара и Бугара. Она има само помоћну улогу у разумевању динамике тог процеса, миграције, изложеност некој култури. Не можете да негирате СРПСКА средњевековна документа из 15.века у анализи. То је методолошки недопустиво. Она су од прворазредног значаја. Тек на основу њих можемо да видимо ефекат Турака на друштвене, демографске, етничке привредне и све остале процесе. Не почиње етничка историја са турским дефетерима. Нити у табели Српског ДНК пројекта може да се закључи идентитет предака пре 500 година. Нити сте Ви те дефтере први пронашали, превели и критички обрадили. Иначе ја их уопште не игноришем него смештам у шири контекст чији су незаобилазни део српска средњевековна докумената из 15. века. Као што их ни Сима Ћирковић није игнорисао. Па ти дефтери су критички обрађени још у време социјализма. Ви не их само не разумете и узимате онај део који одговара Вашој пројектованој жељи да су Васојевићи били Срби још од Немањића. Турски дефтери и њихово третирање влаха као социјалног статуса је управо додатни доказ када се упореде са третманом Влаха у српским средњевековним документима од 13 до 15. века да су Турци створили друштвене услове да средњевековни Власи постану власи и доврши се процес њихове етничке асимилације који је започет у још средњем веку. Томе су допринели и процеси мешања жупског и брдског становништа о коме говорите, али који нису окончани у 15. веку јер је тај процес тада био У ТОКУ, а чији ће се резултати осетити тек у 16. веку када време од пада српских земаља и уништења српске феудалне државе и друштва буде сасвим довољно далеко, а опет не превише далеко да се заборави слава држава Немањића, да би се створио култ Косова, Обилића, Немањића и предања о високом пореклу. Ја уопште нисам рекао да су Васојевићи пореклом из Зете, већ само да Арађел Васојевић није доказ да њихова матица није била већ Зети. Нисам ни рекао да су нужно Власи иако мислим да јесу. Помен Васојевића 1444. са Пиперима“homines despoti, nominati Piperi et Vasoeuichi, qui stant apud Medonum ad Ricaças“ који пљачкају више улази у опис Влаха, ратника српског деспота и сточара који имају слободу кретања него у опис српског ( у средњевековном смислу српског) жупског становништва. Васојевићи имају патронимско име што је била одлика катунских влашких родова, а не жупског становништва. Предање Васојевића је да су потомци Немањића, што је темељ њихове етничке свести, могло је да настане само после пада српских земаља. Генетика указује да су највероватније староседеоци који нису остали у жупским пределима и рано се стопили са Србима и другим Словенима него су се повукли у планине. Сасвим довољно да се пре може закључити да су били Власи..

            • Иван Вукићевић

              Не игноришем средњовековна српска документа, већ их посматрам само као један од извора и то у одређеном временском контексту. Ви с друге стране целокупној тематици приступате искључиво из једног угла, док турске изворе и генетику проглашавате за далеко мање важне, што уопште није случај. Сваки податак из тог периода је вредан, и управо зато их треба анализирати заједно, а не појединачно. Власи на простору Херцеговине нису преко ноћи постали Срби у XV веку, већ је тај процес започет пар векова раније и постепено се одвијао све до XVI века. Сходно томе уопште није изненађујуће да се и у XV веку на појединим местима Власи и Срби одвојено спомињу. Али то не значи да већина Влаха у Херцеговини већ тада није била асимилирана у Србе. На кога се тачно односио термин Власи у тим документима тешко да ћемо икада сазнати. На то да је процес асимилације Влаха у Херцеговини био завршен у XVI веку јасно указује то што Турци не праве разлику између Срба и Влаха, већ између жупног и влашког становништва. Отуда и термин „влашки статус“ који Турци користи за сва сточарска племена организована у катуне, а како су муслимани временом заузели најплоднија подручја, Власима су касније почели да називају све Србе укључујући и своје комшије из жупних подручја. То је одличан пример како је термин Влах у Херцеговини временом мењао значење од етничких Влаха, преко сточарског становиштва, па до целокупног православног становиштва. Разлог због ког се Арбанаси не спомињу као Власи, већ увек засебно, јесте управо тај што нису говорили српским језиком, нису имали српска имена и нису припадали српској култури. Укратко, нису били Срби.
              Што се тиче Васојевића, јасно је да су они у XV веку живели у Зети као типично сточарско племе. Да су живели тада у Херцеговини, вероватно би и они у изворима били спомињани као влашко племе јер су тако називана и бројна друга сточарска племена без обзира на то да ли су била асимилирана (као већина племена у Херцеговини) или не (као рецимо Матаруге), али стицајем околности нигде се не спомињу ни као Власи ни као влашко племе. Већина племена која се у изворима спомињу као влашка се тако спомињу тек у XV и XVI веку, али то није разлог да их СВЕ проглашавате етничким Власима у том истом временском периоду што упорно радите. На основу доступних извора је немогуће утврдити када су Васојевићи тачно примили српски етнички идентитет, али то је сигурно било пре XV века, не зато што се мени тако допада, већ зато што све указује на то да је тај процес у то време већ увелико био завршен. А то да је предање о пореклу од Немањића настало након пада српских земаља уопште није спорно. Исто важи и за сва друга предања о пореклу од крупније властеле која су настала од краја XV века па на даље.

