Znameniti Gružani: Toma Vučić Perišić

3. april 2017.

komentara: 5

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Saša Zarić

Istorijski zanimljiva Gruža, kroz vekove je davala značajne ličnosti koje su uticale na tok istorije i svojim delovanjem obeležile vreme u kom su živele. Neprekidna nit gružanskih istorijskih figura traje počev od prve istorijski poznate ličnosti sa ovih prostora, velikog čelnika Radiča Postupovića, koji je stolovao u gradu Borču i bio jedna od najznačajnih ličnosti srednjovekovne despotovine, pa do današnjih dana, kada je mala Gruža dala aktuelnog predsednika Republike Srbije.

Jedna od istorijskih figura Gruže, sa kojom se sudbina u punoj meri poigrala, najčudnovatnija i najinterensantnija iz naše istorije jeste Toma Vučić Perišić. Njegov sjajni uspon od običnog sluge knjaza Miloša, sa kojim se razišao po ličnim pitanjima, gonjen nekontrolisanom mržnjom prema njemu i svim Obrenovićima, on se uzdigao toliko visoko da postaje moćni diktator Srbije. Iz poštovanja ili straha, nazivali su ga gospodar Vučić. Iako je bio osion i gord uživao je ogromnu popularnost u narodu, ponajviše među Gružanima. Koliko je Vučić bio osion vidi se i iz toga što je naredio da se jednom seljaku iz okoline Beograda udari 25 batina, samo zbog toga što ga ovaj nije pozdravio. Njegov kraj je izuzetno tragičan i on bedno skončava svoj život u beogradskom kazamatu.

Vučićevi preci poreklom su Čolakovići iz Šahovića kod Bijelog Polja, odakle su se zbog sukoba sa Turcima doselili u Gornju Vrbavu u drugoj polovini XVIII veka. Otac mu se zvao Periša pa je po njemu poneo prezime Perišić. Dok su se vodile borbe za vreme austrijsko-turskog rata njegova porodica je prebegla u Srem. Toma Vučić se rodio na putu za Srem u mestu Barič. Bilo je to 1787. ili 1788. godine. Porodica je jedno vreme živela u Sremu, a onda se 1791.godine vratila u Srbiju i naselila u gružanskom selu Vučkovica. Njihova Krsna slava je bio Sveti Luka.

Pričalo se da ga je majka Stana, koja je poreklom iz gružanske Gornje Vrbave, začela u grehu sa nekim Turčinom. Po rođenju je dobio ime Toma, bio je bolešljivo dete koje nisu mogle da izleče gorke trave i svakojake vradžbine i bajalice. Neka baba mu je terajući bolesti od njega promenila ime u Vučić iz verovanja da će se davanjem „vučijeg imena” dete spasiti od bolesti i smrti. Kasnije, to ime je čitavih pola veka bilo sinonim junaštva i moći. A sam Toma Vučić Perišić bio je jedan od najbogatijih i najmoćnijih Srba svog vremena.

Toma Vučić Perišić je već 1804. godine došao u ustaničku četu. U Topoli je tokom 1804. učio vojnu veštinu, a posle obuke postao je član Karađorđeve garde. Istakao se kao hrabar ratnik u Prvom srpskom ustanku, naročito u bici na Varvarinu 1810.godine, kada je spasao život Milenku Žujoviću iz Ješevca. Zbog svoje hrabrosti i ratničke veštine, bio je i Karađorđev momak (bećar). Učestvovao je i u Hadži Prodanovoj buni gde je bio jedan od organizatora i predvodnika pobune u Kniću. U Kniću se bilo okupilo 1.000 Gružana pod oružjem. Oni su pod vođstvom Tome Vučića, Jovana Dobrače, Sime Paštrmca, Stanka Milčevića, Nilole Vučkovića i Petra Tucakovića preko noći iskopali šanac. Turci su poslali oberkneza Teodosija Filipovića iz Knića da pregovara sa pobunjenicima i ubedi ih da se umire i odustanu od bune. Pregovori nisu upeli, a Teodosije je jedva izvukao živu glavu. Verujući Milošu Obrenoviću, već prvog dana su se predali Vučić i Paštrmac. Kasnije je većina vodećih gružanskih ličnosti učesnika ove bitke zauzimalo važne položaje za vreme Miloševe vlade. Glavna bitka je bila kod Knića, nasuprot 1.000 Gružana sa turske strane je bilo isto toliko pešaka i oko 150 konjanika. Turke je predvodio Ašim–beg zajedno sa Milošem Obrenovićem i Milosavom sinom kneza Teodosija. Miloš je smatrao da tada još nije vreme za bunu i da ona može doneti samo negativne posledice po Srbe. U odsudnoj bici kod Knića koja se odigrala sledećeg dana Gružani su odneli pobedu i potukli Ašim-begovu i Miloševu vojsku ali su se posle toga razišli i time je označen kraj bune.

