Кричи – трагом изгубљеног племена (трећи дио)

14. октобар 2017.

коментара: 1

Кричи у западним српским крајевима

На основу присутности презимена Кричка, Кричкић и Кричковић, може се рећи да је стицајем историјских околности добар дио кричког племена завршио у нашим западним крајевима, од Далмације преко Лике и Босанске крајине до Баније.

 

  • Далмација

У попису Клишког санџака из 1550. године у селу Градчац (данас Градац код Дрниша) у Петровом пољу помиње се извјесни Мирак Кричков. Наведено је да је баштина Мустафе Синанова сада у Мираковом посједу, што не значи да је сам Мирак родом из овог села (може бити поријеклом са подручја данашњих Крички код Дрниша). Године 1596. први пут се помиње село Кричке код Дрниша. У истом селу помиње се Радивој Милошевић звани Кричковић још 1624. године. Посебно је знаменито братство Кричка из Крички и Братишковаца, које је дало бројне свештенике по Далмацији (Вукадин Кричка, Радојица Кричка, Димитрије Кричка, Теодор Кричка, Стефан Кричка, Петар Кричка, Јаков Кричка, Петар Кричка, Марко Кричка) од XVII-XIX вијека. На подручју Далмације имали смо 1948. године 26 кућа Крички, 15 кућа Кричкића и 3 куће Кричковића.

 

  • Лика

Кричке по свему судећи из Далмације прелазе у Лику, па тако 1712. године имамо пописане Кричковиће у селу Вребац код Госпића (Лика). На подручју Лике имали смо 1948. године 21 кућу Кричковића. Дио личких Кричковића насељен је у Босанку крајину (подручје Босанског Петровца и Кључа).

 

  • Босанска крајина

У Босанској крајини презиме Кричка било је присутно на подручју Приједора и Санског Моста, док је презиме Кричковић било присутно на подручју Босанског Петровца и Кључа. Према етнографској литератури, Кричковићи су на подручје Босанске крајине дошли током XIX вијека из Лике, док се за Кричке да претпоставити да представљају огранак Крички из Далмације.

  • Банија

На Банији смо 1948. године имали 36 кућа Кличковића на подручју Вргинмоста, али је очито да се овдје ради о Кричковићима пошто у истим селима имамо помене Кричковића почевши од 1736. године. Занимљиво је да су и банијски Кричковићи били свештеници попут далматинских Крички, па тако током XVIII вијека имамо помене попа Максима Кричковића и попа Вучка Кричковића.

Извори и литература:

  1. F. Spaho, A. Aličić, Opširni popis Kliškog sandžaka iz 1550. godine, Orijentalni institut u Sarajevu, Sarajevo, 2007.
  2. K. Juran, Morlaci u Šibeniku između Ciparskog i Kandijskog rata (1570-1645), Povijesni prilozi 49, Zagreb, 2015.
  3. K. Kaser, Popis Like i Krbave 1712. godine, Zagreb 2003.
  4. Љ. Стојановић, Стари српски натписи и записи VI, Зборник за историју, језик и књижевност српскога народа, Београд 1926.
  5. V. Putanec, P. Šimunović, ured., Leksik prezimena Socijalističke Republike Hrvatske, Zagreb 1976.

 

Кричи – трагом изгубљеног племена (први дио)http://www.poreklo.rs/2017/10/02/krici-tragom-izgubljenog-plemena-prvi-dio/

Кричи – трагом изгубљеног племена (други дио)http://www.poreklo.rs/2017/10/06/krici-tragom-izgubljenog-plemena-drugi-dio/

 

АУТОР: Петар Демић, сарадник портала Порекло

 

 

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Илија Петровић

    “Једна од двије верзије о постанку дробњачког имена”, она о нечијем просутом дробу и порузи, бесмислена је.

