Кричи у западним српским крајевима
На основу присутности презимена Кричка, Кричкић и Кричковић, може се рећи да је стицајем историјских околности добар дио кричког племена завршио у нашим западним крајевима, од Далмације преко Лике и Босанске крајине до Баније.
- Далмација
У попису Клишког санџака из 1550. године у селу Градчац (данас Градац код Дрниша) у Петровом пољу помиње се извјесни Мирак Кричков. Наведено је да је баштина Мустафе Синанова сада у Мираковом посједу, што не значи да је сам Мирак родом из овог села (може бити поријеклом са подручја данашњих Крички код Дрниша). Године 1596. први пут се помиње село Кричке код Дрниша. У истом селу помиње се Радивој Милошевић звани Кричковић још 1624. године. Посебно је знаменито братство Кричка из Крички и Братишковаца, које је дало бројне свештенике по Далмацији (Вукадин Кричка, Радојица Кричка, Димитрије Кричка, Теодор Кричка, Стефан Кричка, Петар Кричка, Јаков Кричка, Петар Кричка, Марко Кричка) од XVII-XIX вијека. На подручју Далмације имали смо 1948. године 26 кућа Крички, 15 кућа Кричкића и 3 куће Кричковића.
- Лика
Кричке по свему судећи из Далмације прелазе у Лику, па тако 1712. године имамо пописане Кричковиће у селу Вребац код Госпића (Лика). На подручју Лике имали смо 1948. године 21 кућу Кричковића. Дио личких Кричковића насељен је у Босанку крајину (подручје Босанског Петровца и Кључа).
- Босанска крајина
У Босанској крајини презиме Кричка било је присутно на подручју Приједора и Санског Моста, док је презиме Кричковић било присутно на подручју Босанског Петровца и Кључа. Према етнографској литератури, Кричковићи су на подручје Босанске крајине дошли током XIX вијека из Лике, док се за Кричке да претпоставити да представљају огранак Крички из Далмације.
- Банија
На Банији смо 1948. године имали 36 кућа Кличковића на подручју Вргинмоста, али је очито да се овдје ради о Кричковићима пошто у истим селима имамо помене Кричковића почевши од 1736. године. Занимљиво је да су и банијски Кричковићи били свештеници попут далматинских Крички, па тако током XVIII вијека имамо помене попа Максима Кричковића и попа Вучка Кричковића.
Извори и литература:
- F. Spaho, A. Aličić, Opširni popis Kliškog sandžaka iz 1550. godine, Orijentalni institut u Sarajevu, Sarajevo, 2007.
- K. Juran, Morlaci u Šibeniku između Ciparskog i Kandijskog rata (1570-1645), Povijesni prilozi 49, Zagreb, 2015.
- K. Kaser, Popis Like i Krbave 1712. godine, Zagreb 2003.
- Љ. Стојановић, Стари српски натписи и записи VI, Зборник за историју, језик и књижевност српскога народа, Београд 1926.
- V. Putanec, P. Šimunović, ured., Leksik prezimena Socijalističke Republike Hrvatske, Zagreb 1976.
Кричи – трагом изгубљеног племена (први дио): http://www.poreklo.rs/2017/10/02/krici-tragom-izgubljenog-plemena-prvi-dio/
Кричи – трагом изгубљеног племена (други дио): http://www.poreklo.rs/2017/10/06/krici-tragom-izgubljenog-plemena-drugi-dio/
АУТОР: Петар Демић, сарадник портала Порекло
28. август 2020. у 19:22
Илија Петровић
“Једна од двије верзије о постанку дробњачког имена”, она о нечијем просутом дробу и порузи, бесмислена је.
Уистину, значење речи “Дробњак” налази се у речи “дроб”, ситнеж, речи коју је забележио Вук Караџић (1787-1864), момак из Дробњака, према неком извору из 15. века. Истом том речју, како то налазимо код Петра Скока (1881-1956), једног од најистакнутијих ономастичара југословенске епохе, кога хрвати сматрају “једним од најугледнијих свјетских стручњака за ономастику”, означава се и “ситна стока (козе и овце)”.
Према Скоковом тумачењу, реч “дроб” представља “прасловенски” поствербал (основу за глаголску творбу) из које настају речи дробити, ситнити… Како се реч “Словени” први пут нашла у употреби тек 491. године, јасно је да “прасловенско” не постоји, оно је у званичну језичку и историјску науку убачено са јединим циљем да се потисне реч “србско”. Друкчије речено, Скоков израз “прасловенско” треба читати као “прасрбско”, што ће нам недвосмислено указати да је из прасрбског поствербала “дроб” настала и реч “Дробњак”, као крај у коме се највише гајила ситна стока, козе и овце. Тај ороним (реч којом се уопштено означавају рељефни облици) настао је по “рецепту” коришћеном при творби и бројних других речи, на пример: свећњак, путњак, грудњак, очњак, али и, са незнатном разликом, Фочак, Никољштак…
Иста та реч, Дробњак, без икакве измене, пренела се и на становнике тога краја, али се јавља и као презиме неких породица чији су се преци у неком ранијем времену, неодређено када, иселили из Дробњака и настанили у другим србским крајевима, у Биоски, код Ужица, на пример.
