ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Саша Зарић
Историјски занимљива Гружа, кроз векове је давала значајне личности које су утицале на ток историје и својим деловањем обележиле време у ком су живеле. Непрекидна нит гружанских историјских фигура траје почев од прве историјски познате личности са ових простора, великог челника Радича Поступовића, који је столовао у граду Борчу и био једна од најзначајних личности средњовековне деспотовине, па до данашњих дана, када је мала Гружа дала актуелног председника Републике Србије.
Једна од историјских фигура Груже, са којом се судбина у пуној мери поиграла, најчудноватнија и најинтеренсантнија из наше историје јесте Тома Вучић Перишић. Његов сјајни успон од обичног слуге књаза Милоша, са којим се разишао по личним питањима, гоњен неконтролисаном мржњом према њему и свим Обреновићима, он се уздигао толико високо да постаје моћни диктатор Србије. Из поштовања или страха, називали су га господар Вучић. Иако је био осион и горд уживао је огромну популарност у народу, понајвише међу Гружанима. Колико је Вучић био осион види се и из тога што је наредио да се једном сељаку из околине Београда удари 25 батина, само због тога што га овај није поздравио. Његов крај је изузетно трагичан и он бедно скончава свој живот у београдском казамату.
Вучићеви преци пореклом су Чолаковићи из Шаховића код Бијелог Поља, одакле су се због сукоба са Турцима доселили у Горњу Врбаву у другој половини XVIII века. Отац му се звао Периша па је по њему понео презиме Перишић. Док су се водиле борбе за време аустријско-турског рата његова породица је пребегла у Срем. Тома Вучић се родио на путу за Срем у месту Барич. Било је то 1787. или 1788. године. Породица је једно време живела у Срему, а онда се 1791.године вратила у Србију и населила у гружанском селу Вучковица. Њихова Крсна слава је био Свети Лука.
Причало се да га је мајка Стана, која је пореклом из гружанске Горње Врбаве, зачела у греху са неким Турчином. По рођењу је добио име Тома, био је болешљиво дете које нису могле да излече горке траве и свакојаке враџбине и бајалице. Нека баба му је терајући болести од њега променила име у Вучић из веровања да ће се давањем „вучијег имена” дете спасити од болести и смрти. Касније, то име је читавих пола века било синоним јунаштва и моћи. А сам Тома Вучић Перишић био је један од најбогатијих и најмоћнијих Срба свог времена.
Тома Вучић Перишић је већ 1804. године дошао у устаничку чету. У Тополи је током 1804. учио војну вештину, а после обуке постао је члан Карађорђеве гарде. Истакао се као храбар ратник у Првом српском устанку, нарочито у бици на Варварину 1810.године, када је спасао живот Миленку Жујовићу из Јешевца. Због своје храбрости и ратничке вештине, био је и Карађорђев момак (бећар). Учествовао је и у Хаџи Продановој буни где је био један од организатора и предводника побуне у Книћу. У Книћу се било окупило 1.000 Гружана под оружјем. Они су под вођством Томе Вучића, Јована Добраче, Симе Паштрмца, Станка Милчевића, Нилоле Вучковића и Петра Туцаковића преко ноћи ископали шанац. Турци су послали оберкнеза Теодосија Филиповића из Кнића да преговара са побуњеницима и убеди их да се умире и одустану од буне. Преговори нису упели, а Теодосије је једва извукао живу главу. Верујући Милошу Обреновићу, већ првог дана су се предали Вучић и Паштрмац. Касније је већина водећих гружанских личности учесника ове битке заузимало важне положаје за време Милошеве владе. Главна битка је била код Кнића, насупрот 1.000 Гружана са турске стране је било исто толико пешака и око 150 коњаника. Турке је предводио Ашим–бег заједно са Милошем Обреновићем и Милосавом сином кнеза Теодосија. Милош је сматрао да тада још није време за буну и да она може донети само негативне последице по Србе. У одсудној бици код Кнића која се одиграла следећег дана Гружани су однели победу и потукли Ашим-бегову и Милошеву војску али су се после тога разишли и тиме је означен крај буне.
Након кратког сукоба код Кнића, Вучић се предао Милошу Обреновићу, а затим је ступио у његову службу и послат је Милошевој кући у Црнућу. Вучић је имао велике амбиције, чекао је прилику да се наметне као велики народни вођа. Тумарао је по Гружи, окупљао присталице и припремао побуну. Био је заједно са Милутином Гарашанином и војводом Ломом један од организатора тајног састанка у Рудовцима на ком се говорило о поновном устајању против Турака. Био је у групи која је у Коњуши на Лазареву суботу, дан пре подизања Другог српског устанка, растерала турске харачлије. Незванично, Други српски устанак је почео дан уочи Цвети, и то баш у Гружи!
Дан уочи Цвети, на Лазареву Суботу Тома Вучић Перишић, Јован Обреновић рођени брат кнеза Милоша, Симо Паштрмац, браћа Благоје и Васа из Кнића, Јован из Добраче, Антоније Пећанин из Коњуше, Мијаило и Проко из Забојнице, са неколико Коњушана и Брестовчана су поубијали турске порезџије у селу Коњуша и отели им новац прикупљен од народа у рудничкој нахији.Новац су однели у Црнућу и предали га Милошу Обреновићу. Сутрадан су са Милошем кренули у Таково. Тома Вучић није присуствовао састанку у Такову јер је дан пре био рањен у Коњуши. Милошевим устаничким четама се придружио тек неку недељу касније. У устанку се борио храбро и неустрашиво али није ни издалека успео да заблиста у пуном сјају и наметне се као народни вођа. Постао је само момак Милошев, а то није задовољавало његове превелике амбиције. У јулу 1817. године, кнезу Милошу је био потребан један храбар и одан човек за извршење деликатног задатка, из Крагујевца се морала однети порука Вујици Вулићевићу о скидању Карађорђеве главе. Милошева одлука за обављање тог задатка је пала на храброг Тому Вучића Перишића па је он пренео Вујици Вулићевићу поверљиво Милошево наређење о Карађорђевом смакнућу.
Тома Вучић је у непосредној Милошевој служби био до 1822. године када је унапређење и већа овлашћења добио постављењем за гружанског кнеза 28. маја 1822. и на том положају остао је до 1827. године. Био је најпознатији и најзанчајнији кнез Гружанске кнежине. У то време је Вучковица била административни центар кнежине Груже. Међутим, административно пословање гружанског кнеза није било везано само за село у којим је седео кнез. Његова канцеларија била је и тамо где се он тренутно налази. Обилазећи гружанска села са писарима и пандурима, носио је писаћи прибор и мур (печат) у бисагама и писао писма и документе у местима у којима се тренутно затекне.
У документима Књажеве канцеларије по бројем ДАБ. КК–XV,275 сачувано је обавештење које је у Радмиловићима 4. јула 1822. године Тома Вучић Перишић писао Књазу Милошу. Вучић Перишић је тада био заноћио у Радмиловићима да би пронашао лопове који су покрали путнике из другог пашалука на друмиу између Топонице и Радмиловића. За време док је окупљао кметове околних села, стигао је човек који је рекао да су покрадене ствари нађене у Бресници код неког Миливоја.
Вучић је итекако умео да искористи положај кнеза гружанског да га народ заволи и да сутра са њим иде у ватру и воду. У то време, у кнежинама Србије, народ је кулучио кнезовима уз своју храну и пиће. Једино је у Гружи било другачије, Вучић није имао велико имање па се њему није морало много кулучити. Сељаци су долазили на његово имање, радили и сваког дана добијали проје, киселог купуса и ракије од свог господара. Вучић је упознао душу сељака, говорио му његовим језиком оно што га највише пече, дизао је глас против свих даџбина, истицао је да на сељаку лежи све и да му треба све дати. Вучићев утицај у гружанском крају остао је изузетно снажан све време његовог политичког деловања. Држао је под строгом контролом бунтовне Гружане, који су се лако машали оружја. Ипак титула кнежинског кнеза није могла да задовољи Вучићеве амбиције, желео је више од тога и чекао је прилику да заблиста. Та прилика му се указала 1825. године. У Јасеници је избила буна против Милоша коју је предводио Милован Поповић Ђак. У фебруару исте године Тома Вучић са Гружанима потукао је побуњенике, и крваво угушио буну. Пред полазак у битку против побуњеника добио је од кнеза сабљу, коју су дотада носила једино кнежева браћа Јован и Јеврем. Милован Ђак је ухваћен и погубњен, а његова глава је послата Милошу у Крагујевац. Ђаков брат Милић је убијен, а побуњеничка војска је разбијена и масакрирана.
Кнез Милош није благонаклоно гледао на пораст Вучићеве популарности и утицаја па је искористио прилику да га смени са положаја кнеза гружанског 1827.године, због недоличног понашања у породици када је приликом друге женидбе претукао сина и своју мајку. Кнез Милош је схватао да Вучић може да буде изузетно опасан противник и да треба да га држи што даље од себе и Крагујевца па је одлучио да га протера у Пореч. Вучић је у Поречу започео трговину сољу, постао је највећи трговац и веома се много обогатио. Међутим ни то није одговарало Кнезу Милошу јер је и он сам траговао сољу, а сада му је Вучић постао велики конкурент у том послу. Из Крагујевца путује нова наредба у Пореч, Вучић се премешта у Шабац и поставља за председника суда. Шабачке нахије. Кнез Милош је мислио да ће Вучић у Шапцу по њега бити бесопасан као председник суда, далеко је од Груже и оданих Гружана, а истовремено удаљен је и од трговине сољу. Тома Вучић је враћен у службу постављењем 4. маја 1832. за члана, а 5. јуна и за председника суда Шабачке нахије и на тој дужности је остао до 18. јануара 1833. У лето 1833. претукао је кмета Шабачке општине Јована Тркића који га је тужио кнезу Милошу, па је ухапшен и под стражом спроведен у Крагујевац. Вучић се покајао пред Милошем и по први пут замолио за опроштај. Кнез Милош се двоумио да ли да верује Вучићу и трпи га или да се обрачуна са њим и нареди да буде посечен. Знао је да имати Вучића уз себе значи бити сигуран па је одлучио да га постави за члана Суда народа српског у Крагујевцу.
Године 1834. кнез бира своје прве министре, и поставља их једног за другим.најпре министра правде и просвете,затим унутрашњих дела па финансија.Тек три месеца касније кнез Милош поставља министра (попечитеља) војних дела. Вучић је на положају попечитеља војних дела био од од 15. јуна 1834. до 15. фебруара 1835. године. Министар војни добио је свој први задатак, под његовом командом војска је иселила Турке из Соколске нахије који су се око града Сокола разместили по селима. Вучић је са још два официра пратио на путу за Русију 29 кадета који су били послати на школовање за будуће официре.
Тома Вучић Перишић је био чувар Милошевог режима и за време Милетине буне 1835.године. Милета Радојковић, Милосав Здравковић, Ђорђе Протић са наоружаним сељацима, бројно јаки и добро опремњени већ су били кренули на Крагујевац. Вучић је помирљивим ставом према побуњеницима и посредовањем код кнеза Милоша допринео да се буна мирно заврши без иједног опаљеног метка. Ипак, Милетина буна је била непосредни повод за доношење Устава Кнежевине Србије, којим је требало ограничити Милошеву апсолутистичку власт. Устав Књажевства Србије донет је у Крагујевцу 1835. године, познат је као Сретењски устав зато што је изгласан на Скупштини која је започета на хришћански празник Сретење Господње. Овај Устав није формално никада признат, а био је на снази само две недеље, пошто су против њега били Османско царство, Русија и Аустрија, као и кнез Милош Обреновић. Сретењски устав је био један од првих демократских устава у Европи, писан је по угледу на француске уставне повеље и белгијски устав. Након проглашења Сретењског устава именован је Савет чији је члан био и Вучић до 15. фебруара 1835. године. У априлу 1835. постављен је за надзорника државних грађевина (у рангу са садашњом функцијом министра грађевинарства), тада се преселио из Крагујевца у Београд и тамо живео до краја живота.