Nakon kratkog sukoba kod Knića, Vučić se predao Milošu Obrenoviću, a zatim je stupio u njegovu službu i poslat je Miloševoj kući u Crnuću. Vučić je imao velike ambicije, čekao je priliku da se nametne kao veliki narodni vođa. Tumarao je po Gruži, okupljao pristalice i pripremao pobunu. Bio je zajedno sa Milutinom Garašaninom i vojvodom Lomom jedan od organizatora tajnog sastanka u Rudovcima na kom se govorilo o ponovnom ustajanju protiv Turaka. Bio je u grupi koja je u Konjuši na Lazarevu subotu, dan pre podizanja Drugog srpskog ustanka, rasterala turske haračlije. Nezvanično, Drugi srpski ustanak je počeo dan uoči Cveti, i to baš u Gruži!

Dan uoči Cveti, na Lazarevu Subotu Toma Vučić Perišić, Jovan Obrenović rođeni brat kneza Miloša, Simo Paštrmac, braća Blagoje i Vasa iz Knića, Jovan iz Dobrače, Antonije Pećanin iz Konjuše, Mijailo i Proko iz Zabojnice, sa nekoliko Konjušana i Brestovčana su poubijali turske porezdžije u selu Konjuša i oteli im novac prikupljen od naroda u rudničkoj nahiji.Novac su odneli u Crnuću i predali ga Milošu Obrenoviću. Sutradan su sa Milošem krenuli u Takovo. Toma Vučić nije prisustvovao sastanku u Takovu jer je dan pre bio ranjen u Konjuši. Miloševim ustaničkim četama se pridružio tek neku nedelju kasnije. U ustanku se borio hrabro i neustrašivo ali nije ni izdaleka uspeo da zablista u punom sjaju i nametne se kao narodni vođa. Postao je samo momak Milošev, a to nije zadovoljavalo njegove prevelike ambicije. U julu 1817. godine, knezu Milošu je bio potreban jedan hrabar i odan čovek za izvršenje delikatnog zadatka, iz Kragujevca se morala odneti poruka Vujici Vulićeviću o skidanju Karađorđeve glave. Miloševa odluka za obavljanje tog zadatka je pala na hrabrog Tomu Vučića Perišića pa je on preneo Vujici Vulićeviću poverljivo Miloševo naređenje o Karađorđevom smaknuću.

Toma Vučić je u neposrednoj Miloševoj službi bio do 1822. godine kada je unapređenje i veća ovlašćenja dobio postavljenjem za gružanskog kneza 28. maja 1822. i na tom položaju ostao je do 1827. godine. Bio je najpoznatiji i najzančajniji knez Gružanske knežine. U to vreme je Vučkovica bila administrativni centar knežine Gruže. Međutim, administrativno poslovanje gružanskog kneza nije bilo vezano samo za selo u kojim je sedeo knez. Njegova kancelarija bila je i tamo gde se on trenutno nalazi. Obilazeći gružanska sela sa pisarima i pandurima, nosio je pisaći pribor i mur (pečat) u bisagama i pisao pisma i dokumente u mestima u kojima se trenutno zatekne.

U dokumentima Knjaževe kancelarije po brojem DAB. KK–XV,275 sačuvano je obaveštenje koje je u Radmilovićima 4. jula 1822. godine Toma Vučić Perišić pisao Knjazu Milošu. Vučić Perišić je tada bio zanoćio u Radmilovićima da bi pronašao lopove koji su pokrali putnike iz drugog pašaluka na drumiu između Toponice i Radmilovića. Za vreme dok je okupljao kmetove okolnih sela, stigao je čovek koji je rekao da su pokradene stvari nađene u Bresnici kod nekog Milivoja.

Vučić je itekako umeo da iskoristi položaj kneza gružanskog da ga narod zavoli i da sutra sa njim ide u vatru i vodu. U to vreme, u knežinama Srbije, narod je kulučio knezovima uz svoju hranu i piće. Jedino je u Gruži bilo drugačije, Vučić nije imao veliko imanje pa se njemu nije moralo mnogo kulučiti. Seljaci su dolazili na njegovo imanje, radili i svakog dana dobijali proje, kiselog kupusa i rakije od svog gospodara. Vučić je upoznao dušu seljaka, govorio mu njegovim jezikom ono što ga najviše peče, dizao je glas protiv svih dadžbina, isticao je da na seljaku leži sve i da mu treba sve dati. Vučićev uticaj u gružanskom kraju ostao je izuzetno snažan sve vreme njegovog političkog delovanja. Držao je pod strogom kontrolom buntovne Gružane, koji su se lako mašali oružja. Ipak titula knežinskog kneza nije mogla da zadovolji Vučićeve ambicije, želeo je više od toga i čekao je priliku da zablista. Ta prilika mu se ukazala 1825. godine. U Jasenici je izbila buna protiv Miloša koju je predvodio Milovan Popović Đak. U februaru iste godine Toma Vučić sa Gružanima potukao je pobunjenike, i krvavo ugušio bunu. Pred polazak u bitku protiv pobunjenika dobio je od kneza sablju, koju su dotada nosila jedino kneževa braća Jovan i Jevrem. Milovan Đak je uhvaćen i pogubnjen, a njegova glava je poslata Milošu u Kragujevac. Đakov brat Milić je ubijen, a pobunjenička vojska je razbijena i masakrirana.