              Иначе, било би пристојно да се представите с обзиром да на то да већ неколико дана водимо ову преписку.

            • Čitalac

              Нисам био у прилици да одговорим јер сам био у иностранству. Опет се држите за аргумент језика као нужног идентификатора етничке свести иако сам неколико пута поновио и дао примере да то нема везе са етничком свешћу. Наравно и то ћутке заобилазите. Не постоји ниједан (0:нула) документ да су сточари названи Србима за време српског средњевековља, али зато за жупско становништво српски етноним је коришћен, мада не увек доследно и веома ретко. То је превазиђем аргумент романтистичке историографије да су Срби oд Арбанаса одвајали Влахе јер су говорили српским/словенским језиком и били Срби. Па ваљда их Срби не би издавајали од себе да ли су делили исту етничку свест. Кажете да не игноришете српска документа из 15. века, а нигде их у тексту не наводите, као да не постоје. Тврдите да су одвајања Срба и Влаха била спорадична и појединачни случајеви, а ја вам опет кажем да је од 13 до 15. века то било систематски, редовно и безизузетно, као што Вам кажем да нису само Срби одвајали од себе Влахе него и Хрвати и Бугари. Ви и даље не можете да појмите да етничка свест и поимања у средњем веку нису била исто као данас. Пишете као да сте дошли из 19. века и постулирате у духу немачке романтичне историографије да дух нације обитава у језику и да се објективно може реконструисати до далеко у прошлост. У перцепцији српске властеле Власи и Арбанаси су били други у односу на Србе. То је факат и никакво га тумачење преко језика не може променити. Задатак науке је да објасни те чињенице зашто су у средњем веку постојали Срби, Власи и Арбанаси, шта је био основ њихове индивидуалности, а не да те чињенице релативизује и тумачи као да су Срби у средњем веку били неурачунљиви и глупи да не знају ко је био ко у њиховој држави. Арбанаси су се касно укључили у феудални систем српске државе и били дуго изоловани од процеса словенизације са слабијом словенском компонентом (што и генетика потврђује). Њихово порекло је још увек под велом тајне. Али на основу оног што знамо процес њихове словенизације/србизације почео је касније (зашто је то тако, да ли зато што су били изоловани у северним пределима Албаније или су се касније доселили из других делова Балкана или нешто треће-није решено), с тим што је тај процес трајао исувише кратко да би се стопили културолошки у српску културу и развили као Власи касније српску етничку свест. Динарски Власи су раније били изложени словенизацији још пре Немањића. Међутим, из историјских разлога они су називани Власима све до покоравања од стране Турака без обзира што нису били јединствена културна и етничка целина. Разлог је једноставан. Словени чије су племе били и Срби доминирали су равничарским пределима (зато је етноним Срби за земљораднике постао временом синоним за ратарски сталеж у развијеном српском феудализму, а не обрнуто како неки мисле) док су староседеоци доминанирали у планинама. Та традиција је била културолошки слој на који се хронолошки ослањала култура развијеног средњег века и утицала на њихов начин перцепције „ми“ и „они“, без обзира на генетику која је била прошарана свуда. Као што ће и сам развијени средњи век постати нови културни слој на који ће се ослонити наши преци после средњег века, без памћења шта је било пре тога јер су Турци ресетовали друштвене системе пре њих и потпуно преобликовали друштвене односе. Васојевићи засигурно нису примили српски идентитет пре 15. века. Њихово предање о српском пореклу преко Немањића које је засигурно настало за време Турака, њихова генетика која указује да нису били Словени, брдски начин живота, средњевековна српска документа која одваја Србе и Влахе и структура српског средњевековног (недовршеног) друштва тако нешто не дозвољавају да се десило пре 16 века, што свакако није преко ноћи. То што су имали српска имена у 15 веку (мада ни то није много јак аргумент јер има имена Којче, Вричиста, Крал, Мелко, Калођер, Медич, Дукој, Дабчул, Кабаљ, Бурил, Лекац, Мачо, Гербаш, Радул, Рамјон, Томјан, Ђорђич као и опште хришћанска имена Никола, Петар, Јован Ђорђе која нису српска) и били православни значи само да није постојала културолошка препрека да се интегришу у наредном периоду заједно са осталим православним Власима у српску етничку свест као што је то није био случај са Арбанасима јер је процес словенизације био нагло прекинут.