Деветог јула 1835. године, кнез Милош је са својом свитом кренуо на пут у Турску на разговоре са султаном и другим великанима. У време Милошевог боравка у Туурској, Вучић je био надзорник кнежеве и државне касе у Београду и Топчидеру. Кнез Милош је у Турској код Султана примљен са великим уважавањем као представник једне мале али самосталне земље. Милош је вешто избегавао нове обавезе према Турској, а старе покушавао да умањи. Кнез Милош се као победник вратио у Србију. У добро затвореним кесама носио је двадесет два турска ордена за српске великаше. На запрепашћење многих, међу одликованим српским старешинама није било Томе Вучића Перишића. То је била кап која је прелила препуну чашу, сујетни и амбициозни Вучић је кренуо отворено у рушење кнеза Милоша не бирајући средства. И сам Милош је схватио да је погрешио што није доделио одликовање Вучићу, знао је колико он воли титуле и почасти. Био је свестан да Вучић може да га уздрма па чак и уништи. Кнез је одлучио да исправи грешку, а прилика за то се указала тек годину дана касније. Старешина Јоксим Милосављевић је умро, на његовим грудима стоји турски орден, скинуће га и послаће га у Београд Вучићу. Милош је послао орден по специјалном изасланику Јакову Живановићу. Живановић је уз орден понео и диплому и указ о одликовању. Вучић је енергично одбио да прими орден са одговором да њему не требају туђи ордени и да од стида не може са мртвог човека узети орден. Орден је враћен Милошу са Вучићевом молбом за допуштење да напусти земљу и да се пресели у Мехадију у Влашкој. Милош је мислио да је таква молба као поручена, без Вучића у земљи, удаљеног километрима коначно ће бити миран. Вучић се преселио у Влашку да би организовао побуну против Милоша. У Мехадији је примао заверенике и са њима ковао план да збаци кнеза. У Србију се вратио у новембру 1837, са кнезом Милошем измирио се у мају наредне године и тада му је враћено звање кнежевог ађутанта у чину полоковника. Вучић је повратак у Србију искористио да буни народ против кнеза Милоша. Своје главно упориште је опет нашао у Гружи, лутао је Гружом и говорио народу кратко, језиком који разуме. Од заштитника кнеза Милоша, Вучић је постао његов жестоки противник и Уставобранитељ. Уставобранитељи су били носиоци борбе против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића. Они су се залагали за доношење устава и закона којим ће Милошева власт бити ограничена и успели су да се изборе за доношење такозваног Турског устава.
Након проглашења Турског устава кога је Порта предала Србији 12. децембра 1838. године,одржана је Народна Скупштина на Калемегдану од 13. до 25. фебруара 1839.године,на којој је Устав свечано обнародован и прочитан. Вучић је поново именован за члана Савета 14. фебруара 1839. Државни савет је имао 17 чланова, они нису могли бити збачени док се код Порте не докаже њихова кривица. Поред Вучића, у Савету је од Гружана био и Петар Туцаковић. Кнез Милош је био незадовољан уставом који му је био наметнут из Цариграда и улази у отворен сукоб са Саветом и великанима. Вучић постаје народни бранилац и заштитник, иза себе има широке народне масе које га слушују и поштују. Као вешт демагог Вучић је успевао да убеди народ да су његове жеље заправо и народне. Говорио је да власт не треба поштовати и да је најбоља она власт која најмање кошта.
У време од 1839. па све до 1844. био је ударна песница Уставобранитеља у борби против кнеза Милоша и Михаила Обреновића. Уставобранитељи су се ослањали на његов утицај у народу, који је неоспорно био најјачи у Гружи. Поред снажног упоришта у народу, Вучић је поседовао војничка знања па су га и због тога Уставобранитељи истицали у први план. Кнез Милош је прижељкивао и потајно подстицао буну против Уставобранитеља али ипак је знао да не постоји ни један војсковођа који би могао да порази моћног Вучића. Покушај побуне војске против Уставобранитеља избио је када су на Београд истовремено кренуле побуњеничке чете из Чачка предвођене Јованом Обреновићем и из Шапца Милосавом Калушевићем. Команда над војском која је требало да заустави побуњенике поверена је лично Томи Вучићу Перишићу. Милошеви саветници су вршили притисак на њега да изда наређење да се угуши побуна. У безизлазној ситуацији, кнез Милош је 23. маја 1839. донео апсурдну одлуку да изда пуномоћје свом највећем непријатељу Вучићу да угуши побуну. Вучић је и овог пута искористио своје преговарачке способноти и успео да победи побуњенике без борбе. Убедио их је да се разоружају и предају, мудро је одлучио да не убија и не кажњава побуњенике али их је зато исмејао, наредио је да побуњени војници скину своја одела и тако их је спровео у Београд. Након овог догађаја, господар ситуације у Београду је постао Вучић са својим присталицама. Он је издавао наређења и организовао ред и безбедност, испред кнежевог двора више није стајала стража редовне војске већ Вучићеви војници. На улицама Београда су се окупљале масе народа које су тражиле Милошеву оставку. На Скупштини која се одржавала у Београду кнезу Милошу је био забрањен приступ. На Скупштини се говорило: “Нек наиђе овамо кнез да га камењем заспемо. “Абдикација кнеза Милоша је била неизбежна, 1. јуна 1839. године је дошло и до формалног акта. На Милошева врата је закуцао Прота Матеја Ненадовић и затражио од њега оставку, кнез је без размишљаења одмах потписао.
Након што је кнез Милош био принуђен да абдицира, према Хатишерифу је предао престо свом старијем сину Милану. Милан, болешљив и слаб није био у стању да управља Србијом па је Скупштина одредила намесништво књажевског достојанства, које би му помагало. За намеснике су именовани Јеврем Обреновић, Аврам Петронијевић и Тома Вучић Перишић. Суштински, то прво намесништво је у ствари била прва уставобранитељска влада. Милан Обреновић је умро само 26 дана касније од када је дошао на престо. У Србији се постављало питање ко сада, након што је један кнез абдицирао а други умро, може да преузме престо. Логично је било да на престо дође млађи Милошев син, Михаило Обреновић, али томе су се противили Уставобранитељи.
Вучић је почео отворено и недвосмислено да говори о промени династије. Стицао је популарност у народу говорећи о неделима династије Обреновић. Међутим знао је да народу не вреди само говорити већ треба урадити и нешто конкретно. Зато је смањио порез са шест на пет талира, поред тога је укинуо и неке свештеничке таксе. Вучић је тада сељацима говорио баш оно што желе да чују: “Ко ти устражи више од пет талира пореза, узми пушку, па за крушку, па у леву сису. “Вучић је био никад популарнију у народу, свуда је био ред и мир. Одушевљени сељаци су узвикивали: “Живео Вучић“.
Након што је ишао у Цариград султану на поклоњење, марта месеца 1840. године, Михаило Обреновић је из Цариграда донео кнежевско достојанство, Михаило Обреновић је потврђен за изабраног српског кнеза. То је била ситуација са којом се Вучић није мирио, међутим ни нови кнез није био задовољан јер је бератом из Цариграда било одређено да Вучић остаје у намесништву. Кнез Михаило међутим, као и Милош, није хтео да влада са Уставом од 1838.године. Стога се одмах заментула борба између њега и Уставобранитеља, који су постали и анти-Обреновићевци. И обичан народ се све више делио на присталице Обреновића или Уставобранитеља. Милошев брат, Јеврем Обреновић је ишао по народу и обећавао смањене пореза на три талира ако се на престо поврати кнез Милош. Ни Вучић није седео скрштених руку, он иде свуда по народу, а понајвише по Гружи и говори: „Ја се не бојим никога, ни књаза ни Савета, ни попечитеља ни митрополита,и нико не треба да се боји никога, ми смо сви равни, што је књаз то је и свињар, што свињар то и саветник, што саветник то и терзија, што терзија то и судија, што судија то и ја, сви смо ми једнаки;не треба да се само један греје на сунцу, а сви ми стојимо у ‘ладу и само један да подигне главу високо а ми сви да гледамо у земљу, но ваља да сви гледамо горе и сви да се грејемо на сунцу. Ја се не бојим никога, само се бојим Устава, па то ћу рећи и књазу Михаилу као што сам говорио његовом оцу; чућете ви шта ћу му рећи у очи кад дође; а ако он не буде радио по уставу ја ћу га протерати као и оца; но нико нек не мисли да сам ја против кнеза Милоша својом влашћу, не, њега је прогнао устав. Ето ми у џепу царских фермана и ви ћете видети што ћу учинити кнезу Михаилу, ако се не буде хтео владати људски. Ми треба да имамо једног кнеза,па ма ко то био, књаз Михаило или неко други, нама је свеједно; нек нико не мисли да књаз може да чини у земљи што хоће; он мора да слуша народ и чини оно што народ хоће и заповеда.
Био је то период у животу Вучићевом када је он ступао заједно са народом и улагао много да тај народ добије више него што су му давали кнезови династије Обреновић. И опет неочекивано, из неколико нахија крећу војске ка Београду да спасу кнеза Михаила од Уставобранитеља. Шестог маја 1841. године се на Топчидеру сакупила војска од неколико хиљада добро наоружаних људи која је тражила Вучићеву главу. Вучић је, да би спасио своју главу, морао да се склони у турску тврђаву у Београду код Хусреф-паше. У Београд је стигао специјални изасланик Порте, Муса ефендија, са задатком да измири кнеза Михаила и Вучића. Након неуспелог покушаја помирења, Муса ефендија се враћа у Цариград али са њим иде и Вучић заједно са 36 Уставобранитеља. Касније, на захтев Турака и Руса, кнез Михаило је морао да попусти и дозволи повратак Уставобранитеља у Србију. Једанаестог априла 1842. године Вучић креће ка Београду, а кроз главу му пролазе речи Мустафа-ефендије: “Од Обреновића ни псето не сме да остане у Србији; цар је тебе изабрао да то извршиш. Он се у тебе узда да ћеш најбоље моћи јер си човек за ким ће се повести народ”.
Прилика за велики Вучићев повратак на сцену Србије указала се у ноћи 31.августа 1842. године,када је у Смедереву избила буна против кнеза Михаила. Првог септембра је ка Крагујевцу кренуо Београдски гарнизон, на челу са кнезом Михаилом, у пратњи кнегиње Љубице, Јеврема Обреновића, пет државних саветника и четири ађутанта. Према Крагујевцу се упутио и Тома Вучић Перишић,знао је да мора да стигне пре кнежеве војске, јер у Крагујевцу су топови и оружје. На путу ка Крагујевцу, окупио је у Коларима око хиљаду оданих бораца. Вучић између осталих опет окупља своје Гружане и улази у Крагујевац са војском од око три хиљаде људи. Војска у Крагујевцу је стала на Вучићеву страну и дочекала га као вођу.Убрзо су извукли топове и поставили их на Метино Брдо.
Предводећи Уставобранитеље против војске кнеза Михаила, побуњени Вучић је 1842.године са Метиног Брда топовима бомбардовао Крагујевац, разбио трупе кнеза Михаила и присилио га на абдикацију.
Вучић је, после одласка кнеза Михаила био гсподар ситуације, он је био све и сва у држави. Вучић је ишао у посету Ћамил-паши и Шекид-ефендији да их обавести да је новоизабрани Државни Савет одлучио да се привремена управа земље преда у руке њему и Авраму Петронијевићу. Било је то време у коме је Вучић помишљао и на то да он треба да буде кнез Србије. Тада је имао неограничену моћ и превелику популарност у народу, али и наклоност Порте. Остало је непознато зашто тада није искористио прилику да се прогласи за кнеза Србије.
Потом су Уставобранитељи на челу са Вучићем као „предводитељем народа“ довели на престо Карађорђевог сина, Александра Карађорђевића. Вучић је сазвао Скупштину, која се одржавала у његовом ратном логору, на средини логора је био његов шатор, верни момци из Груже и осам топова. Народна Скупштина сазвана за избор владаоца, изабрала је 2.септембра 1842. године за кнеза Александра Карађорђевића. Турска је радо примила ову промену у Србији, јер је победила странка која се наслањала на Порту, и прихватила је избор кнеза Александра Карађорђевића, и одмах га потврдила за кнеза. Русија је уложила протест против избора новог кнеза Србије, тврдећи да је он извршен под притиском. Тако је на наваљивање Русије, 15. јуна 1843. године обављен понован избор, на коме је поново изабран за кнеза Александар Карађорђевић. Русија је следеће године признала Александра Карађорђевића уз услов да се Тома Вучић Перишић протера из Србије. Вучић је донео одлуку да попусти руским захтевима и одлучио је да напусти Србију и одлази у Видин. Кнез Александар Карађорђевић је донекле осећао олакшање што је Вучић далеко ,чак у Цариграду. Знао је да је Вучић био далеко спретнији и моћнији од њега и да је он сада ту, радио би са њим шта хоће. О Вучићевој моћи у тадашњој Србији можда најбоље говоре речи кћери кнеза Александра Карађорђевића: “Бабо нам је кнез, мајка нам је кнегиња, а господар Вучић.“
После трећег изгнанства из Србије проведеног у Цариграду, Вучић се опет вратио у Београд. Кнез Александар је био у недоумици како сада Вучићу наћи положај у државној управи који би био достојан оваквог великана. У то време је стигла вест из Шапца о побуни присталица Обреновића. Кнез Александар Карађорђевић је знао да буну успешно може да угуши само Вучић, али он се нећкао и изговарао да је стар за такав подухват, већ му је 58 година. Кнез је знао да постоји само један начин да се Вучић прихвати дужности команданта казнене експедиције и заведе мир у Шапцу. Једино што је могло да одобровољи сујетног Вучића, било је дати му неку велику титулу која са собом носи и моћ и част. Кнез Алаксанадар Карађорђевић доноси одлуку да Вучићу додели свечану диплому и чин војводе с титулом „превасходитељства“. Обузет великом почашћу носиоца титуле првог војводе у Србији, Вучић са својим момцима, међу којима је понајвише Гружана креће у Мачву да угуши побуну Обреновићеваца. У Мачву је пре Вучића већ био стигао стари искусни војсковођа Прота Матеја Ненадовић са војском од око шесто људи. Док је Вучић са Гружанима на челу батаљона и са два топа и неограниченим пуномоћјем у џепу прилазо Ваљеву, буна је већ била угушена у Шапцу, Лозници и Ваљеву. Али за Вучића посао није био завршен, он је прогонио разбегле побуљенике по шумама. Вучић је изрицао пресуде, похватани побуњеници су свирепо убијани и масакрирани. Два дана су Лозница и Ваљево били поприште страховите освете коју је осмислио и предводио Вучић. Ипак, то је био само почетак страховите погибије, Шабац је био одређен за осветничко место. Вучић је као војвода био и тужилац и судија али и извршилац својих престрогих пресуда. Апсане су биле претесне па су заробљеници сагоњени у блатњаве оборе, похватани побуњеници су батињани, пребијани топузом и сечени секиром, а стрељани натицани на точкове. Вучићеви људи су пописивали имања побуњеника, одузимали и продавали куће, палили амбаре и секли воћњаке. Вучић је пуних петнаест дана и петнаест ноћи господарио Шапцем и сејао смрт, патње и страх. Људи око њега су се чудили, питали су докле ће да траје али нико није смео да каже доста. Многи су се запитали да ли је Вук Стефановић Караџић био у праву пре десетак година када је Вучића назвао народним крвопилцем. Првог новембра 1844. године је Вучић означио крај казнене операције и наредио покрет ка Београду. Вучићева популарност у народу је нагло почела да опада после свирепог угушења ове буне. Иако је имао сва овлашћења да употреби крајње мере, бруталан начин на који је он то извео не може се ничим оправдати. По повратку у Београд, кнез Александар је знао да Вучићу мора да се одужи новом титулом, те га проглашава кабинетским саветником. Вучић тако формално постаје прва личност после кнеза, има неограничену моћ, има права да учествује у Саветским и министарским седницама, уз то има годишњу плату од три хиљаде петсто талира. Иако формално први после кнеза, Вучић је најмоћнији човек Кнежевине Србије.