Knez Miloš nije blagonaklono gledao na porast Vučićeve popularnosti i uticaja pa je iskoristio priliku da ga smeni sa položaja kneza gružanskog 1827.godine, zbog nedoličnog ponašanja u porodici kada je prilikom druge ženidbe pretukao sina i svoju majku. Knez Miloš je shvatao da Vučić može da bude izuzetno opasan protivnik i da treba da ga drži što dalje od sebe i Kragujevca pa je odlučio da ga protera u Poreč. Vučić je u Poreču započeo trgovinu solju, postao je najveći trgovac i veoma se mnogo obogatio. Međutim ni to nije odgovaralo Knezu Milošu jer je i on sam tragovao solju, a sada mu je Vučić postao veliki konkurent u tom poslu. Iz Kragujevca putuje nova naredba u Poreč, Vučić se premešta u Šabac i postavlja za predsednika suda. Šabačke nahije. Knez Miloš je mislio da će Vučić u Šapcu po njega biti besopasan kao predsednik suda, daleko je od Gruže i odanih Gružana, a istovremeno udaljen je i od trgovine solju. Toma Vučić je vraćen u službu postavljenjem 4. maja 1832. za člana, a 5. juna i za predsednika suda Šabačke nahije i na toj dužnosti je ostao do 18. januara 1833. U leto 1833. pretukao je kmeta Šabačke opštine Jovana Trkića koji ga je tužio knezu Milošu, pa je uhapšen i pod stražom sproveden u Kragujevac. Vučić se pokajao pred Milošem i po prvi put zamolio za oproštaj. Knez Miloš se dvoumio da li da veruje Vučiću i trpi ga ili da se obračuna sa njim i naredi da bude posečen. Znao je da imati Vučića uz sebe znači biti siguran pa je odlučio da ga postavi za člana Suda naroda srpskog u Kragujevcu.

Godine 1834. knez bira svoje prve ministre, i postavlja ih jednog za drugim.najpre ministra pravde i prosvete,zatim unutrašnjih dela pa finansija.Tek tri meseca kasnije knez Miloš postavlja ministra (popečitelja) vojnih dela. Vučić je na položaju popečitelja vojnih dela bio od od 15. juna 1834. do 15. februara 1835. godine. Ministar vojni dobio je svoj prvi zadatak, pod njegovom komandom vojska je iselila Turke iz Sokolske nahije koji su se oko grada Sokola razmestili po selima. Vučić je sa još dva oficira pratio na putu za Rusiju 29 kadeta koji su bili poslati na školovanje za buduće oficire.

Toma Vučić Perišić je bio čuvar Miloševog režima i za vreme Miletine bune 1835.godine. Mileta Radojković, Milosav Zdravković, Đorđe Protić sa naoružanim seljacima, brojno jaki i dobro opremnjeni već su bili krenuli na Kragujevac. Vučić je pomirljivim stavom prema pobunjenicima i posredovanjem kod kneza Miloša doprineo da se buna mirno završi bez ijednog opaljenog metka. Ipak, Miletina buna je bila neposredni povod za donošenje Ustava Kneževine Srbije, kojim je trebalo ograničiti Miloševu apsolutističku vlast. Ustav Knjaževstva Srbije donet je u Kragujevcu 1835. godine, poznat je kao Sretenjski ustav zato što je izglasan na Skupštini koja je započeta na hrišćanski praznik Sretenje Gospodnje. Ovaj Ustav nije formalno nikada priznat, a bio je na snazi samo dve nedelje, pošto su protiv njega bili Osmansko carstvo, Rusija i Austrija, kao i knez Miloš Obrenović. Sretenjski ustav je bio jedan od prvih demokratskih ustava u Evropi, pisan je po ugledu na francuske ustavne povelje i belgijski ustav. Nakon proglašenja Sretenjskog ustava imenovan je Savet čiji je član bio i Vučić do 15. februara 1835. godine. U aprilu 1835. postavljen je za nadzornika državnih građevina (u rangu sa sadašnjom funkcijom ministra građevinarstva), tada se preselio iz Kragujevca u Beograd i tamo živeo do kraja života.

