Род Васојевића

7. април 2018.

коментара: 46

Y-ДНК хаплогрупе, ДНК порекло, Родови, племена

Иван Вукићевић

 

Аутор: Иван Вукићевић ([email protected])
Објављено: 7.4.2018. | Допуњено: 7.6.2023.

Кратки опис рода

Васојевићи су род од кога је проистекло истоимено племе у Брдима на подручју данашње Црне Горе. Назив рода је патронистички, односно потиче од имена родоначелника Васоја. Родоначелник Васоје је према предању унук Вукана Немањића, а у Лијеву Ријеку под Комовима се са породицом доселио из Херцеговине Васојев праунук Васо Васојевић. На основу историјских извора поуздано се може тврдити да Васојевићи још од прве половине 15. века настањују област Лијеве Ријеке у Брдима и да су се доселили као православни Срби. Одатле су се проширили најпре на горњи ток Таре, а затим и на Горње Полимље одакле су истисли албанско племе Клименте који су претходно запосели земљу исељених полимских Срба. Ширењем племенских граница Васојевићи су населили пространо подручје од Љешнице до Брезојевице у Полимљу чиме су у састав њиховог племена ушла и братства другачијег порекла, као и некада самостална племена Шекулар и Велика. Племенско седиште је временом премештено у Андријевицу, а Васојевићи су уласком у састав Црне Горе у 19. веку постали једино племе у по коме је нека нахија носила име. Васојевићи се деле на Мијомановиће, Новаковиће и Рајевиће, а најбројнији Рајевићи се деле на Дабетиће, Ковачевиће и Лопаћане. Исељених Васојевића има у већем броју у Горњој Морачи, Пољима Колашинским и Бихору. Крсна слава Васојевића у матици и већине исељеника је Аранђеловдан, а прислужба Александровдан.

Васојевићи припадају грани E1b-V13>Z1057>Y30977>Y37092>Y126722>Y176894, а генетички су им блиска и поједина братстава из Херцеговине и Босанске Крајине. За све три основне гране Васојевића је генетички потврђено да припадају истом роду. Утврђено је да им је у Херцеговини генетички сродно једно староседелачко муслиманско братство из Постољана код Невесиња, као и муслимани Канлићи из Горажда. Такође, Васојевићима су генетички сродни Томићи из Старча у Горњој Морачи и Роћени из Дробњака. Роћени такође славе Аранђеловдан, док Томићи славе Петровдан. Од Томића по свој прилици потиче разграната група братстава која славе Часне Вериге Апостола Петра и чија је матица код Мркоњић Града. Васојевићима је по хаплотипу близак и генетички род Бобанаца – ђурђевштака из Бобана у околини Требиња, али је за утврђивање временске дистанце до заједничког претка ова два рода потребно урадити додатне тестове. Род Васојевића према анонимном истраживању чини 4,95% становништва у Црној Гори и  један су од неколико најбројнијих српских родова.

С друге стране, за већину братстава из других области Црне Горе, која имају предање о пореклу од Васојевића, утврђено је да ипак не припадају роду Васојевића. Ту се по бројности истичу Витковићи и Потолићи из Пјешиваца, Глухдољани и Дупиљани из Црмнице, Караџићи из Дробњака из Мораковци из Никшићке Жупе.

Овај чланак ће бити допуњаван како буду пристизали резултати ДНК тестирања.

Историјски помени

Васојевићи се први пут спомињу 1444. године у тужби Дубровчанина Брајана Проданића поднетој дубровачком суду у којој наводи да су 60 горштака убили његовог брата и опљачкали робу за шта је поред Васојевића оптужио још и Пипере и Бјелопавлиће. У истој тужби се наводи да се напад догодио на подручју Медуна и Рикавца који се налазе на данашњој племенској територији Куча. Због тога су поједини аутори аутори попут Константина Јиречека дошли до погрешног закључка да је некадашња матица Васојевића била нешто јужније на кучкој племенској територији превиђајући да би се том логиком онда исто могло рећи и за Пипере и Бјелопавлиће, што би било подједнако погрешно. На то да су Васојевићи настањени у Лијевој Ријеци од самог доласка у Брда указују сви доступни историјски извори, као и народна предања.

У селу Бујаковина код Фоче се налази споменик кнезу Арађију Васојевићу који је живео у време Сандаља Хранића почетком 15. века. Како Васојевићи имају предање да су се у Лијеву Ријеку доселили из Херцеговине, као и да им је један од даљих предака кнез Аранђел, може се претпоставити да је постојбина Васојевића заиста била у околини Фоче где је живело истоимено братство.

У турском дефтеру за Скадарски санџак из 1485. године се спомиње Речица чији је нови назив Васојевићи. Село је припадало нахији Пипери и било је тимар старешине Хасана Маринова. Албански аутор Селами Пулаха у свом преводу овог дефтера из 1485. поименично наводи све пописане пореске обвезнике овог села те године.

Укупно је било 18 кућа са следећим домаћинима према преводу Божидара Вукчевића: Радула, син Којче; Данија, син Вукашина; Степан Владисалић; Никола, син Божидара; Вукосав Велик; Поп, син Стоје; Павле Гербаш; Петро, син Стоје; Сладоја, син Стовића; Никач Мачо; Брано, син Мелка; Радосав Херцеговић; Дука, син Милоша; Вука, син Ђорђа; Томјан син Радоње; Миоман, син Стоје; Вучић, син Тихога; Владислав, син Димитрашина. У дефтеру се такође спомиње да је претходни власник земљишта био Прекал Гуризи по чијем имену би се могло закључити да је био Албанац. Речица се највероватније односи на данашњу Лијеву Ријеку, матицу Васојевића. Међу пописаним домаћинима се наводи и Миоман, што би могао бити родоначелник Мијомановића – једног од огранака Васојевића. Од свих пописаних једино Степан Владисалић и Радосав Херцеговић су наведени под својим презименима, па постоји могућност да су другачијег порекла од осталих Васојевића и да су се заједно са њима доселили из Херцеговине. Презиме Херцеговић су у историји први узели припадници властеоске куће Косача према титули херцег, и то управо у другој половини 15. века, тако да је врло могуће да је Радосав Херцеговић изданак Косача. Уколико би то био случај, то би значило да су се Васојевићи етапно преселили у Лијеву Ријеку из области Косача јер презиме Херцеговић није постојало 1444. године када се Васојевићи први пут спомињу у Зети.

У наредном турском дефтеру за Скадарски санџак из 1497. године Речица је и даље припадала нахији Пипери и имала 48 кућа са следећим домаћинима: Kнез Дабко, син Вукашина; Вуксан, син Дабов; Вукман, син Дабов; Вуксан, син Тихосавов; Вучић, син Тихосавов; Богдан, син Тихосавов; Вукосав, син Радичев; Радаш, син Радичев; Јако, син Kројашина; Ђорђије, син Јаков; Ђурашин, син Јаков; Мило, син Радулев; Вук, син Милка, самац; Лазар, син Радоње; Павко, син Мелков; Братко, син Мелков; Брад, син Братков, самац; Никач, син Никачев, самац; Вуксан, син Радоње; Никола, син Богданов; Црни, син Богданов; Рашко, син Мелков; Јован, син Мелков; Kоле, син Мелков; Паво, син Вучете; Kрал, син Војков; Ђуташ, син Војков, самац; Радоња, син Kарлов; Јован, син Kралов; Радоња, син Kарлов; Брато, син Вуксанов; Ненко, син Вуксанов, самац; Радослав, син Угљеше; Боја, син Рамјоне; Вук, син Боје, самац; Дабижив, син Вуксе; Вучета, син Вуксе; Ђурашин, син Радосава; Ђорђије, син Ђурашина, самац; Миоман, син Стоје; Ненко, син Миоманов, самац; Вукиц, син Kалођеров; Ђорђич, син Вукица; Вукослав, син Браца; Вуцета, син Вукосавов, самац; Бурила, син Радоње; Новак, син Радоње; Лекац, син Радоње, самац; Дедац, син Сладов; Ђорђич, син Сладов, самац; Медич, син Радула; Радич, син Медичев, самац; Вричиста, син Рашков; Радич, син Рашков, самац; Ненко, син Николе, самац; Никола, син Божидаров; Вукашин, син Николе, самац; Владисав, син Степанов; Јован, син Степанов, самац; Радула, син Степанов, самац; Новак, син Божидаров; Шишман, син Степанов; Степан, син Владиславов; Божидар, син Петров; Вуксан, син Милуша; Дукој, син Милуша; Дабчул, син Дукоја, самац; Никола, син Вучете; удовица Радославова, сина Вуксанова; удовица Kабаља, сина Прибојева; удовица Радославова, сина Николе.

Васојевићи су Полимље почели да насељавају након 1689. године када је аустријска војска, након претходног заузимања великог дела Старе Србије уз помоћ српских устаника, напустила то подручје. Старо српско становништво се у великој мери повукло са аустријском војском због страха од турске освете, а напуштена села насељавају брђанска и малесорска племена, а пре свих Васојевићи и Клименти о чему постоје бројни историјски извори. У 18. веку ће између ова два племена доћи до сукоба у коме ће Васојевићи уз помоћ преосталих Срба изаћи као победници, а Клименти у потпуности бити протерани из данашње области племена Васојевића са изузетком села Пепића код Мурина. Васојевићи у Лијевој Ријеци су са Турцима најчешће били у сукобу, па тако рецимо владика Василије Петровић у свом спису Историја о Црној Гори из 1754. године међу онима који су предводили народ у борби против Турака 1711-1712 под вођством владике Данила спомиње и Милоша, војводу племена Васојевића. С друге стране, Васојевићи који су прешли у Полимље су дуги низ година били у добрим односима са Шабанагићима из Гусиња чије су један период биле чивчије, док су у исто време константно били у сукобу са муслиманима из Бихора. Почев од друге половине 18. века Васојевићи се све чешће спомињу у историјским изворима које овде нећемо наводити.

Према турском попису Херцеговачког санџака из 1477. године, у нахији Горња Морача налазио се џемат Радосава, сина војводе Степана. Овај џемат уједно је био и једини у Горњој Морачи. Војводи Радосаву, сину војводе Степана, припадао је и део џемата Милорада у Доњој Морачи.  Према предању Томића из Горње Мораче, Радосав Степанов је био од њиховог братства.

Предања

Према устаљеном предању Васо, предак свих Васојевића, је по мушкој линији изданак лозе Немањића, а у Лијеву Ријеку се доселио из Херцеговине где је боравио код свог рођака Херцега Сјепана. Међутим, предања спомињу различите припаднике ове династије као директне претке Васојевића. Најчешће се говори о пореклу од Вуканове лозе, а пасови од Стефана Немање до Васа су према тој верзији следећи: Стефан Немања-Вукан-Костадин-Васоје-Стефан (Стеван)-Костадин-Васо. Уколико је заиста тачно да се Васов прадеда звао Васоје, то би значило да цео род Васојевића носи име по њему, а не по Васу. На то упућује и чињеница да се род не зове Васовићи, како би било логично да је назван по Васу, већ Васојевићи. Предање о пореклу Васојевића од Немањића није утемељено у историјским изворима јер није познато да је Вукан имао сина Костадина.

Према другом предању, које је иначе врло слабо заступљено у Васојевићима, а чешће се могло чути у Братоножићима, Васо је пореклом „од Деспотовића“, односно од деспота Змаја Вука Гргуровића, сина слепог Гргура Бранковића. Ово предање је по свему судећи настало у Братоножићима који сматрају да су пореклом од Бранковића и представља неуспео покушај рођакања ова два брђанска племена. За разлику од овог предања, широм Црне Горе, па и у Васојевићима, је прихваћено предање о петорици браће Васу, Озру, Пипу, Красу и Оту од којих су потекла српска племена Васојевићи, Озринићи и Пипери и албанска племена Краснићи и Хоти. Међутим, сви споменути родови од којих су проистекла истоимена племена су имали различито предање о пореклу браће. Док су Васојевићи сматрали да су браћа пореклом Немањићи, Озринићи су говорили да су из Босне, Пипери да су из Пирота, а Хоти да су из Пипера или Клименти. ДНК тестирања по Y хромозому су у потпуности оборила ово предање јер је утврђено да су разнородни сви наведени родови на основу чега се може закључити да је предање накнадно настало.

У народним песмама и предањима се најчешће спомињу Стево Васојевић и Васо Васојевић. Први је наводно имао поседе у Сјеничком пољу, код Драгојловића, а у песмама се говори да је закаснио на Косово 1389. године. Исто се у песмама говори и за Стевана Мусића и Рада Облачића који су обојица историјске личности, тако да се може претпоставити и да је Стево Васојевић био историјска личност чему у прилог иде и предање Васојевића према коме се тако звао Васов деда. Занимљиво је да и Витковићи и Потолићи из Пјешиваца у Катунској нахији такође сматрају да су потомци Стева Васојевића иако нити у Васојевићима нити у Пјешивцима постоји предање о међусобном сродству, а и генетички је потврђено да нису сродни односно да припадају различитим хаплогрупама.

Томићи из Старча важе за најстарије братство у Горњој Морачи. Према предању, потичу од попа Сое из Доње Мораче, који је уступио своје имање за изградњу манастира Морача. Због тога му је “краљ Немањић” заузврат поклонио имање у Старчу, где се поп Соа затим населио као први становник Горње Мораче. Према другој верзији предања, поп Сава, који ће касније добити надимак Соа, рођен је у свештеничкој породици племићког порекла која је живела у Старчеву на Скадарском језеру. Одатле се доселио у Доњу Морачу, а након што је краљу Зете Стефану Вукановом Немањићу, уступио своју земљу за изградњу манастира, населио се у Горњој Морачи, где је затекао Куковиће и Лакетиће. Засновао је село које је назвао Старчево, по месту из кога је потицао, а касније ће се усталити назив Старче. Томићи славе Петровдан, а прислужују прву недељу по Великој Госпојини. Према предању Томића, од овог братства потичу Сошићи на подручју Равне Ријеке код Бијелог Поља, Рмандићи у околини Бијелог Поља, Трипковићи у Милошевом Долу код Пријепоља, Ђедовићи у Горњој Морачи и Ускоцима, Стијеповићи у Комарници и Ћировићи у Ускоцима. Сва поменута братства такође славе Петровдан.

Роћени из Расове у Шаранцима, према предању, потичу са Чева у Озринићима, одакле су се 1710. године доселиле две породице, да би се једна од њих касније одселила у Бршно код Никшића. Из Бршна је део братства 1861. године прешао у Бијелу у Дробњацима, док су исте године неки из Расове прешли у суседно Орашје, заселак Вреле у Језерима. У Глибаће у Затарју и Пљевља исељавали су се двадесетих година прошлог века. Није познато од ког братства потичу, нити где су тачно живели у Чеву, као ни порекло овог необичног презимена. Роћени у Бршну поред предања о пореклу из Чева имају и предање по коме потичу од неког Додовића који је живео у 18. веку и био најамник код Вушовића из Бршна. Део Роћена је у овом селу узео презиме Роћеновић. Роћени су се из Бршна након ослобођења Никшића 1878. године насељавали у тај град. Славе Аранђеловдан, а прислужују Ђурђевдан.

Крсна слава

Крсна слава Васојевића у матици и код већине исељеника је Св. Архангел Михаило (Аранђеловдан). Према предању, ту славу су Васојевићи наследили од својих предака Немањића.

Васојевићи преслављају Св. Александра Невског (Александровдан) јер су се у 18. веку на тај дан суочени са надмоћном турском војском која је напала Лијеву Ријеку заветовали да ће прослављати овог руског свеца уколико победе. Како се то и догодило, Васојевићи су дуги низ година Александровдан прослављали исто као и Аранђеловдан, да би у 19. веку Александровдан постао прислужба. Ова преслава је вероватно један од разлога за широко распрострањено русофилство код Васојевића. Лопаћани преслављају још и Св. Саву (Савиндан) због њихове победе над Колашинцима која се догодила на тај дан, а то је у једном периоду била и главна слава Лопаћана, међутим због племенског јединства поново су почели да славе Аранђеловдан средином 19. века. Услед тога што су Васојевићи поред Аранђеловдана у одређеним периодима прослављали још две славе, Александровдан и Савиндан су и данас крсне славе бројних старијих исељеника из племена.

Црквени назив славе	Народни назив славе	Датум по Јулијанском календару	Датум по Грегоријанском календару
Свети Сава, први Архиепископ српски	Савиндан	14. јануар	27. јануар
Пренос моштију Светог Александра Невског	Александровдан	30. август	12. септембар
Сабор Светог Архангела Михаила и осталих бестелесних сила	Аранђеловдан	8. новембар	21. новембар

Многа братства која припадају генетичком роду Васојевића славе друге славе. Такође, иако су исељени Васојевићи врло ретко мењали славу, постоје и малобројни случајеви где су у новим срединама преузимали друге славе.

Црквени назив славе	Народни назив славе	Датум по Јулијанском календару	Датум по Грегоријанском календару
Сабор Светог Јована Крститеља	Јовањдан	7. јануар	20. јануар
Часне Вериге Светог апостола Петра	Часне Вериге	16. јануар	29. јануар
Свети великомученик Георгије	Ђурђевдан	23. април	6. мај
Свети апостол и јеванђелист Марко	Марковдан	25. април	8. мај
Пренос моштију Светог оца Николаја	Мали Никољдан	9. мај	22. мај
Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља	Зачеће Св. Јована	23. септембар	6. октобар
Свети апостол Тома	Томиндан	6. октобар	19. октобар
Преподобна мати Параскева	Петковдан	14. октобар	27. октобар
Свети апостол и јеванђелист Лука	Лучиндан	18. октобар	31. октобар
Свети великомученик Димитрије	Митровдан	26. октобар	8. новембар
Свети Козма и Дамјан – Врачеви	Врачевдан	1. новембар	14. новембар
Обновљење храма Светог вликомученика Георгија	Ђурђиц	3. новембар	16. новембар
Свети Николај, Архиепископ Мириклијски Чудотворац	Никољдан	6. децембар	19. децембар
Свети првомученик и архиђакон Стефан	Стевањдан	27. децембар	9. јануар

Такође, међу пар братстава у Црној Гори има и исламизираних породица, док су поједина братства исељена у претежно муслиманске крајеве у потпуности исламизирана.