            • Иван Вукићевић

              Ваше писање се може окарактерисати као најобичније „троловање“ с обзиром на упорно игнорисање изнетих аругмената супротне стране. Довољно је само прочитати следећу Вашу реченицу да би било јасно да имате предубеђења која су потпуно неоснована: „Васојевићи засигурно нису примили српски идентитет пре 15. века.“. За такву тврдњу, драги мој „читаоче“, немате било какве доказе нити било шта указује на то. Међутим, као и многи други који болују од аутошовинизма, и Вама је очигледно циљ да Србе у позном средњем веку сведете на што мањи број. Тврдња да су Срби живели са Власима пар векова, али да су их асимилирали тек за време турске окупације, је ван сваке памети, али када човек живи са предубеђењима, онда су све теорије прихватљиве. С обзиром да не желите да се представите, немам намеру да и даље губим време објашњавајући основне ствари некоме ко је вероватно историчар по струци, али се због недостатка аргументата крије иза псеудонијума. Што се мене тиче, ова дискусија је завршена, добили сте далеко више простора него што заслужујете.

        • Историја

          Осврнуо бих се на неколико ставки „Читалаца“ да бих указао на ствари са којима се уопште не слажем и представљају погрешно тумачење које се појављује често у хрватској историографији. Првенствено, теза је да „Власи (Брђански конкретно овде) нису у 15. веку били Срби, већ да је процес „Србизације“ уследио касније“.

          Етничку групу чине културолошка компонента и идентитет који произилази из ње. Вукићевић Вам је лепо указао – ако узмете у обзир 15. век и кажете да је тада подела на Влахе била етничка категорија, како је онда могуће да велики број тих Влаха опет носи хаплогрупе које су дошле са Словенима? То директно обара Вашу тезу, јер је то чињеница.

          Ипак, иако је ово горе довољно, идемо даље. Као друго, позивате се на Ћирковића и друге, а нисте их уопште исправно схватили. Управо Ђурђев на неколико места објашњава, када прича о формирању Брдских племена како су староседеоци некада били несловенска страна етничка компонента, али су се утопили у Словене и онда имате темеље за формирање родовске организације. Управо у Лушкој жупи имате и несловенско становништво, које је утопљено у словенско и бавило се ратарством. Питам се, који идентитет су они могли носити у 15. веку? И баш наводи да када узима термин „српски“ и „влашки“ када прича о периоду 15. века и непосредно након доласка Турака, да заправо тај термин користи као социолошку (у виду сталежа), али не као и етничку категорију, јер је до стапања дошло раније. Зашто поједина та по вама, „Влашка“ племена имају и словенску титулу казнеца?

          Између осталог, хајде социолошки да посматрамо ствари. Дакле, преформулишимо шта сте рекли – ви тврдите да од 7. века и доласка Словена, прихватања српске културе, српског језика, српских обичаја (слава), српских имена – дакле свега што бих их разликовало од околине, сем онога што није индуковано културом већ последицом природе – посла – да су Власи успели толико друго времена да се одрже као страни елемент, не социолошка категорија сточара, већ етничка категорија? Ви тврдите да у Дечанским хрисовуљама из 14. века ти Власи са доминантно српским именима и језиком нису за свој етницитет прихватили српски? И да тај термин „Влах“ није остао као заоставштина (синоним) за сточара, јер су се у ранијим временима тиме староседеоци бавили највише, а не Словени, него да је и тада то био етнички елемент? То је крајње нелогично. Етнички елемент који се од другог разликује само зато што је особа везана за сточарство (врсту посла). То нисам видео у социологији.

          Дакле, термин Влах се пренео са страног етничког елемента на сточара. Термин серф, а не Србин или Серб, се односио на ратара. Разлика је полако прешла са етничке категорије на социолошку, а није остала етничка до самог 15. века. Крените сада да читате пажљивије тумачења многих историчара, па ће вам бити јасније у ком смислу се односило то „Серф“ и „Влах“. Мада има наравно и докумената где се каже „Србљин“ и „Влах“ као етничка категорија, али погледајте кад – када се српска држава шири на простор Македоније, али не и пре. Чудно да Стефан Немањић у житију Св. Симеона не наводи Влахе међу становницима Зете, већ само Грке (Романе у градовима) и „народ свој“. Питам се, који је то народ?