Као некада Милошу, касније Михаилу, тако и сада кнезу Александру Карађорђевићу Вучић постаје отворени противник. Убрзо кнез Александар дознаје да широм Србије народ Вучића зове „наш господар Вучић“. Вучић све чешће одлази у Гружу да опипа пулс бунтовних и храбрих Гружана и увек се уверава да срце Гружана још увек куца за њега.
Кнез Александар потом оптужује Вучића да одржава тајну преписку са прогнаним Милошем Обреновићем. Сукоб између кнеза и Вучића се све више заоштрава, против њега се окреће Стеван Книћанин као и већина Уставобранитења. До скора одан Турској, Вучић почиње да тражи и добија подршку од Русије. Вучић је тражио да се сазове Народна скупштина, а одржавању Скупштине најоштрије се противио кнез Александар Карађорђевић. Народна скупштина у Србији није одржана још од 1842. године, када су на Врачару народни представници изабрали новог кнеза. Ипак, кнез Александар је попустио и Народна скупштина је одржана на Петровдан 1848. године у Крагујевцу. У пространом дворишту Окружног суда сакупило се много народа. Народни предствници из свих крајева су бирани тако што је на сваких 250 пореских глава долазио по један човек. Ту су били сви попечитељи,чланови Савета,кнез Алексндар Карађорђевић,најзад и Тома Вучић и поред њега хиљаде Гружана. Скупштину је отворио кнез Александар, почео је да говори о ситуацији у Србији али био је прекинут узвицима:“Вучић,Вучић!“ Збуњен, кнез наставља да говори али скупштинари узвикују: “Нека дође господар у народ!“
Тај господар кога народ тражи није нико дриги до Вучић. У ситуацији апсолутног тријумфа Вучића над кнезом Александром, Илија Гарашанин хитно пише писмо начелнику среза Качерског: “Народ је скоро сав прешао на Вучићеву страну, но сакупи неколико стотина Качераца, па похитај овамо у Крагујевац. “Стиже одговор да се начелник разболео, а нема ко други да скупи Качерце. Скупштина није хтела да чује ништа, само је клицала Вучићево име, кнез је схватио да мора да погне главу и испуни раније Вучићеве захтеве. Сви Саветници који су раније Вучића називали издајником морали су да поднесу оставке, међу њима је био и Стеван Книћанин. Вучић ипак ову ситуацију није искористио до краја, да је хтео могао је да уради шта хоће, могао је да збаци кнеза Александра Карађорђевића и да сам буде проглашен за кнеза Србије. Овог пута био је задовољан моралном победом.
Након Петровске скупштине Вучићев утицај полако почоње да слаби али он не одустаје од намере да обори кнеза Александра. Кнез и влада су спроводили политику његове систематске изолације. Илија Гарашанин одмах по ступању на место кнежевог представника пензионисао га је 6. октобра 1852.године. Руска дипломатија није била задовољна Вучићевим пензионисањем.
Јула месеца 1855. године, Вучића је задесила једна породична трагедија, умрла му је супруга Анула, прелепа жена коју је он неизмерно волео. Говорило се да је Анула извршила самоубиство, отровала се јер јој господар није био веран, забављао са другим женама.
У међувремену и Илија Гарашанин је ушао у сукоб са кнезом Александром и обновио старо пријатељство и савезништво са Вучићем. Кнез је знао да би удружени Вучић и Гарашанин за њега представљали превелику опасност па је предузео све да их посвађа.
Против кнеза Александра Карађорђевића се ковала завера коју је водио председник Државног савета Стефан Стефановић Тенка. Завереници су намеравали да убију кнеза Александра. За то је унајмљен убица Милосав Петровић, сељак из Крагујевачког округа, добио је пушку и сва потребна упутства, требало је да оде у Брестовачку бању и убије кнеза. Завера је откривена и спречена, завереници осуђени на смрт а касније им је казна преиначена у доживотну робију. Није било доказа, али сумњало се да је у ову заверу био уплетен и Тома Вучић. Након тог догађаја, Вучић је напустио земљу и отишао у Италију. За заверу су сумњичени и Илија Гарашанин и Миша Анастасијевић, међутим ни за њихово ни за Вучићево учешће у завери није било доказа. Када се ситуација бар наизглед смирила, Вучић се вратио у Србију и заједно са Гарашанином и Мишом Анастасијевићем наставио акцију за збацивање кнеза. Због напете ситуације у Србији, у Београд долази специјални изасланик Порте, Етен-паша. Он у пратњи Кабул-ефендије долази у Београд 18. марта 1858. године. Портиног делегата дочекују две групе људи, кнежеви министри и Вучић са својим присталицама. Етен-паша је прво пришао групи у којој су били Вучић, Гарашанин и остали збачени саветници. Вучић и Гарашанин су употребили сву своју мудрост и ауторитет да придобију Етен-пашу на своју страну. Под притиском кнез преко ноћи саставља нову владу и нови Савет, а као круна свега председник Савета постаје Тома Вучић Перишић. Вучић је са својим истомишљеницима приморао кнеза Александра да сазове Скупштину. Све је било испланирано, сазвати Скупштину и оборити владаоца. Али шта даље. Вучић, сада већ старац, замишљао је да крунише своје дело кнежевском титулом. То је раније могао да учини лако, без икаквих напора, пропустио је две прилике да буде проглашен за кнеза Србије, то је могао да постигне 1842.године након абдикације кнеза Михаила и 1848. на Петровској скупштини у Крагујевцу, када су готово сви скупштинари стали а његову страну.
Кнез Александар Карађорђевић је сазвао скупштину под притиском опозиције на Светог Андреја 30. новембра 1858.године. Светоандрејска скупштина је кнезу Александру Карађорђевићу одузела мандат кнеза, и предала га кнезу Милошу Обреновићу.
Тома Вучић је допринео и паду кнеза Александра Карађорђевића али након његовога пада кнез Милош је по повратку на српски престо наредио да се Вучић притвори. Након што Вучић на Светоандрејској скупштини није успео да осујети повратак кнеза Милоша на престо, повукао се у своју кућу у близини Калемегдана. Ухапшен је на превару, његов пријатељ Филип Станковић га је намамио да се преда без отпора. Након што се у затвору разболео, пребачен је у Војну болницу, где је умро као политички притвореник, под неразјашњеним околностима.
Највероватније је с кнез Милошевим знањем отрован. Непосредни извршиоци његовог убиства били су доктор Карло Белони и шеф Главне војне управе Младен Жујовић. Вучић је у бици на Варварину 1810. године спасао живот Миленку Жујовићу, а сада је Миленков син Младен био један од извршиоца његовог мучког убиства. Умро је у мукама 13. јула 1859.године, а наредног дана сахрањен је у обичном сељачком оделу. Сахрањен је на палилулском гробљу на Ташмајдану. Иако су му за живота сва врата била широм отворена, у гробље је унет на споредна мала уска врата. Сахрањен је без почасти, у присуству само неколико људи. Крај његовог гроба дан и ноћ је стајала стража, али то није била почаст већ предострожност и страх кнеза Милоша. Милош се плашио и мртвог Вучића, ако његово тело украду Турци и у његовом телу нађу разорно дејство отрова, онда и мртав Вучић може да буде вођа нових нереда.
Његови посмртни остаци су са гробља на Ташмајдану 1904. године пренети у Гружу, у гробницу цркве у Закути која је његова задужбина. Због тога што је пренео Вујици Вулићевићу Милошеву наредбу за Карађорђево смакнуће, Вучић је касније подигао цркву покајницу у Закути.
Вучићевог имена одрицаће се сви тек 1859. године.Тада ће један посланик у Народној скупштини поднети предлог да се у Србији забрани име Вук, Вукашин, Вучић.
На 27. састанку Народне Скупштине од 10. децембра 1890. године у Београду је о Вучићу као издајнику говорио гружански Народни посланик из Честина, Ђурђе Ђоровић, кога је Гружа непрекидно 30 година бирала за посланика: “Ја не знам да ли има у историји записано да се је ма који министар казнио за издајство. Издајство се, господо, не казни, но покушај издајства. С тога мислим, да треба казнити, да се покушај издајства казни, јер ко је могао казнити Вучића кад је извршио издајство”.
Вучић је био један од најбогатијих људи у Србији тог времена. Своје богатство је умео да даје и за опште народно добро. Тако је првој грађанској болници у Београду даровао 10.000 дуката. О овом Вучићевом поклону болници писале су Српске Новине 1. новембра 1856. године: “Тома Вучић Перишић, војвода српски, поклонио је болници вароши Београда за умножење фонда њеног 10.000 дуката, поред тога једну башту и једну њиву. О томе је између Општине и г. Вучића и уговор начињен… Поред тога да Обштина опет из исте признателности кад болницу подигне, после смрти г. Вучића 8 кревета болнички подигне,и то да 4 носе име „Задужбина Томе В. Перишића“, а други 4 „Задужбина Томе В. Перишића за спомен супруге своје Агније“. Вучић је подигао нови конак у манастиру у Дивостину, а поред конака и једну зидану чесму. Током 1868.године, Вучић је подигао школу у Закути као и цркву покајницу.
Тома Вучић је био главни помагач и подстрекач у доношењу одлуке кнегиње Љубице да убије Милошеву љубавницу, лепу удовицу Петрију из Сарајева. Кад му се једном Љубица пожалила на Милоша, Вучић је узвикнуо:“А камо ти кубура, па уби псето.“Вучић је тако дао идеју Љубици да убије Петрију и помогао јој да после тога побегне из Милошевог двора.
Тома Вучић Перишић се два пута женио, прва жена била је Перуника Жабарац из Раниловића, а друга жена била је Агнија звана Анула, иначе кћерка Фармакија, грчког хајдука, кога су убиле турске албанске снаге под командом Али-паше Јањинског. Са првом женом Перуником Жабарац, Вучић имао је два сина Стевана и Илију, и две кћерке, Станку и Анку. Са другом женом Тома Вучић Перишић није имао деце.
Старији син Томе Вучића Перишића, Стеван Вучић-Перишић, је био један од виђенијих Гружана свога времена. Био је срески начелник у кнежини гружанској од 2. фебруара 1843. године, а потом срески начелник карановачки од 1844. до 1846. године. Стеван је био ожењен Маријом Добрњац унуком кнеза моравске кнежине пожаревачке нахије Стевана Добрњца, брата војводе Петра Добрњца
Вучићев брат од стрица Павла, Мелентије Павловић, био је митрополит Србије. Мелентије Павловић је 1831. године након дуго времена постао први Србин на трону београдских митрополита. Након што је Цариградски патријарх Константин I својим писмом од јануара 1832. дао Српској цркви аутономију, Мелентије је понео титулу архиепископ београдски и митрополит српски.