Devetog jula 1835. godine, knez Miloš je sa svojom svitom krenuo na put u Tursku na razgovore sa sultanom i drugim velikanima. U vreme Miloševog boravka u Tuurskoj, Vučić je bio nadzornik kneževe i državne kase u Beogradu i Topčideru. Knez Miloš je u Turskoj kod Sultana primljen sa velikim uvažavanjem kao predstavnik jedne male ali samostalne zemlje. Miloš je vešto izbegavao nove obaveze prema Turskoj, a stare pokušavao da umanji. Knez Miloš se kao pobednik vratio u Srbiju. U dobro zatvorenim kesama nosio je dvadeset dva turska ordena za srpske velikaše. Na zaprepašćenje mnogih, među odlikovanim srpskim starešinama nije bilo Tome Vučića Perišića. To je bila kap koja je prelila prepunu čašu, sujetni i ambiciozni Vučić je krenuo otvoreno u rušenje kneza Miloša ne birajući sredstva. I sam Miloš je shvatio da je pogrešio što nije dodelio odlikovanje Vučiću, znao je koliko on voli titule i počasti. Bio je svestan da Vučić može da ga uzdrma pa čak i uništi. Knez je odlučio da ispravi grešku, a prilika za to se ukazala tek godinu dana kasnije. Starešina Joksim Milosavljević je umro, na njegovim grudima stoji turski orden, skinuće ga i poslaće ga u Beograd Vučiću. Miloš je poslao orden po specijalnom izaslaniku Jakovu Živanoviću. Živanović je uz orden poneo i diplomu i ukaz o odlikovanju. Vučić je energično odbio da primi orden sa odgovorom da njemu ne trebaju tuđi ordeni i da od stida ne može sa mrtvog čoveka uzeti orden. Orden je vraćen Milošu sa Vučićevom molbom za dopuštenje da napusti zemlju i da se preseli u Mehadiju u Vlaškoj. Miloš je mislio da je takva molba kao poručena, bez Vučića u zemlji, udaljenog kilometrima konačno će biti miran. Vučić se preselio u Vlašku da bi organizovao pobunu protiv Miloša. U Mehadiji je primao zaverenike i sa njima kovao plan da zbaci kneza. U Srbiju se vratio u novembru 1837, sa knezom Milošem izmirio se u maju naredne godine i tada mu je vraćeno zvanje kneževog ađutanta u činu polokovnika. Vučić je povratak u Srbiju iskoristio da buni narod protiv kneza Miloša. Svoje glavno uporište je opet našao u Gruži, lutao je Gružom i govorio narodu kratko, jezikom koji razume. Od zaštitnika kneza Miloša, Vučić je postao njegov žestoki protivnik i Ustavobranitelj. Ustavobranitelji su bili nosioci borbe protiv samovlašća kneza Miloša Obrenovića. Oni su se zalagali za donošenje ustava i zakona kojim će Miloševa vlast biti ograničena i uspeli su da se izbore za donošenje takozvanog Turskog ustava.

Nakon proglašenja Turskog ustava koga je Porta predala Srbiji 12. decembra 1838. godine,održana je Narodna Skupština na Kalemegdanu od 13. do 25. februara 1839.godine,na kojoj je Ustav svečano obnarodovan i pročitan. Vučić je ponovo imenovan za člana Saveta 14. februara 1839. Državni savet je imao 17 članova, oni nisu mogli biti zbačeni dok se kod Porte ne dokaže njihova krivica. Pored Vučića, u Savetu je od Gružana bio i Petar Tucaković. Knez Miloš je bio nezadovoljan ustavom koji mu je bio nametnut iz Carigrada i ulazi u otvoren sukob sa Savetom i velikanima. Vučić postaje narodni branilac i zaštitnik, iza sebe ima široke narodne mase koje ga slušuju i poštuju. Kao vešt demagog Vučić je uspevao da ubedi narod da su njegove želje zapravo i narodne. Govorio je da vlast ne treba poštovati i da je najbolja ona vlast koja najmanje košta.

U vreme od 1839. pa sve do 1844. bio je udarna pesnica Ustavobranitelja u borbi protiv kneza Miloša i Mihaila Obrenovića. Ustavobranitelji su se oslanjali na njegov uticaj u narodu, koji je neosporno bio najjači u Gruži. Pored snažnog uporišta u narodu, Vučić je posedovao vojnička znanja pa su ga i zbog toga Ustavobranitelji isticali u prvi plan. Knez Miloš je priželjkivao i potajno podsticao bunu protiv Ustavobranitelja ali ipak je znao da ne postoji ni jedan vojskovođa koji bi mogao da porazi moćnog Vučića. Pokušaj pobune vojske protiv Ustavobranitelja izbio je kada su na Beograd istovremeno krenule pobunjeničke čete iz Čačka predvođene Jovanom Obrenovićem i iz Šapca Milosavom Kaluševićem. Komanda nad vojskom koja je trebalo da zaustavi pobunjenike poverena je lično Tomi Vučiću Perišiću. Miloševi savetnici su vršili pritisak na njega da izda naređenje da se uguši pobuna. U bezizlaznoj situaciji, knez Miloš je 23. maja 1839. doneo apsurdnu odluku da izda punomoćje svom najvećem neprijatelju Vučiću da uguši pobunu. Vučić je i ovog puta iskoristio svoje pregovaračke sposobnoti i uspeo da pobedi pobunjenike bez borbe. Ubedio ih je da se razoružaju i predaju, mudro je odlučio da ne ubija i ne kažnjava pobunjenike ali ih je zato ismejao, naredio je da pobunjeni vojnici skinu svoja odela i tako ih je sproveo u Beograd. Nakon ovog događaja, gospodar situacije u Beogradu je postao Vučić sa svojim pristalicama. On je izdavao naređenja i organizovao red i bezbednost, ispred kneževog dvora više nije stajala straža redovne vojske već Vučićevi vojnici. Na ulicama Beograda su se okupljale mase naroda koje su tražile Miloševu ostavku. Na Skupštini koja se održavala u Beogradu knezu Milošu je bio zabranjen pristup. Na Skupštini se govorilo: “Nek naiđe ovamo knez da ga kamenjem zaspemo. “Abdikacija kneza Miloša je bila neizbežna, 1. juna 1839. godine je došlo i do formalnog akta. Na Miloševa vrata je zakucao Prota Mateja Nenadović i zatražio od njega ostavku, knez je bez razmišljaenja odmah potpisao.