Породице

Васо је према предању имао три сина – Раја, Новака и Мијомана од којих су Рајевићи, Новаковићи и Мијомановићи. Рајевићи су најбројнији, а од Рајових синова Ђура, Дабете и Угљеше потичу Лопаћани, Дабетићи и Ковачевићи. Свака од ових основних грана се дели на велики број братстава, која пре свега насељавају племенску територију Васојевића, али и бројне друге области у Црној Гори, Србији и Босни и Херцеговини. У следећој табели је списак братстава која су према предању од Васојевића изузузев оних за које се испоставило да то није случај, односно насеља у којима су живели у периоду између два светска рата и њихових крсних слава. Једини изузетак је Беране где су наведена једино братства која су у том граду живела 1914. године услед тога што је након Првог светског рата дошло до интезивног насељавања тог града од стране бројних братстава из Васојевића те њихово навођење не би било сврсисходно.

Братство	Насеља	Слава
РАЈЕВИЋИ
Лопаћани
Ракетићи
▪ Поповићи	ПОДГОРИЦА: Опасаница (Опасаница, Хан Гаранчића); МОЈКОВАЦ: Бјелојевићи; ИВАЊИЦА: Равна Гора (Поповићи), Свештица; ЧАЧАК: Горичани; ЛЕСКОВАЦ	Аранђеловдан, сем код Ивањице где славе Јелисејевдан
▪ ▪ Радуловићи
▪ ▪ ▪ Вешовићи	ПОДГОРИЦА: Лопате; КОЛАШИН: Матешево (Матешево, Букова Пољана, Планиница); АНДРИЈЕВИЦА: Андријевица, Марсенића Ријека; БЕРАНЕ: Црни Врх, Лужац, Беране	Аранђеловдан
▪ ▪ ▪ ▪ Вуковићи	ПОДГОРИЦА: Лопате, Баре Краљске (Сунга); БЕРАНЕ: Лужац	Аранђеловдан
▪ ▪ ▪ ▪ Ђукановићи	АНДРИЈЕВИЦА: Присоја (Салевићи)	Аранђеловдан
▪ ▪ ▪ ▪ Гаранчићи	ПОДГОРИЦА: Опасаница (Хан Гаранчића)	Аранђеловдан
▪ ▪ ▪ Јолићи	ПОДГОРИЦА: Лопате; АНДРИЈЕВИЦА: Присоја (Салевићи); БЕРАНЕ: Доња Ржаница	Аранђеловдан
▪ ▪ Марсенићи	АНДРИЈЕВИЦА: Марсенића Ријека (Марсенића Ријека, Навотина); ПЛАВ: Машница; БЕРАНЕ: Доња Ржаница, Беране; НОВИ ПАЗАР: Бобивик	Аранђеловдан
▪ ▪ Вулевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трешњево (Трешњево, Човеча Глава); ПЛАВ: Машница; БЕРАНЕ: Ровца	Аранђеловдан
Милошевићи	ПОДГОРИЦА: Лопате, Тузи Љеворечке (Тузи Љеворечке, Лукавац), Опасаница; КОЛАШИН: Увач, Матешево (Матешево, Букова Пољана); АНДРИЈЕВИЦА: Андријевица; БЕРАНЕ: Доња Ржаница, Беране; КНИЋ: Борач, Брестовац	Аранђеловдан
Велиџикнићи	БЕРАНЕ: Виницка	Аранђеловдан
Пејовићи	исељени	Аранђеловдан
Чукићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трешњево (Трешњево, Човеча Глава, Лукин Вир), Андријевица; БЕРАНЕ: Доња Ржаница, Беране, Будимља; ХЕРЦЕГ НОВИ: Мељине; ТУТИН: Источни Мојстир; ЗУБИН ПОТОК: Стрмац (Русце), Међеђи Поток (Чукићи)	Аранђеловдан, сем у Мељинама где славе Савиндан
Ђукићи	ПОДГОРИЦА: Лопате, Тузи Љеворечке, Опасаница, Подгорица; АНДРИЈЕВИЦА: Цецуни, Ђулићи, Грачаница, Андријевица (Пеовац); БЕРАНЕ: Доња Ржаница, Бабино, Горажде, Црни Врх, Беране; МОЈКОВАЦ: Бјелојевићи; ПЛАВ: Војно Село; ТОПЛИЦА; КЊАЖЕВАЦ; ПОЖАРЕВАЦ	Аранђеловдан, мањим делом су муслимани у Горажду и Подгорици
▪ Јашаровићи	БЕРАНЕ: Доња Ржаница	муслимани
▪ Павловићи	ПОЖАРЕВАЦ: Брежане	Аранђеловдан
▪ Богућани	СЈЕНИЦА: Житниће; НОВИ ПАЗАР: Нови Пазар	муслимани
▪ Шабановићи	СЈЕНИЦА: Богути	муслимани
Бојовићи	АНДРИЕЈВИЦА: Бојовићи; ПЛАВ: Мурино; БЕРАНЕ: Загорје, Буче, Беране; НОВА ВАРОШ: Мишевићи; СЈЕНИЦА: Лопиже; ИВАЊИЦА: Ивањица; ПРОКУПЉЕ: Горња Коњуша, Пасјача, Јовине Ливаде; КУРШУМЛИЈА: Трн; РАЧА: Поповићи; УЖИЦЕ: Ужице; РАШКА: Суводо; ИСТОК: Исток; ПОДУЈЕВО; ЗВЕЧАН: Мали Звечан	Аранђеловдан, сем у Горњој Коњуши где славе Савиндан и Малог Звечана где славе Јовањдан
Нерадовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Анџелати, Андријевица; БЕРАНЕ: Доња Ржаница, Пешца, Доње Луге	Аранђеловдан
▪ Спасојевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Анџелати	Аранђеловдан
▪ Вукашиновићи	АНДРИЈЕВИЦА: Анџелати; НОВИ ПАЗАР: Нови Пазар; СЈЕНИЦА: Дубница; КНИЋ: Радмиловић	Аранђеловдан, сем у Дубници и Радмиловићу где славе Александровдан
▪ Алексићи	АНДРИЈЕВИЦА: Анџелати	Аранђеловдан
▪ Ђоковићи	АНДРИЈЕВИЦА: Анџелати	Аранђеловдан
▪ Радићи	АНДРИЈЕВИЦА: Анџелати	Аранђеловдан
Катићи	ПЛАВ: Мурино	Аранђеловдан
Голубовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трепча; БЕРАНЕ: Буче, Дапсићи, Драгосава, Беране; КРУШЕВАЦ; ТОПЛИЦА	Аранђеловдан
▪ Раичевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трепча; ИВАЊИЦА: Вионица (Доњи Арбунићи), Брусник	Аранђеловдан, сем у Бруснику где славе Томиндан
▪ Васовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трепча; ЧАЧАК: Коњевићи	Аранђеловдан
▪ Ивановићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трепча	Аранђеловдан
▪ Нововићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трепча	Аранђеловдан
▪ Павићевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трепча; ЗВЕЧАН: Мали Звечан	Аранђеловдан
▪ Драгићевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трепча	Аранђеловдан
▪ Миковићи	БЕРАНЕ: Буче	Аранђеловдан
▪ Лалевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трешњево (Човеча Глава), Андријевица (Пеовац); ЂАКОВИЦА: Ђаковица	Аранђеловдан
▪ Кујовићи	КУРШУМЛИЈА: Дегрмен; КРУШЕВАЦ	Александровдан
Вукићевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трешњево; БЕРАНЕ: Виницка, Бабино; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Пожегиња, Јабланово; СЈЕНИЦА: Гргаје; ТОПОЛА: Светлић; РАЧА: Доње Јарушице; ЈАГОДИНА; ЗУБИН ПОТОК; ИВАЊИЦА: Медовине (Палибрци); НОВИ ПАЗАР: Бобивик, Грачани, Осаоница; ТРЕБИЊЕ: Придворци	Аранђеловдан, сем код Новог Пазара где славе Александровдан и Придвораца где славе Јовањдан
▪ Боричићи	БЕРАНЕ: Драгосава, Бабино; НОВИ ПАЗАР: Попиће	Аранђеловдан
▪ Јевтићи	ТОПОЛА: Светлић	Аранђеловдан
▪ Лазаревићи	ТОПОЛА: Светлић	Аранђеловдан
▪ Максимовићи	ТОПОЛА: Светлић	Аранђеловдан
▪ Милосављевићи	ТОПОЛА: Светлић	Аранђеловдан
▪ Пантићи	ТОПОЛА: Светлић	Аранђеловдан
▪ Петрићевићи	ТОПОЛА: Светлић	Аранђеловдан
▪ Радојковићи	ТОПОЛА: Светлић	Аранђеловдан
▪ Тодоровићи	ТОПОЛА: Светлић	Аранђеловдан
▪ Ћирићи	ТОПОЛА: Светлић	Аранђеловдан
▪ Илићи	ТОПОЛА: Светлић	Аранђеловдан
▪ Лазићи	ТОПОЛА: Светлић	Аранђеловдан
▪ Матејићи	ТОПОЛА: Светлић	Аранђеловдан
▪ Миловановићи	ТОПОЛА: Светлић	Аранђеловдан
▪ Радојкићи	ТОПОЛА: Светлић	Аранђеловдан
Стојановићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трешњево; БЕРАНЕ: Маште	Аранђеловдан
▪ Маријановићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трешњево	Аранђеловдан
▪ Машовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трешњево; БЕРАНЕ: Горажде, Беране	Аранђеловдан
▪ Стојковићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трешњево	Аранђеловдан
Лабани	АНДРИЈЕВИЦА: Грачаница; ПЛАВ: Плав, Метех (Десни Метех)	Аранђеловдан, сем у Метеху где су муслимани
▪ Радуновићи	АНДРИЈЕВИЦА: Грачаница; ПЛАВ: Мурино	Аранђеловдан
▪ ▪ Мирковићи	АНДРИЈЕВИЦА: Грачаница	Аранђеловдан
▪ Радивојевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Грачаница, Горње Луге	Аранђеловдан
▪ Вугделићи
▪ ▪ Јелићи	АНДРИЈЕВИЦА: Грачаница	Аранђеловдан
▪ ▪ Угреновићи	АНДРИЈЕВИЦА: Грачаница	Аранђеловдан
▪ ▪ Вуканићи	АНДРИЈЕВИЦА: Грачаница	Аранђеловдан
▪ ▪ Перовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Грачаница; ИВАЊИЦА: Дајићи (Средња Река)	Аранђеловдан
▪ Ивановићи	АНДРИЈЕВИЦА: Грачаница	Аранђеловдан
▪ Мијовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Грачаница; ПЛАВ: Мурино, Машница	Аранђеловдан
▪ Киковићи	БЕРАНЕ: Ровца; СЈЕНИЦА: Лопижи	Аранђеловдан
Ненадовићи	БЕРАНЕ: Горажде	Аранђеловдан
Фолићи	АНДРИЈЕВИЦА: Сеоца	Аранђеловдан
Вуловићи “Вараге”	ИВАЊИЦА: Кушићи (Мућваци), Равна Гора (Брадићи); ПОЖЕГА: Душковце, Тометино Поље, Мршеље	Савиндан код Пожеге, Ђурђиц код Ивањице
Јовичићи	ЛУЧАНИ: Вучковица, Бели Камен	Савиндан
Ђеровићи	ЛУЧАНИ: Кривача	Савиндан
Видојевићи	ЛУЧАНИ: Тијање	Савиндан
Радосављевићи	ЛУЧАНИ: Лукањи	Савиндан
Радошићи	ЛУЧАНИ: Радојевац	Савиндан
Пунишићи	ИВАЊИЦА: Кулизино Село/Дајићи, Ивањица	Савиндан
Бајовићи	ИВАЊИЦА: Дајићи (Средња Река)	Александровдан
Дабетићи
Дабетићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека (Ками), Опасаница; АНДРИЈЕВИЦА: Трепча; БЕРАНЕ: Доња Ржаница, Калудра, Будимља, Беране	Аранђеловдан
▪ Делетићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље, Грачаница; БЕРАНЕ: Мезгаљи, Буче, Горња Ржаница	Аранђеловдан
▪ ▪ Лекићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље, Цецуни, Ђулићи; БЕРАНЕ:  Беране; КОЛАШИН: Колашин; ПРОКУПЉЕ: Широке Њиве; БЛАЦЕ: Алабана	Аранђеловдан
▪ ▪ Ђекићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље; КОЛАШИН: Баре Краљске (Сунга); ТОПЛИЦА	Аранђеловдан
▪ ▪ Нововићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље	Аранђеловдан
▪ ▪ Рајовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље	Аранђеловдан
▪ ▪ ▪ Милићевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Гњили Поток	Аранђеловдан
▪ ▪ Вукићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље	Аранђеловдан
▪ ▪ Мирчићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље	Аранђеловдан
▪ Лабовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље; КОЛАШИН: Баре Краљске; ТОПЛИЦА	Аранђеловдан
▪ ▪ Роснићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље	Аранђеловдан
▪ ▪ Ћировићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље	Аранђеловдан
▪ ▪ Грозданићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље	Аранђеловдан
▪ ▪ Перовићи	ПЕЋ: Витомирица	Аранђеловдан
▪ Лазаревићи
▪ ▪ Станисавићи- Илићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље	Аранђеловдан
▪ ▪ Ласковићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље, Андријевица, Божићи; КОЛАШИН: Баре Краљске; БЕРАНЕ: Беране	Аранђеловдан
▪ ▪ Радуновићи- Дрндари	АНДРИЈЕВИЦА: Андријевица (Пеовац); БЕРАНЕ: Мезгаљи	Аранђеловдан
▪ ▪ Кубуровићи	АНДРИЈЕВИЦА: Присоја	Аранђеловдан
▪ ▪ Осмајлићи	БЕРАНЕ: Доње Луге	Аранђеловдан
▪ Вулинићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље	Аранђеловдан
▪ ▪ Зоњићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи, Обло Брдо	Аранђеловдан
▪ ▪ ▪ Ђолевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи	Аранђеловдан
▪ ▪ Драгојевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље	Аранђеловдан
▪ ▪ Ивановићи	АНДРИЈЕВИЦА: Сјеножета, Врањештица (Сува Гора)	Аранђеловдан
▪ Арсенијевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Присоја	Аранђеловдан
▪ Протићи	АНДРИЈЕВИЦА: Присоја; ИВАЊИЦА	Аранђеловдан
▪ Вуксановићи	АНДРИЈЕВИЦА: Присоја; ИВАЊИЦА	Аранђеловдан
▪ Лакићевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Присоја	Аранђеловдан
▪ Станићи	НОВИ ПАЗАР: Бабреж, Трње	Аранђеловдан
▪ Лалићи	АНДРИЈЕВИЦА: Цецуни; БЕРАНЕ: Виницка	Аранђеловдан
▪ Лашићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека (Ками)	Аранђеловдан
▪ Журићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека (Ками); МОЈКОВАЦ: Бјелојевићи	Аранђеловдан
▪ Којићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека (Ками)	Аранђеловдан
▪ Митровићи	непознато	Аранђеловдан
▪ Палевићи	непознато	Аранђеловдан
▪ Гарчевићи	ПЛАВ: Машница, Мурино; БЕРАНЕ: Драгосава, Доња Ржаница, Горажде, Беране	Аранђеловдан, у Горажду су муслимани
▪ Лазаревићи
▪ ▪ Васиљевићи	АРАНЂЕЛОВАЦ: Орашац	Аранђеловдан
▪ ▪ Јокићи	АРАНЂЕЛОВАЦ: Орашац	Аранђеловдан
▪ ▪ Андрићи	АРАНЂЕЛОВАЦ: Орашац	Аранђеловдан
▪ ▪ Павловићи	АРАНЂЕЛОВАЦ: Орашац	Аранђеловдан
▪ ▪ Стојановићи	АРАНЂЕЛОВАЦ: Орашац	Аранђеловдан
▪ ▪ Секулићи	АРАНЂЕЛОВАЦ: Орашац	Аранђеловдан
▪ ▪ Василићи	АРАНЂЕЛОВАЦ: Орашац	Аранђеловдан
▪ Антићи
▪ ▪ Станићи	АРАНЂЕЛОВАЦ: Орашац	Аранђеловдан
▪ ▪ Матијашевићи	АРАНЂЕЛОВАЦ: Орашац	Аранђеловдан
▪ ▪ Савићи	АРАНЂЕЛОВАЦ: Орашац	Аранђеловдан
▪ Чаприћи	ИВАЊИЦА: Брусник (Чаприћи)	Александровдан
Ковачевићи
Кастратовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Грачаница, Андријевица (Пеовац), Присоја, Трешњево (Човеча Глава); БЕРАНЕ: Мезгаљи, Будимља, Доња Ржаница, Загорје, Доње Луге, Горажде, Беране; ПЕЋ: Гораждевац	Аранђеловдан, сем у Гораждевцу где славе Александровдан и Берана где су делом муслимани
▪ Војводићи- Лакићевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Коњухе	Аранђеловдан
▪ Мићовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Андријевица (Пеовац); КОЛАШИН: Баре Краљске	Аранђеловдан
▪ Аковићи	АНДРИЈЕВИЦА: Андријевица (Пеовац)	Аранђеловдан
Ђуровићи	БЕРАНЕ: Горажде	Аранђеловдан
Ђуришићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље; КОЛАШИН: Баре Краљске; БЕРАНЕ: Бабино, Тмушићи, Буче	Аранђеловдан
▪ Мартиновићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље; КОЛАШИН: Баре Краљске	Аранђеловдан
▪ ▪ Јојићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље; КОЛАШИН: Баре Краљске	Аранђеловдан
▪ Маријановићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље; КОЛАШИН: Баре Краљске	Аранђеловдан
▪ Станићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље; КОЛАШИН: Баре Краљске	Аранђеловдан
▪ Оташевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље; КОЛАШИН: Баре Краљске	Аранђеловдан
▪ Брадићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље; КОЛАШИН: Баре Краљске	Аранђеловдан
▪ Царевићи – Симовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље; КОЛАШИН: Баре Краљске	Аранђеловдан
▪ Плавшићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље; КОЛАШИН: Баре Краљске	Аранђеловдан
▪ Ружићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље; КОЛАШИН: Баре Краљске	Аранђеловдан
▪ Медоњићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље; КОЛАШИН: Баре Краљске; БЕРАНЕ: Тмушићи	Аранђеловдан
▪ Ђурковићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље; КОЛАШИН: Баре Краљске	Аранђеловдан
Обадовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи, Божићи; БЕРАНЕ: Маште	Аранђеловдан