Мелентије Павловић је рођен у селу Врбава, био је игуман у манастиру Враћевшница. Мелентије је био и близак сарадник Милоша Обреновића. За Мелентија се може рећи да је био духовни вођа Другог српског устанка. Осим што је у Такову благосиљао Други српски устанак и Милоша Обреновића као вођу, причестио устаничку војску, учествовао је у многим устаничким биткама. Као архимандрит Мелентије Павловић прославио се у бици на Љубићу 1815. Кад су турске снаге потиснуле Србе на Љубићу, тако да је пораз изгледао неизбежан, Милош Обреновић видео је архимандрита Мелентија Павловића како је клекнуо на колена и молио се Богу. Повукао га је за рукав и рекао му да узме добош од погинулог војника добошара и да лупа, а да ће он викати на људе да се зауставе и врате у борбу. Архимандрит Мелентије узео је добош и ударао у њега и Срби су се прибирали и поново ударили на Турке. У турском бекству преко Мораве погинуо је турски командант Ћаја-Паша.
Посинак митрополита Мелентија Павловића је Филип Христић, кнежевски представник и кнежевски посланик. Мелентије Павловић, као монах није имао деце. Од његовог рођеног брата праунука је мајка Милана Стојадиновића, председник владе Краљевине Југославије
Потомци господар Томе Вучића Перишића и Павла су Коста Н. Христић, министар и краљевски посланик, Бошко К. Христић, краљевски посланик, артиљеријски бригадни генерал Милисав Антонијевић, дивизијски генерал Никола Љ. Христић, артиљеријски бригадни генерал Милорад Лазаревић, пуковник Михаило Христић, као и др. Милан Стојадиновић председник министарског савета (владе) Краљевине Југославије…
Потомци Томе Вучића Перишића су академик Стеван Христић, водећи српски композитор прве половине века и Војислав Воки Костић, композитор.
Зетови (у разним генерацијама) Томе Вучића Перишића и његовог брата од стрица митрополита Мелентија Павловића, су, између осталих Никола Христић, четири пута председник министарског савета, проф. др Сима Лозанић, министар иностраних послова, академик, др Лаза К. Лазаревић, академик, армијски генерал Милутин Недић, проф. др Александар Костић, као и Борислав Пекић, књижевник.
17. октобар 2019. у 19:45
Goran Čukić
Stanka Lozanić, rođena Pačić, poreklom iz porodice Vučić-Perišić. Isto tako supruga dr Lazara Genčića, pukovnika i načelnika saniteta v. Srbije 1912-18. godine. Jelena Genčić je najmlađa unuka dr Lazara, tj. ćerka sina jedinca Jovana dr Lazara i Ane. Članak je lepo napisan.
20. април 2022. у 08:38
Воја
КРАЈ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋ
Мајски преврат из 1903. је догађај који је имао далекосежне последице по Србију, Србе и – однос европских држава према њима.
Главни разлози за овај догађај било је велико незадовољство политиком краља Александра Обреновића због његове аустријске оријентације, тешког стања у земљи и дворских скандала (међу којима је и краљева женидба с Драгом Машин).
У ноћи између 28. и 29. маја (по старом календару) завереници су провалили у двор и убили краља и краљицу.” До данас није расветљено ко је стајао иза овог атентата.
Ова приповест данског новинара, последњег странца са којим је краљ разговарао, с лица места, даје аутентични слику оног што се десило:
Новинар Франц фон Јесен (1870-1949) је ово сведочанство објавио у књизи, збирци извештаја “Људи и борбе на Балкану”, изашлој 1913. у Копенхагену.
Текст који следи је приповест Фон Јесена о краљеубиству 10. јуна 1903.
…УСПУТ НА СЕВЕР кроз Србију одлучио сам да се мало задржим у Београду да чујем нешто о српском схватању македонског питања. Имао сам у руским круговима у Београду доста добре везе и није ми било невероватно да уз њихову помоћ постигнем дозволу за разговор са краљем Александром, који је тада у Европи припадао особама о којима се много говори, и кога зато – новинарски гледано – вреди потражити.
Стигао сам у Београд у понедељак 8. јуна око 5 сати ујутро, сишао са воза, добио печат у пасош те одсео у хотелу Гранд, где сам одспавао до усред преподнева…
…Ађутант коначно појављује на вратима и покретом руке ме позива да га пратим – и кратко затим стојим испред српског краља Александра И у његовој радној соби.
Соба је свежа и лепа. Богате резбарије на храстовом намештају украшене су сребром. На зидовима висе многи портрети кнезова с руком написаним посветама. У једном ћошку стоји огроман изрезан штит са сликама официра пука чији је краљ био члан од своје најраније младости. Млади српски монарх носи скромно и комотно преподневно одело.
Он је нижег раста и за своје године необично гојазан. Као што је то понекад случај са кратковидим људима, његов поглед иза дебелог стакла лорњета чини се несигурним, тражећим и скитајућим. Уста су му сасвим невидљива од куш-траве црне браде; густа коса му пада у шиљак на чело; боја лица је на образима и подбратку плава као у мушкараца са јаком, црном брадом, која је уосталом чиста и жућкаста као што то често постаје у кућном ваздуху. Руке се чине непријатно мале на натекло дебелим зглобовима; стопала су исто тако неприродно луткаста на кратким стубастим ногама. Све у свему је краљева спољашња појава деловала одвратно или бар несимпатично.
Личио је на огромног кратковидог дечка са прерано израслом брадом. Краљ Александар почиње разговор на француском.
Он влада тим језиком до савршености; као највећи број образованих Словена говори тим језиком без чујног нагласка; не прође много времена док човек не примети да је он освојио тај језик са свим његовим финесама, и мора бити да је упућен и у књижевност на том језику. Лепим, утишаним, звучним гласом који одаје школованог и прорачунатог човека, краљ одржи мало предавање о Македонији. У њему су оштре, духовите и паметне изјаве. Да је било могуће само чути а не и видети, утисак би био сасвим другачији.
Међутим, сада је потребно бити пажљив и очима пратити краља док говори. Он ми је понудио столицу и седи сам испред мене за храстовим столом. Постоји несхватљива супротност међу равнотежом и уређеним приказивањем његовог говора и збуњеном, стидљивом и мајмунастом немирношћу његове личности. Ни једну секунду не може мирно да седи; час се премешта напред-назад на столици; час трља леђа и руке о наслон столице; час се љуља стопалом; час протресе ноге, час их опет повлачи; ма који пололжај заузима, његове две гномске руке непрестано черупају лист хартије који лежи испред њега, у ситне комадиће, котрљају их у куглице, бацају их на под, опет черупају, котрљају, бацају … без застоја, немирно, раздражујуће.
Ако уопште долази до разговора – јер краљ сам скоро непрестано води реч -реч је искључиво о Македонији. Краљ Александар је добро обавештен о овом компликованом предмету са свим његовим бројним, сумњивим појединостима, те има своје мишљење о свему томе. Његов монолог нарочито погађа те балканске државе које се у Македонији надмећу са Србијом, а још више те велике силе које су израдиле македонски “реформски програм”. Краљ заиста има добар разлог за ругање због јалових крпљења једне неподношљиве и недостојне турске владавине; упадљиво је, међутим, како постаје зао када говори о другим монарсима.
Ни по једној тачки није у стању да задржи своје мишљење, али не каже ни више него што жели. Већ је прошло више од једног сата – патос испод краљевог места сада изгледа као да је под снегом – када један мој исказ доводи краља до дугачког политичког излагања албанског питања.
Мисли да ће Србија временом бити власт која ће га решити, и он сматра да земља за то има добре услове. Сада живи – каже он – најмање пар хиљада Албанаца у Србији, и они су ваљда задовољни, као што је и влада њима задовољна. “Сматрао сам,” наставља краљ, сада први пут током аудијенције веселим тоном, “правилним да ови пристојни Албанци добију свог заступника у скупштини. Зато сам заповедио префекту округа где углавном живе, да се изабере један Албанац…”
У кратком тренутку видим диктатора.
“Заповедио да се изабере један Албанац” … Услови избора за српску скупштину описани у две реченице. Краљ устаје. Обраћа ми се неким љубазним речима и честита ми срећан крај опасног путовања по Македонији. “Када намеравате да отпутујете одавде?”, пита он. “Вечерас, Ваше величанство.” “Ма не, то је заиста сувише рано. Сада, када тако добро познајете главне градове других балканских земаља, морате се упознати и са приликама овде у Београду. Осим тога морам да кажем да краљица која је данас заузета жели да Вам да аудијенцију сутра преподне у 10 сати. Молим Вас да останете.” “Наравно.” “Хвала. Онда довиђења сутра у 10 код краљице!”
Краљ ми пружа руку. Крај је аудијенцији. Брзо се враћам у Гранд хотел. Пресвлачим се, ручам и одмах седнем да запишем утиске и добит дана. Врло је тешко препричати краљева дугачка објашњења с многим нападима на друге заинтересоване силе у Македонији; да сам поновио његове речи онако како су изговорене, срео бих се са великим бројем демантија. Овде се треба петљати и попуштати те обезбедити се наговештајима и подразумевањима.
Устајем око пола девет ујутро у четвртак (11. јуна). Пошто имам аудијенцију код краљице Драге већ у 10, облачим се гала. Већ сам три-четири пута узалуд зазвонио за топлу воду да оперем зубе. Чинило се да су сва жива бића напустила хотел. Вичем низ степениште. Нема одговора. Опет покушавам са звонцем – ово је разбешњујуће!
Коначно, у нехајном ходу, долази један слуга. Одговарам мноштвом бесних речи; али он ми делом оправдавајуће, делом надмоћно упада у реч: “О,разумем, господин дакле не зна…” “Шта?” “Да су краљ и краљица ноћас убијени!” Он то изговара тако равнодушним тоном да сам убеђен да ме исмејава. “Глупост!
Донесите ми топлу воду и поштедите ме своје приче!” … Разуме се, права је глупост оно што ми овај српски магарац смишља да би се спасао заслужене грдње … Разуме се! … Али, искрено говорећи, звучи као нешто чудан изговор … Може ли бити истина? … Онда би моја аудијенција била спречена из прекопотребних разлога … Не, јесте глупост!
Слуга доноси топлу воду. “Дакле,” шалим се сада када је раздраженост прошла, “краљ и краљица су ноћас убијени, а?”
“Господину на услузи, јесу.” “Хвала, доста је.” Какви идиотски прилози. А шта ако је заиста истина? … Јесте истина, наравно … Зашто би ме човек лагао право у очи!… У нервозној брзини се спремим. Низ степениште… На последњем се инстинктивно задржавам, изгледам равнодушно, нехајно пролазим испред портира – који ме учтиво поздравља и зачуђено посматра свечано одело које сам обукао рано ујутро – и погледам кроз врата као да ме озбиљно интересује откуда дува ветар на овај мирни сунчани летњи дан…
Нема никога на улици, али много застава на кућама… Тако је било и јуче за време Духова и певачке свечаности… Али нема смисла да људи оставе своје заставе да вијоре недељу дана… “Господине вратару, зашто су данас истачене заставе?” “Зато што су краљ и краљица убијени.”
Он изговара ово тако очитом сигурношћу, као да му није било јасно зашто уопште питам. “Када се то десило?” “Ноћас, око два сата, бар колико ја знам,” одговара он док распоређује писма и новине по бројевима соба. У кафани хотела поједем брз доручак док разматрам ситуацију. У кафани је скоро празно. За једним столом гости већ играју домине и коцке.
Хрпа последњих српских листова постављена је на столицу покрај мене; помоћу основног знања руског могу са муком читати истакнути чланак -говори се о краљу Александру.
Келнер ми је љубазно објаснио да су новине које величају краља један владин лист … “То значи” – прекида самог себе -“господин ваљда разуме … бивша влада и бивши краљ… у ствари синоћ… редакција листа је сигурно била доста изненађена, ако могу слободно да кажем …” “Нема ваљда ни у другим листовима ничега о убиству?”
“Ниједног реда. Ма немојте, господине! Такво нешто се не одава унапред листовима…” Растојање између Гранд хотела и дворца износи око 1.000 метара. У првом делу пута, у Кнез Михаиловој улици, нема ничега необичног. Свакидашњи живот протиче својим уобичајеним током; продавнице су отворене; домаћице и слушкиње обављају куповину дана; полицајац стоји на ћошку и зева. Тамо где се улица шири у трг посађен цвећем, такозване Теразије, налази се неколико кафана; могуће је да сада за столовима на тротоару седи више гостију него обично, само је 9 и по сати, али све је мирно и тихо као у свештениковој башти.
Тек у Милановој улици стоје људи у збијеним групама. Али овде су предузете и необичне мере. (…)Испред руске легације – сусед конака – стоји коњица; испред гвоздене решетке која одваја улицу од баште конака, стоји пешадија с натакнутим бајонетима.