Nakon što je knez Miloš bio prinuđen da abdicira, prema Hatišerifu je predao presto svom starijem sinu Milanu. Milan, bolešljiv i slab nije bio u stanju da upravlja Srbijom pa je Skupština odredila namesništvo knjaževskog dostojanstva, koje bi mu pomagalo. Za namesnike su imenovani Jevrem Obrenović, Avram Petronijević i Toma Vučić Perišić. Suštinski, to prvo namesništvo je u stvari bila prva ustavobraniteljska vlada. Milan Obrenović je umro samo 26 dana kasnije od kada je došao na presto. U Srbiji se postavljalo pitanje ko sada, nakon što je jedan knez abdicirao a drugi umro, može da preuzme presto. Logično je bilo da na presto dođe mlađi Milošev sin, Mihailo Obrenović, ali tome su se protivili Ustavobranitelji.

Vučić je počeo otvoreno i nedvosmisleno da govori o promeni dinastije. Sticao je popularnost u narodu govoreći o nedelima dinastije Obrenović. Međutim znao je da narodu ne vredi samo govoriti već treba uraditi i nešto konkretno. Zato je smanjio porez sa šest na pet talira, pored toga je ukinuo i neke svešteničke takse. Vučić je tada seljacima govorio baš ono što žele da čuju: “Ko ti ustraži više od pet talira poreza, uzmi pušku, pa za krušku, pa u levu sisu. “Vučić je bio nikad popularniju u narodu, svuda je bio red i mir. Oduševljeni seljaci su uzvikivali: “Živeo Vučić“.

Nakon što je išao u Carigrad sultanu na poklonjenje, marta meseca 1840. godine, Mihailo Obrenović je iz Carigrada doneo kneževsko dostojanstvo, Mihailo Obrenović je potvrđen za izabranog srpskog kneza. To je bila situacija sa kojom se Vučić nije mirio, međutim ni novi knez nije bio zadovoljan jer je beratom iz Carigrada bilo određeno da Vučić ostaje u namesništvu. Knez Mihailo međutim, kao i Miloš, nije hteo da vlada sa Ustavom od 1838.godine. Stoga se odmah zamentula borba između njega i Ustavobranitelja, koji su postali i anti-Obrenovićevci. I običan narod se sve više delio na pristalice Obrenovića ili Ustavobranitelja. Milošev brat, Jevrem Obrenović je išao po narodu i obećavao smanjene poreza na tri talira ako se na presto povrati knez Miloš. Ni Vučić nije sedeo skrštenih ruku, on ide svuda po narodu, a ponajviše po Gruži i govori: „Ja se ne bojim nikoga, ni knjaza ni Saveta, ni popečitelja ni mitropolita,i niko ne treba da se boji nikoga, mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik to i terzija, što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki;ne treba da se samo jedan greje na suncu, a svi mi stojimo u ‘ladu i samo jedan da podigne glavu visoko a mi svi da gledamo u zemlju, no valja da svi gledamo gore i svi da se grejemo na suncu. Ja se ne bojim nikoga, samo se bojim Ustava, pa to ću reći i knjazu Mihailu kao što sam govorio njegovom ocu; čućete vi šta ću mu reći u oči kad dođe; a ako on ne bude radio po ustavu ja ću ga proterati kao i oca; no niko nek ne misli da sam ja protiv kneza Miloša svojom vlašću, ne, njega je prognao ustav. Eto mi u džepu carskih fermana i vi ćete videti što ću učiniti knezu Mihailu, ako se ne bude hteo vladati ljudski. Mi treba da imamo jednog kneza,pa ma ko to bio, knjaz Mihailo ili neko drugi, nama je svejedno; nek niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda.

Bio je to period u životu Vučićevom kada je on stupao zajedno sa narodom i ulagao mnogo da taj narod dobije više nego što su mu davali knezovi dinastije Obrenović. I opet neočekivano, iz nekoliko nahija kreću vojske ka Beogradu da spasu kneza Mihaila od Ustavobranitelja. Šestog maja 1841. godine se na Topčideru sakupila vojska od nekoliko hiljada dobro naoružanih ljudi koja je tražila Vučićevu glavu. Vučić je, da bi spasio svoju glavu, morao da se skloni u tursku tvrđavu u Beogradu kod Husref-paše. U Beograd je stigao specijalni izaslanik Porte, Musa efendija, sa zadatkom da izmiri kneza Mihaila i Vučića. Nakon neuspelog pokušaja pomirenja, Musa efendija se vraća u Carigrad ali sa njim ide i Vučić zajedno sa 36 Ustavobranitelja. Kasnije, na zahtev Turaka i Rusa, knez Mihailo je morao da popusti i dozvoli povratak Ustavobranitelja u Srbiju. Jedanaestog aprila 1842. godine Vučić kreće ka Beogradu, a kroz glavu mu prolaze reči Mustafa-efendije: “Od Obrenovića ni pseto ne sme da ostane u Srbiji; car je tebe izabrao da to izvršiš. On se u tebe uzda da ćeš najbolje moći jer si čovek za kim će se povesti narod”.