▪ Савићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи, Божићи; ЧАЧАК; ТОПЛИЦА	Аранђеловдан
▪ Микетићи	АНДРИЈЕВИЦА: Андријевица (Пеовац); БЕРАНЕ: Беране	Аранђеловдан
▪ Јукићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи	Аранђеловдан
▪ Вуксановићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи	Аранђеловдан
▪ Зекићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи	Аранђеловдан
▪ Вучевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи, Божићи	Аранђеловдан
Катанићи	ГЊИЛАНЕ: Гњилане; ЛЕСКОВАЦ	Аранђеловдан
▪ Вулићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи, Божићи	Аранђеловдан
▪ ▪ Шаровићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи	Аранђеловдан
▪ ▪ Новичићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи	Аранђеловдан
▪ Алетићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље	Аранђеловдан
▪ Бацановићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи, Божићи	Аранђеловдан
Дедовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи, Божићи, Грачаница; БЕРАНЕ: Беране; ФОЧА: Бавчићи, Даничићи, Градац, Ђеђево, Зубовићи, Избишно, Јелеч, Миљевина, Патковина, Пољице, Радојевићи, Слатина, Сусјешно, Устиколина, Филиповићи, Штовић; ГОРАЖДЕ: Бачци, Дучићи, Гочела, Лалета, Присоје, Читлук, Чурови; ЧАЈНИЧЕ: Лађевци	Аранђеловдан, сем у Подрињу где су муслимани
Ђиновићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека; ТУТИН: Источни Мојстир; ЗУБИН ПОТОК: Угљаре; ИВАЊИЦА: Глеђица (Горња Глеђица)	Аранђеловдан, сем у Источном Мојстиру где славе Александровдан
Миловићи	АНДРИЈЕВИЦА: Обло Брдо (Чука), Андријевица (Пеовац), Краље; НОВИ ПАЗАР: Глушци	Аранђеловдан
Таићи	АНДРИЈЕВИЦА: Обло Брдо	Аранђеловдан
Ћеримани	ИВАЊИЦА: Медовине (Доњи Ћеримани, Горњи Ћеримани)	Томиндан
▪ Зекићи	СЈЕНИЦА: Сјеница	муслимани
НОВАКОВИЋИ
Миликићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека, Слацко; МОЈКОВАЦ: Бјелојевићи	Аранђеловдан
▪ Томовићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека, Слацко; КОЛАШИН: Матешево	Аранђеловдан
Радевићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека, Ступови (Птич); МОЈКОВАЦ: Бјелојевићи; ПЕЋ: Витомирица	Аранђеловдан
▪ Ђекићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека; АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи	Аранђеловдан
Мујовићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека	Аранђеловдан
Кићовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Слатина; БЕРАНЕ: Беране	Аранђеловдан
Лакушићи	ПОДГОРИЦА: Душке (Љеваја)	Аранђеловдан
Рачићи	АНДРИЈЕВИЦА: Слатина; КОЛАШИН: Врањештица; БЕРАНЕ: Долац; ТУТИН: Рибариће (Избег)	Аранђеловдан
▪ Јелићи	АНДРИЈЕВИЦА: Слатина	Аранђеловдан
▪ Вукићи	АНДРИЈЕВИЦА: Слатина	Аранђеловдан
Асановићи	АНДРИЈЕВИЦА: Андријевица	Аранђеловдан
Боричићи	ПОДГОРИЦА: Душке (Душке, Ножица); МОЈКОВАЦ: Бјелојевићи; ТОПЛИЦА	Аранђеловдан
Љубићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека, Душке	Аранђеловдан
▪ Николићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека	Аранђеловдан
▪ Мишовићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека	Аранђеловдан
▪ Јанковићи	КУРШУМЛИЈА: Добри До; ПОДУЈЕВО: Орлане, Туручица	Александровдан
Пантовићи	БЕРАНЕ: Горажде, Беране; ПЕЋ: Љевоша; ИВЊИЦА: Брусник, Дубрава (Јевац)	Аранђеловдан, сем код Ивањице где славе Стевањдан
Марковићи	БЕРАНЕ: Горажде	Аранђеловдан
Зековићи	ТОПЛИЦА	Аранђеловдан
Радуновићи-Лимањци	ПОДГОРИЦА: Опасаница; АНДРИЈЕВИЦА: Слатина, Ђулићи, Божићи; БЕРАНЕ: Будимља, Буче, Полица, Беране	Аранђеловдан
▪ Радоњићи	БЕРАНЕ: Долац	Аранђеловдан
▪ Малевићи	БЕРАНЕ: Будимља	Аранђеловдан
▪ Ивановићи	АНДРИЈЕВИЦА: Слатина	Аранђеловдан
Дујовићи	ПОДГОРИЦА: Ступови (Птич); БЕРАНЕ: Мезгаљи	Аранђеловдан
▪ Марнићи	ПОДГОРИЦА: Ступови (Птич)	Аранђеловдан
▪ Бошковић	ПОДГОРИЦА: Ступови (Птич)	Аранђеловдан
▪ Јовановић	ПОДГОРИЦА: Ступови (Птич)	Аранђеловдан
▪ Кадушићи	ПОДГОРИЦА: Ступови (Птич)	Аранђеловдан
Прелићи-Цанићи	БЕРАНЕ: Беране	Аранђеловдан
Драговићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи, Цецуни; БЕРАНЕ: Дапсићи, Беране; ИВАЊИЦА: Ивањица, Добри До, Драићи (Јасеновица)	Аранђеловдан, сем код Ивањице где славе Александровдан
Вушовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи	Аранђеловдан
Ћулафићи	АНДРИЈЕВИЦА: Горње Луге, Улотина	Аранђеловдан
Качамаковићи	ПЛАВ: Плав	муслимани
Мимовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Краље, Слатина	Аранђеловдан
Аџијићи
▪ Аџићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека, Слацко; КОЛАШИН: Матешево; АНДРИЈЕВИЦА: Горње Луге; МОЈКОВАЦ: Бјелојевићи	Аранђеловдан
Бабовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Коњухе, Ђулићи, Анџелати (Сутјеска); БЕРАНЕ: Будимља, Петњик, Доње Луге, Беране; ПРОКУПЉЕ: Широке Њиве; ТРСТЕНИК: Грабовац; ЧАЧАК: Трнава, Мршинци; ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ: Гојна Гора; ЛАЈКОВАЦ: Врачевић (Думаче); КОЦЕЉЕВА: Коцељева, Свилеува (Леска)	Аранђеловдан, сем у Грабовцу где славе Петковдан, Мршинцима где славе Александровдан, Гојној Гори, Врачевићу и Коцељеви где славе Никољдан
▪ Цветићи
▪ ▪ Радојевићи	ЗУБИН ПОТОК: Зупче	Аранђеловдан
▪ Нововићи	ИВАЊИЦА: Дајићи (Доњи Дајићи), Ивањица; НОВИ ПАЗАР: Себечево, Слатина	Александровдан
Оровићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека; БЕРАНЕ: Црни Врх	Аранђеловдан
Кочановићи	АНДРИЈЕВИЦА: Коњухе; ПЛАВ: Мурино	Аранђеловдан
Вујовићи	непознато	Аранђеловдан
Салевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Присоја (Салевићи); ИВАЊИЦА: Ивањица, Добри До (Врлетнице); КРАЉЕВО: Врдила, Јарчујак, Конарево, Мусина Река	Аранђеловдан, сем у Србији где славе Александровдан
▪ Бандовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Присоја (Салевићи)	Аранђеловдан
▪ Радојевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Присоја (Салевићи)	Аранђеловдан
▪ Радосављевићи	АНДРИЈЕВИЦА: Присоја (Салевићи)	Аранђеловдан
▪ Вукадиновићи	АНДРИЈЕВИЦА: Присоја (Салевићи)	Аранђеловдан
▪ Митровићи	АНДРИЈЕВИЦА: Присоја (Салевићи)	Аранђеловдан
▪ Ђековићи	АНДРИЈЕВИЦА: Присоја (Салевићи)	Аранђеловдан
▪ Матовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Слатина	Аранђеловдан
▪ Бутрићи	АНДРИЈЕВИЦА: Сјеножета	Аранђеловдан
▪ Саљевићи	исељени	муслимани
Зујовићи	БЕРАНЕ: Доња Ржаница, Беране; НОВИ ПАЗАР: Нови Пазар	муслимани
Мијатовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Присоја	Аранђеловдан
Томовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Сеоца	Аранђеловдан
МИЈОМАНОВИЋИ
Рабљени
▪ Делевићи	БЕРАНЕ: Буче, Горажде, Пешца; ТОПЛИЦА	Аранђеловдан
▪ ▪ Цемовићи	БЕРАНЕ: Буче, Лужац, Беране	Аранђеловдан
▪ Јоксимовићи	БЕРАНЕ: Буче, Пешца	Аранђеловдан
▪ Мићовићи	БЕРАНЕ: Буче, Лужац, Беране	Аранђеловдан
▪ Бојчићи / Бојичићи	БЕРАНЕ: Буче, Будимља	Аранђеловдан
▪ ▪ Вуксановићи	БЕРАНЕ: Буче	Аранђеловдан
▪ Малишићи	БЕРАНЕ: Долац, Пешца; ПЕЋ: Радавац	Аранђеловдан
▪ ▪ Недићи	БЕРАНЕ: Пешца	Аранђеловдан
▪ Ћеранићи	БЕРАНЕ: Виницка; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Затон, Брестовик, Дубово, Змијанац, Годуша, Бутуриће, Костеница	Аранђеловдан, сем у Бихору и Бистрици где су муслимани
▪ Марковићи	БЕРАНЕ: Пешца; НОВИ ПАЗАР: Пашино Гувно	Аранђеловдан
▪ Штипаљи	БЕРАНЕ: Маште	Аранђеловдан
▪ ▪ Вукадиновићи	БЕРАНЕ: Маште	Аранђеловдан
Зечевићи	ПОДГОРИЦА: Лијева Ријека, Веруша; БЕРАНЕ: Виницка, Пешца, Беране; НИКШИЋ: Југовићи; УЖИЦЕ: Гунцати, Брњица; ПЕЋ: Радавац	Аранђеловдан
Брајотићи
▪ Саичићи	БЕРАНЕ: Виницка, Беран Село, Беране	Аранђеловдан
▪ ▪ Мутапи	ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ: Рудник; ЧАЧАК: Прислоница; КОЦЕЉЕВА: Галовић; ЉУБОВИЈА: Горње Кошље	Аранђеловдан
▪ Масловарићи	АНДРИЈЕВИЦА: Анџелати (Сутјеска), Ђулићи, Божићи; БЕРАНЕ: Драгосава, Беране; ИВАЊИЦА: Драићи (Каралићи); НОВИ ПАЗАР: Тврдошево	Аранђеловдан, сем код Новог Пазара где славе Александровдан
▪ ▪ Дубаци	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи, Божићи; БЕРАНЕ: Долац, Црни Врх	Аранђеловдан
Вукићевићи	КОЛАШИН: Баре Краљске (Сунга); АНДРИЈЕВИЦА: Забрђе	Аранђеловдан
Губеринићи	ПОДГОРИЦА: Грби До; АНДРИЈЕВИЦА: Коњухе, Сеоца; БЕРАНЕ: Беране	Аранђеловдан
▪ Мишковићи	АНДРИЈЕВИЦА: Коњухе; БЕРАНЕ: Беране	Аранђеловдан
▪ Вуковићи	АНДРИЈЕВИЦА: Коњухе; БЕРАНЕ: Будимља	Аранђеловдан
▪ Ђерковићи	АНДРИЈЕВИЦА: Ђулићи	Аранђеловдан
▪ Туровићи	АНДРИЈЕВИЦА: Коњухе	Аранђеловдан
▪ Фатићи	АНДРИЈЕВИЦА: Коњухе, Цецуни, Ђулићи; ПЛАВ: Мурино, Скић	Аранђеловдан, сем у Скићу где су Муслимани
▪ Нововићи	АНДРИЈЕВИЦА: Цецуни; ИВАЊИЦА: Драићи (Каралићи)	Аранђеловдан
▪ Ђокићи	АНДРИЈЕВИЦА: Цецуни, Беране	Аранђеловдан
▪ Ђелеши	АНДРИЈЕВИЦА: Цецуни	Аранђеловдан
▪ Трубљани	БИЈЕЛО ПОЉЕ: Годуша; ТУТИН	муслимани
Јововићи	АНДРИЈЕВИЦА: Коњухе, Ђулићи	Аранђеловдан
▪ Савовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Коњухе	Аранђеловдан
Вучелићи	АНДРИЈЕВИЦА: Коњухе, Улотина; ЈАБЛАНИЦА	Аранђеловдан
Вујовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Коњухе	Аранђеловдан
Стијовићи	АНДРИЈЕВИЦА: Сеоца, Анџелати (Сутјеска); БЕРАНЕ: Маште; ЛУЧАНИ: Ртари; ИВАЊИЦА: Ивањица, Добри До; ДЕЧАНИ: Дечани	Аранђеловдан
▪ Томовићи	ЛУЧАНИ: Ртари	Аранђеловдан
▪ Арнаути	ЛУЧАНИ: Ртари	Аранђеловдан
Јочићи	АНДРИЈЕВИЦА: Трепча; КРУШЕВАЦ	Аранђеловдан
Ћорци	ПЛАВ: Машница; БЕРАНЕ: Дапсићи	Аранђеловдан
Шуњевићи	БЕРАНЕ: Дапсићи	Аранђеловдан
Бајићи	БЕРАНЕ: Маште	Аранђеловдан
Шарбајићи	БЕРАНЕ: Маште	Аранђеловдан
Крушчићи	ПОДГОРИЦА: Крушчићи, Опасаница; МОЈКОВАЦ: Бјелојевићи	Аранђеловдан
▪ Крушке	ЦЕТИЊЕ: Добрско Село	Аранђеловдан
Јованчевићи	БЕРАНЕ: Долац	Аранђеловдан
Бојићи	КОЛАШИН: Бојићи, Редице, Доње Липово, Плана, Требаљево; ЖАБЉАК: Градина; ИСТОК: Добруш; ПЕЋ: Витомирица; ЈАДАР: Бојићи	Аранђеловдан
▪ Луковићи	МЕДВЕЂА: Гајтан	Аранђеловдан
▪ Алексићи	СРБИЈА	Аранђеловдан
▪ Стојићевићи	СРБИЈА	Аранђеловдан
▪ Стојиљковићи	МЕДВЕЂА: Реткоцер	Аранђеловдан
▪ Живковићи	МЕДВЕЂА: Реткоцер	Аранђеловдан
Ђелошевићи	ИВАЊИЦА: Васиљевићи (Горњи Васиљевићи)	Александровдан
БРАТСТВА НЕУТВРЂЕНОГ БЛИЖЕГ ПОРЕКЛА
Машковићи	ПЛАВ: Машница	Аранђеловдан
Селмановићи	УЛЦИЊ: Зогање	муслимани
Селаковићи	НОВА ВАРОШ: Сеништа	Аранђеловдан
Алексићи	КНИЋ: Губеревац	Аранђеловдан
Благојевићи	КНИЋ: Кнић	Аранђеловдан
▪ Туцаковићи	КНИЋ: Кнић	Аранђеловдан
Жарковићи	КРАЉЕВО: Витановац	Аранђеловдан
Танасковићи	КРАЉЕВО: Витановац	Аранђеловдан
Милетићи	КРАЉЕВО: Витановац	Аранђеловдан
Жујовићи	СОПОТ: Неменикуће и околна села; ЛАЈКОВАЦ: Боговађа	Аранђеловдан
Васојевићи	КРАЉЕВО: Витановац	Аранђеловдан
Максимовићи	ВАЉЕВО: Жабари	Аранђеловдан
Ђенадићи	ЛАЈКОВАЦ: Ратковац	Аранђеловдан
Ратковићи	ЛАЈКОВАЦ: Ратковац	Аранђеловдан
Видаковићи	ЉИГ: Ржаница	Аранђеловдан
Николићи	ЛУЧАНИ: Лис	Аранђеловдан
▪ Кочовићи	ЛУЧАНИ: Лис	Аранђеловдан
▪ Вучићевићи	ЛУЧАНИ: Лис	Аранђеловдан
▪ Ранђићи	ЛУЧАНИ: Лис	Аранђеловдан
Нешовићи	ТУТИН: Суви До, Веље Поље; НОВИ ПАЗАР: Грачани	Александровдан
▪ Смаковићи
▪ ▪ Шмаковићи	СЈЕНИЦА: Суви До	муслимани
Вулетићи	НОВИ ПАЗАР: Војниће	Аранђеловдан
Петровићи	НОВИ ПАЗАР: Лукоцрево; РАШКА: Супње	Аранђеловдан
Нићифоровићи (прибраћени)	НОВИ ПАЗАР: Постење	Аранђеловдан
Ојићи
▪ Алексићи	НОВИ ПАЗАР: Жуњевиће	Александровдан
▪ Радојковићи	НОВИ ПАЗАР: Знуше	Александровдан
▪ Синадиновићи	НОВИ ПАЗАР: Рајетиће	Александровдан
Радовићи	НОВИ ПАЗАР: Бобивик	Аранђеловдан
Михаиловићи	НОВИ ПАЗАР: Себечево	Аранђеловдан
Мањовићи
▪ Манојловићи	НОВИ ПАЗАР: Бекова (Доња Бекова)	Аранђеловдан
Павловићи	НОВИ ПАЗАР: Вучиниће	Аранђеловдан
Бабићи	НОВИ ПАЗАР: Баре; ЛЕПОСАВИЋ: Гркаја	Александровдан
Јовановићи	ЗВЕЧАН: Извори	Александровдан
Недељковићи	ЗВЕЧАН: Жареви, Извори	Александровдан
Миленковићи	ЗВЕЧАН: Жареви	Александровдан
Симовићи	НОВИ ПАЗАР: Лопужње	Александровдан
Мартаћи	ЧАЧАК: Рајац; РАШКА: Гњилица (Кончулиће), Плавково	Васиљевдан
Маринковићи	РАШКА: Кућане, Супње	Аранђеловдан
Петровићи	НОВИ ПАЗАР: Избице (Пљевљани)	Васиљевдан
▪ Дражовићи	НОВИ ПАЗАР: Осоје (Педеље); РАШКА: Луково	Васиљевдан
Јањовићи	РАШКА: Орахово	Аранђеловдан
Нешовићи	РАШКА: Панојевиће	Аранђеловдан
Јовановићи	РАШКА: Придворица (Лакићевска Мала)	Аранђеловдан
▪ Радојичићи	РАШКА: Придворица (Шиљицка Мала)	Аранђеловдан
Краговићи	НОВИ ПАЗАР: Смилов Лаз; ЛЕПОСАВИЋ: Вуча	Аранђеловдан
Јовановићи	ЗВЕЧАН: Бресница	Аранђеловдан
Антонијевићи	ЗВЕЧАН: Јошевик	Александровдан
Јовановићи	ПРИШТИНА: Приштина	Аранђеловдан
Глигоријевићи	ИВАЊИЦА: Рашчићи	Аранђеловдан
Васојевићи	СЈЕНИЦА: Доње Лопиже	Александровдан
Вишњићи	ИВАЊИЦА: Коритник (Крајеви)	Александровдан
Николићи	ИВАЊИЦА: Драићи (Кулизино Село)	Александровдан
Јаћовићи	ИВАЊИЦА: Вионица (Јаћовићи)	Аранђеловдан
Вуковићи	ИВАЊИЦА: Ивањица, Добри До, Будожеља; ЧАЧАК: Мрчајевци	Александровдан
Петровићи	ИВАЊИЦА: Добри До, Дајићи (Кулизино Село); КРАЉЕВО: Врх; НОВИ ПАЗАР: Кошково	Александровдан
Шубашићи	ИВАЊИЦА: Медовине (Саковићи)	Александровдан
Мартиновићи	ИВАЊИЦА: Васиљевићи (Горњи Васиљевићи)	Александровдан
Мураковци	БИЈЕЛО ПОЉЕ: Бијело Поље; АРАНЂЕЛОВАЦ: Врбица	Аранђеловдан
▪ Вукашиновићи	ПАНЧЕВО: Долови	Аранђеловдан
Божићи	ВИНКОВЦИ	Аранђеловдан
Грујовићи	ЧАЧАК: Лозница	Аранђеловдан
Перуничићи	ИВАЊИЦА: Дајићи (Горњи Дајићи)	Никољдан
Милићевићи	ИВАЊИЦА: Дајићи (Доњи Дајићи), Ивањица	Никољдан
Јаковљевићи	ИВАЊИЦА: Дајићи (Горњи Дајићи)	Никољдан
Напомене: У табели су подвучена презимена, места порекла и крсне славе тестираних припадника рода. Братства чија презимена нису подвучена још увек нису тестирана. За некадашња братства која су се разгранала или променила назив нису наведена места становања и крсна слава. Места становања су наведена у формату “ОПШТИНА: Насеље (Заселак)”