    Уистину, значење речи “Дробњак” налази се у речи “дроб”, ситнеж, речи коју је забележио Вук Караџић (1787-1864), момак из Дробњака, према неком извору из 15. века. Истом том речју, како то налазимо код Петра Скока (1881-1956), једног од најис­так­нутијих ономастичара југословенске епохе, кога хрвати сма­трају “једним од најугледнијих свјетских стручњака за ономастику”, означава се и “ситна стока (козе и овце)”.
    Према Скоковом тумачењу, реч “дроб” представља “прасло­венски” поствербал (основу за глаголску творбу) из које настају речи дробити, ситнити… Како се реч “Словени” први пут нашла у употреби тек 491. године, јасно је да “прасловенско” не постоји, оно је у званичну језичку и историјску науку убачено са јединим циљем да се потисне реч “србско”. Друкчије речено, Скоков израз “прасловенско” треба читати као “прасрбско”, што ће нам недво­смислено указати да је из прасрбског поствербала “дроб” настала и реч “Дробњак”, као крај у коме се највише гајила ситна стока, козе и овце. Тај ороним (реч којом се уопштено означавају ре­љефни облици) настао је по “рецепту” коришћеном при творби и бројних других речи, на пример: свећњак, путњак, грудњак, оч­њак, али и, са незнатном разликом, Фочак, Никољштак…
    Иста та реч, Дробњак, без икакве измене, пренела се и на становнике тога краја, али се јавља и као презиме неких породица чији су се преци у неком ранијем времену, неодређено када, исе­ли­ли из Дробњака и настанили у другим србским крајевима, у Биоски, код Ужица, на пример.
    Несумњиво, реч “Дробњак” настала је још у доба док су тај крај настањивали Кричи, “старо становништво које је према ле­генди насељавало подручје данашњег Дробњака”, и које се, како каже један аутор (Томаш Ћоровић), доцније “постепено повлачило према планинском платоу Сињавине и даље према ријеци Тари, да би временом скроз нестали: један дио се одселио преко Таре, сигурно их је доста страдало у сукобима, а дио се свакако са досељеницима измије­шао”. Ово последње је тачно, што би морало значити да нису “временом скроз нестали”, њихов траг налазимо и у презименима Крич (око Дурмитора и Пљеваља), Кричак и Кричков (код Пљеваља), Криче, Кричић и Кричко (у Котору, Цетињу и код Ријеке Црнојевића), Кричија (код Ријеке Црнојевића), Кричковић (Кличковић), Кричка, Кричкић… као и у називима неких места: Кричке, код Дрниша (у Србској Крајини) и код Новске (у Хрватској), Кричићи (код Скендер Вакуфа, у Босни), Кричина (код Цриквенице, у Хрватској), Кричаново (код Босанског Брода, у Српској).
    Томаш још каже да су Кричи “вјероватно огранак Матару­га”, као што су из истог времена и Лужани (које помињу Пипери), или Букумири (за које Кучи кажу да су се самоистражили, мада их и данас срећемо под презименима Букумир, Букумира, Букуми­рић, Букумировић). Да ли “вјероватно” или заиста, споредна је ствар, пошто су и једни и други, и Кричи и Матаруге, исто као и Букумири, били стара србска племена. Што се у званичној србској историји, али и у ет­но­логији, они не зову тако, разлог треба потра­жити у чињеници да данашња званична историјска наука у Срба признаје Србе (мада стидљиво, као Словене), тек од шестог или седмог века. Њој још увек не иде “под капу” да би и старије (и нај­старије) станов­ни­штво с ових простора требало изједначити с оним које познајемо, примера ради, као Илире, Трачане, Дарданце, Сар­мате… а за које наши “критички” историчари тврде да су, сви по­је­ди­начно, и као народ и као име, нестали крајем 5. ве­ка, пошто пи­с­ци из тога времена нису новопридошле Словене изједначили с њима. Стога, могао је Павел Јозеф Шафарик (1795-1861) рећи да је “име Са­р­мата, које ина­че није чисто и у тој форми никада употре­б­ља­ва­но од самих Сар­мата, нестало само привидно, пошто га је… потис­ну­ло језички пра­вилно домаће име Срба, (али и) специјална имена Словена, Леха, Хорвата, Чеха”.
    За Шафа­рика, сва имена познатих насеља на подручју Или­ри­кума, и лична им­е­на “према свом пра­во­м порек­лу власни­штво су преосталих сло­вен­ских Илира који су ов­де одувек живели, (а) са којима су се ка­сни­је, у разним пе­риодима, пре, за време и по­сле Јустинијана, изме­шали Словени који су се доселили са север­ног Дунава”, односно из данашње Румуније, онда зва­не Дачка Србија. Такво своје уве­рење он темељи на анализи старо­словен­ског црк­веног језика и ње­го­вог поређења са другим на­речјима. “Препли­тање дв­е језичке гра­ђе, идентичне по порек­лу, али разли­чито об­лико­ва­не хиљаду­го­дишњом одвојеношћу… ису­више је рас­познатљи­во… још и сада, након периода од хиљаду двеста година, а да би га па­жљи­ви по­сматрач уз брижљиво испи­тивање могао пре­видети… Јер да су стари Илири били стварно истребљени, те да Словени не­мају ништа друго до ‘разорене градове по целој Или­рији’, или да су нашли пустињу без људи, како би онда дошло до тога, да још и данас постоје сва имена која су споменули стари географи и историчари у Илирији и Тракији, уз незнатне изме­не?” А та име­на постоје и опстају само захваљујући непосредном језичком на­сл­е­ђу Срба који су тамо некада живели и Срба који у истим тим крајевима живе данас.
    Нажалост, званична историјска наука у Срба углавном игно­рише знање Шафариково, иако је, својевремено, Ђуро Даничић (1825-1882) записао да је Шафарик “знао о Словенима све што се у његово време могло знати, – мо­гло знати трудом, према ком је сваки труд ништа… и казао је свету то што је знао. Што сад било који Словенин зна о своме народу, од њега је нау­чио. Још свакоме врло много остаје да учи о своме народу из његових књи­га. Он је свакоме народу словенском показао шта је, – шта је исто­ријом, књижевношћу и језиком. Показао је толико да још нико није мо­гао све то ни примити… Па ми Срби осим свију Словена бејасмо у особитој љуба­в­и таквог човека”
    А Шафарик је знао да су Словени (односно Срби) били пра­становници Евро­пе, бар на једној њеној половини, и да су били број­нији од осталих европ­ских народа. Доказ за такву тврдњу он види у тесној сродно­сти словенског језика (односно србског) са грчким, латинским, келтским и герман­ским. (За разумевање тога проблема треба видети ште о томе пише Павле Соларић у својој књижици Римљани словенских обележја, Нови Сад 2018). И зна да име Срб представља “некадашње уобичајено дома­ће име сло­в­ен­ских народа, као што је то у немачком језику назив Венда”; то име старије је него Словен и оно је постојало као за­је­д­ничко име за све родове, племена и народе истог виндијског (ин­дијског) порекла.