Луштица, насеља и порекло становништва Reviewed by Momizat on . Положај Луштице у Боки (google maps)   Луштица је полуострво у југозападном делу Боке. Копненом страном на истоку граничи се са Кртолима. Насеља некадашње Положај Луштице у Боки (google maps)   Луштица је полуострво у југозападном делу Боке. Копненом страном на истоку граничи се са Кртолима. Насеља некадашње Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Небојша Бабић » Луштица, насеља и порекло становништва

Луштица, насеља и порекло становништва

Положај Луштице у Боки (google maps)

 

Луштица је полуострво у југозападном делу Боке. Копненом страном на истоку граничи се са Кртолима. Насеља некадашње Луштичке опћине данас територијално припадају Општини Херцег Нови, осим села Крашићи које припада Општини Тиват.

 

Податке о пореклу становништва Луштице и друге битне податке о овој области прикупио је почетком 20. столећа протојереј Сава Накићеновић и објавио их у свом раду „Бока“, 1913. године. У то време, Луштица је имала статус општине („опћине“) са седиштем у селу Радованићи. Остала насељена места на Луштици су: Клинци, Мркови, Забрђе, Бабунци, Бргули, Крашићи и варошица Порто Росе.

 

Луштица је још у старом веку била важно подручје због свог истуреног положаја према Јадранском мору и заштите улаза у Боку. Отуд, трагова насеља има још из римског времена. У раном средњем веку, у ову област населиће се Словени. Од краја 12. столећа, Луштица улази у састав државе Немањића, а током 15. столећа овде се устаљује млетачка власт. Када је почетком 13. столећа, краљ Стефан Првовенчани обновио манастир Светог арханђела Михаила на Превлаци, а његов брат епископ Сава тамо поставио епископску столицу (1219. године[1]), манастиру је додељен метох од околних крајева, који је назван Михољски збор[2]. Овај назив остаће и касније у употреби и након замирања Манастира 1441. године[3], као ознака збора бокељских општина, пре свих кртољске и луштичке. Светог арханђела Михаила прославља Луштица као свог заштитника (а тако и Кртоли).

 

Манастир Михољска Превлака (слика са: http://www.vijesti.me)

 

Луштица је кршевито и водом сиромашно полуострво, обрасло густом макијом. Од култура, највише се гаји маслина, винова лоза и медитеранско воће и поврће, а од домаћих животиња козе, овце и говеда. Рибарење је додатно занимање већине становништва. Луштица има дугу и разуђену обалу, са лепим плажама, ртовима и увалама, и отуд са великим могућностима за развој туризма. Знатан број Луштичана се бавио поморством кроз историју, па тако и до данас, те је Луштица дала неколико познатих поморских имена. На жалост, број становника је у сталном опадању, јер млади људи одлазе у градове (Херцег Нови, Тиват) ради школовања и запослења. Тако 2003. године, према попису у Републици Црној Гори, у свим насељима Луштице (сва села изузев Крашића) живело је укупно 338 становника, док је после Другог светског рата (1948) у луштичким насељима било 673 становника. Поређења ради Накићеновић је, обилазећи Луштицу почетком 20. столећа забележио око 1200 становника (односно, без Крашића који данас не припадају луштичком подручју – 1079 становника).

 

Порекло становништва Луштице:

 

Луштица је била насељена словенским становништвом сасвим сигурно у време када је обновљена епископија на Превлаци, почетком 13. столећа. Претпоставља се да је словенски живаљ био овде и раније. Круг најстаријих родова и данас је заступљен у знатном броју, али измешан са досељеницима од 16. столећа надаље. Досељенички таласи углавном долазе из три правца: најбројнији родови су потомци досељеника „из Албаније“[4], затим разни појединци из других крајева Црне Горе и Приморја (Стара Црна Гора, Кртоли, Грбаљ, итд), као и родови настали од добега из Херцег Новог (након пада града под турску власт) и Херцеговине крајем 17. столећа. Неколико родова води порекло од досељеника из Грчке, на шта указују и њихова необична презимена.