За поједина братства се испоставило да припадају генетичком роду Васојевића, иако немају предање о томе. Поред таквих тестираних братстава, у следећој табели су приказана и братства која су им сродна према предањима.

Братство	Насеља	Слава
ТОМИЋИ
Томићи	КОЛАШИН: Старче	Петровдан
▪ Ђедовићи	КОЛАШИН: Пожња	Петровдан
▪ Стијеповићи	ШАВНИК: Комарница; ЖАБЉАК: Пашина Вода (Јаворје), Мотички Гај	Петровдан
▪ ▪ Ћировићи	ШАВНИК: Тушина, Баре (Сировац)	Петровдан
▪ Сошићи	БИЈЕЛО ПОЉЕ: Ракита	Петровдан
▪ Рмандићи	БИЈЕЛО ПОЉЕ: Затон, Граб, Равна Ријека (Крушево)	Петровдан
▪ Трипковићи	ПРИЈЕПОЉЕ: Милошев До	Петровдан
▪ ▪ Стојадиновићи	ПРИЈЕПОЉЕ: Виницка, Миљевићи (Житин), Чадиње, Ковачевац (Велика Жупа)	Петровдан
▪ ▪ ▪ Марићи	ПРИЈЕПОЉЕ: Виницка, Прањци (Старо)	Петровдан
▪ ▪ ▪ Вуковићи	ПРИЈЕПОЉЕ: Виницка	Петровдан
▪ Пјевићи	УЖИЦЕ: Биоска	Петровдан
▪ Бранчићи	СУБОТИЦА: Суботица (Александрово)	Петровдан
▪ Ђукићи	СТАРА ПАЗОВА: Голубинци	Петровдан
▪ Комљеновићи	ГЛИНА: Велики Градац	Петровдан
▪ Анђелићи	СТАНАРИ: Церовица	Часне Вериге апостола Петра
▪ Антићи	ШАМАЦ: Брвник	Часне Вериге апостола Петра
▪ Видовићи	МРКОЊИЋ ГРАД: Тријебово	Часне Вериге апостола Петра
▪ Влаисављевићи	КОРЕНИЦА: Михаљевац (Брезовац), Крбавица; ЗРЕЊАНИН: Зрењанин	Часне Вериге апостола Петра
▪ Гаројевићи	ИМОТСКИ: Црногорци	Часне Вериге апостола Петра
▪ Дедићи	ДРНИШ: Дрниш, Миочић	Часне Вериге апостола Петра
▪ Ђукарићи	ТЕСЛИЋ: Горњи Очауш	Часне Вериге апостола Петра
▪ Ђурђевићи	БАЊА ЛУКА: Стричићи	Часне Вериге апостола Петра
▪ Јелићи	ДРНИШ: Биочић, Тепљух; КНИН: Книн, Стрмица; ШИБЕНИК: Коњеврате; БИСКУПИЈА: Уздоље	Часне Вериге апостола Петра
▪ Литричин	КИКИНДА: Башаид	Часне Вериге апостола Петра
▪ Ловрићи	ДВОР: Двор	Часне Вериге апостола Петра
▪ Манојловићи	ДРНИШ: Кањане; БИСКУПИЈА: Марковац, Орлић; ПРОМИНА: Развође	Часне Вериге апостола Петра
▪ Марковићи	ИЛИЈАШ: Доња Мисоча	Часне Вериге апостола Петра
▪ Милићи	МРКОЊИЋ ГРАД: Тријебово	Часне Вериге апостола Петра
▪ Новаковићи	МРКОЊИЋ ГРАД: Брдо (Новаковићи)	Часне Вериге апостола Петра
▪ Нонковићи	БЕНКОВАЦ: Смилчић	Часне Вериге апостола Петра
▪ Павловићи	КОТОР ВАРОШ: Ћорковићи	Часне Вериге апостола Петра
▪ Радеке	БЕНКОВАЦ: Бенковачко Село, Доње Биљане, Доњи Карин; ЗАДАР: Задар	Часне Вериге апостола Петра
▪ Радовановићи	ПОЖЕГА: Засеље	Часне Вериге апостола Петра
▪ Трифуновићи	БИСКУПИЈА: Риђане	Часне Вериге апостола Петра
▪ Швраке	ПРИЈЕДОР: Јелићка, Чиркин Поље, Омарска, Доња Равска, Криваја, Гомјеница, Ракелићи; НОВИ ГРАД: Соколиште; СРБАЦ: Разбој Љевчански, Гламочани	Часне Вериге апостола Петра
▪ Шкрбићи	КНИН: Цивљане (Цетина); ВРЛИКА: Кољане, Подосоје	Часне Вериге апостола Петра
РОЋЕНИ
Роћени	ЖАБЉАК: Расова, Врела (Орашје); НИКШИЋ: Бршно; ШАВНИК: Горња Бијела; ПЉЕВЉА: Глибаћи, Пљевља	Аранђеловдан
▪ Роћеновићи	НИКШИЋ: Бршно	Аранђеловдан
ЕРЕ према предању пореклом из Моравичког Старог Влаха
Јовановићи	РАШКА: Раковац; КРУШЕВАЦ: Крушевац	Марковдан, Лучиндан и Савиндан
Томићи	РАШКА: Раковац	Марковдан, Лучиндан и Савиндан
Јанковићи	РАШКА: Раковац	Марковдан, Лучиндан и Савиндан
Димитријевићи	РАШКА: Раковац	Марковдан, Лучиндан и Савиндан
Ристовићи	РАШКА: Раковац	Марковдан, Лучиндан и Савиндан
Андрејићи	РАШКА: Раковац	Марковдан, Лучиндан и Савиндан
Глишовићи	РАШКА: Раковац	Марковдан, Лучиндан и Савиндан
ОСТАЛА БРАТСТВА
Ступари	БОСАНСКА КРАЈИНА	Аранђеловдан
Врцељи	ПЛАНДИШТЕ: Милетићево	Ђурђевдан
Маслаци	СЈЕНИЦА: Црвско; БИЈЕЛО ПОЉЕ: Пријелози	Ђурђевдан
▪ Маслаковићи	ПРОКУПЉЕ: Крушевица	Ђурђевдан
Мрдаљи	ЕРВЕНИК: Ервеник; БЕНКОВАЦ: Смилчић; ГРАЧАЦ: Ком, Паланка, Томингај	Ђурђевдан
Радуловићи	КНИН: Полача	Митровдан
Пантелићи	ЛОЗНИЦА: Доња Сипуља	Митровдан
Букумири (прибраћени)	БЕРАНЕ: Беране	Никољдан
Гуњаци	ИСТОЧНИ СТАРИ ГРАД: Довлићи; ИСТОЧНО НОВО САРАЈЕВО: Топлик; ПАЛЕ: Удеж, Пале	Никољдан
Игњатовићи	ПАНЧЕВО: Банатски Брестовац	Никољдан
Мештеровићи	ВИСОКО: Високо	Никољдан
Митковићи	КОСОВСКА КАМЕНИЦА: Босце	Никољдан
Накићи	БУЈАНОВАЦ: Бујановац	Никољдан
Гргићи	ГРАДИШКА: Вилуси; БАЊА ЛУКА: Бања Лука	Стевањдан
Радоје	ГЛАМОЧ: Подкрај	Стевањдан
Дамјановићи	ПЕЋИНЦИ: Доњи Товарник	Врачевдан
Здјелари	КРАЛОВАЦ: Карловац	непознато
Пртљаге	ВРЛИКА: Отишић	Јовањдан
Кавази	БОСАНСКИ ПЕТРОВАЦ: Босански Петровац	муслимани
Канлићи	НОВО ГОРАЖДЕ: Канлићи, Зидине, Копачи, Костеник, Машићи, Неворићи, Слатина; ГОРАЖДЕ: Дучићи, Казагићи, Лукарице, Човчићи	муслимани
Муратовићи	ЧЕЛИЋ: Хумци	муслимани
Напомене: У табели су подвучена презимена, места порекла и крсне славе тестираних припадника рода. Братства чија презимена нису подвучена још увек нису тестирана. Места становања су наведена у формату “ОПШТИНА: Насеље (Заселак)”

За братства која славе Часне Вериге апостола Петра, иначе врло ретку славу, сматра се да су раније славила Петровдан. С обзиром да међу породицама које славе Часне Вериге апостола Петра до сада нема тестираних који не припадају роду Васојевића, основано се може претпоставити да и остале породице, или барем огромна већина, такође припадају роду Васојевића.

Међу братствима која су по хаплотипу блиска Васојевићима се издвајају Бобанци на подручју Бобана између Требиња и Попова који славе Ђурђевдан:

Братство	Насеља	Слава
БОБАНЦИ – ЂУРЂЕВШТАЦИ
Анђушићи	РАВНО: Шћеница Бобани (Пожарно); ТРЕБИЊЕ: Драчево, Седлари	Ђурђевдан у Шћеници и Драчеву, Стевањдан у Седларима
Косовићи	РАВНО: Шћеница Бобани (Пожарно); ТРЕБИЊЕ: Драчево, Седлари	Ђурђевдан
Радуловићи	РАВНО: Шћеница Бобани; ТРЕБИЊЕ: Туље; МОСТАР: Мостар	Ђурђевдан у Шћеници, Јовањдан у Туљима и Мостару
▪ Пешке	ТРЕБИЊЕ: Корлати; МОСТАР: Мостар	Никољдан, Аранђеловдан
Чичковићи	РАВНО: Шћеница Бобани	Ђурђевдан
Напомене: У табели су подвучена презимена, места порекла и крсне славе тестираних припадника рода. Братства чија презимена нису подвучена још увек нису тестирана. Места становања су наведена у формату “ОПШТИНА: Насеље (Заселак)”

Као што је већ речено, није утврђено да ли Васојевићи и Бобанци – ђурђевштаци припадају истом генетичком роду или су само блиски по хаплотиповима.

Породице које се везују за Васојевиће

За поједина братства се насупрот предањима испоставило да генетички не потичу од Васојевића по мушкој линији.

Бабовићи из Луштице према предању потичу од Бабобића из Коњуха, међутим испоставило се да припадају грани I2-PH908 на основу чега се може закључити да је предање настало због истог презимена. Славе Мали Никољдан.

Бакићи из Забрђа су према предању грана Новаковића, међутим за њихове исељенике у Добром Долу у Куршумлији се испоставило да припадају роду Куча и грани E-BY165837. Тек остаје да се утврди да су сви Бакићи прибраћени Васојевићима, или само нека грана овог братства. Славе Аранђеловдан.

Витковићи и Потолићи из Пјешиваца према устаљеном предању потичу од Стевана Васојевића, који је према родослову Васојевића син Васојев. Међутим, испоставило се да то предање није тачно јер припадају роду Пјешиваца и Цуца и грани J2a-FT384930. Витковића и Потолића у Старој Херцеговини има у Никшићкој области. Славе Јесењи Јовањдан.

Глуходољани и Дупиљани су две сродне групе братстава са матицом у Дупилу одакле су се раширили и на Глухи До. Према сопственом предању, као и према предању Васојевића, потичу из тог племена. Станимировићи из Дупила сматрају да су пореклом из Лопата које су матица Васојевића-Лопаћана, док Глуходољани сматрају да су грана Васојевића-Мијомановића, међутим како припадају грани R1a-YP417, споменута предања се могу одбацити. Славе Аранђеловдан.

Зечевићи из засеока Дрпе у Кленку у Бањанима према устаљеном предању потичу од Зечевића из Никшићке Жупе који потичу од истоименог братства из Лијеве Ријеке, док према другом предању потичу од Бановића, исто као Мулине из Кленка. С обзиром да је утврђено да припадају роду Бањана и грани N2-FGC28435, може се закључити да је друго предање тачније. Зечевићи из Кленка славе Јовањадан, за разлику од Зечевића из Васојевића и Никшићке Жупе који славе Аранђеловдан.

Караџићи из Лопата према устаљеном предању грана Лопаћана, међутим за њихове знатно бројније исељенике из Дробњака је установљено да припадају грани I2-Z17855. Због тога се као тачније може узети мање прихваћено предање о пореклу Караџића из Македоније где су живели испод планине Караџице. Славе Аранђеловдан. Од Караџића према предању потичу Петијевићи из истоименог села у Крушевицама, међутим за њих се испоставило да припадају грани E-Z16988. Петијевићи славе Јесењи Јовањдан.

Лепосавићи из Коњуха код Андријевице су према предању огранак Губеринића из истог места, који су грана Мијомановића. Како је за Лепосавиће утврђено да припадају грани роду Богићеваца из Доње Мораче и грани R1b-Z37, поменуто предање се може одбацити као нетачно. Славе Аранђеловдан.

Мораковци (Маројевићи, Драгнићи и Ћоровићи) из Моракова у Никшићкој Жупи према предању потичу од Дабетића из Лопата у Васојевићима (села у коме иначе нема Дабетића), међутим ипоставило се да припадају роду Мрка из Пипера и грани R1a-Y2902 чему у прилог иду заједничка слава и преслава које деле са Мркама (Аранђеловдан и Спасовдан).

Радевићи из Мезгаља у Шекулару према предању потичу од Радевића из Лијеве Ријеке. Како је за Радевиће из Лијеве Ријеке потврђено да припадају роду Васојевића, а за Радевиће из Мезгаља да припадају роду Куча и грани E-BY165837, може се закључити да су ови други прибраћени. Славе Аранђеловдан.