… “Извините, господине пуковниче. Имам у 10 сати аудијенцију код Њене светлости краљице па бих замолио за дозволу да прођем поред кордона војника да уђем у дворац.” Он ми је допустио да кажем све; али је слушао намрштеног чела. Оставио ме је да стојим у неизвесности минут времена, онда се коначно одлучио да ми одговори на француском:
“Нама није дозвољено да разговарамо са цивилним лицима. Замолио бих Вас да сиђете са тротоара.”
Положај је непријатан овде, међу бајонетима и карабинима…
… Довиђења до сутра, код краљице …
Одједном осећам као да ове речи опет чујем. Није прошао дан откад ми је то рекао – он, последњи Обреновић о коме ми казаше да живи безбедно у свом народу, а који сада лежи, убијен, иза разбијених стакала конака… Довиђења сутра код краљице … “Сутра”, то је сада, у овом истом тренутку на овом светлом топлом летњем дану са белим облацима на плаветнилу неба…. А је ли истина оно што причају, и лепршају ли се ове заставе заиста зато што је Александар Обреновић престао да живи до зоре? … Једно презиме ми је на врх језика, не могу да се сетим …
Створено је регентство са лидером либерала Авакумовићем као председником и генералом Атанацковићем, као војним министром.
“Али убиство – убиство краљевског пара…?”
“То је починила војска. Убијена су и Драгина браћа, два поручника Луњевица… Не, замислите, нисте то знали! И председник владе, генерал Цинцар-Марковић, и војни министар – више од тридесет људи је ноћас изгубило живот. Ништа се није знало унапред. То је величанствено учињено – величанствено!” Човек прича нашироко и надалеко, али без везе и са умецима који више личе на фантастичне мостове преко многих рупа у његовом знању. У међувремену су окачени плакати на углове многих улица које се спајају овде на Теразијама. То је проглас регентства који саопштава српском народу да су “Краљ Александар и краљица Драга пали,” и да влада очекује подршку одржавању реда.
Устав од 6. априла 1901. је опет на снази и скупштина је сазвана за 2. јун (по старом календару -15. јун по новом).
Споро, раздражујуће споро – тек у послеподне стижем да пошаљем телеграм – ток ноћне драме се расплиће из следећих циничних извештајних приказа: Укинуће општинске самоуправе и силно истискивање сваког отпора од стране државе огорчило је српски народ. Краљеви непријатељи су силно расли по броју и утицају. Осуду краљевског пара у иностранству, нација је осећала као понижавање. Међутим, свим овим тињајућим силама недостајали су слога и заједнички вођа, који би их довео до циља. У војсци је огорчење имало неке друге узроке. Овде је мржња у истој мери усмерена на краљицу Драгу; за њу се говорило, с правом или не, да доноси одлуку о највећем броју унапређења по својој вољи; њена наклоност је била пут у онај мали део двора који је владао војском бруталном произвољношћу.
Препунила се чаша када су се показали сигурни знакови да ће краљичин млађи брат, Никодије Луњевић, који је важио као млад мангуп, бити проглашен престолонаследником, и да ће други брат, један охол пијаница и коцкар, бити примљен у краљевску кућу као принц. Шеф 6. пешадијског пука, који има гарнизон у Београду (и чији је титуларни шеф краљ Румуније), потпуковник Мичић, поверио се у овом тренутку појединим официрима пука са планом о уклоњењу краљевског пара. Добио је безусловну подршку.
Завери је приступио од почетка и брат првог супруга краљице Драге, пуковник Машин, који ју је мрзио лично и политички и који је био отпуштен из армије. Поједини истакнути политичари опозиције – међу њима пре свега лидер либерала Авакумовић – умешани су у планове. Уосталом, у планове су укључени само официри, по броју око 600. Потпуковник Мичић и пуковник Машин били су вође.
У ноћи између 10. и 11. јуна, отприлике у један, потпуковник Мичић је довео свој пук на конак. Успут су му се неке батерије придружиле. У исто време су у дворац стигли они официри свих чинова који су били потребни за извођење плана, док је друга група, пропраћена потребним људством, оперисала у граду. Упркос великом броју завереника, сматра се сигурним да ни краљ ни министри нису предузимали ништа; у сваком случају су нашли краљевски пар сасвим неспреман, те ниједан њихов присталица није био у стању да пружи отпор вредан спомена.
Групе завереника које су оперисале у граду запоселе су министарства, поштанске и телеграфске уреде и полицијске станице. Затим су трупе опколиле куће где су становали браћа Луњевић, председник владе, генерал Цинцар-
Марковић, војни министар, министар унутрашњих послова, те остали чланови владе. Готово свуда су официри ушли силом.
Браћа Луњевић су погођена метком у исти мах када се отворили врата. Исто је важило за председника владе. Војни министар се бранио до краја и био је убијен тек кад је потрошио последњи свој метак. Приликом убиства министра унутрашњих послова његова ћерка је била тешко рањена, јер је хтела да одбрани оца. Другим члановима владе дозвољено је да спасу живот. У међувремену је напад на дворац био у пуном јеку.
Све улице које воде тамо блокиране су војском по заповести завереничких официра. Испред конака, делом у башти, делом на Милановој улици, постављена је артиљерија. Официри који су одабрани за краљеубиство, њих 80, од којих 40 остаје ван дворца да буде спремно у случају непредвиђених догађаја, док осталих 40 делује у самом краљевском пребивалишту; међу њима су и Мичић и Машин. Један од официра дворске страже који је међу завереницима, отвара капију у високој железној огради око ко-нака и тиме омогућава пролаз артиљерији да уђе у башту а 40 завереника да уђе у саму зграду.
Овде неки стражари откочују своје пушке јер нису знали за заверу. Али, официри су их убрзо разоружали и смирили. Краљев дежурни ађутант, потпуковник Михајло Наумовић – исти који ме је јуче пријавио код краља – долази из своје собе у конаку да завереницима, којима и сам припада, показује пут у спаваћу собу краљевског пара. Када стижу до врата, она су закључана и изнутра, очигледно, чврсто забарикадирана. Сви покушаји да их помоћу оружја разбију узалудни су. Време пролази а резултата нема. Нестрпљивост која брине шири се међу завереницима, у конаку и вани. Коначно је набављен комад динамита. Он се намешта уз врата, ађутант Наумовић га пали – и убија га експлозија. У истом тренутку се свуда у двор-цу гаси електрично светло, а сва звонца почињу да звоне. Мрак је пун овог дрхтећег звоњења које се неурачунљиво пење и пада као непрестано позивајућа и јадикујућа узбуна. Врата су разбијена – пут отворен. А путоказ је мртав. И испред лелш мрак који у брзини запаљене шибице не могу да подигну. Треба набавити светло.
Док већина завереника остаје на месту и помоћу шибица претресају сваки ћошак у спаваћој соби – а да не налазе друго осим трагова да краљ и краљица јесу били тамо – остали журе из дворца да донесу старинске свеће, светиљке или лампе. Налазе 40 другова који су овде у ре-зерви, у јаком узбуђењу. Већ је прошло више од једног сата, а дело још није извршено. Има младих официра који су хтели да се убију револвером, јер су ми-слили да је план претрпео неуспех, и да ће казна бити ужасна. Други су за то да се цео конак запали, без обзира на то што ће и завереници унутра изгорети, само да краљ и краљица буду погубље-ни. Да ли су се неки ишуњали када је почело сумануто звоњење одмах после експлозије? – Ноћ пролази. Је ли један пук, чији је шеф познат као присталица краља, на путу из касарне, одмах изван града, кренуо у помоћ краљу? – у том случају је почео грађански рат! Изасланици из дворца покушавају да их утишају и задовоље. Само да нам набавите светло! – А како уради-ти тако нешто усред ноћи? Опет се губи време на договарања. На крају је неколико официра пробудило стару даму која станује у једној од суседних улица и потражило од ње свеће.
Мада дрхти од страха, ипак одбија да официрима да старинске свеће, док јој не кажу за шта им треба. Међутим, револверима је присиљавају да им да све што има у својим свећњацима и канделабрима. Са свећама у рукама завереници у дворцу опет почињу хајку параљевски пар. Пролази четврт сата, молсда више ко молсе у овој ноћи да има контролу над временом? Онда је некоме синула идеја да се отворе врата у уграђен ормар, или једну врсту кутка у купатилу краљице Драге. Овде су краљ и краљица Србије поронашли заклон и уточиште.
Попраћено погрдним речима и псовкама њихова тела су била пробушена револверским мецима и убодима сабаља. Тела су довукли до прозора и бацили са спрата у башту да би се другови доле најзад убедили да је план успео. Дело је свршено. У брзини су сакрили злостављена тела у подруму конака, па је група затим са Мичићем и Машином на челу кренула у министарство унутрашњих послова. Овде је Авакумовић сабрао круг политичара те у њихове руке војне убицесу предале власт владе. Тик након зоре регентство је сакупљено за први састанак у министарском већу. Мало по мало сам записао главне тачке овог приказивања на телеграмске листове. Заједно са преводиоцем, г. Мировићем, одлазим у телеграфску станицу да пошаљем ову дугачку депешу.
Између Београда и Земуна у Мађарској има само сат пловидбе Савом, која се излива у Дунав код београдске тврђаве.
Ако би мој курир пожурио, телеграм би био отпремљен отприлике у 7 увече, па би лако стигао на време за јутарње новине.
Тиме што сам остао у Београду дала ми се прилика, да ако се нешто деси после хватања мрака (присталице Обреновића су сада имали времена да сагледају ситуацију), онда бих био на лицу места и тако могао да пратим ток догађаја.
Случајно сам чуо да ће тела краљевског пара током вечери бити пребачена из подрума дворца, где су лежала цео дан, у једну капелу изван града да би тамо била сахрањена. Неће ли и ова последња епизода у историји Обреновића позвати њихове пријатеље, макар само за то да положе цвеће на њихове сандуке?
Када се нешто после 10 сати шетам у правцу конака, улице су пусте. Кафане на Теразијама су празне. Само у неким кућама се виде светла према улици. Заставе су још увек на јарболима, али висе млитаво и безбојно у тихој мрачној вечери. Човек чује своје кораке како галаме о калдрму. Један пас који лаје иза затворене капије изазива галамећи ехо. Негде у мрачним кућама неко свира мелодију за плес на кларинету.
Патроле које се са пушкама под мишком шетају на тротоару испред мрачног конака, стају и гледају на осамљеног шетача, који шврља улицом. Мало даље од руске легације, а на истој страни Миланове улице, налази се пивница. Тамо још има светла па седам за сто на тротоару да попијем чашу пива. У локалу нема гостију.
Сређивање за време затварања већ је почело. Кад ми је донео пиво, келнер остаје крај стола да га наплати. “Хвала, можда ћу да попијем још једну!”
Међутим, кратко време затим се враћа и каже на лошем немачком да му је жао, али полиција тражи да се кафана затвори у пола једанаест. Дакле, изгледа да ће тела вечерас заиста бити пренесена овим путем. Боље да сачекам у комшилуку конака. Патроле испред дворца опет стају и гледају ме када пролазим. Нико други није вечерас напољу. Све светлоосим уличног осветљења угашено је. На Теразијама све кафане затворене. Са лоја, у средини трга, мирис суноврата белог тече у мрак. Сат се приближава поноћи.
Полако се враћам у правцу конака. Маршевни кораци се приближавају одострага, баш у време кад хоћу да напустим отворени простор Теразија. У улицама које се овде спајају, чују се одмерени кораци других трупа те светло уличних фењера одсијава у сјајном оружју и у металу униформи. Сад ме је патрола сустигла. Стаје. Официр ми показује да се морам вратити.
Он поставља своје људе леђима на Миланову улицу и лицем у смеру којим ја морам да идем. Када стојим на Теразијама код решетака око леја цвећа, чујем наређење и одмах затим шкљоцајући звук метака који се полажу у магацине пушака. Опет наређење, које се понавља код патрола у другим улицама отвореног трга. Постало је све сасвим мирно. У Милановој улици тутње једна тешка кола, и многа коњска копита ударају о калдрму.”
Сведочење данског новинара изашло је у магазину НИН 2011. године
Извор: (Опанак)
31. август 2022. у 07:02
Војислав
Александар Карађорђевић, краљ (Цетиње, 17. XII 1888 ¾ Марсеј, 9. X 1934)
Рођен је као четврто дете српског кнеза Петра и кнегиње Зорке, најстарије ћерке
црногорског књаза Николе. Остао је рано без мајке: умрла је када је имао 15 месеци.
Одрастао је поред војнички васпитаног оца. Са оцем и братом одлази 1894. у Женеву,
где је живео веома скромно. Као дете сиромашног српског кнеза, похађао је основну
школу са осталом децом из грађанских слојева, међу којима се истицао као одличан ђак.