 

Насеља и преглед родова:

 

  1. Радованићи:

 

Главно насеље Луштичке опћине са почетка 20. столећа. О старости села говоре пронађене гробнице вероватно из времена пре 4. столећа. Село има четири храма: стару цркву Светог Николе (подигнута је још 1117. године, и једна је од најстаријих у Боки), Светог Ђорђа, Пресвете Богородице и Светог Јована (она је подигнута на месту древне цркве, још из римског времена). Село је издељено по братственим засеоцима, где је свако братство у засебном одсеку груписаних кућа. Радованићима припада и један значајан део обале, укључујући острво и ували Жањице[5], увалу Мириште, полуострво Арза[6], Дебели рт, Оштри рт и острво Мамула[7].

 

Мали Жањиц и Манастир Пресвете Богородице (слика са: http://www.medias.rs)

 

Родови:

 

Староседелачки родови у Радованићима су: Мижевићи, Тићи[8] и Бабовићи. Овом кругу родова припадају и Урдешићи, раније Вурдешић (у Мрковима и Забрђу) и Трипчевићи (у Забрђу)[9], којих више нема у Радованићима. До краја 18. и почетка 19. столећа изумрли су стариначки родови: Лојановићи, Ђуришићи, Новакови, Беловићи, Петровићи и Павићи. Сви ови родови су припадали истом братству Радованића, те су се временом разродили. Крсна слава свих Радованића је Никољдан. У табели Српског ДНК пројекта имамо тестираног Бабовића, са резултатом I2a PH908 (редни број 798):

 

http://dnk.poreklo.rs/naslovna/

 

Ово је значајан резултат, јер можемо претпоставити да су и остали родови Радованића носиоци исте хаплогрупе, те је то потврда да је старо становништво Луштице словенског порекла.

 

Досељеници:

 

Ђурашевићи (Велика Госпођа – Успење Пресвете Богородице) су сродни Ђурашевићима из Клинаца, а и једни и други тврде да потичу од Ђураша Вранчића, велможа краља Стефана Дечанског. У Кртолима постоји село Ђурашевићи, које се, као и већи део Кртола, у 14. и 15. столећу налазило у поседу Ђураша Илића, унука Ђураша Вранчића и родоначелника Ђурашевића, од чије једне гране потичу Црнојевићи. Род Ђурашевића који данас живи у истоименом селу не потиче од Ђураша Вранчића, већ су у питању досељеници који су то презиме понели касније, по селу. Не зна се поуздано има ли потомака правих Ђурашевића до данас.

 

Маровићи (Велика Госпођа) су од досељеника из Црне Горе са почетка 16. столећа.

 

Замбелићи (Велика Госпођа) су од претка који се доселио из Грчке у 16. столећу, а презиме му је било Замбелис. Од овог рода је светски чувен чилеански поморац Петар Замбелић (1849-1903). Петар Замбелић је рођен у Замбелићима, засеоку Радованића, а са 23 године се отиснуо преко океана. Као врстан поморац, брзо је постао чилеански поморски официр и један од главних истраживача јужних обала Америке. Од њега данас постоји бројно потомство у Чилеу[10].

 

Спомен плоча на родној кући Петра Замбелића (слика са: www.montenegro.com)

 

Ераци[11], раније Ераковићи (Никољдан) су од претка досељеног из Херцеговине око 1625. године. Према неким изворима, луштички Ераци су од Ераковића из Бањана. Уколико је тачан податак о времену досељења претка Ерака на Луштицу, порекло од бањанских Ераковића било би тешко прихватљиво, с обзиром да се род Ераковића у Бањанима формирао знатно касније (после 1760. године).

 

Боснићи (Никољдан) су од претка досељеног из Босне око 1675. године.

 

 

  1. Клинци:

 

Село се састоји из два засеока: Клинци и Љумотићи (где живи само једно братство – Кршанци). Има четири храма: црква Светог Арханђела Михаила (1670), Светог Саве, Светог Трифуна и Светог Пантелејмона.

 

Родови:

 

Староседелачки родови у Клинцима су Чворићи, раније – Чорић (Свети Трифун) и Беге[12] (Свети Харитон). Изумрли су стариначки родови: Љумотићи (Никољдан; помињу се у документу из 15. столећа, а изумрли су почетком 17. столећа), Гуше, Вицковићи, Милашиновићи и Радовићи (сви: Никољдан) изумрли су током 17. столећа. Ђурђиновићи (или Ђурђеновићи) су били старнци у Клинцима, где су изумрли, али се једна кућа одржала у Крашићима.