Рахићи из Тријебина код Сјенице према предању потичу од исламизираних Ђукића из Горажда у Полици, али се испоставило да припадају роду Куча и грани  E-BY165837.

Генетички профил рода

Васојевићи припадају грани чији је генетички низ E1b-V13>Z1057>Y30977>Y37092>Y126722>Y176894. Грана Y176894 је формирана на основу резултата whole genome sequencing (WGS) тестова лабораторије DanteLabs, које су урадили Вукићевић из Трешњева и Гуњак из Довлића. Вукићевићи припадају грани Лопаћана, док Гуњаци немају предање о пореклу од Васојевића. Процена је да је заједнички предак двојице тестираних живео пре 700 година. Најближи генетички сродник Васојевићима је један тестирани са подручја дистрикта Брчко, о чијем пореклу ништа није познато. Он припада грани Y126722, али не и млађој грани Y176894 која одређује род Васојевића.  До сада је утврђено да грани Y37092 међу Србима поред рода Васојевића припада једино род Рајовића из околине Новог Пазара који према предању потиче из Куча. Рајовићи припадају млађој грани Y37092>BY14160>Y167794. Поред братстава која су по хаплотипу блиска Васојевићима, може се претпоставити да истој грани припадају и Шаранци из истоименог племена.

Када су у питању резултати ван српског етничког простора, Васојевићи немају ближих сродника ни међу до сада тестираним појединцима у свету. Због тога су Васојевићи донекле специфични јер су им по мушкој линији међу до сада тестиранима најближи родови са којима имају заједничког претка који је живео током каменог доба на прелазу између мезолита и неолита што оставља доста простора за прецизније утврђивање тачне подгране која дефинише род Васојевића. Тестирани ван простора бивше Југославије за које је потврђено да припадају грани Y37092 потичу из Велике Британије, Грчке, Ирске, Италије, Мађарске, Украјине, Швајцарске и Шведске, док је један припадник ове гране из Саудијске Арабије. Сматра се да је матица ове гране највероватније у Грчкој.

Хаплотип Васојевића на 111 маркера по FTDNA редоследу је приказан у следећој табели.

DYS393	DYS390	DYS19	DYS391	DYS385	DYS426	DYS388	DYS439
13	24	13	10	16-18	11	12	11

 

DYS389i	DYS392	DYS389ii	DYS458	DYS459	DYS455	DYS454	DYS447
14	11	31	15	9-9	11	11	26

 

DYS437	DYS448	DYS449	DYS464	DYS460	YGATAH4	YCAII	DYS456
14	20	32	14-16-17-17	9	11	19-21	16

 

DYS607	DYS576	DYS570	CDY	DYS442	DYS438	DYS531	DYS578
12	18	19	30-33	11	10	10	8

 

DYF395S1	DYS590	DYS537	DYS641	DYS472	DYF406S1	DYS511	DYS425
15-15	8	11	9	8	11	10	?

 

DYS413	DYS557	DYS594	DYS436	DYS490	DYS534	DYS450	DYS444
23-24	18	11	12	12	16	7	12

 

DYS481	DYS520	DYS446	DYS617	DYS568	DYS487	DYS572	DYS640
22	18	12	13	12	15	11	11

 

DYS492	DYS565	DYS710	DYS485	DYS632	DYS495	DYS540	DYS714
11	11	33	16	8	15	11	23

 

DYS716	DYS717	DYS505	DYS556	DYS549	DYS589	DYS522	DYS494
27	19	12	12	12	11	12	10

 

DYS533	DYS636	DYS575	DYS638	DYS462	DYS452	DYS445	YGATAA10
12	11	10	11	12	31	10	10

 

DYS463	DYS441	YGGAAT1B07	DYS525	DYS712	DYS593	DYS650	DYS532
18	14	9	10	19	16	21	13

 

DYS715	DYS504	DYS513	DYS561	DYS552	DYS726	DYS635
23	13	13	15	23	14	23

 

DYS587	DYS643	DYS497	DYS510	DYS434	DYS461	DYS435
18	12	14	17	9	12	11

Сви до сада тестирани Мијомановићи имају вредност 22 на DYS635, док Рајевићи и Новаковићи, као и сви други припадници овог рода, имају вредност 23. Друга мутација која се примећује је на маркеру YGATAH4 и догодила се код Рајевића који имају вредност 11, док сви остали до сада тестирани припадници овог рода имају вредност 10. Од модалног хаплотипа рода Бобанаца – ђурђевштака разликује се само на маркеру DYS635, на коме већина Васојевића има вредност 23, док Бобанци – ђурђевштаци имају вредност 22. Тестирани Томић из Старча и Роћен из Бршна поседују за овај род карактеристичне вредности маркера DYS389-I=13 и DYS389-II=30. Како двојица тестираних имају потпуно поклапање на 23 маркера, постоји могућност да Томићи и Роћени потичу од исте гране овог генетичког рода, иако славе различите славе.

Географска присутност рода

Род Васојевића је превасходно груписани на племенској територији Васојевића у Брдима где чине апсолутну већину становништва. То је простор који обухвата целокупну општину Андријевица, највећи део општине Беране, као и делове општина Колашин, Плав и Подгорица. Васојевићи су једини род у Црној Гори који чини апсолутну већину у некој општини, а то је Андријевица. Генетички род Васојевића чини апсолутну већину и у појединим насељима изван племенске територије Васојевића, као што су Бјелојевићи у Колашинским Пољима и Бојићи у Горњој Морачи. Појединачно гледано по насељима, највише Васојевића је у Беранама, док је Андријевица највеће место у коме су Васојевићи апсолутна већина становништва. Исељених Васојевића има широм Србије, а највише на Пештеру који је био успутна станица за исељавање у даље крајеве. У већем броју Васојевића има у Гружи, Колубари и Моравици.

Братства која припадају роду Васојевића, а немају предање о заједичком пореклу, превасходно су насељена у Горњој Морачи, Дробњаку, Босанској Крајини, Северној Далмацији и Банији.

Фотографије подручја матичног предела рода

Истакнути припадници рода

Мојсије Зечевић (1780-1850) – игуман манастира Ђурђеви Ступови код Берана и главар Васојевића у првој половини 19. века. Рођен је у Виницкој где су се Зечевићи (грана Мијомановића) доселили са Лијеве Ријеке. Због својих блиских веза са династијом Петровић-Његош и ослањања на Црну Гору често је долазио у сукоб са турским властима те је у више наврата морао и да се склања у Црну Гору. Са  владикама Петром I и Петром II је заједнички радио на уједињењу Васојевића са Црном Гором што је и остварено осам година након смрти игумана Мојсија. Упорно је радио на враћању исламизираних Васојевића на православље у чему је у највећој мери и успео. Његовом заслугом је на Свеопштој народној скупштини Васојевића из 1829. или 1830. године усвојен Васојевићки закон у 12 точака по коме су Васојевићи познати као једино српско племе које је имало свој сопствени закон. Умро је у манастиру Ђурђеви Ступови у коме је столовао, а тамо је и сахрањен.

Никола „Консула“ Васојевић (1797-1844) – каријерни војник и дипломата у служби више европских земаља и титуларни кнез Васојевића. Рођен је у Лопатама и потиче од братства Пејовић (грана Лопаћана) које се временом иселило из племена, а најближи сродници су им Милошевићи због чега се у литератури може наићи на погрешан податак да је Никола од Милошевића. Након смрти оца Станише са мајком Јованом прелази у Горњу Морачу, њен родни крај, где се преудала за Глигора Радоњића. У Русију се сели са Требјешанима 1804. године када је пописан као Николај Глигоров Радоњић. Након завршетка школовања у војсци је дуже од деценије радио као инжењер. Око 1830. је пребегао у Турску где се бавио истим послом. Након тога је пројектовао српска утврђења за кнеза Милоша, да би једно време био и енглески конзул у Цариграду. По доласку у Црну Гору у почетку је био у добрим односима са црногорским владиком Петром II Петровићем Његошем од кога је и добио титулу кнеза Васојевића иако у самом племену није имао готово никакву власт. Познат је превасходно по свом неуспешном пројекту Кнежевине Холмије која би обухватала брдска и малесорска племена са седиштем у Васојевићима. Користећи бројне контакте у Европи које је стекао нудио је многим земљама савезништво своје будуће државе у замену за подршку, а римском папи и прелазак становништва будуће државе на католичанство. Због своје превртљивости и честих заокрета никада није наишао на озбиљнију подршку, како међу европским владарима, тако ни међу Васојевићима који су тежили уједињењу српског народа услед чега је дошао у сукоб са Мојсијем Зечевићем, али и Петром II Петровићем Његошем по чијем наређењу је и убијен у Доњем Загарачу где је и сахрањен.

Миљан Вуков Вешовић (1820-1886) – Васојевићки војвода и капетан и сенатор Црне Горе. Рођен је у Лијевој Ријеци, матици Вешовића који су огранак Лопаћана. Након смрти свог стрица барјактара Милоша Спахова Вешовића, а затим и његовог сина Века, постаје Љеворечки барјактар уз одобрење турског паше у Скадру. Убрзо одлази на Цетиње где су му владика Петар II Петровић-Његош потврђује барјактарство и упознаје са својим наследником, будућим књазом Данилом, са којим се том приликом побратимио. Као главар Васојевића наследио је Мојсија Зечевића и наставио рад на уједињењу са Црном Гором, а за Васојевићког војводу и капетана, као и сенатора, постављен је 1853. када почињу борбе са Турцима. У рату из 1858. и 1859. године Васојевићи су у целости ослобођени од турске власти, међутим по споразуму са Турском једино су Горњи Васојевићи, и то не у целости, ушли у састав Црне Горе. Познат је и по томе што су под његовом и командом Новице Церовића Васојевићи и Дробњаци 1858. године освојили и похарали тада турски Колашин. Средином 1875. године под вођством војводе Миљана почиње устанак у Доњим Васојевићима који ће са краћим прекидима трајати све до 1878. године када су исцртане нове границе на Берлинском конгресу. Упркос војним успесима и проширењем Црне Горе у Полимљу, Доњи Васојевићи су остали у турским границама. Војвода Миљан је уживао огроман углед у читавој Црној, а захваљујући томе успео је и да унапреди племенске односе Васојевића са суседним Братоножићима и Кучима. Упамћено је да је увек био јако озбиљан, како у јавности, тако и у породици. Умро је непосредно након изненадне смрти сина бригадира Тодора Вешовића.

Петар Бојовић (1858-1945) – војвода српске краљевске војске. Рођен је у Мишевићима код Нове Вароши, а пореклом је из Бојовића код Андријевице од истоименог братства које је грана Лопаћана. У војсци је постепено напредовао, а за заслуге у Кумановској бици и Битољској бици током Првог балканског рата добио је чин генерала. У Другом балканском рату је био начелник Штаба Прве армије која је однела победу у Брегалничкој бици. За заслуге у Првом светском рату добио звање војводе 1918. године чиме је постао четврти, а уједно и последњи генерал који је понео то највише војно звање у Краљевини Србији и Краљевини СХС које је било у рангу фелдмаршала. Због неслагања са кадровском политиком у војсци  пензионисао се 1921. године. У Београду је живео повучено све до војног пуча од 27. марта 1941. године када је недељу дана касније постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. У Априлском рату је одбио да напусти земљу, тако да је заробљен од стране Немаца. У писму из 1942. године упућеном Дражи Михаиловићу подржао је четнички покрет на чијем је челу био (Југословенска војска у отаџбини). По завршетку рата крајем 1944. године претучен је од стране припадника ОЗНА-е услед чега је недуго затим и преминуо у јануару 1945. године. Комунистичке власти су грађанима преко радија под претњом кривичног гоњења забраниле да присуствују Бојовићевој сахрани на Новом гробљу у Београду.

Слободан Милошевић (1941-2006) – председник Србије (1989-1997) и СР Југославије (1997-2000). Рођен је у Пожаревцу, а потиче из села Тузи код Лијеве Ријеке где живе Милошевићи који су грана Лопаћана. Као гимназијалац је 1959. године примљен у Савез комуниста Југославије у коме је постепено напредовао. На Осмој седници ЦКСКС 1987. године преузима власт у партији и од тада па све до 2000. године имаће апсолутну власт у Србији. 1990. године донет је нови устав Републике Србије којим су знатно смањене надлежности аутономних покрајина. Почетком сукоба у бившој СФРЈ најпре је покушао да спречи распад земље, да би 1991. у фингираном рату допустио одцепљење Словеније, а затим и Хрватске, односно њеног највећег дела. Под притиском западних земаља у потпуности одустаје од очувања СФРЈ те је 1992. године проглашена СР Југославија коју су чиниле Србија и Црна Гора. Са циљем укидања санкција СРЈ од стране САД и њених савезника 1995. године допушта хрватску окупацију Републике Српске Крајине којој, као ни руководство Републике Српске, није пружио било какву помоћ током акција Бљесак и Олуја. Исте године у име Републике Српске потписује Дејтонски споразум којим је Република Српска међународно призната као ентитет у оквиру Босне и Херцеговине. Након оружане побуне косовских Албанаца 1999. године одбија споразум у Рамбујеу којим би Србија пристала на референдум о независности Косова и Метохије услед чега долази до НАТО агресије на СРЈ која је завршена повлачењем војске и администрације СРЈ са АП Косово и Метохија, али и усвајањем Резолуције Савета безбедности ОУН 1244 којом је формално потврђен суверенитет СРЈ над покрајином. Власт губи на изборима за председника СРЈ 2000. године, а 2001. године је ухапшен, а убрзо и испоручен на Видовдан у Хашки трибунал где му је суђено по оптужници за ратне злочине у Босни и Херцеговини и Хрватској. На суђењу се успешно сам бранио против оптужнице која је у највећем делу била монтирана, чиме је у српском јавном мњењу знатно поправио нарушену слику о себи. Услед недостатка адекватне здравствене неге умро је у притвору 2006. године не дочекавши изрицање пресуде.

Особине рода

Васојевићи су првих пар векова по доласку у Лијеву Ријеку у великој мери живели изоловано и без већих утицаја са стране. Захваљујући томе што је њихова племенска област била забачена нису били честа мета турских напада, а услед тога што нису били измешани са братствима другог порекла могли су несметано да развију сопствени племенски идентитет. Као и код суседних брђанских племена, патријархалност, горштачки менталитет и чврста морална начела су кључне одлике Васојевића. Ширењем на област Полимља, Васојевићи после дужег времена почињу да живе заједно са братствима другачијег порекла (које су Васојевићи називали Србљацима) што је довело до обостраних утицаја. Тако су рецимо Васојевићи у Полимљу знатно блаже нарави од сродника у Лијевој Ријеци, те подела на „Љеворечане“ и „Нахијаше“ није само географска, већ у великој мери и социолошка. Тако су Љеворечани импулсивнији, гласнији и одлучнији, а Нахијаши сталоженији, тиши и промишљенији. Поједине особине су карактеристичне за све Васојевиће и по њима се издвајају у окружењу, а сналажљивост је свакако најизраженија. У Црној Гори је позната изрека „Умије ка’ Васојевић“, a вероватно најбољи опис Васојевића дао је писац Григорије Божовић: „Нико се из нас не пробија кроз свет као Васојевићи и нико међу Динарцима не може бити довитљив и лукав кад је потребно као Васојевићи. Једини су Васојевићи који су под Турцима од Турака земљу освајали и дошли до више Пећи, до Бихора и Пештера. Без прекида. Нико својој мети упорније не хода од Васојевића.“. И заиста, ниједно друго племе није успело да се прошири у толикој мери да не само што је територијално и бројчано постало најбројније, већ и далеко најутицајније у читавој Црној Гори након Његуша из којих потиче династија Петровић-Његош. Тако су Васојевићи једино племе по коме је у 19. веку назив носила нека од нахија у Црној Гори, а у 20. веку и област. Услед тога Васојевићи више него и једно друго племе са поносом истичу своју племенску припадност, а ретко пропуштају прилику да истакну како су највеће српско племе. Битно је нагласити да Васојевићи нису истовремено и најбројнији род у Црној Гори јер су поједини родови, иако малобројнији у својим племенима, укупно бројнији услед насељавања области ван граница њихових племена.

Када су у питању предања, Васојевићи се у одређеној мери издвајају у односу на суседне веће родове. Док су се код других Брђана усталила предања о пореклу од Мрњавчевића, Дрекаловића, Бранковића и друге средњовековне властеле, код Васојевића се усталило предање о пореклу од, ни мање ни више, него од Немањића. Такође, док су за време ослобађања Србије друга племена својатала бројне војводе, Васојевићи су својатали никог другог до Карађорђа. Теорију о пореклу од Васојевића су заступали и поједини Карађорђевићи. Хаплогрупа Немањића још увек није утврђена, тако да ни предање Васојевића о пореклу од њихове лозе није оборено. Међутим, на основу ДНК резултата Кузмића из Мраморца код Смедеревске Паланке, који су блиски рођаци Карађорђевића и за које је утврђено да припадају грани I2-Y3120, основано се може претпоставити да Карађорђевићи ипак не припадају роду Васојевића.

Укорењеност Косовског култа и споменута предања о сродству са наистакнутијим српским владарским династијама сигурно су допринели чињеници да је српски национални идентитет код Васојевића увек био изнад регионалног црногорског идентитета и припадност црногорској држави. То је посебно дошло до изражаја током 1918. године када су Васојевићи подржали Подгоричку скупштину на којој је проглашено уједињење Црне Горе са Србијом, а недуго потом и учествовали у гушењу Божићног устанка. Исто тако, током Другог светског рата Васојевићи су масовно учествовали у четничком покрету као противтежи партизанском покрету иза кога је стајала Комунистичка партија са својим програмом стварања засебне црногорске нације и републике. И у данашње време када се Црна Гора у великој мери одрекла свог српског идентитета, Васојевићи су наистакнутији род у Црној Гори чији се припадници већински изјашњавају као Срби и залажу за јединствену државу српског народа.