Наставио је школовање у Петрограду, стyпајући 1899. у школу Правоведанија, кроз коју
је прошао велики број познатих руских правника и дипломата. Правац његовог даљег
школовања одредили су догађаји у Србији 1903. када је његов отац после Мајског
преврата постао краљ Србије. Са навршених петнаест година стyпио је као обичан редов
у Шести пук српске војске, који ће отада носити његово име. Задржао је ипак љубав
према књизи и склоност ка уметности. Његов први гувернер, гроф Лујо Војновић,
записао је да је био даровит млад човек, показивао је бистрину да схвати суштину
ствари, а нарочиту склоност имао је према сликарству и музици. Од великог је значаја
било његово школовање и боравак у Русији, које је стицајем различитих околности било
дуготрајно и нередовно. Од јесени 1905. примљен је у елитни Пажевски корпус, где су
војне науке изучавала само деца из царске и кнежевских породица и деца државних и
војних старешина. Уживао је наклоност руског цара Николаја који је на њега гледао као
на свога сина, те је сматран руским васпитаником који ће у политичкој оријентацији
своје земље тражити наслона на Русију. Та чвршћа веза са Русијом требало је да буде
потврђена и његовом женидбом са једном од царевих кћери.
И поред свих привилегија које је уживао, услови боравка у Петроградy нису били
најповољнији за српског краљевића. У окружењу су владали нереди и велика напетост
због руске револуције 1905. и рата са Јапаном, а њему није одговарала ни оштра руска
клима. Пошто по савету лекара није смео да продужи студије у Петрограду, српска
влада је нашла решење за продужење његовог школовања на тај начин што је
ангажовала руског наставника, пуковника Суљменова да га подучава у Београду, с тим
да одлази у Петроград и редовно полаже испите. У јесен 1907. полагао је испите шестог
разреда војне академије у Пажевском корпусу, на тај начин завршио је и седми разред, а
када је почео похађати специјалистички курс, наступила је политичка криза због
анексије БиХ. То га је узнемирило и одвукло од учења те му је дозвољено двомесечно
одсуство и одмор у Италији. Неколико месеци по повратку у Петроград позван је из
Београда да се хитно врати у земљу и преузме положај престолонаследника, пошто се
његов старији брат Ђорђе одрекао престола. Откада је у марту 1909. проглашен за
престолонаследника, показивао је необичну активност. Пред Србијом је тада био
најважнији национално-политички задатак: извући се из неповољног окружења, одолети
притиску Аустроугарске и припремити се за ослободилачки рат против Турске. Његов
двор је постао стециште националних радника, књижевника, сликара, трговаца, али и
обичних домаћина, сељака. Истовремено је прокрстарио читавy Србију, залазио у куће
сељака, интересовао се за њихове тегобе. На војничком плану преузео је Инспекторат
целокупне војске, који се старао о наоружању, снабдевању и, уопште, обуци војске.
Обилазио је гарнизоне, присустовао војним маневрима и у томе се толико исцрпљивао
да се у јесен 1910. разболео од тада опаке болести трбушног тифуса, која га је замало
стала живота.
На међународном плану, као нови човек на српском Двору, показао се као
погодна личност за дипломатско отварање Србије, која је од 1903. била у изолацији због
масакра краљевског пара Обреновић. Његов сусрет са бугарским краљем Фердинандом
на Копаонику, а затим посета Софији убрзали су остварење савеза са овим најважнијим
балканским суседом. У балканским ратовима био је командант Прве армије. Под
његовом командом извојевана је 24. октобра 1912. велика победа над турском војском
код Куманова, која је утицала на читав ток рата: побеђена је Отоманска империја и
завршена вековна борба Срба против Турака. У Другом балканском ратy са Бугарском
решавало се питање и прерасподеле Македоније. Уочи предузимања непријатељства,
иницирао је стварање српско-грчког савеза против Бугарске. Под његовом командом
потучена је бугарска војска на Брегалници и Србија је постала доминантна сила на
Балкану са великим политичким угледом у Европи. После балканских ратова ушао је у
српску историју као „осветник Косова”. Тежио је да се у новоослобођене области
пренесу све слободарске тековине Србије како би се Стара Србија и Македонија
економски и културно што брже развијале и достигле ниво Шумадије. У том настојању
сукобио се са официрима, припадницима организације „Црна рука”, који су
новоослобођене области сматрали окупираним подручјем. Почетак сукоба настао је када
је у пролеће 1914. Пашићева влада једном уредбом покушала да у Македонији
успостави бар симболичну предност цивилних власти над војним. На то сy црнорукци
под вођством Аписа, претећи побуном, вршили притисак на краља Петра да смени
Пашићеву владу. У тој критичној ситуацији, решен да неће бити оруђе у туђим рукама,
Александар је, уз подршку руског посланика Хартвига, утицао на оца да не попусти
притиску официра црнорукаца. Сматрајући се везан већ датим обећањем да смени
Пашића, краљ Петар је решио да се сам повуче. Прокламацију којом своју краљевску
власт преноси на престолонаследника објавио је 24. јуна 1914, образлажући одлуку
болешћу и дужим лечењем. Тек што је отпочео да као регент врши краљевску власт,
Аустроугарска је остварила своју ратну претњу према Србији, узимајући као повод
атентат над надвојводом Фердинандом у Сарајеву.
У време ултиматума Аустроугарске, због одсутности чланова Пашићеве владе и
начелника Врховне команде, био је принуђен да први заузме став да се ултиматум у
целини не прихвати, да сам организује Штаб Врховне команде, прегледа ратне планове,
надгледа извршење мобилизације, стара се о покрету и исхрани војске. У току самог
рата, у време Колубарске битке, одлучно се супротставио своме прослављеном
војсковођи војводи Путнику, који је у безнадежној ситуацији тражио да се обустави
сваки отпор и затражи мир. Пружањем пуне подршке генералу Мишићу, отворио је пут
преокрету и успешној контраофанзиви. У пролеће и у лето 1915. дуго је одолевао
притиску савезника да са својом уморном и исцрпљеном војском предузме рискантну
офанзиву према западу да би се она спојила са италијанском војском. Да је којим
случајем подлегао том притиску, српска војска би се у покрету нашла негде око
Винковаца и, затечена удруженим нападом Аустро-Немаца и Бугара, била принуђена на
капитулацију. Када је у јесен исте године дошло до синхронизованог напада
Аустријанаца, Немаца и Бугара на Србију, дуго се заваравао обећањима савезника да ће
му притећи у помоћ. Пошто је очекивана помоћ изостала, био је принуђен да се сагласи
са тешком и до тада у историји српског ратовања незабележеном одлуком о егзодусу из
Србије. Морао се привремено одрећи и услуга свог омиљеног војсковође војводе
Мишића, који се противио повлачењу и предлагао контраофанзиву, па ако она не успе,
захтевати примирје. Спасавање српске војске, која се на албанским обалама Јадрана
нашла готово у безизлазном стању, исцрпљена дугим маршом, изложена болестима,
хладноћи и глади, свакако је његова историјска заслуга. Даноноћно је упућивао
представке и апеле руском цару, енглеском и италијанском краљу и француском
председнику, док у последњем тренутку није стигла савезничка флота и отпочела
транспортовање српске војске на Крф. После њене реорганизације и пребацивања на
Солунски фронт, било је спорно питање ко ће командовати целокупном војском на том
фронту. Одлучно се успротивио наметању да командовање преузме француски генерал,
јер му је то изгледало као узимање његове војске у најам а не пружање помоћи. По
уставу Србије као регент и врховни командант није могао да стави своју војску под туђу
команду. Савезници су прихватили да француски генерал у својству главног команданта
командује „у име регента Александра и савезника” па је тако српска војска задржала
унутрашњу аутономију и могла бити употребљена на засебном делу фронта.
На Солунском фронту тежио је да у условима ослабљене војне силе обезбеди
јединство у официрском кору и мобилише га за ослобођење земље. Из тих разлога
одлучио се на коначан обрачун са „Црном руком” и на осуду Аписа и његове групе
официра. После покушаја сумњивог атентата, иза којег су према најновијим
истраживањима стајали припадници „Црне руке”, ухапшени су Апис и његови
следбеници и том приликом је откривен статут и други документи ове организације,
који су указивали на њене терористичке циљеве. Инсистирао је затим да се у судском
процесу то и докаже. Значај Солунског процеса Апису и његовим следбеницима
понајвише је у томе што је донетим пресудама ликвидирана терористичка организација
која је тежила војној диктатури и што је у ратним условима успостављено јединство
командног кадра. Његови напори били сy yсредсређени на захтеве савезничким владама
за одржавање и ојачање Солунског фронта слањем већих војних ефектива и за
предузимање офанзиве. Већ од 1916. уверавао је савезничке државнике да ће се рат
завршити тамо где је отпочео ¾ на Балкану. За успешност пробоја наводио је
стратегијске разлоге ¾ Немачка ће се зауставити тако што ће се продором на истоку
онемогућити снабдевање њене војске, и психолошке ¾ његова је војска најспретнија за
извршење пробоја пошто не може стално и дуго остати укопана, далеко од своје
отаџбине. Сам је сматрао за свој највећи допринос у току рата што је успео да
државнике и војсковође западних земаља увери у потребу и важност Солунског фронта,
како са стратегијске, тако и са политичке и економске тачке гледишта. Био је тада
уверен да је победом свога мишљења над супротним предлозима великих војсковођа
спасао своју војску и преко ње осигурао бољу будућност свога народа. За време
офанзиве и српског пробоја на Солунском фронту, као врховни командант налазио се
стално на положајима, био добро обавештен о току операција и доносио судбоносне
одлуке. Две су биле најважније: када је српска војска због брзине продора далеко
одмакла и без дејства француских и енглеских трупа са крила дошла у опасност да бyде
одсечена од позадине, наредио је продужење офанзиве у намери да што пре избије у
долину Вардара и тиме раздвоји немачке од бугарских трупа. Другу одлуку о
продужењу напада донео је када се Прва армија нашла испред Ниша, где је непријатељ
сакупио две немачке и три аустријске дивизије. Те две храбре одлуке утицале су и на
успешан завршетак читавог рата: Бугарска је капитулирала, савезничке стране су ускоро
избиле на Дунав па је и Немачка затражила прекид непријатељстава.
Српске ратне циљеве, формулисане током рата (Нишка декларација), настојао је
да усагласи са ратним околностима. Као врховни командант, у прокламацијама које је
упућивао својој војсци, истицао је најчешће да се бори за ослобођење Српства и
стварање велике Србије. Југословенској политици је прилазио доста опрезно, мада јој се
није отворено противио. После пробоја Солунског фронта био је задовољан што је брзо
ослобођена Македонија, Црна Гора, Србија, БиХ, део Далмације, јер су те земље биле
насељене претежно српским живљем и требало је да уђу у састав будуће државе. И
Хрвате је сматрао добродошлим у ову државу, прихватајући с њима и федералну
заједницу. Ипак је новембра 1918. одбацио Женевску декларацију којом би све
југословенске покрајине бивше Аустроугарске, као посебна држава, успоставиле
привремено са Краљевином Србијом конфедерални однос. Стварање југословенске
државе 1918. прихватио је из уверења да је то у датим међународним околностима
најбоље решење и из национално-стратегијских разлога, јер је било готово немогуће
образовати и одржати српску националну државy, окружену католичким земљама са
тада моћном Италијом на њеним границама, а без подршке православне Русије која је
била уништена бољшевичком револуцијом. Императив је био и да се онемогући
стварање независне хрватске државе, јер би се, уз подршку католичких земаља, пре
свега Италије, могла обновити Аустроугарска, што би представљало опасност за све
Србе.
У првим годинама Краљевине СХС, у време државно-правног провизоријума и
привременог парламента, имао је улогу посредника између два блока супротстављених
политичких странака: с једне стране, Радикална странка са Хрватском заједницом и
словеначким клерикалцима, а с друге, Демократска странка са социјалдемократама.
Први блок био је наклоњен идејама децентрализације државе, док се други коалициони
блок више залагао за очување унитарне државе, каква је прокламована
прводецембарским актом уједињења. Оба блока имала су различита гледишта у
питањима спровођења мера социјалне политике, због чега су се, у зависности од
ситуације, смењивали на власти.
Видовдански устав је дефинисао Краљевину СХС као „уставну, парламентарну и
наследну монархију”. Као и све државне власти, тако и краљевска проистиче из устава.
Краљ нема никаквих историјских права мимо устава и изнад устава, никаквих права које
му устав не би могао одузети, или на основу којих би устав могао да погази. Устав је
рашчланио државну власт на три основне функције ¾ законодавну, управну и судску, и
одредио органе који ће их вршити. Краљ учествује у вршењу све три власти, али увек са
ограниченом моћи. Он издаје законе, али заједно са Скупштином, шеф је управне
власти, али не влада непосредно него преко министара који одговарају Скупштини, а
она им може изгласати неповерење или их оптужити за злоупотребу положаја; у
краљево име судови изричу пресуде, али не по његовој вољи него на основу закона. Од
законодавне власти, краљ расписује изборе, сазива, отвара и закључује седнице
Скупштине, потврђује законе, али онакве какве је Скупштина усвојила. Од извршне
власти краљ има дипломатску власт да представља земљу у међународним односима и
војну власт, као врховни командант све војне силе. Краљ једино ужива привилегије своје
личности тиме што не може бити оптужен и суђен за кривична дела, а за његове
евентуалне политичке погрешке одговорни су министри, који опет могу бити уклоњени
са власти. У својим имовинско-правним односима краљ се не разликује од обичних
грађана, против њега се може водити грађанска парница, он плаћа све врсте пореза,
таксе, царине и сличне дажбине. Иако је вршио власт више од седам година, ступио је на
престо и стекао титулу краља тек после смрти свога оца, краља Петра, 16. септембра
1921. Непуну годину дана иза тога оженио се румунском принцезом Маријом (8. јуна
1922), а 6. септембра 1923. родио му се први син Петар, који је постао и
престолонаследник.