Prilika za veliki Vučićev povratak na scenu Srbije ukazala se u noći 31.avgusta 1842. godine,kada je u Smederevu izbila buna protiv kneza Mihaila. Prvog septembra je ka Kragujevcu krenuo Beogradski garnizon, na čelu sa knezom Mihailom, u pratnji kneginje Ljubice, Jevrema Obrenovića, pet državnih savetnika i četiri ađutanta. Prema Kragujevcu se uputio i Toma Vučić Perišić,znao je da mora da stigne pre kneževe vojske, jer u Kragujevcu su topovi i oružje. Na putu ka Kragujevcu, okupio je u Kolarima oko hiljadu odanih boraca. Vučić između ostalih opet okuplja svoje Gružane i ulazi u Kragujevac sa vojskom od oko tri hiljade ljudi. Vojska u Kragujevcu je stala na Vučićevu stranu i dočekala ga kao vođu.Ubrzo su izvukli topove i postavili ih na Metino Brdo.

Predvodeći Ustavobranitelje protiv vojske kneza Mihaila, pobunjeni Vučić je 1842.godine sa Metinog Brda topovima bombardovao Kragujevac, razbio trupe kneza Mihaila i prisilio ga na abdikaciju.

Vučić je, posle odlaska kneza Mihaila bio gspodar situacije, on je bio sve i sva u državi. Vučić je išao u posetu Ćamil-paši i Šekid-efendiji da ih obavesti da je novoizabrani Državni Savet odlučio da se privremena uprava zemlje preda u ruke njemu i Avramu Petronijeviću. Bilo je to vreme u kome je Vučić pomišljao i na to da on treba da bude knez Srbije. Tada je imao neograničenu moć i preveliku popularnost u narodu, ali i naklonost Porte. Ostalo je nepoznato zašto tada nije iskoristio priliku da se proglasi za kneza Srbije.

Potom su Ustavobranitelji na čelu sa Vučićem kao „predvoditeljem naroda“ doveli na presto Karađorđevog sina, Aleksandra Karađorđevića. Vučić je sazvao Skupštinu, koja se održavala u njegovom ratnom logoru, na sredini logora je bio njegov šator, verni momci iz Gruže i osam topova. Narodna Skupština sazvana za izbor vladaoca, izabrala je 2.septembra 1842. godine za kneza Aleksandra Karađorđevića. Turska je rado primila ovu promenu u Srbiji, jer je pobedila stranka koja se naslanjala na Portu, i prihvatila je izbor kneza Aleksandra Karađorđevića, i odmah ga potvrdila za kneza. Rusija je uložila protest protiv izbora novog kneza Srbije, tvrdeći da je on izvršen pod pritiskom. Tako je na navaljivanje Rusije, 15. juna 1843. godine obavljen ponovan izbor, na kome je ponovo izabran za kneza Aleksandar Karađorđević. Rusija je sledeće godine priznala Aleksandra Karađorđevića uz uslov da se Toma Vučić Perišić protera iz Srbije. Vučić je doneo odluku da popusti ruskim zahtevima i odlučio je da napusti Srbiju i odlazi u Vidin. Knez Aleksandar Karađorđević je donekle osećao olakšanje što je Vučić daleko ,čak u Carigradu. Znao je da je Vučić bio daleko spretniji i moćniji od njega i da je on sada tu, radio bi sa njim šta hoće. O Vučićevoj moći u tadašnjoj Srbiji možda najbolje govore reči kćeri kneza Aleksandra Karađorđevića: “Babo nam je knez, majka nam je kneginja, a gospodar Vučić.“

Posle trećeg izgnanstva iz Srbije provedenog u Carigradu, Vučić se opet vratio u Beograd. Knez Aleksandar je bio u nedoumici kako sada Vučiću naći položaj u državnoj upravi koji bi bio dostojan ovakvog velikana. U to vreme je stigla vest iz Šapca o pobuni pristalica Obrenovića. Knez Aleksandar Karađorđević je znao da bunu uspešno može da uguši samo Vučić, ali on se nećkao i izgovarao da je star za takav poduhvat, već mu je 58 godina. Knez je znao da postoji samo jedan način da se Vučić prihvati dužnosti komandanta kaznene ekspedicije i zavede mir u Šapcu. Jedino što je moglo da odobrovolji sujetnog Vučića, bilo je dati mu neku veliku titulu koja sa sobom nosi i moć i čast. Knez Alaksanadar Karađorđević donosi odluku da Vučiću dodeli svečanu diplomu i čin vojvode s titulom „prevashoditeljstva“. Obuzet velikom počašću nosioca titule prvog vojvode u Srbiji, Vučić sa svojim momcima, među kojima je ponajviše Gružana kreće u Mačvu da uguši pobunu Obrenovićevaca. U Mačvu je pre Vučića već bio stigao stari iskusni vojskovođa Prota Mateja Nenadović sa vojskom od oko šesto ljudi. Dok je Vučić sa Gružanima na čelu bataljona i sa dva topa i neograničenim punomoćjem u džepu prilazo Valjevu, buna je već bila ugušena u Šapcu, Loznici i Valjevu. Ali za Vučića posao nije bio završen, on je progonio razbegle pobuljenike po šumama. Vučić je izricao presude, pohvatani pobunjenici su svirepo ubijani i masakrirani. Dva dana su Loznica i Valjevo bili poprište strahovite osvete koju je osmislio i predvodio Vučić. Ipak, to je bio samo početak strahovite pogibije, Šabac je bio određen za osvetničko mesto. Vučić je kao vojvoda bio i tužilac i sudija ali i izvršilac svojih prestrogih presuda. Apsane su bile pretesne pa su zarobljenici sagonjeni u blatnjave obore, pohvatani pobunjenici su batinjani, prebijani topuzom i sečeni sekirom, a streljani naticani na točkove. Vučićevi ljudi su popisivali imanja pobunjenika, oduzimali i prodavali kuće, palili ambare i sekli voćnjake. Vučić je punih petnaest dana i petnaest noći gospodario Šapcem i sejao smrt, patnje i strah. Ljudi oko njega su se čudili, pitali su dokle će da traje ali niko nije smeo da kaže dosta. Mnogi su se zapitali da li je Vuk Stefanović Karadžić bio u pravu pre desetak godina kada je Vučića nazvao narodnim krvopilcem. Prvog novembra 1844. godine je Vučić označio kraj kaznene operacije i naredio pokret ka Beogradu. Vučićeva popularnost u narodu je naglo počela da opada posle svirepog ugušenja ove bune. Iako je imao sva ovlašćenja da upotrebi krajnje mere, brutalan način na koji je on to izveo ne može se ničim opravdati. Po povratku u Beograd, knez Aleksandar je znao da Vučiću mora da se oduži novom titulom, te ga proglašava kabinetskim savetnikom. Vučić tako formalno postaje prva ličnost posle kneza, ima neograničenu moć, ima prava da učestvuje u Savetskim i ministarskim sednicama, uz to ima godišnju platu od tri hiljade petsto talira. Iako formalno prvi posle kneza, Vučić je najmoćniji čovek Kneževine Srbije.