 

Досељеници:

 

Ђурашевићи или Ђураши (Свети Харитон[13]) као и Ђурашевићи у Радованићима тврде да су потомци Ђураша Вранчића.

 

Калуђеровићи (Свети Трифун) су према братственом предању од једног Калуђеровића из Ћеклића, досељеног почетком 16. столећа. Ово предање се временски не може уклопити у порекло од ћеклићких Калуђеровића, с обзиром да је ово велико ћеклићко братство засновано знатно касније, у 18. столећу. То не искључује могућност да је предак луштичких Калуђеровића дошао из Ћеклића, од неког старијег рода, те да је због истоветног презимена дошло до касније идентификације са великим братством ћеклићких Калуђеровића.

 

Кршанци, раније Кршанчевић (Света Тројица) су од досељеника из Албаније у 16. столећу. Према другој верзији, Кршанци су старином из Херцеговине, а раније презиме било им је Кршановић.

 

Поповићи (Свети Трифун) од досељника из Црне Горе почетком 18. столећа.

 

Бјелице (Свети Трифун) су новији досељеници, из Грбља крајем 19. столећа. У Грбљу постоје два рода са презименом Бјелица: једни су у Врановићу, славе Никољдан, а други у Пријевору, славе Јовањдан. И једни и други су у Грбаљ дошли из Бјелица у 18. столећу.

 

 

  1. Мркови:

 

Село се састоји из три засеока: Мркови, Вечерићи и Тићи. Има два храма: Светог Лазара (1605) и Светог Петра (1600). У овом селу и о његовим мештанима и њиховим савременим невољама, снимљена је 2016. године филмска црна комедија „Игла испод прага“, у режији Ивана Мариновића:

 

https://www.youtube.com/watch?v=_QusnOSuKZs

 

Родови:

 

Староседелачки родови у Мрковима су изумрли, а то су били: Мркови (у документу из 15. столећа помиње се Богдан Мрков), Стојкови, Легетићи, Попови, Маличићи, Неверовићи (сви су славили Никољдан).

 

У Тићима и Вечерићима живе Тићи, који су огранак оних из Радованића, а у Мрковима Урдешићи, такође огранак оних из Радованића. Славе Никољдан.

 

Досељеници:

 

Вечерићи и Сетенчићи[14] су од добега из Херцег Новог, након пада града под турску власт 1482. године. Оба рода славе Свету Петку, али нису међусобно сродни.

 

Јановићи (Света Петка) од претка досељеног из Албаније средином 16. столећа.

 

Богетићи (Света Петка) од претка досељеног из Црне Горе почетком 17. столећа.

 

Јанковићи (Никољдан) од претка који се доселио из Херцеговине у таласу досељавања Херцеговаца у Боку (око 1690. године).

 

Мариновићи (Света Петка) од претка досељеног из Тивта почетком 19. столећа; предак је био католик, па се на Луштици покрстио.

 

Крашићи (Никољдан) из Крашића, према предању потичу од истоименог старог братства које је тамо изумрло. Један Крашић је прешао у Мркове око 1820. године. Упитно је да ли ови Крашићи заиста потичу од старог братства Краошића, с обзиром да је оно изумрло пре њиховог досељења у Мркове. Могуће је да су презиме понели по месту из којег су досељени.

 

Мрковчевићи (Света Петка) од досељеника из Тивта неколико година након Крашића. Према предању, а које можда потврђује и њихово презиме, они потичу од старих Мркова, од којих се један, незнано када, одселио послом у Тиват, где му презиме измене у Мрковчевић. Знајући своје порекло, један од тиватских Мрковчевића се вратио у завичај.

 

Радованићи (слика са: wikipedia)

 

 

  1. Забрђе:

 

У сеоском подручју пронађене су древне гробнице, вероватно из старог века. Село има три храма: Свете Госпође (Рођења Пресвете Богородице; саграђена је средином 18. столећа на месту древне црквице), Све те Недеље и Светог Андреја.

 

Родови:

 

Староседелачки род у Забрђу су Владнићи, раније Владовић (Свети Андреј).