          Са друге стране, сточари су били у бољем положају за време Турака. Турци су их доводили у различите просторе – њих и Арбанасе. Опет једно логичко питање. Зашто би онда баш тад Власи, ако претпоставимо да је Ваша тврдња тачна, одабрали да буду Срби? Па да нису били везани за Србе, управо тада никако не би били Срби, већ би највероватније били поарбанашени или имали други идентитет. Управо чињеница да се Васојевићи, Бјелопавлићи, Пипери, па чак и већина Куча не сматрају себе Власима, већ Србима, треба да вам говори нешто, чак и за тај период. Зашто се у повељи Стефана Црнојевића из 1455. не спомињу Кучи и Пипери као Власи, већ само колоквијално међу „народом горње Зете“ (и узгред траже изричито да им се остави српско православно свештенство и не доводи католичко од Млечана)? Такав процес није могао бити ex nihilo, већ је могао настати тек ако је било темеља – а темељ није само заједничка култура (српска) већ би морао бити и у одређеном делу идентитет – дакле, то што сте изнели већ престаје да има смисла. У периоду када чак и одређена словенска племена бивају проглашавана за Влахе, што Вам је указао Иван, тешко да су Власи могли бити страни етнички елемент који се тек у то време Турака стапа у Србе. Не постоји ништа што би их везало онда за Србе. А чим их везује култура, јасно је о ком се етницитету ради и препоручио бих Вам да се позабавите прво социологијом и етничким групама шта су, па тек онда да пређете у тумачење сталешких у односу на етничке категорије. Дакле, чак и да су их раздвајали у неком виду, очигледно је да се никако не може радити о правој страној етничкој групи, јер је култура неминомно српска.

          Што се тиче Арбанаса у залеђу Котора ка Грбљу, погрешно сте прочитали документ или сте погрешан текст читали (мада и верујем, јер је Мирослав Ћосовић тај који је ту причу проширио, али се није потрудио да разјасни на шта се конкретно односило, а и познат је као веома непоуздан, поготову после бруке са његовим тумачењем I2a-PH908 као арбанашко-илирске хаплогрупе). Не ради се о старим документима, већ се ради се о венецијанским документима из 15. и 16. века, у коме говоре да су доселили одређено становништво са простора Скадра односно тада Албаније (Венецијанска Албанија је излазила ван оквира данашње Албаније и ишла ка Подгорици). Када погледате пописе и имена, видећете да су српска и да се ради о српском православном становништву, тако да је и више него јасно да су ти „Арбанаси“ заправо они Арбанаси са терминима Sclavus (Словен) из Млетачких пописа околине Скадра из тог периода, за разлику од Арбанаса који то заиста и јесу (што се види по именима итд). То не би био први пут да се дешава и да словенско становништво бива називано Арбанасима због области у којој су били и тада већинског албанског становништва. Не знам како Вам није било чудно да од тих „Арбанаса“ не остаде ниједног арбанашког имена, а тек и да нико у околини Грбља (на то се односило) није носио арбанашка имена, нити оставио елементе арбанашке културе.

          Бољи пример би вам био Дечанска хрисовуља из 14. века, која наводи од свих села у области Зете, само један катун страни и то катун Арбанаса у области ка Тузима и два мања околна села у којима доминирају несловенска имена. Питам се, иако видимо по генетици да је тако, зашто опет не доминирају влашка села масовније по тим подручјима и зашто их не раздвајају од околних Срба, чак иако су сточари? Лушка жупа није одговор. А и као пример код Ђурђева, и у Лушкој жупи имате део становништва од тог старијег порекла, али се бавило ратарством (нпр код Пипера) и нико их није идентификовао као етничке Влахе у 15. веку. Тек доласком Турака се прешко из лушке организације у родовску, па онда у племенску. Или сте већ заборавили да су ти простори били под изузетно снажним српским културним утицајем у сред Немањићке државе (и оних српских држава пре тога), те је и под већинским Словенима тешко могао да се одржи страни етнички елемент него да се стопи у српски и додатно прошири и усложи наш српски идентитет. А поготову шта тек рећи о Аранђију Васојевићу, по Вама етничком Влаху а нижи властелин, кога спомиње Иван у тексту, ако се испостави да су Васојевићи блиски њему. Или Балшићи који су несловенског (влашког) порекла, а српска владарска породица дефинитивно и то у време турских освајања.

          Одговори
          • Историја

            Само бих упутио једну исправку – а то је да сам погрешно навео за Ћирковића, јер сам у моменту побркао. Ту се извињавам.

            Одговори
  • Милош Н.

    Браво за аутора! Свака част на труду!
    Да ли можемо очекивати овако нешто за остала брдска племена?

    Поздрав!

    Одговори
    • Иван Вукићевић

      Захваљујем Милоше. Свакако, у плану су слични текстови и за остале велике брђанске родове.

      Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top