Извори података

ДНК резултати:

• Српски ДНК пројекат
• FTDNA – Serbian DNA Project
• Bošnjački DNK projekat
• 23andMe – резултате прикупио Небојша Новаковић (Српски ДНК пројекат)
• YFull (E-Y126722)
• Анонимно тестирање 404 појединца из Црне Горе из студије Human Y-Chromosome Short Tandem Repeats: A Tale of Acculturation and Migrations as Mechanisms for the Diffusion of Agriculture in the Balkan Peninsula, 2010. – статистичка обрада Синиша Јерковић (Српски ДНК пројекат)

Литература:

• Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Насеља и порекло становништва (књига 10), Српски етнографски зборник (књига 21), Српска Краљевска Академија, Београд, 1921.
• Андрија Лубурић, Дробњаци – племе у Херцеговини, Београд, 1930.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Насеља српских земаља (књига 3), Српски етнографски зборник (књига 6), Српска Краљевска Академија, Београд, 1905.
• Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у црногорској граници, Насеља српских земаља (књига 2), Српски етнографски зборник (књига 5), Српска Краљевска Академија, Београд, 1903.
• Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Посебни радови (књига 4), Црногорска академија наука и умјетности, Титоград, 1984.
• Вукота Миљанић, Аким Миљанић, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007.
• Давид Лалић, Војвода Миљан Вуков Вешовић, Глас Холмије
• Ејуп Мушовић, Становништво Сјеничког и Тутинског краја, Одељење за енологију Филозофског факултета у Београду, Београд,
• Јован Вукмановић, Црмница – антропогеографска и етнолошка истраживања, Посебна издања (књига DLXXXIII), Одељење дрштвених наука – одбор за филозофију и друштвену теорију (књига 1), Српска академија наука и уметности, Београд, 1988.
• Љубомир М. Марковић и Светислав Љ. Марковић, Становништво Моравичког Старог Влаха, Географски институт Јован Цвијић, Српска академија наука и уметности, Београд,
• Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд, 1974.
• Милисав Лутовац, Бихор и Kорита – антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 40), Српски етнографски зборник (књига 81), Српска академија наука и уметности, Београд, 1967.
• Милисав Лутовац, Ибарски Колашин, Насеља и порекло становништва (књига 34), Српски етнографски зборник (књига 67), Српска академија наука и уметности, Београд,
• Милош Војиновић, Тадија Бошковић, Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године, Колашин, 2015.
• Миодраг-Мишо Н. Вуловић и Зоран Н. Вуловић, Трешњево – завичај братства Вулевића, Библиотека “Хроника села”, Одбор САНУ за проучавање села / Културно просветна заједница Републике Србије / Братство Вулевићи, Београд,
• Мирко Вукићевић, Вукићевићи из Трешњева и њихови коријени, ПАКО, Андријевица 2015.
• Петар Ж. Петровић, Рашка: антропогеографска истраживања (књига II), Музеј “Рас”, Нови Пазар, 2010.
• Предраг Влаховић, Бродарево и његова околина, Универзитет у Београду, Београд, 1968.
• Радослав Д. Бабовић и Миљан В. Бабовић, Братство Бабовићи, Библиотека “Хроника села”, Одбор САНУ за проучавање села, Београд/Коњухе,
• Радослав-Јагош В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево, 1935.
• Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Стручна књига, Београд, 1989.
• Esad Kurtović, Vlasi Bobani, Društvo za proučavanje srednjovekovne bosanske historije, Filozofski fakultet, Sarajevo, 2012.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga I, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1963.
• Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga II, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1974.

46 коментара

1. 12. април 2018. у 00:05

   Јанко

   Заиста сјајан текст и драго ми је што је потврђена прича да Васојевићи потичу из Херцеговине ка Невесињу и Фочи. А о бајкама да су били католици и причали албански, као и за остала Брђанска племена мислим да не вреди трошити ни речи, јер је више него очигледно да су то чисте глупости. И због тога ми је драго да се бавите овом тематиком и недозвољавате да бајке са сајтова из нашег западног суседства постају истина, а историјски извори и књиге гурнуте у страну. Ово је од великог значаја данас, што се, између осталог, фокусирате на та племена у Црној Гори, због целокупне политичке ситуације. Не мора неко да буде И2 хаплогрупе да би био Србин. Та хаплогрупа јесте дошла са Србима на Балкан, али су се Срби као народ од тад развили када су се припадници других група, највише Е1б, стопили са тим старим Србима и формирали Србе као народ какав знамо данас. Рећи Васојевићу који је дуже од 600 година, да није Србин – припаднику племена које говори српски, има српску културу, српске обичаје (са наравно, додацима, у зависности ко у ком крају живи), па и српски менталитет, српски идентитет и племену које је заиста допринело доста свом српском народу – то је будалаштина. Васојевићи су заиста једно велико право српско племе и то треба истицати.

   Што се тиче Карађорђа и гране I2-PH908, колико знам, сами Карађорђевићи су тако сматрали, па је подигнута плоча у част Петра Карађорђевића када је обишао једно село у Васојевићима, одакле су потекли. А и ликом и понашањем, нпр Карађорђе представља типичног динарца. Ипак, знамо да Карађорђевићи припадају грани I2-PH908, а Васојевићи великом већином хаплогрупи Е, али међу њима сте споменули и поједина братства са I2-PH908. Под претпоставком да су ипак Карађорђевићи знали барем приближно одакле су дошли, а и не верујем да би се неко тек тако “ухватио” династије и то из периода када та династија влада, за разлику од других племена која су по одређеним (погрешним, а некад не) логикама разматрали друга племства из Средњег века, претпоставимо да су преци Карађорђа били из Васојевића. Онда да имамо два сценарија: Први да су Карађорђевићи из неког из тих братстава, а други, да су однекуд дошли у Васојевиће, а судећи по миграцијама, једини могући начин је да су дошли негде са југа, вероватно области низије у Зети. Како се очигледно да сте упознати са стручном литературом и да познајете материју изузетно добро, а и сам сте пореклом Васојевић, чини ми се да сте тако негде споменули, можда грешим, занима ме које је Ваше мишљење поводом целокупне ове тематике везане за Карађорђевиће и Васојевиће – од ове претпоставке коју сам изнео, до њених последица (ова два сценарија).

   Одговори

   • 12. април 2018. у 01:12

     Јанко

     Само да се исправим, најмање 600 година, јер је речено да су Васојевићи још од почетка 15. века споменути, а и да су се још и тада осећали као Срби, а с обзиром на ситуацију тада, поготову што се ради о Херцеговини, то иде далеко у још даљу, доста даљу прошлост од тога. Него, чисто да се не схвати погрешно, морао сам да додам.

     Одговори

   • 12. април 2018. у 15:08

     Иван Вукићевић

     Управо тако, данас на основу ДНК резултата лако можемо да утврдимо која су предања тачна, а која измишљена. Исто важи и за разне теорије које су изношене последњих неколико деценија о пореклу брђанских родова.
     За приче о пореклу Карађорђевића од Васојевића су подједнако „заслужне“ обе стране. Поједина братства у Васојевићима (највише Ђуришићи) су искористила прилику да својатају ову династију јер су Карађорђеви преци једно време боравили у Васојевићима, док је Карађорђевићима вероватно боље звучало да се издају за потомке Васојевића који су важили за највеће српско племе, него за породицу непознатог порекла. Кнез Александар Карађорђевић, син Карађорђев, је рецимо знао да је његова породица даљим пореклом из Врања у Зети, да би његови потомци краљ Петар I и краљ Александар I форсирали причу о васојевићком пореклу Карађорђевића. Иначе, судећи по хаплотипу, Кузмићи највероватније не припадају I2-PH908 грани, већ некој од других подграна I2-CTS10228>Y3120 гране.

     Одговори

     • 17. април 2018. у 01:12

       Јанко

       Хвала на кратком и добром објашњењу.
       Што се тиче Васојевића, споменути су стари родови у Херцеговини који су им веома блиски. Видео сам да сте обрадили резултате за тестиране Србе из Херцеговине, па ме занима да ли је ова веза додатно потврђено тиме и када ћете унети резултате у табелу?

       Одговори

       • 18. април 2018. у 12:01

         Иван Вукићевић

         Нема на чему! Досадашњи резултати из Херцеговине свакако указују на то да је матица рода Васојевића готово извесно из те области. Одмах по објављивању студије о становништву Херцеговине на којој се тренутно ради ће и сви преостали резултати бити унети у табелу.

         Одговори

2. 30. април 2018. у 01:54

   boki

   vasojevici su primarno sa kosova,odakle su dosli u hercegovinu,a potom u crnu goru,o karadjordjevicima,nista nije utvrdjeno,cak ni datum rodjenja,tako da to ostaje legenda,cinjenice su da je da su karadjordje i otac i deda njegov, rodjeni sumadinci,sve ostalo je svojatanje

   Одговори

3. 11. мај 2018. у 21:57

   Čitalac

   G. Vukićeviću možete li da navedete referencu za istorijski dokument iz 15.veka u kome se Vasojevići nazivaju pravoslavnim Srbima?
   Zašto kad već raspravljate etničko poreklo svog plemena ne navedete da za potrebe analize da Hereg Stefan 1450 u Hercegovini navodi kao podanike Srbe i Vlahe?
   Što se tiče Arađija Vasojevića i njegovog groba da je iz “početka 15 veka”, na ploči Arađija ili tačnije stećaku (koje su podizali Vlasi) piše: Ово је гроб кнеза нашега Арађија Васојевића почтен у данима Сандаља. Dani Sandalja bili su od 1400 do 1435 godine, a prvi pomen Vasojevića bio je u Zeti 1444. Dakle vremenski isuviše blizu da bi Arađije bio dokaz da su Vasojevići iz Hercegovine.

   Одговори

   • 12. мај 2018. у 12:18

     Иван Вукићевић

     На основу турских дефтера из XV века је јасно да су готово сви пописани Васојевићи имали српска православна имена. У делу Херцеговине који је био под константном српском влашћу уз средњем веку, као и већем делу Зете, готово да није било другог становништва у XV веку сем Срба јер је процес асимилације старобалканског предсловенског становништва већ увелико био завршен. Имајући у виду те две чињенице, не видим шта су Васојевићи могли бити у то време сем православни Срби.
     Примећујем да Влахе сматрате за засебан народ чак у том раздобљу упркос томе што сви историјски извори недвосмислено указују на то да је огромна већина племена која су у XV веку називана влашким у потпуности била словенизирана, а самим тим да и да су имала српски етнички идентитет. Такође, на основу припадности одређеним хаплогрупама данас знамо да је међу влашким племенима приближно исти број оних племена која су старобалканског порекла и оних која су словенског (тј. српског) порекла. То је необорив доказ да Власи у XV веку више нису били етничка група, већ становништво које се бавило сточарством и чувало путеве. У супротном српска племена словенског порекла сигурно не би била називана влашким. Дакле, чак и да су Васојевићи дошли из Херцеговине као влашко племе (за шта тренутно нема доказа), увелико су већ били Срби. А то да Васојевићи даљим пореклом нису Словени и да нису били део српске миграције са Карпата на Балкан уопште није спорно, генетика је што се тога тиче врло јасна. Међутим, ми овде причамо о XV веку, а не о VII веку.

     Што се тиче времена досељавања Васојевића у садашњу матицу, наравно да не постоји чврст доказ који би потврдио када су се тачно доселили. Такав податак се тешко може пронаћи за било који род јер једино што данас имамо на располагању су подаци о помињању родова на одређеним подручјима. Не мислим да је мала временска раздаљина (20-40 година) између помињања Васојевића у Херцеговини и Зети разлог за одбацивање везе између једних и других јер је врло могуће да је пресељење у Лијеву Ријеку било етапно, о чему сам писао у овом тексту. Притом, то презиме уопште није било често. Иначе, питање је да ли је околина Фоче матица Васојевића, или су и ту претходно досељени из околине Невесиња или Гацка на шта указује резутат једног староседелачког братства из те области које припада истом роду као и Васојевићи. Али оно што се заиста са великом сигурношћу може закључити јесте да Васојевићи потичу из Херцеговине јер предање, историјски извори и ДНК резултати томе јасно иду у прилог.

     Одговори

     • 13. мај 2018. у 10:21

       Čitalac

       Господине Вукићевићу,
       Питање сам намерно поставио јер сам предвидео ваш одговор који ће неће показати референцу (што би мене поприлично изненадило и радикално променило мишљење о теми), већ да се ради о вашем личном тумачењу. Што није спорно. Ви као аутор имате право на своје мишљење, али мислим да није коректно причати у категоричким судовима као да постоји чврсти докази. Поготово што је ваш текст јаван и може да утиче на многе неинформисане људе. Процес интеграција Влаха у српски етнички простор није био довршен пре доласка Турака. То што су у пописима у 15. веку имали српска имена не значи да су се и осећали Србима нити да су их Срби доживљавали као део свог корпуса. Ако вам је тешко то да појмите узмите пример однос данашњих нациналних Црногораца који имају иста имена и језик као Срби па се не осећају Србима. Ово никако не треба схватити да сугеришем да су Власи и Срби имали исти однос као данас Црногорци и Срби. То никако. Указујем на тај пример да бих описао логичку могућност да из чињенице да једна скупина има имена иста као друга скупина нужно не следи да баштине исти идентитет. Нарочито о томе треба водити рачуна ако имамо материјалне доказе да су се Срби и Власи, две групе људи истих имена(језика) подвајали у посебне скупине. Дао сам вам име хецега Стефана из 1450. године да као своје поданике именује Србе и Влахе. Да се разумемо, херцег Стефан се обраћа Дубровчанима и не мисли на Србе земљораднике, него на своје људе који имају слободу кретања и могућност да угрозе дубровачке трговце, а то су српска господа (Срби) и брдски народ Власи. Ако сумњате да тај документ постоји даћу вам референцу. Дакле постоји изричит доказ да су Власи били посебан народ у односу на средњевековне Србе чак и у 15 веку. Не ради се само о том документу. У свим српским средњевековним документима од 13. до 15. века Власи се строго одвајају од Срба, Бугара, Хрвата,али и од другог брдског народа – Арбанаса, и не означавају само социјални статус (иако се и у том контексту њихово име употребљавало као и српско). Морате да се уживите у свест средњевековног човека и да прихватите да људи у средњем веку нису појмили свет и етничке односе као ми данас. Носиоци српског етничког имена били су српска господа, црквена и световна, као и земољорадници као социјална скупина. Власи то нису били. Изјава да Власи у 15. веку нису били посебан народ јер је удео словенске генетике и староседелачке подједнак нема тежину аргумента, јер етнички идентитет групе не зависи хаплогрупа. То је сфера културе и симбола идентитета. Мислим да знате то јако добро. Постојање словенског генетског суптрата никако не мења и не доводи у питање идентитет средњевековних динарских Влаха, већ нам пружа сјајан одговор зашто су динарски Власи тако брзо словенизовани, са једне стране, док са друге стране староседелачка компонента у њима објашањава зашто су тако дуго носили име Влаха и због чега их Срби у равницама нису перцепирали као део своје групе све до пада српских земаља под Турке. Имајте на уму да средњевековно сталешко друштво није стварало услове за пуну етничку интеграцију, као што ће то да наступи у следећим епохома. Сима Ћирковић, наш чувени историчар, имао је сјајан израз за то – недовршено друштво.
       Што се тиче порекла Васојевића из Херцеговине, моје мишљење је да је Арађел Васојевић пре индикатор присуства једног огранка братства Васојевића у Херцеговини чија је матица већ била у Зети, одакле год да је дошла.

       Одговори

       • 13. мај 2018. у 19:54

         Иван Вукићевић

         Историчари имају различита мишљења о бројним темама, па и о овој. Исто тако, у народу постоје различита предања која се у потпуности међусобно косе. И то је сасвим нормално јер је одувек постојала потреба да се објасне етнички процеси и миграције становништва. Међутим, већина теорија, претпоставки и предања се у данашње време могу проверити захваљујући генетици која је врло егзактна и не оставља простор за много тумачења. Тако су неке теорије потврђене, а неке побијене. Етнички идентитет свакако не зависи од хаплогрупе, али уколико међу Власима имате око 50% словенске генетике онда се ту не ради о пар изолованих случаја већ о општем пресеку. Просто је немогуће да Срби у својој држави у толиком броју прелазе из жупних подручја у брда и тамо постају етнички Власи као што Ви тврдите. Да не говорим о томе да су Срби из жупних области прелазили у планинска подручја у већем броју искључиво када су животно били угрожени, као на почетку турске окупације. По Вашој логици Власи су асимилирали Србе у њиховој сопственој држави иако је јасно да је процес асимилације ишао у супротном смеру. Жао ми је, али такве тезе су потпуно неодрживе. Влах јесте била етничка одредница у даљој прошлости, али рећи да племена која су називана влашким у XV веку нису имала српски етнички идентитет је крајње неозбиљно имајући у виду етничке процесе са краја средњег века и генетске резултате. Али исто као што има људи који не могу да се помире са својим резултатима ДНК тестирања и инсистирају на предањима за која се испоставило да су нетачна, тако и Ви игноришете чињенице и форсирате застарелу теорију која је недвосмислено побијена.