Несумњиво, реч “Дробњак” настала је још у доба док су тај крај настањивали Кричи, “старо становништво које је према легенди насељавало подручје данашњег Дробњака”, и које се, како каже један аутор (Томаш Ћоровић), доцније “постепено повлачило према планинском платоу Сињавине и даље према ријеци Тари, да би временом скроз нестали: један дио се одселио преко Таре, сигурно их је доста страдало у сукобима, а дио се свакако са досељеницима измијешао”. Ово последње је тачно, што би морало значити да нису “временом скроз нестали”, њихов траг налазимо и у презименима Крич (око Дурмитора и Пљеваља), Кричак и Кричков (код Пљеваља), Криче, Кричић и Кричко (у Котору, Цетињу и код Ријеке Црнојевића), Кричија (код Ријеке Црнојевића), Кричковић (Кличковић), Кричка, Кричкић… као и у називима неких места: Кричке, код Дрниша (у Србској Крајини) и код Новске (у Хрватској), Кричићи (код Скендер Вакуфа, у Босни), Кричина (код Цриквенице, у Хрватској), Кричаново (код Босанског Брода, у Српској).
Томаш још каже да су Кричи “вјероватно огранак Матаруга”, као што су из истог времена и Лужани (које помињу Пипери), или Букумири (за које Кучи кажу да су се самоистражили, мада их и данас срећемо под презименима Букумир, Букумира, Букумирић, Букумировић). Да ли “вјероватно” или заиста, споредна је ствар, пошто су и једни и други, и Кричи и Матаруге, исто као и Букумири, били стара србска племена. Што се у званичној србској историји, али и у етнологији, они не зову тако, разлог треба потражити у чињеници да данашња званична историјска наука у Срба признаје Србе (мада стидљиво, као Словене), тек од шестог или седмог века. Њој још увек не иде “под капу” да би и старије (и најстарије) становништво с ових простора требало изједначити с оним које познајемо, примера ради, као Илире, Трачане, Дарданце, Сармате… а за које наши “критички” историчари тврде да су, сви појединачно, и као народ и као име, нестали крајем 5. века, пошто писци из тога времена нису новопридошле Словене изједначили с њима. Стога, могао је Павел Јозеф Шафарик (1795-1861) рећи да је “име Сармата, које иначе није чисто и у тој форми никада употребљавано од самих Сармата, нестало само привидно, пошто га је… потиснуло језички правилно домаће име Срба, (али и) специјална имена Словена, Леха, Хорвата, Чеха”.
За Шафарика, сва имена познатих насеља на подручју Илирикума, и лична имена “према свом правом пореклу власништво су преосталих словенских Илира који су овде одувек живели, (а) са којима су се касније, у разним периодима, пре, за време и после Јустинијана, измешали Словени који су се доселили са северног Дунава”, односно из данашње Румуније, онда зване Дачка Србија. Такво своје уверење он темељи на анализи старословенског црквеног језика и његовог поређења са другим наречјима. “Преплитање две језичке грађе, идентичне по пореклу, али различито обликоване хиљадугодишњом одвојеношћу… исувише је распознатљиво… још и сада, након периода од хиљаду двеста година, а да би га пажљиви посматрач уз брижљиво испитивање могао превидети… Јер да су стари Илири били стварно истребљени, те да Словени немају ништа друго до ‘разорене градове по целој Илирији’, или да су нашли пустињу без људи, како би онда дошло до тога, да још и данас постоје сва имена која су споменули стари географи и историчари у Илирији и Тракији, уз незнатне измене?” А та имена постоје и опстају само захваљујући непосредном језичком наслеђу Срба који су тамо некада живели и Срба који у истим тим крајевима живе данас.
Нажалост, званична историјска наука у Срба углавном игнорише знање Шафариково, иако је, својевремено, Ђуро Даничић (1825-1882) записао да је Шафарик “знао о Словенима све што се у његово време могло знати, – могло знати трудом, према ком је сваки труд ништа… и казао је свету то што је знао. Што сад било који Словенин зна о своме народу, од њега је научио. Још свакоме врло много остаје да учи о своме народу из његових књига. Он је свакоме народу словенском показао шта је, – шта је историјом, књижевношћу и језиком. Показао је толико да још нико није могао све то ни примити… Па ми Срби осим свију Словена бејасмо у особитој љубави таквог човека”
А Шафарик је знао да су Словени (односно Срби) били прастановници Европе, бар на једној њеној половини, и да су били бројнији од осталих европских народа. Доказ за такву тврдњу он види у тесној сродности словенског језика (односно србског) са грчким, латинским, келтским и германским. (За разумевање тога проблема треба видети ште о томе пише Павле Соларић у својој књижици Римљани словенских обележја, Нови Сад 2018). И зна да име Срб представља “некадашње уобичајено домаће име словенских народа, као што је то у немачком језику назив Венда”; то име старије је него Словен и оно је постојало као заједничко име за све родове, племена и народе истог виндијског (индијског) порекла.