Против Видовданског устава бориле сy се понајвише политичке странке Хрвата,
али не толико због монархијског облика владавине, колико због државног уређења по
коме је Краљевина СХС утврђена као унитарна држава. Хрвати су инсистирали на
(кон)федералистичком уређењу у облику дуализма, при чему би једна држава била
Хрватска а друга Србија, а око њих би се окупиле све друге југословенске покрајине.
Суштина српско-хрватског спора сводила се на територије у Хрватској на којима су
вековима живели претежно Срби. Хрвати су се позивали на њихова „хисторијска и
државна права” и тражили Хрватску у границама каква им је остала од бивше
Аустроугарске. Срби су одговарали да се слобода једног народа не може сложити с
појмом историјских права и инсистирали да се поштује и воља Срба у Хрватској.
Између двеју најчешће супротстављених српских партија, Радикалне са свесрпском и
Демократске странке са југословенском идеологијом, краљ је већег ослонца налазио код
радикала, чији се вођа Пашић одлучније сyпротстављао хрватском сепаратизму. После
Пашићеве смрти дошло је до распада Радикалне странке док је Прибићевићева
Самостална демократска странка, која је представљала Србе у Хрватској, ушла у
коалицију са Радићевом Хрватском сељачком странком. Образован је тзв. „пречански
фронт” који је заузео оштар опозициони став према србијанским странкама, и уопште
према Србији, која је оптуживана за хегемонистичку политику. Тиме изазвана оштра
политичка борба прерасла је у државну кризу после атентата Пунише Рачића у
Скупштини (20. јуна 1928), када су револверски меци усмртили двојицу хрватских
посланика и смртно ранили и самог председника странке Стјепана Радића. Криза је
достигла врхунац када је стигао извештај из Хрватске да ће се у Загребу конституисати
Хрватски сабор који би прогласио отцепљење Хрватске. У таквим околностима у Двору
је разматран предлог о „ампутацији” Хрватске, од чега се одустало тек пошто су
добијене званичне изјаве Радића и Прибићевића да њихови захтеви не излазе из оквира
Југославије. (Планови о „ампутацији” били су ризични не само зато што се није знало
како би на то реаговали Срби из Хрватске, него пре свега што би распад Југославије био
лоше примљен међу савезничким државама у Европи.) Криза тиме није била решена јер
су хрватске вође и даље истрајавале на својим захтевима о формирању једне
дуалистичке државе Хрватске и Србије (сличне Аустроугарској), између којих би била
једина веза у личности краља, у оквиру тзв. „персоналне уније”. У разговорима са
француским државницима краљ им је ставио до знања да на територији Хрватске живи
велики број Срба и они „неће никада прихватити сепарацију, ни у форми персоналне
уније” и за тај свој став они имају подршку и народа у Србији. У последњим
консултацијама у Двору, почетком јануара 1929, није могао да прихвати Мачеков
„компромисан” предлог да се држава подели на шест федералних јединица: није могао
да замисли стварање једне велике Хрватске која би обухватила Срем са Земуном и
Далмацију са Боком Которском.
Завођењем личног режима државним ударом од 6. јануара 1929. намеравао је да
спречи сецесију Хрватске, а надао се да ће југословенском идеологијом ојачати српски
живаљ као најбројнији у држави. Иако није био аутократа ни по склоностима ни по
темпераменту, определио се на ауторитарну власт из политичке нужде у тренутку када
се земља налазила на ивици грађанског рата и распада, који је желео по сваку цену да
избегне. Говорио је да је имао само два решења: „ампутацију” Хрватске или укидање
устава. Питање је, међутим, да ли је то била једина алтернатива и да ли се то могло
избећи. Правдао се да се заклео на поштовање устава, али исто тако обавезао да ће
чувати интегритет државе, који је био угрожен. Његова највећа погрешка била је што је
увођењем личног режима прекинуо политички контакт са народом, лишавајући се те
велике колективне енергије био је принуђен на придобијање појединаца као
„представника” појединих народа, на задовољавање о државном трошку њихових
политичких и материјалних интереса. Очекивао је да ће то стање трајати кратко, али оно
се одужило на неколико година. Тек октобра 1931. „даривао” је народу устав, којим је
уведен дводомни парламентарни систем, са Скупштином која се бирала јавним
гласањем, и Сенатом чија је половина посланика именована. Квалитет
парламентарности зависио је од одговорности владе парламенту, а та одговорност није
била велика јер је владу постављао и разрешавао краљ. Ипак, према мишљењу
теоретичара државног права, постојала је правна држава и систем уставне монархије са
парламентаризмом, који је, истина, био ограничен неким овлашћењем владаоца (као што
је тада било и у неким другим европским државама), али је и најгори парламентаризам
бољи од одсуства сваког парламентаризма.
Временом је и сам увидео да његова лична владавина није дала резултате које је
очекивао: нити је постигнута национална консолидација, нити је народ „заволео
Југославију”. Имао је снаге да призна да је 6. јануар била његова велика грешка.
Изражавајући спремност да одбаци шестојануарски режим, од 1933. интензивно је радио
на припремању програма коренитих политичких промена, које би се оствариле
образовањем концентрационе владе и спровођењем слободних избора после којих би
дошло до споразума о друкчијем државном уређењу. На том програму успео је да
придобије србијанске опозиционе странке као и вође хрватске и словеначке опозиције,
прихватајући њихове захтеве за повратак демократске владавине и друкчије државно
устројство, на основу изражене воље појединих народа. Планирао је да се читав тај
програм почне остваривати после његове посете Француској октобра 1934.
Као што му је историја била наклоњена као ратнику, тако је и као државник имао
велике yспехе у спољној политици земље. У дипломатској активности, у односима
према другим државама, држао се начела да не постоје стални пријатељи и вечити
непријатељи. Успоставио је добре односе са традиционално непријатељским државама
као што су биле Турска, Бугарска и Немачка, истовремено је имао разлога да искаже
резерве према вечитом савезништву са Француском и Енглеском. У послератној Европи,
завађеној идеологијама фашизма, нацизма и бољшевизма, у којој сy ревизије мировних
уговора, а самим тим и границе појединих држава, биле предмет сталних спорова,
настојао је да води самосталну политику, учврсти положај водеће државе на Балкану и
обезбеди утицај у решавању међународних питања у Средњој Европи. Успевао је у томе
залагањем за стварање регионалних заједница малих држава. Мала антанта (остварена
1921, реорганизована 1933), заснована на безбедности трију држава (Југославије,
Чехословачке и Румуније), респектована је у међународним односима као „пета сила” у
Европи. Она је представљала јасан показатељ неповерења према великим силама и
спремности да се супротстави сваком споразуму о ревизији граница постојећих држава.
У другом регионалном блоку, Балканском савезу (склопљеном фебруара 1934),
испољена је чврста намера четири државе (Југославије, Румуније, Грчке и Турске) да се
ослободе традиционалног утицаја великих сила и самостално организују у циљу
унапређења међусобних односа. Балкан је постао мирнији него што је икада био: уместо
да буде стална опасност за Европу, Европа је постала једина опасност за мир на Балкану.
Велики успеси владара једне балканске државе нису одговарали великим силама,
посебно фашистичкој Италији, чија је експанзија према истоку осујећена. То је разлог
што је Мусолини, преко усташких терориста, годинама планирао убиство
југословенског краља. Успело му је то 9. октобра 1934, када је Величко Георгијев, члан
терористичке групе, у служби усташког вође Павелића, у атентатy усмртио
југословенског суверена. Био је то у ствари атентат на тадашњи поредак у Европи, која
од тада запада у неизвесност. По речима британског министра Идна, „марсејски пуцњи
су били први хици Другог светског рата”.
Уз велике војне и државне почасти и присуство истакнутих европских
државника, краљ Александар Карађорђевић сахрањен је 18. октобра 1934. у цркви Св.
Ђорђа на Опленцу.
ЛИТЕРАТУРА: Claude Eylan, La vie et mort d’ Alexandre I-er Roi de Yougoslavie, Paris 1935; Stephen
Graham, Alexander of Yugoslavia The Story of the King who was murdred at Marseilles, New Haven 1939;
Vladeta Milićević, L’Assassinat du Roi Alexandre #-er a Marseille. Le crime et ses mobiles, Bad Godesberg
1959; Roger Colombani, Jean Laplayne, La mort d’un Roi, Paris 1971; Бранислав Глигоријевић, Католички
блок и убиство краља Александра, у: Историја 20. века, Београд 1991, 1¾2, 23¾36; Бранислав
Глигоријевић, Личности ¾ Краљ Александар Карађорђевић (1888¾1934), ВИГ, 1995, 2¾3, 210¾219;
Бранислав Глигоријевић, Основе и карактер личног режима краља Александра Карађорђевића, у: Српска
политичка мисао, Београд 1995, 1, 27¾48; Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић,
Београд 1996; Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар и Никола Пашић, зборник радова „Никола
Пашић и његово дело”, Београд 1996, 417¾439.
Бранислав Глигоријевић
31. август 2022. у 07:26
Војислав
Вучић Перишић, Тома, министар, предводник уставобранитеља, саветник (Барич код
Београда, 1788 — Београд, 13. VII 1859)
Родио се у Баричу где су му се у време Кочине крајине затекли родитељи Периша
и Стана, бежећи од Турака. Породичним пореклом је из околине Бијелог Поља, одакле
су му отац и стриц Павле у другој половини XVIII в. прешли у Горњу Врбаву у Гружи.
Брат од стрица му је био враћевшнички архимандрит и први српски митрополит
Мелентије Павловић. Једно презиме понео је према очевом имену, а друго из раширеног
веровања да ће се давањем „вучијег имена” дете спасити од болести и смрти. Рано се
помиње под оба ова презимена. Родитељи су му се вратили из избеглиштва 1791. и
настанили у Вучковици у Гружи. Уочи избијања Првог српског устанка похађао је
школу у Чумићу коју је брзо напустио, оставши неписмен до краја живота. У Тополи је
током 1804. учио војну вештину, а после обуке постао је члан Карађорђеве гарде. Због
неког преступа, а плашећи се преког Карађорђевог суда, побегао је међу бећаре Хајдук
Вељка око 1810, од којих се после неког времена вратио у Гружу. Недовољно истакнут и
непознат Турцима, остао је у Србији после слома 1813, али са осталим борцима и нижим
старешинама спремао је нову буну. Био је један од организатора и предводника побуне у
Гружи у септембру 1814, која је била у вези са Хаџи Продановом буном. После кратког
сукоба код Кнића предао се на „веру” Милошу Обреновићу, а затим је послат
Милошевој кући у Црнућу и ступио у његову службу. На Лазареву суботу 1815. био је у
групи која је растерала турске харачлије у Коњуши и тада је рањен у руку, те није
присуствовао Таковском збору када је подигнут Други српски устанак. У непосредној
Милошевој служби био је до 1822. Приљежним обављањем послова и строгошћу према
млађим од себе, стицао је све већу кнежеву наклоност и поверење. У јулу 1817. пренео
је Вујици Вулићевићу поверљиво Милошево наређење о Карађорђевом смакнућу, а
наредне године одлазио је у поверљиве мисије у Влашку. О његовом положају међу
момцима кнеза Милоша речито сведочи надимак газда.
Унапређење и већа овлашћења добио је постављењем за гружанског кнеза 28.
маја 1822. и на том положају остао је до 1827. Иако је касније вршио друге дужности
изван Груже, његов утицај у овом крају остао је све време његовог политичког деловања
снажан. Бунтовне Гружане, који су се лако машали оружја, држао је под строгом
управом. Захваљујући томе пресудно је утицао на угушење Ђакове буне у јануару 1825.