У Забрђу живе и старинци Урдешићи и Трипчевићи, који су огранак оних из Радованића, с тим што су овде узели да славе Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице).

 

Досељеници:

 

Изумрли су Минићи, досељени из Старе Србије, вероватно након пада Косова под турску власт; изумрли су око 1725. године.

 

Тројановићи (Мала Госпођа) су од претка који се доселио из Грчке у 15. столећу, именом Тројан.

 

Мендегаљи, а чује се и Мендегањ (Свети Андреј) су од претка који се доселио из Грчке у 16. столећу.

 

Стојковићи (Мала Госпођа) су од добега из Херцег Новог, након пада града под турску власт 1482. године.

 

Митровићи и Иванковићи су из Херцеговине, средином 17. столећа. Оба рода славе Светог Андреја, али нису међусобно сродни.

 

Радовићи (Свети Андреј) од претка који се доселио из Црне Горе крајем 17. столећа.

 

Медини (Мала Госпођа) су од паштровских Медина, који имају занимљиво предање о шпанском пореклу. Више о томе може се прочитати у чланку о Паштровићима:

 

http://www.poreklo.rs/2015/10/27/bratstva-plemena-pastrovica/

 

 

  1. Бабунци:

 

Мало село без храма.

 

Родови:

 

Староседелачки род у Забрђу били су Бабунчићи, који су се истражили почетком 17. столећа. Славили су Никољдан. У документу из 15. столећа помиње се Деса Бабунчић.

 

Досељеници:

 

Русовићи (Срђевдан) су од кртољских Русовића, од великог братства Дапчића, потомака Дабка, досељеног из Албаније почетком 16. столећа. У табели Српског ДНК пројекта имамо тестираног Бринића, који такође припада разгранатом стаблу Дабкових потомака, са резултатом I2a PH908 (редни број 805):

 

http://dnk.poreklo.rs/naslovna/

 

На основу резултата тестираног Бринића, можемо закључити да су носиоци хаплогрупе I2a PH908 не само бабунски Русовићи, већ и већи број родова из Кртола. С обзиром да је Дабко у Кртоле досељен из Албаније, овај резултат нам показује да је у Албанији (вероватно – Скадарском крају) у време Дабковог досељења још увек било присутно словенско становништво.

 

Паландачићи (Никољдан) су од претка досељеног из Албаније почетком 17. столећа.

Рашковићи (Никољдан) су од претка досељеног из Херцеговине средином 17. столећа.

 

 

  1. Бргули:

 

Село се дели на засеоке Бргуле, Мардаре и Љешковиће. Има два храма: Светог Петра (14. столеће) и Светог Вартоломеја.

 

Родови:

 

Староседелачки родови су: Љешковићи (помињу се млетачком документу из 1446. године) и Мардари. Славе Светог Вартоломеја. Љешковићи имају неко магловито предање да потичу од грбаљских Љешевића. Истражили су се до средине 18. столећа бргуљски старинци: Јеличићи, Ђурини, Пијешеви и Вулови. Сви су славили Никољдан.

 

Досељеници у Бргулима су Сетенчићи, који су огранак оних из Мркова, али овде славе Никољдан.

 

Крајолик у Бргулима (са: http://www.montenegroprospects.com)

 

 

  1. Крашићи:

 

Ранији назив овог села био је Краошићи, по истоименом братству[15]. Село има цркву Светог Николе.

 

Родови:

Стариначко братство Краошића је изумрло у 18. столећу. Крашићи у Мрковима наводно потичу од ови старих Кра(о)шића, мада веза није сасвим поуздана.

 

Досељеници:

 

Млечани су у 18. столећу у Крашиће населили католике из Мула код Котора, и то: Слаовиће, Петровиће и Францесковиће.

 

Једини православни род у Крашићима су Ђурђиновићи (Никољдан) досељени из Мркова око 1860. године, а иначе су огранак Ђурђиновића из Клинаца који су тамо изумрли.