         Одговори

         • 15. мај 2018. у 18:15

           Čitalac

           Господине Вукићевићу,
           Из вашег излагања сумњам да сте по струци историчар и да поприлично пристрасно приступате теми као припадник Васојевић. Одвојеност Срба и Влаха није теорија то је непобитна историјска чињеница записана у бројним документима која ви упорно игноришете. Ту чињеницу је занемаривала старија историографија кад је нудила своје теорије, јер је деловала у време националног романтизма, али је занемарију и неки данашњи националистички дипломирани историчари и лаици који пискарају по интернету и глуме научне раднике. Дао сам вам пример херцега Стефана да 1450. године, дакле 6 године после помена Васојевића 1444, у својој држави Херцеговини поданике и даље назива Србима и Власима. Значи нема само Срба као јединог етноса који се помиње у Херцеговини Св. Саве. Постоје и Власи. Србе и Влахе одвајају и Бранковићи у српској деспотовини, хрватски великаши у Цетинској крајини од Срба и Хрвата. Не причам о документима из 7.века него 15.века. Колико је потпуно неприхватљиво игнорисање помена Срба у Херцеговини,толико је исто не прихватаљиво ваше игнорисање Влаха. Олако заобилазите да поред Влаха у брдима крстаре и Арбанаси, који се веровали или не помињу чак у залеђу Котора са сељацима Словенима/Србима. Из те чињенице (не теорије) нужно следи да Власи нису општи назив за све становнике и сточаре брда и планина, јер би се и Арбанаси именовали као Власи. Све је то објаснио историчар Сима Ћирковић наш најпризнатији историчар после Другог светског рата. Нико то није побио како тврдите, и кад кажете тако смело да је то застарело морате да оставите референце за своје тврдње у вашем јавно објављеном тексту којим очигледно маниплулишете неука лица и да наведете аутора, научни рад и пријем у домаћој и међународној научној јавности, па да просветилите нас који смо тобож таоци застарелих теорија. И даље настављате преко генетике да оспорите и редукујете културне идентитете средњег века према модерним аршинима, иако у исто време тврдите да су то две одвојене ствари. Висок удео словенског супстрата код Влаха који ви називате општим пресеком не говори да су били Срби. То је погрешно. Генетика не може да створи идентитет, већ само објашњава зашто су ти Власи били потпуно и лакше словенизовани (јер су и Словени зашли у планине) до пада српских земаља и после тога се природно стопиле у српски етнос када су са српском црквом и жупским становиштвом постали јединствен потчињени хришћански сталеж. И у Румунији је словенски суптрат такође „општи пресек“ а не изоловани случај па им није помогло да сачувају словенски идентитет. Кад спомињете предања, управо предање Васојевића о пореклу је драгоцено и убедљив аргумент да су се Васојевићи стопили у српски етнос после пада српских земаља. Да и мало знате о средњевековној српској и генерално феудалној држави и правном поретку морали би знати да Власи сточари па и Васојевићи докле год је постојала српска властела и српско средњевековно друштво нису имали ни теоретске шансе да изграде предање да су Срби, а још мање да су потомци Немањића. То је могло само после нестанка српских земаља и властеле.Могли су да постану Срби или као социјална категорија земљорадници- србљи чиме би угрозили свој повољан сточарски статусни полажај и ставили се под закон меропаха, што им ни у највећем лудилу не би пало на памет, или да измисле да су племенитог рода – Срби, али то мало теже и немогуће, нарочито да гуслају као чувари оваца и каравана поред живе властеле да су потомци светородне династије Немањиће јер би тако високо порекло представљао основ за круну. Морате да схватите да процес етногенезе српског народа није довршен пре Турака него за време Турака. Ваша реченица да вам је нелогично да су Власи асимиловали Србе у њиховој сопственој држави је још један индикатор колико не разумете средњи век . У средњем веку нису постојале државе засноване на националном суверенитету да бисте смели да говорите о сопственој држави Срба. Нема потребе да вештачки продужавате национални педигре свом племену.

           Одговори

           • 15. мај 2018. у 23:51

             Иван Вукићевић

             Далеко од тога имам било какве претензије да “вештачки продужавам национални педигре свом племену” јер тема о којој дискутујемо се не односи само на Васојевиће, већ на већину племена са подручја Херцеговине, Зете и Брда. Референце нису никакав проблем – табела Српског ДНК пројекта је уз турске дефтере најбитнија референца за доношење закључака о етничком пореклу појединих родова: https://arhiva.dnk.poreklo.rs/naslovna/
             Уколико припадници неког рода у XV веку имају словенска имена и словенску генетику и притом живе у срцу српске државе они не могу бити ништа друго до Срби. Исто као што родови са севера Албаније чији припадници у турским дефтерима имају готово искључиво албанска имена и припадају гранама које нису заступљене код Срба никако нису могли имати српски етнички идентитет. Ако то нисте у стању да разумете, онда заиста имате озбиљан проблем са основном логиком. Уопште ме не занима то што су поједини историчари, ма колико познати били, на основу података који су њима били доступни дошли до другачијих закључака. Половина радова који се баве овом темом су написани не само без увида у генетске резултате, већ чак и без увида у турске дефтере. У време када су се Срби доселили на Балкан постојала је јасна разлика између њих и Влаха у етничком идентитету и то уопште није спорно. Али управо зато што су први претежно живели у жупнијим подручјима, а други у планинским, Власима су у време када су етничке разлике готово у потпуности нестале називана сва сточарска племена у Херцеговини организована у катуне. Најбољи доказ за то је што се на почетку турске владавине говори о “влашком статусу” што недвосмислено говори о томе да се радило о друштвеном статусу, а не о етничкој припадности тих племена. Пошто већ игноришете турске дефтере и генетику, о томе можете више да прочитате у раду Синише Мишића “Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века”.

             Морам да одговорим и на тезу коју сте изнели у Вашем пређашњем коментару о томе да је првобитна матица Васојевића у Зети, а не у Херцеговини. Таква претпоставка је најбољи доказ да у потпуности игноришете ДНК резултате, јер у супротном сигурно не бисте тако нешто написали. Да сте мало пажљивије прочитали текст који сам написао, видели би сте да у Босанској Крајини постоји врло разграната група братстава чија је матица у Мркоњић Граду која слави Часне вериге апостола Петра и која припада истом роду као и Васојевићи. Затим, у Постољанима код Невесиња постоји једна муслиманска породица која такође припада истом роду као и Васојевићи. Ни једни ни други немају никакво предање о пореклу од Васојевића. И на крају, у Попову у Херцеговини је матица Бобана, рода који припада истој грани као и Васојевићи иако вероватно нису исти род (што иначе није искључено јер је тренутно доступан само мали број маркера). Уколико се свему томе дода и податак из турског дефтера из 1485. године у коме се у Лијевој Ријеци (тадашњој Речици) спомиње Радосав Херцеговић, вероватноћа да Васојевићи не потичу из Херцеговине је заиста минимална.

             Такође, Ваш закључак да су Васојевићи нужно били Власи и сточари ни на чему није заснован јер не постоје било какви докази чиме су се Васојевићи бавили пре доласка у Лијеву Ријеку нити ког су сталежа били. У то време су се у планинска подручја селили не само сточари, већ и становништво из жупних подручија којима су Турци отимали земљу. Мени је лично потпуно свеједно да ли су Васојевићи претходно били сточари или не, али ово Вам чисто спомињем као пример да сте далеко више склони неоснованом закључивању од мене коме то упорно покушавате да припишете.

           • 17. мај 2018. у 10:06

             Čitalac

             Господине,
             Ви тврдоглаво игноришете средњевековна српска документа из 15.века (словима:ПЕТНАЕСТОГ ВЕКА) где средњевековна српска властела још увек наводи Влахе као посебну скупину у односу на себе. Зар је могуће да не можете да појмите елементарну чињеницу да су средњевековни Срби системски, свесно и безизузетно одвајали Влахе од себе? Говорите ми да имам проблем са основном логиком, а Ви никако да усвојите логички тако једноставну ствар осведочену примерима, како у прошлости тако и у садашњости, и то не само код Јужних Словена него широм света, да заједнички језик и именослов није доказ да њихови корисници деле исту етничку свест и идентитет. Узмите само шпански и енглески језички свет ако Вам пример 5 југословеснских нација истог језика није довољно. Апосолутно је нетачно да су се Власи стопили у раном средњем веку са Србима. За разумевање процеса етногенезе и стицања етничке свести генетика скоро да је потпуно небитна јер су ту кључни културни симболи. Погледајте случај Мађара и Бугара. Она има само помоћну улогу у разумевању динамике тог процеса, миграције, изложеност некој култури. Не можете да негирате СРПСКА средњевековна документа из 15.века у анализи. То је методолошки недопустиво. Она су од прворазредног значаја. Тек на основу њих можемо да видимо ефекат Турака на друштвене, демографске, етничке привредне и све остале процесе. Не почиње етничка историја са турским дефетерима. Нити у табели Српског ДНК пројекта може да се закључи идентитет предака пре 500 година. Нити сте Ви те дефтере први пронашали, превели и критички обрадили. Иначе ја их уопште не игноришем него смештам у шири контекст чији су незаобилазни део српска средњевековна докумената из 15. века. Као што их ни Сима Ћирковић није игнорисао. Па ти дефтери су критички обрађени још у време социјализма. Ви не их само не разумете и узимате онај део који одговара Вашој пројектованој жељи да су Васојевићи били Срби још од Немањића. Турски дефтери и њихово третирање влаха као социјалног статуса је управо додатни доказ када се упореде са третманом Влаха у српским средњевековним документима од 13 до 15. века да су Турци створили друштвене услове да средњевековни Власи постану власи и доврши се процес њихове етничке асимилације који је започет у још средњем веку. Томе су допринели и процеси мешања жупског и брдског становништа о коме говорите, али који нису окончани у 15. веку јер је тај процес тада био У ТОКУ, а чији ће се резултати осетити тек у 16. веку када време од пада српских земаља и уништења српске феудалне државе и друштва буде сасвим довољно далеко, а опет не превише далеко да се заборави слава држава Немањића, да би се створио култ Косова, Обилића, Немањића и предања о високом пореклу. Ја уопште нисам рекао да су Васојевићи пореклом из Зете, већ само да Арађел Васојевић није доказ да њихова матица није била већ Зети. Нисам ни рекао да су нужно Власи иако мислим да јесу. Помен Васојевића 1444. са Пиперима“homines despoti, nominati Piperi et Vasoeuichi, qui stant apud Medonum ad Ricaças“ који пљачкају више улази у опис Влаха, ратника српског деспота и сточара који имају слободу кретања него у опис српског ( у средњевековном смислу српског) жупског становништва. Васојевићи имају патронимско име што је била одлика катунских влашких родова, а не жупског становништва. Предање Васојевића је да су потомци Немањића, што је темељ њихове етничке свести, могло је да настане само после пада српских земаља. Генетика указује да су највероватније староседеоци који нису остали у жупским пределима и рано се стопили са Србима и другим Словенима него су се повукли у планине. Сасвим довољно да се пре може закључити да су били Власи..

           • 19. мај 2018. у 17:00

             Иван Вукићевић

             Не игноришем средњовековна српска документа, већ их посматрам само као један од извора и то у одређеном временском контексту. Ви с друге стране целокупној тематици приступате искључиво из једног угла, док турске изворе и генетику проглашавате за далеко мање важне, што уопште није случај. Сваки податак из тог периода је вредан, и управо зато их треба анализирати заједно, а не појединачно. Власи на простору Херцеговине нису преко ноћи постали Срби у XV веку, већ је тај процес започет пар векова раније и постепено се одвијао све до XVI века. Сходно томе уопште није изненађујуће да се и у XV веку на појединим местима Власи и Срби одвојено спомињу. Али то не значи да већина Влаха у Херцеговини већ тада није била асимилирана у Србе. На кога се тачно односио термин Власи у тим документима тешко да ћемо икада сазнати. На то да је процес асимилације Влаха у Херцеговини био завршен у XVI веку јасно указује то што Турци не праве разлику између Срба и Влаха, већ између жупног и влашког становништва. Отуда и термин “влашки статус” који Турци користи за сва сточарска племена организована у катуне, а како су муслимани временом заузели најплоднија подручја, Власима су касније почели да називају све Србе укључујући и своје комшије из жупних подручја. То је одличан пример како је термин Влах у Херцеговини временом мењао значење од етничких Влаха, преко сточарског становиштва, па до целокупног православног становиштва. Разлог због ког се Арбанаси не спомињу као Власи, већ увек засебно, јесте управо тај што нису говорили српским језиком, нису имали српска имена и нису припадали српској култури. Укратко, нису били Срби.
             Што се тиче Васојевића, јасно је да су они у XV веку живели у Зети као типично сточарско племе. Да су живели тада у Херцеговини, вероватно би и они у изворима били спомињани као влашко племе јер су тако називана и бројна друга сточарска племена без обзира на то да ли су била асимилирана (као већина племена у Херцеговини) или не (као рецимо Матаруге), али стицајем околности нигде се не спомињу ни као Власи ни као влашко племе. Већина племена која се у изворима спомињу као влашка се тако спомињу тек у XV и XVI веку, али то није разлог да их СВЕ проглашавате етничким Власима у том истом временском периоду што упорно радите. На основу доступних извора је немогуће утврдити када су Васојевићи тачно примили српски етнички идентитет, али то је сигурно било пре XV века, не зато што се мени тако допада, већ зато што све указује на то да је тај процес у то време већ увелико био завршен. А то да је предање о пореклу од Немањића настало након пада српских земаља уопште није спорно. Исто важи и за сва друга предања о пореклу од крупније властеле која су настала од краја XV века па на даље.

             Иначе, било би пристојно да се представите с обзиром да на то да већ неколико дана водимо ову преписку.

           • 26. мај 2018. у 10:18

             Čitalac

             Нисам био у прилици да одговорим јер сам био у иностранству. Опет се држите за аргумент језика као нужног идентификатора етничке свести иако сам неколико пута поновио и дао примере да то нема везе са етничком свешћу. Наравно и то ћутке заобилазите. Не постоји ниједан (0:нула) документ да су сточари названи Србима за време српског средњевековља, али зато за жупско становништво српски етноним је коришћен, мада не увек доследно и веома ретко. То је превазиђем аргумент романтистичке историографије да су Срби oд Арбанаса одвајали Влахе јер су говорили српским/словенским језиком и били Срби. Па ваљда их Срби не би издавајали од себе да ли су делили исту етничку свест. Кажете да не игноришете српска документа из 15. века, а нигде их у тексту не наводите, као да не постоје. Тврдите да су одвајања Срба и Влаха била спорадична и појединачни случајеви, а ја вам опет кажем да је од 13 до 15. века то било систематски, редовно и безизузетно, као што Вам кажем да нису само Срби одвајали од себе Влахе него и Хрвати и Бугари. Ви и даље не можете да појмите да етничка свест и поимања у средњем веку нису била исто као данас. Пишете као да сте дошли из 19. века и постулирате у духу немачке романтичне историографије да дух нације обитава у језику и да се објективно може реконструисати до далеко у прошлост. У перцепцији српске властеле Власи и Арбанаси су били други у односу на Србе. То је факат и никакво га тумачење преко језика не може променити. Задатак науке је да објасни те чињенице зашто су у средњем веку постојали Срби, Власи и Арбанаси, шта је био основ њихове индивидуалности, а не да те чињенице релативизује и тумачи као да су Срби у средњем веку били неурачунљиви и глупи да не знају ко је био ко у њиховој држави. Арбанаси су се касно укључили у феудални систем српске државе и били дуго изоловани од процеса словенизације са слабијом словенском компонентом (што и генетика потврђује). Њихово порекло је још увек под велом тајне. Али на основу оног што знамо процес њихове словенизације/србизације почео је касније (зашто је то тако, да ли зато што су били изоловани у северним пределима Албаније или су се касније доселили из других делова Балкана или нешто треће-није решено), с тим што је тај процес трајао исувише кратко да би се стопили културолошки у српску културу и развили као Власи касније српску етничку свест. Динарски Власи су раније били изложени словенизацији још пре Немањића. Међутим, из историјских разлога они су називани Власима све до покоравања од стране Турака без обзира што нису били јединствена културна и етничка целина. Разлог је једноставан. Словени чије су племе били и Срби доминирали су равничарским пределима (зато је етноним Срби за земљораднике постао временом синоним за ратарски сталеж у развијеном српском феудализму, а не обрнуто како неки мисле) док су староседеоци доминанирали у планинама. Та традиција је била културолошки слој на који се хронолошки ослањала култура развијеног средњег века и утицала на њихов начин перцепције „ми“ и „они“, без обзира на генетику која је била прошарана свуда. Као што ће и сам развијени средњи век постати нови културни слој на који ће се ослонити наши преци после средњег века, без памћења шта је било пре тога јер су Турци ресетовали друштвене системе пре њих и потпуно преобликовали друштвене односе. Васојевићи засигурно нису примили српски идентитет пре 15. века. Њихово предање о српском пореклу преко Немањића које је засигурно настало за време Турака, њихова генетика која указује да нису били Словени, брдски начин живота, средњевековна српска документа која одваја Србе и Влахе и структура српског средњевековног (недовршеног) друштва тако нешто не дозвољавају да се десило пре 16 века, што свакако није преко ноћи. То што су имали српска имена у 15 веку (мада ни то није много јак аргумент јер има имена Којче, Вричиста, Крал, Мелко, Калођер, Медич, Дукој, Дабчул, Кабаљ, Бурил, Лекац, Мачо, Гербаш, Радул, Рамјон, Томјан, Ђорђич као и опште хришћанска имена Никола, Петар, Јован Ђорђе која нису српска) и били православни значи само да није постојала културолошка препрека да се интегришу у наредном периоду заједно са осталим православним Власима у српску етничку свест као што је то није био случај са Арбанасима јер је процес словенизације био нагло прекинут.