Пред полазак против побуњеника од кнеза Милоша добио је сабљу, што је био посебан
знак милости, будући да су до тада сабљу носила једино кнежева браћа. У време
Чарапићеве буне 1826. побуњеници су уценили његову главу на 5.000 дуката. Кнез
Милош није благонаклоно гледао на пораст Вучићеве популарности и утицаја, па је
неслогу у Вучићевој кући искористио као повод да га 1827. отпусти из службе, одузме
имовину и протера у Пореч. Од тог драконског кажњавања, али и каснијих, почиње
његова мржња према кнезу Милошу и династији Обреновић. У Поречу је отпочео
трговину сољу, која је због руско-турског сукоба била уносна. После помирења с кнезом
Милошем ангажован је у Влашкој 1828/9. да мотри на српске емигранте који су се
борили у редовима руске војске. Чак се и сам кандидовао за команданта једног од
добровољачких одреда. После повратка у Србију у јесен 1829. био је у кнежевом конаку
у Пожаревцу, а 5. маја 1830. постављен за команданта кнежеве гарде. У немилости кнеза
Милоша поново је био од августа 1831, када је за казну из Београда протеран у Шабац.
Враћен је у службу постављењем 4. маја 1832. за члана, а 5. јуна и за председника суда
Шабачке нахије и на тој дужности остао до 18. јануара 1833. У лето 1833. претукао је
кмета Шабачке општине Јована Тркића који га је тужио кнезу Милошу, па је поново
ухапшен и под стражом спроведен у Крагујевац „на испит.” Од октобра 1833. до 14. јуна
1834. био је члан Суда народа српског у Крагујевцу, а од 15. јуна 1834. до 15. фебруара
1835. попечитељ (министар) војених дела. Са Лазаром Теодоровићем учествовао је у
протеривању Турака из Соколске нахије и утврђивању дринске границе и био члан
комисије за процену вредности имања исељених Турака. Знао је за припремање
Милетине буне почетком 1835. и мада је подржавао захтеве опозиције, остао је лојалан
кнезу Милошу. Помирљивим ставом према побуњеницима и посредовањем код кнеза
Милоша знатно је допринео да се буна мирно заврши. Проглашењем Сретењског устава
именован је Савет чији је члан био од 15. фебруара 1835. У априлу 1835. постављен је за
надзорника државних грађевина (бинаемин), преселио се из Крагујевца у Београд и
живео у њему до краја живота. У време Милошевог боравка у Турској био је надзорник
кнежеве и државне касе у Београду и Топчидеру. Јула 1837. поново је избачен из
државне службе пошто је одбио да прими одликовање од кнеза Милоша. Прешао је у
Земун и ступио у блиске везе са осталим опозиционарима и представницима руске
дипломатије у Влашкој. Тада је постао један од најистакнутијих представника
опозиције. У Србију се вратио у новембру 1837, са кнезом Милошем измирио се у мају
наредне године и тада му је враћено звање кнежевог ађутанта у чину полоковника.
После проглашења тзв. Турског устава 1838. поново је именован за члана Савета 14.
фебруара 1839. У време од 1839. до 1844. био је ударна песница уставобранитеља у
борби против кнеза Милоша и Михаила Обреновића. Ослањајући се на његов неоспорни
утицај у народу, војничка знања, уставобранитељски прваци свесно су га истицали у
први план. Посебна овлаштења добио је 23. маја 1839. ради угушења Јованове буне, која
је била увод у абдикацију кнеза Милоша. После смрти кнеза Милана са Јевремом
Обреновићем и Аврамом Петронијевићем именован је 14. јуна 1839. за намесника и на
тој дужности остао до 5. марта 1840. Прво намесништво било је, у ствари, прва
уставобранитељска влада, када је почео рад на свргавању Обреновића и довођењу
Карађорђевића на престо. Порта је, руковођена својим интересима, подржавала
уставобранитеље, па је после ступања кнеза Михаила на престо Вучића и Петронијевића
одредила за кнежеве саветнике. Они су на тој дужности били од 5. марта до 1. маја 1840,
када су под притиском кнез Михаилових присталица одступили и побегли под турску
заштиту у београдску тврђаву. Напустио је Србију са другим уставобранитељским
првацима октобра 1840, после мисије Портиног изасланика Муса-ефендије. До априла
1842. боравио је у политичком изгнанству у Турској, где је учврстио везе са
истакнутијим турским политичарима и пољским емигрантима. Тада је настао план о
протеривању кнеза Михаила и после повратка у Србију, он и остали уставобранитељи
активно су деловали у том правцу. Када су припреме завршене, прешао је у Земун, а
одатле тајно у Смедерево и Крагујевац у којем је преузео команду над војском и
топовима и стекао стратешку предност у односу на кнеза Михаила. Тај догађај у
историографији назива се Вучићевом буном. После кнежевог бекства образовано је 9.
септембра 1842. Привремено правленије у којем је Петронијевић био председник, а он
предводитељ народа. Главни задатак ове владе било је проглашење Александра
Карађорђевића за кнеза што је и обављено у логору на Врачару 14. септембра. У том
избору имао је пресудну улогу. Када је Порта признала новог кнеза, образована је 7.
новембра 1842. влада у којој је био попечитељ внутрених дела. Са те дужности је
одступио 20. јуна 1843. због противљења руске владе промени на престолу Србије.
Руска влада захтевала је и да се Вучић и Петронијевић удаље из земље, што су они и
учинили у августу 1843. За време другог егзила у Турској боравио је у Видину и
Цариграду. У Србију се вратио у августу 1844. и тада му је приређен величанствен
дочек. Када је крајем септембра 1844. избила Катанска буна, од кнеза Александра добио
је специјално пуномоћје за њено гушење. Тада је само за њега, 6. октобра 1844,
установљен чин војводе с титулом „превасходитељства”, а после угушења буне, 15.
новембра 1844. и звање кабинетског саветника. У току буне, иако је поступао према
датим налозима, испољио је изузетну строгост и суровост, што је било у складу са
његовим карактером. Са кнезом Александром и већином уставобранитеља разишао се
1845. а у политичкој борби подржавала га је руска дипломатија, те је постао истакнути
заговорник руског утицаја у Србији. На Петровској скупштини у Крагујевцу у јулу 1848,
у присуству великог броја својих присталица, приморао је кнеза Александра и владу да
испуне његов захтев у вези са смењивањем појединих државних чиновника. Упркос тој
победи, када се чинило да је његов утицај на државне послове неограничен, кнез и влада
су спроводили политику његове систематске изолације. Илија Гарашанин одмах по
ступању на место кнежевог представника пензионисао га је 6. октобра 1852. Политички
је рехабилитован пред крај владавине кнеза Александра, када је постављен за
председника Савета (12. IV 1858—27. I 1859). Како на Светоандрејској скупштини није
успео да осујети повратак кнеза Милоша на престо, повукао се у своју кућу у близини
Калемегдана. По доласку кнеза Милоша у Србију у јануару 1859. на превару је ухапшен,
поведена је истрага због штете нанете приврженицима династије Обреновић од 1839. до
1844. Пошто се разболео, пребачен је у Војну болницу, где је с кнез Милошевим знањем
отрован. Непосредни извршиоци његовог убиства били су доктор Карло Белони и шеф
Главне војне управе Младен Жујовић. Умро је у мукама, а наредног дана сахрањен је у
обичном сељачком оделу. Његови посмртни остаци пренети су 1903. у задужбинску
цркву у Закути у Гружи.
Био је велики демагог. Представљао се као истински народни трибун, заштитник
народних интереса пред бирократизованим државним апаратом. Своје сељачко одело,
иако је стекао велико богатство, није мењао, а његова кућа била је права народна
канцеларија у коју су слободно долазили сељаци из унутрашњости Србије. Попут кнеза
Милоша, у чијој је сенци политички стасавао, знао је потребе и осећао менталитет
српског сељака, те су га уставобранитељи у борби против Обреновића истурили у први
план. Био је надарени говорник и умео да понесе Народну скупштину, нарочито у време
од 1839. до 1844. То је један од разлога што је скупштина сазивана само два пута, 1848.
и 1858, када је прешао у опозицију кнезу Александру. Способан да угуши и подигне
буне, није умео политички и стрпљиво да делује, па је у мирнијим временима
потискиван у други план. Био је човек источњачких манира и понашања, загрижени
партајиста, доследан у мржњи према противницима, било да су то Турци или политички
неистомишљеници, среброљубив, али и човек који је од слуге и сиромашка за четврт
века постао један од најутицајнијих људи у Србији и најистакнутијих политичара
нововековне српске државе.
Женио се два пута. Са првом женом Перуником имао је четворо деце: Стевана,
Станку, Илију и Анку. С другом, Гркињом Агнијом, оженио се 1827. и са њом није имао
порода. Био је крупан, правилних црта лица и малих очију. Глас му је био танак и у
обичном разговору говорио је мало. Знао је сваког да саслуша, чак и своје противнике.
ЛИТЕРАТУРА: Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Београд
1888; Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, I—III, Београд 1908, 1909, 1912; Драгослав Страњаковић,
Влада уставобранитеља 1842—1853, унутрашња и спољашња политика, Београд 1932; Драгослав
Страњаковић, Вучићева буна 1842, Београд 1936; Радош Љушић, Непозната биографија Томе Вучића
Перишића од Симе Милутиновића, Зборник радова са научног скупа: Сима Милутиновић Сарајлија,
Београд 1993; Радомир Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Београд 2003.
Радомир Ј. Поповић
31. август 2022. у 08:20
Војислав
Карађорђевић, Марија, краљица (Гота, Немачка, 9. I 1900 — Лондон, 22. VI 1961)
Рођена је у кући баке по мајци војвоткиње од Сакс Кобурга. Млађа је ћерка
румунског краља Фердинанда и краљице Марије. По мајци је водила порекло од
енглеског и руског двора. Школовала се у Енглеској у Хилфилд колеџу, а за време
Првог светског рата вратила се у земљу и са мајком, као болничарка, посветила нези
рањеника. Са краљем Александром Карађорђевићем упознала се 9. јануара 1922. Истог
дана обављен је обред веридбе и заказано венчање. Династички интереси обеју
краљевских кућа обезбеђени су потписивањем брачног уговора, чиме су отклоњене две
највеће препреке. Румунска страна морала је одустати од цивилног брака и прихватити
само црквено венчање. Пошто је била кћи католика и енглеске протестанткиње, на
захтев југословенске стране у брачни уговор унете су одредбе да ће се венчање обавити
по прописима СПЦ и деца из брака васпитавати према грађанском закону Краљевине
СХС и у духу православне вере. Политички значај овог брака огледао се у учвршћивању
југословенско-румунских односа али је био и прилика за приближавање европским
дворовима. Свечаности венчања обављене су 8. јуна 1922. а о церемонијалу се старао
Бранислав Нушић. Србија и Београд су је прихватили са одушевљењем. У срећном
браку родила је три сина: Петра (1923), Томислава (1925) и Андреја (1929). Била је
посвећена породици и васпитању деце а по угледу на супруга ангажовала се и на
хуманитарном плану. Својим средствима саградила је дом за женску омладину у
Абердаревој улици. Краљ Александар јој је поклонио вилу на Бледу а она започела
градњу летњиковца у Милочеру.
По тестаменту краља Александра, који је отворен након његовог убиства у
Марсељу 1934. први намесник и старатељ приватног имања њихове деце постао је кнез
Павле па је она због тога изостављена из састава намесништва. Прихватила је да њена
права буду одређена према прописима брачног уговора по којима је задржала титулу
краљице, право да станује у двору, да јој се врати мираз и добије удовичко уживање у
износу од једне четвртине краљеве имовине. Мираз јој је стављен на располагање, али је
питање удовичког уживања кнез Павле пролонгирао све до уочи Другог светског рата.
Њени односи са кнезом Павлом и кнегињом Олгом нису били добри. До ње су допирале
вести о амбицијама кнежевског пара да продуже своју владавину и после пунолетства
њеног сина Петра, као и оне да је Петар, коме је онемогућено да се појављује у јавности,
умно и физички неспособан да преузме престо. Пошто се разболела, одлучила је да се са
два млађа сина пресели у Енглеску. Купила је имање у Грендздену близу Лондона и
бавила се сликањем минијатура, узгајањем поврћа и школовањем синова. Због болести
1941. није могла да се врати у земљу на позив сина краља Петра. Када је југословенска
избегличка влада са краљем Петром дошла у Лондон, залагала се да се четничком
покрету у Југославији пружа подршка. Преко Црвеног крста и других хуманитарних
организација прикупљала је и слала помоћ народу у земљи. Односи са сином Петром
поремећени су када је одлучио да се ожени грчком принцезом Александром. Под
утицајем српских министара и енглеског двора није одобравала тај брак и није
присуствовала венчању 1944. Помирили су се 1948, када је први пут видела унука
Александра. Ипак није могла да прихвати Петрову политичку активност међу Србима у
дијаспори која је резултирала заснивањем Свесрпског конгреса (1957). Синовима
Томиславу и Андреју купила је фарме у Кенту и завештала сву имовину. Сахрањена је у
Виндзору на приватном гробљу Фрогмор. Де Гол ју је одликовао Легијом части.
ЛИТЕРАТУРА: Коста Ст. Павловић, Женидба краља Петра Другог, Лондон 1975; Бранислав
Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, II, Београд 2002; Бранислав Глигоријевић, Краљ Петар II
Карађорђевић у вртлогу британске политике, Београд 2005.
Бранислав Глигоријевић