Kao nekada Milošu, kasnije Mihailu, tako i sada knezu Aleksandru Karađorđeviću Vučić postaje otvoreni protivnik. Ubrzo knez Aleksandar doznaje da širom Srbije narod Vučića zove „naš gospodar Vučić“. Vučić sve češće odlazi u Gružu da opipa puls buntovnih i hrabrih Gružana i uvek se uverava da srce Gružana još uvek kuca za njega.

Knez Aleksandar potom optužuje Vučića da održava tajnu prepisku sa prognanim Milošem Obrenovićem. Sukob između kneza i Vučića se sve više zaoštrava, protiv njega se okreće Stevan Knićanin kao i većina Ustavobranitenja. Do skora odan Turskoj, Vučić počinje da traži i dobija podršku od Rusije. Vučić je tražio da se sazove Narodna skupština, a održavanju Skupštine najoštrije se protivio knez Aleksandar Karađorđević. Narodna skupština u Srbiji nije održana još od 1842. godine, kada su na Vračaru narodni predstavnici izabrali novog kneza. Ipak, knez Aleksandar je popustio i Narodna skupština je održana na Petrovdan 1848. godine u Kragujevcu. U prostranom dvorištu Okružnog suda sakupilo se mnogo naroda. Narodni predstvnici iz svih krajeva su birani tako što je na svakih 250 poreskih glava dolazio po jedan čovek. Tu su bili svi popečitelji,članovi Saveta,knez Aleksndar Karađorđević,najzad i Toma Vučić i pored njega hiljade Gružana. Skupštinu je otvorio knez Aleksandar, počeo je da govori o situaciji u Srbiji ali bio je prekinut uzvicima:“Vučić,Vučić!“ Zbunjen, knez nastavlja da govori ali skupštinari uzvikuju: “Neka dođe gospodar u narod!“

Taj gospodar koga narod traži nije niko drigi do Vučić. U situaciji apsolutnog trijumfa Vučića nad knezom Aleksandrom, Ilija Garašanin hitno piše pismo načelniku sreza Kačerskog: “Narod je skoro sav prešao na Vučićevu stranu, no sakupi nekoliko stotina Kačeraca, pa pohitaj ovamo u Kragujevac. “Stiže odgovor da se načelnik razboleo, a nema ko drugi da skupi Kačerce. Skupština nije htela da čuje ništa, samo je klicala Vučićevo ime, knez je shvatio da mora da pogne glavu i ispuni ranije Vučićeve zahteve. Svi Savetnici koji su ranije Vučića nazivali izdajnikom morali su da podnesu ostavke, među njima je bio i Stevan Knićanin. Vučić ipak ovu situaciju nije iskoristio do kraja, da je hteo mogao je da uradi šta hoće, mogao je da zbaci kneza Aleksandra Karađorđevića i da sam bude proglašen za kneza Srbije. Ovog puta bio je zadovoljan moralnom pobedom.

Nakon Petrovske skupštine Vučićev uticaj polako počonje da slabi ali on ne odustaje od namere da obori kneza Aleksandra. Knez i vlada su sprovodili politiku njegove sistematske izolacije. Ilija Garašanin odmah po stupanju na mesto kneževog predstavnika penzionisao ga je 6. oktobra 1852.godine. Ruska diplomatija nije bila zadovoljna Vučićevim penzionisanjem.

Jula meseca 1855. godine, Vučića je zadesila jedna porodična tragedija, umrla mu je supruga Anula, prelepa žena koju je on neizmerno voleo. Govorilo se da je Anula izvršila samoubistvo, otrovala se jer joj gospodar nije bio veran, zabavljao sa drugim ženama.