 

Крашићи (са: https://letsgotomontenegro.com)

 

 

  1. Порто Росе, данас само – Росе:

 

Варошица која се налази на северозападном делу Луштице. Због положаја, овде је увек била тврђава која је чувала улаз у Боку. Визатијску тврђаву су уништили Сарацени у 9. столећу, а сасвим је обновљена почетком 14. столећа. Помиње се у једном документу из 1351. године, који се приписује цару Стефану Душану. Касније су се ту налазили млетачко, па аустријско утврђење. Варошица је заснована током аустријске власти (19. и почетак 20. столећа) од разнородних досељеника из луштичких и кртољских села.

 

Росе (са: http://www.montenegro-visit.com)

 

О становништву варошице Росе видети на:

 

http://www.poreklo.rs/2013/01/08/poreklo-prezimena-selo-rose-herceg-novi/

 

 


Извори (азбучним редом):

 

Ковијанић Ристо – „Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ (1963)

Миљанићи Вукота и Аким – „Презимена у Црној Гори“ (2002)

Накићеновић Сава – „Бока“ (1913)

Црногорчевић Младен – „Михољски Збор у Боци Которској“ (1893)

 

Насловна слика са: https://waytomonte.com


Напомене:

 

[1] 1346. године, цар Стефан Душан ће Михољску епископију уздићи на ранг митрополије.

 

[2] У Збор су улазила села у Солиоцком Пољу, Кртолима, Тиватском Пољу, на Превлаци, Луштици, затим Љешевићи, јужни део Врмца, укључујући и Тиват, све до Плавде (Лепетане).

 

[3] О разарању Манастира на Превлаци од стране Млечана, треба прочитати чланак „Мученичка смрт 70 монаха“ протојереја Јована Пламенца: http://www.mitropolija.me/stari/ustrojstvo/manastiri/prevlaka/duhovnost/jplamenac.html

 

[4] „Из Албаније“ може значити разне ствари. Најизвесније је да се ради о добезима из скадарског краја. О њиховом етничком пореклу не може се поуздано рећи, с обзиром да подаци из скадарских пописа у 15. и 16. столећу говоре да је у млетачком Скадарском дистрикту, односно потоњем турском Скадарском санџаку (његовом централном делу, око самог града) живело измешано словенско, влашко и арбанашко становништво.

 

[5] Данас плажа Жањиц и острвце Мали Жањиц (зову га и Мала Госпа) са Манастиром Ваведења Пресвете Богородице. Према архитектури црквице, сматра се да манастир на острвцету постоји још од 11. столећа, а поуздан документ о његовом постојању је из средине 15. столећа, када је манастир био метох Манастира Савина. Острвски манастир је запустео у 18. столећу, да би монашки живот био обновљен тек крајем 20. столећа.

 

[6] Прави назив овог полустрва је Арца, односно италијански – Punta d’Arza.

 

[7] Прави назив овог острва је Ластавица, међутим од средине 19. столећа усталио се назив Мамула, по аустријској тврђави, чијом је изградњом командовао аустријски генерал србског порекла барон Лазар Мамула.

 

[8] Једнина: Тић

 

[9] Да су Урдешићи и Трипчевићи изворно из Радованића говоре и њихова презимена на гробним мраморима испред радованићке цркве Светог Николе. Трипчевићи се помињу у листинама још у 15. столећу.

 

[10] Занимљиво је да Петра Замбелића својакају Хрвати. Чак су му, уз браћу Паравић, подигли споменик у граду Магаљанес на југу Чилеа, „поводом стоте обљетнице доласка првих Хрвата у Магаљанес“. За овако нешто нема никаквог основа. Замбелићи су даљег грчког порекла, православне вере, и увек су се изјашњавали као Срби. Све и да је Петар током свог живота у Чилеу прешао у католичку веру (што није немогуће, јер је то била једина црква у Чилеу), то га, опет, не чини Хрватом.

 

[11] Једнина: Ерак

 

[12] Једнина: Бего

 

[13] Очито су узели славу старинаца Бега.

[14] Сетенчићи су презиме добили по „сетенци“, некој млетачкој одлуци, вероватно о поседу над земљиштем, која је издата њиховом претку.

[15] Могао би се извести закључак да је родоначелнику овог братства име било Кралша, од чега следи гласовна промена у Краоша, затим патронимско презиме Краошић, и коначно сведено на Крашић. Аналогију налазимо одмах преко залива, село Баошићи: Балша – Баоша – Баошић. Презиме Кралшич постоји код Словенаца.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top