           • 26. мај 2018. у 11:53

             Иван Вукићевић

             Ваше писање се може окарактерисати као најобичније „троловање“ с обзиром на упорно игнорисање изнетих аругмената супротне стране. Довољно је само прочитати следећу Вашу реченицу да би било јасно да имате предубеђења која су потпуно неоснована: „Васојевићи засигурно нису примили српски идентитет пре 15. века.“. За такву тврдњу, драги мој „читаоче“, немате било какве доказе нити било шта указује на то. Међутим, као и многи други који болују од аутошовинизма, и Вама је очигледно циљ да Србе у позном средњем веку сведете на што мањи број. Тврдња да су Срби живели са Власима пар векова, али да су их асимилирали тек за време турске окупације, је ван сваке памети, али када човек живи са предубеђењима, онда су све теорије прихватљиве. С обзиром да не желите да се представите, немам намеру да и даље губим време објашњавајући основне ствари некоме ко је вероватно историчар по струци, али се због недостатка аргументата крије иза псеудонијума. Што се мене тиче, ова дискусија је завршена, добили сте далеко више простора него што заслужујете.

         • 7. новембар 2018. у 00:44

           Pac

           Ko je stvorio nacije i nacionalnosi?
           Zasto ne znate da su oni koje vi imenujete vlasi Stari Slavjani sto su
           prizivali Svoje Dajboga, Peruna, VOLOSA V´LOSA VLSA V´LESA VELESA oni su sa svojum blagom begali u Gore da se spasavaju od rimskih idola a kasnije od evreiske hristianske nauke,to su ostali najverni i najtvrdji deo Naroda. Etrusci, Wendi Weneti Raseni Ruteni
           Anti Iliri Rasi Raszi Daki Traki Bojari Bajovari Slavjani Sloveni Serbi SRBI Sorbi Rusi Belorusi Malorusi Polaki Cesi Slovaki Moravani Moravci Rusini Lembke Polovci…Jedan Jezik tada na tri mora Sinje, Belo i Carno!!!
           Naucite Bratio imate GEN; Sada Vas niko naucene ne moze obmanuti. Prizrite Tri Sveta Slavjanska. Na Vasoj-Nasoj Mati-Zemlji su se poselili Sinovi Jafeta i odatle pohodili Evropu i Afriku, dosli u Indiju i kao Arii Obozeni. Koren je kod Vas i ne bludite kao vasi srodnici koji su primili Vavilon i postali jaziki:taliano deutsch madjaro romanjesku shqipe eleniki..
           Delajte dobra dela, Soedinjeno Slavianstvo!!! Ucite Slavjanski jezik svih plemena i vasih bliznjih. Oprostite sto neznam dobro srbski. Pozdrav

           Одговори

       • 15. јул 2018. у 02:42

         Историја

         Осврнуо бих се на неколико ставки “Читалаца” да бих указао на ствари са којима се уопште не слажем и представљају погрешно тумачење које се појављује често у хрватској историографији. Првенствено, теза је да “Власи (Брђански конкретно овде) нису у 15. веку били Срби, већ да је процес “Србизације” уследио касније”.

         Етничку групу чине културолошка компонента и идентитет који произилази из ње. Вукићевић Вам је лепо указао – ако узмете у обзир 15. век и кажете да је тада подела на Влахе била етничка категорија, како је онда могуће да велики број тих Влаха опет носи хаплогрупе које су дошле са Словенима? То директно обара Вашу тезу, јер је то чињеница.

         Ипак, иако је ово горе довољно, идемо даље. Као друго, позивате се на Ћирковића и друге, а нисте их уопште исправно схватили. Управо Ђурђев на неколико места објашњава, када прича о формирању Брдских племена како су староседеоци некада били несловенска страна етничка компонента, али су се утопили у Словене и онда имате темеље за формирање родовске организације. Управо у Лушкој жупи имате и несловенско становништво, које је утопљено у словенско и бавило се ратарством. Питам се, који идентитет су они могли носити у 15. веку? И баш наводи да када узима термин “српски” и “влашки” када прича о периоду 15. века и непосредно након доласка Турака, да заправо тај термин користи као социолошку (у виду сталежа), али не као и етничку категорију, јер је до стапања дошло раније. Зашто поједина та по вама, “Влашка” племена имају и словенску титулу казнеца?

         Између осталог, хајде социолошки да посматрамо ствари. Дакле, преформулишимо шта сте рекли – ви тврдите да од 7. века и доласка Словена, прихватања српске културе, српског језика, српских обичаја (слава), српских имена – дакле свега што бих их разликовало од околине, сем онога што није индуковано културом већ последицом природе – посла – да су Власи успели толико друго времена да се одрже као страни елемент, не социолошка категорија сточара, већ етничка категорија? Ви тврдите да у Дечанским хрисовуљама из 14. века ти Власи са доминантно српским именима и језиком нису за свој етницитет прихватили српски? И да тај термин “Влах” није остао као заоставштина (синоним) за сточара, јер су се у ранијим временима тиме староседеоци бавили највише, а не Словени, него да је и тада то био етнички елемент? То је крајње нелогично. Етнички елемент који се од другог разликује само зато што је особа везана за сточарство (врсту посла). То нисам видео у социологији.

         Дакле, термин Влах се пренео са страног етничког елемента на сточара. Термин серф, а не Србин или Серб, се односио на ратара. Разлика је полако прешла са етничке категорије на социолошку, а није остала етничка до самог 15. века. Крените сада да читате пажљивије тумачења многих историчара, па ће вам бити јасније у ком смислу се односило то “Серф” и “Влах”. Мада има наравно и докумената где се каже “Србљин” и “Влах” као етничка категорија, али погледајте кад – када се српска држава шири на простор Македоније, али не и пре. Чудно да Стефан Немањић у житију Св. Симеона не наводи Влахе међу становницима Зете, већ само Грке (Романе у градовима) и “народ свој”. Питам се, који је то народ?

         Са друге стране, сточари су били у бољем положају за време Турака. Турци су их доводили у различите просторе – њих и Арбанасе. Опет једно логичко питање. Зашто би онда баш тад Власи, ако претпоставимо да је Ваша тврдња тачна, одабрали да буду Срби? Па да нису били везани за Србе, управо тада никако не би били Срби, већ би највероватније били поарбанашени или имали други идентитет. Управо чињеница да се Васојевићи, Бјелопавлићи, Пипери, па чак и већина Куча не сматрају себе Власима, већ Србима, треба да вам говори нешто, чак и за тај период. Зашто се у повељи Стефана Црнојевића из 1455. не спомињу Кучи и Пипери као Власи, већ само колоквијално међу “народом горње Зете” (и узгред траже изричито да им се остави српско православно свештенство и не доводи католичко од Млечана)? Такав процес није могао бити ex nihilo, већ је могао настати тек ако је било темеља – а темељ није само заједничка култура (српска) већ би морао бити и у одређеном делу идентитет – дакле, то што сте изнели већ престаје да има смисла. У периоду када чак и одређена словенска племена бивају проглашавана за Влахе, што Вам је указао Иван, тешко да су Власи могли бити страни етнички елемент који се тек у то време Турака стапа у Србе. Не постоји ништа што би их везало онда за Србе. А чим их везује култура, јасно је о ком се етницитету ради и препоручио бих Вам да се позабавите прво социологијом и етничким групама шта су, па тек онда да пређете у тумачење сталешких у односу на етничке категорије. Дакле, чак и да су их раздвајали у неком виду, очигледно је да се никако не може радити о правој страној етничкој групи, јер је култура неминомно српска.

         Што се тиче Арбанаса у залеђу Котора ка Грбљу, погрешно сте прочитали документ или сте погрешан текст читали (мада и верујем, јер је Мирослав Ћосовић тај који је ту причу проширио, али се није потрудио да разјасни на шта се конкретно односило, а и познат је као веома непоуздан, поготову после бруке са његовим тумачењем I2a-PH908 као арбанашко-илирске хаплогрупе). Не ради се о старим документима, већ се ради се о венецијанским документима из 15. и 16. века, у коме говоре да су доселили одређено становништво са простора Скадра односно тада Албаније (Венецијанска Албанија је излазила ван оквира данашње Албаније и ишла ка Подгорици). Када погледате пописе и имена, видећете да су српска и да се ради о српском православном становништву, тако да је и више него јасно да су ти “Арбанаси” заправо они Арбанаси са терминима Sclavus (Словен) из Млетачких пописа околине Скадра из тог периода, за разлику од Арбанаса који то заиста и јесу (што се види по именима итд). То не би био први пут да се дешава и да словенско становништво бива називано Арбанасима због области у којој су били и тада већинског албанског становништва. Не знам како Вам није било чудно да од тих “Арбанаса” не остаде ниједног арбанашког имена, а тек и да нико у околини Грбља (на то се односило) није носио арбанашка имена, нити оставио елементе арбанашке културе.

         Бољи пример би вам био Дечанска хрисовуља из 14. века, која наводи од свих села у области Зете, само један катун страни и то катун Арбанаса у области ка Тузима и два мања околна села у којима доминирају несловенска имена. Питам се, иако видимо по генетици да је тако, зашто опет не доминирају влашка села масовније по тим подручјима и зашто их не раздвајају од околних Срба, чак иако су сточари? Лушка жупа није одговор. А и као пример код Ђурђева, и у Лушкој жупи имате део становништва од тог старијег порекла, али се бавило ратарством (нпр код Пипера) и нико их није идентификовао као етничке Влахе у 15. веку. Тек доласком Турака се прешко из лушке организације у родовску, па онда у племенску. Или сте већ заборавили да су ти простори били под изузетно снажним српским културним утицајем у сред Немањићке државе (и оних српских држава пре тога), те је и под већинским Словенима тешко могао да се одржи страни етнички елемент него да се стопи у српски и додатно прошири и усложи наш српски идентитет. А поготову шта тек рећи о Аранђију Васојевићу, по Вама етничком Влаху а нижи властелин, кога спомиње Иван у тексту, ако се испостави да су Васојевићи блиски њему. Или Балшићи који су несловенског (влашког) порекла, а српска владарска породица дефинитивно и то у време турских освајања.

         Одговори

         • 15. јул 2018. у 23:57

           Историја

           Само бих упутио једну исправку – а то је да сам погрешно навео за Ћирковића, јер сам у моменту побркао. Ту се извињавам.

           Одговори

     • 6. новембар 2018. у 23:40

       Pac

       Ljudi Boziji, ucenjaci i uceninici!
       Naucite ko je satvorio nacije i nacionalnosti? kada, kako i za sto?
       Naucite ko je Bog Volos u Slavjana?
       taj deo naroda koji vi titovci i njegova-vasa nemocna nauka nazivate Vlasima? eeee nije marsovci ni latini ni greki nikakav tudji narod, to su SLAVJANI Boga; Dajboga, Peruna i VOLOSA V´LOSA V´LESA VELESA!… Etrusci Veneti Vendi Raseni Ruteni Rasi Raszi Anti Sloveni Daki Serbi SRBI Rusi Poljaki Slovaki Cehi Sorbi Bojari Balti Traki (Bulgari) Rusini Polovci Lembki…Koren Jednog Jezika
       Najtariji narod Evrope Sinovi Jafeta… Sloveni nisu ni odkuda dosli, na toj zemlji su rodjeni i rasirili se na Svet na Evropu i Afriku a dolaskom u Indiju postali Arii i Obozeni. Potom su se kroz vekove neki vracali na Zemlju Praotaca na “Starevinu” svojima, mnogi zabludeli odpali i naucili tudje jezike,kao sada vasi susedi; talijanski, nemacki, rumunjski, shqipe(arbanaski). Imate GEN samo naucite, rigvede i Tri Sveta Slavjanska. Tisuculetije u kome smo dovesce nas s Vami Poznaniju Prava, Slavjani svih Gen-a ce se Sojediniti u Jednu Mogucu Bogom Blagoslovenu Zajednicu na Zemlji-Mati.Delajte. Cenim mnogo svako dobro delo na Obste dobro Bratie SRBI! Oprostite sto neznam dobro jezik…Pozdrav!!!

       Одговори

   • 14. фебруар 2020. у 19:18

     Влада

     Поздрав пријетељу,
     гдје се тачно налази тај стећак Арађију Васојевићу?
     Има ли икаквих фотографија истога? Волио бих то да погледам…

     Одговори

     • 12. септембар 2020. у 11:49

       Иван Вукићевић

       Као што пише у чланку, споменик се налазио у селу Бујаковина код Фоче. Фотографије нису доступне, а није ми познато ни у каквом је данас стању тај споменик.

       Одговори

4. 10. јун 2018. у 16:29

   Милош Н.

   Браво за аутора! Свака част на труду!
   Да ли можемо очекивати овако нешто за остала брдска племена?

   Поздрав!

   Одговори

   • 25. јун 2018. у 00:55

     Иван Вукићевић

     Захваљујем Милоше. Свакако, у плану су слични текстови и за остале велике брђанске родове.

     Одговори

5. 25. јул 2018. у 09:38

   Rade*

   G.Vukićeviću

   Prema narodnom verovanju Karadžići su istog porekla i jedan isti rod sa Vasojevićkim bratstvima Saković, Zulević I Folić, pa me interesuje da li je utvrdjena pripadnost Vasojevićima i za neku od ovih porodica, s obzirom da je za Karadžiće rečeno da prema testiranju ne pripadaju Vasojevićima.

   Inače, sve pohvale za nepristrasan i profesionalan tekst.

   Unapred zahvalan

   Одговори

   • 29. јул 2018. у 06:41

     Иван Вукићевић

     Хвала Раде. Међу та три братства до сада нема тестираних, међутим за Саковиће и Зулевиће је за очекивати да буду сродни Караџићима јер важе за њихове огранке. Фолићи би требало да припадају роду Васојевића. Караџићи иначе поред устаљеног предања по коме су грана Лопаћана, имају и мање прихваћено предање по коме потичу из Македоније. С обзиром да је установљено да нису сродни Васојевићима, то предање се може узети као тачније.

     Одговори

6. 5. август 2019. у 14:15

   МКК

   За Катаниће треба да пише: “Гњилане/Косово, околина Лесковца”, а не “Гиљани/Косово, околина Лесковца”

   Одговори

   • 12. септембар 2020. у 11:56

     Иван Вукићевић

     Хвала Вам, сад сам проверио и у Гњилану је заиста било Катанића. Тај податак је пренет у оригиналу и управо због тога што село Гиљани не постоји на Косову, то насеље сам навео искошеним словима.

     Одговори

7. 5. август 2019. у 14:30

   МКК

   E-BY14151 – Rod Vasojevića : https://bosnjackidnk.com/e-by14151-vasojevicko-bosanski

   Одговори

8. 6. август 2019. у 12:00

   МКК

   Vasojevići : http://www.komovi.com/index.php/narod-i-kultura/vasojevici

   Одговори

9. 30. јул 2020. у 00:56

   Бато

   Не слажем се са територијом, Васојевићи су до Улотине и Машнице тако да се изнад крај зове Горње Полимље и Велика. Ни Величани ни Шекуларци не припадају племену Васојевића нити су се прибтатили. Тачно је да су због примања ислама неки Васојевићи добили удио у катунима међу Шекуларце и Величане. Послије су ти Васојевићи вратили стару вјеру. И Ђерковић из Ђулића су од ђетета Ђерковић из Куча, којег је посинио Васојевић. Ту треба испитати генетику јер сам чуо да је удовицу Ђерковића са сином са сабора на Царине довео Васојевић….

   Одговори

   • 12. септембар 2020. у 12:11

     Иван Вукићевић

     Бато, ако погледате још једном карту о којој говорите, видећете да су и Велика и Шекулар означени као засебна племена у оквиру ширег племена Васојевића. Велика се делом Васојевића (и то само у ширем смислу) сматра тек од 1878. године када је ово племе припојено Црној Гори и Васојевићкој нахији.
     Академик Миомир Дашић, иначе родом из Шекулара, је у свом познатом раду Васојевићи од помена до 1860. године на крају књиге укључио и карту на којој су приказане исте ове границе Васојевића. Једина је разлика је та што он, који је написао књигу и о Шекулару, за разлику од мене на тој карти није означио границе ни Шекулара ни Велике. Толико о томе. А да Величани нису пореклом Васојевићи, уопште није спорно, нити је ико када било шта слично тврдио.

     Још увек немамо резултат Ђерковића, тако да би било корисно да се неко од њих тестира.

     Одговори

10. 13. септембар 2020. у 21:55

    Anđela

    Мој деда је испитивао лозу Мијајловић (пореклом из Бруса), и дошао до сазнања да воде порекло од Павловића, од племена Васојевићи. Наводно су се доселили из Црне Горе. Иначе, крсна слава нам је Аранћеловдан. Да ли ми можете рећи нешто бише о тоже?

    Одговори

    • 27. новембар 2020. у 15:59

      М.Тмушић

      Дали и Тмушићи из села Тмушићи са Полице могу дасе рачунају у Васојевиће Тмушићи славе Стевањдан и у село Заграђе су дошли из Горње Мораче.Дали знате нешто о Медоњићима из Тмушића,пре колико времена су дошли у Тмушиће,они су иначе од Ђуришића ал и неке Тмушиће су исто тако звали.Колико дуго Ђуришићи живе у Тмушићу?Данас Тмушићи себе зову Васојевићима као и Медоњиће

      Одговори

      • 17. децембар 2022. у 22:35

        Иван Вукићевић

        Полица је део Доњих Васојевића, тако да се Тмушићи у географском и племенском смислу могу сматрати Васојевићима. Међутим, Тмушићи не припадају роду Васојевића, већ засебном генетичком роду, који припада хаплогрупи I2-PH908. Ђуришићи из Тмушића припадају грани Ковачевића и били су у селу у време етнографског истраживања из 1905. године. Медоњићи су њихов огранак. На попису из 1913. године нема Медоњића, већ су сви пописани као Ђуришићи. Тада их је било шест кућа у Тмушићима.

        Одговори

    • 17. децембар 2022. у 22:10

      Иван Вукићевић

      У Васојевићима нема Павловића, тако да ако Ваши преци и потичу из Васојевића, презиме Павловић су узели након исељавања из матице. Најбољи начин да проверите предање о пореклу од Васојевића је да урадите основни ДНК тест.

      Одговори