U međuvremenu i Ilija Garašanin je ušao u sukob sa knezom Aleksandrom i obnovio staro prijateljstvo i savezništvo sa Vučićem. Knez je znao da bi udruženi Vučić i Garašanin za njega predstavljali preveliku opasnost pa je preduzeo sve da ih posvađa.

Protiv kneza Aleksandra Karađorđevića se kovala zavera koju je vodio predsednik Državnog saveta Stefan Stefanović Tenka. Zaverenici su nameravali da ubiju kneza Aleksandra. Za to je unajmljen ubica Milosav Petrović, seljak iz Kragujevačkog okruga, dobio je pušku i sva potrebna uputstva, trebalo je da ode u Brestovačku banju i ubije kneza. Zavera je otkrivena i sprečena, zaverenici osuđeni na smrt a kasnije im je kazna preinačena u doživotnu robiju. Nije bilo dokaza, ali sumnjalo se da je u ovu zaveru bio upleten i Toma Vučić. Nakon tog događaja, Vučić je napustio zemlju i otišao u Italiju. Za zaveru su sumnjičeni i Ilija Garašanin i Miša Anastasijević, međutim ni za njihovo ni za Vučićevo učešće u zaveri nije bilo dokaza. Kada se situacija bar naizgled smirila, Vučić se vratio u Srbiju i zajedno sa Garašaninom i Mišom Anastasijevićem nastavio akciju za zbacivanje kneza. Zbog napete situacije u Srbiji, u Beograd dolazi specijalni izaslanik Porte, Eten-paša. On u pratnji Kabul-efendije dolazi u Beograd 18. marta 1858. godine. Portinog delegata dočekuju dve grupe ljudi, kneževi ministri i Vučić sa svojim pristalicama. Eten-paša je prvo prišao grupi u kojoj su bili Vučić, Garašanin i ostali zbačeni savetnici. Vučić i Garašanin su upotrebili svu svoju mudrost i autoritet da pridobiju Eten-pašu na svoju stranu. Pod pritiskom knez preko noći sastavlja novu vladu i novi Savet, a kao kruna svega predsednik Saveta postaje Toma Vučić Perišić. Vučić je sa svojim istomišljenicima primorao kneza Aleksandra da sazove Skupštinu. Sve je bilo isplanirano, sazvati Skupštinu i oboriti vladaoca. Ali šta dalje. Vučić, sada već starac, zamišljao je da kruniše svoje delo kneževskom titulom. To je ranije mogao da učini lako, bez ikakvih napora, propustio je dve prilike da bude proglašen za kneza Srbije, to je mogao da postigne 1842.godine nakon abdikacije kneza Mihaila i 1848. na Petrovskoj skupštini u Kragujevcu, kada su gotovo svi skupštinari stali a njegovu stranu.

Knez Aleksandar Karađorđević je sazvao skupštinu pod pritiskom opozicije na Svetog Andreja 30. novembra 1858.godine. Svetoandrejska skupština je knezu Aleksandru Karađorđeviću oduzela mandat kneza, i predala ga knezu Milošu Obrenoviću.

Toma Vučić je doprineo i padu kneza Aleksandra Karađorđevića ali nakon njegovoga pada knez Miloš je po povratku na srpski presto naredio da se Vučić pritvori. Nakon što Vučić na Svetoandrejskoj skupštini nije uspeo da osujeti povratak kneza Miloša na presto, povukao se u svoju kuću u blizini Kalemegdana. Uhapšen je na prevaru, njegov prijatelj Filip Stanković ga je namamio da se preda bez otpora. Nakon što se u zatvoru razboleo, prebačen je u Vojnu bolnicu, gde je umro kao politički pritvorenik, pod nerazjašnjenim okolnostima.

Najverovatnije je s knez Miloševim znanjem otrovan. Neposredni izvršioci njegovog ubistva bili su doktor Karlo Beloni i šef Glavne vojne uprave Mladen Žujović. Vučić je u bici na Varvarinu 1810. godine spasao život Milenku Žujoviću, a sada je Milenkov sin Mladen bio jedan od izvršioca njegovog mučkog ubistva. Umro je u mukama 13. jula 1859.godine, a narednog dana sahranjen je u običnom seljačkom odelu. Sahranjen je na palilulskom groblju na Tašmajdanu. Iako su mu za života sva vrata bila širom otvorena, u groblje je unet na sporedna mala uska vrata. Sahranjen je bez počasti, u prisustvu samo nekoliko ljudi. Kraj njegovog groba dan i noć je stajala straža, ali to nije bila počast već predostrožnost i strah kneza Miloša. Miloš se plašio i mrtvog Vučića, ako njegovo telo ukradu Turci i u njegovom telu nađu razorno dejstvo otrova, onda i mrtav Vučić može da bude vođa novih nereda.

Njegovi posmrtni ostaci su sa groblja na Tašmajdanu 1904. godine preneti u Gružu, u grobnicu crkve u Zakuti koja je njegova zadužbina. Zbog toga što je preneo Vujici Vulićeviću Miloševu naredbu za Karađorđevo smaknuće, Vučić je kasnije podigao crkvu pokajnicu u Zakuti.

Vučićevog imena odricaće se svi tek 1859. godine.Tada će jedan poslanik u Narodnoj skupštini podneti predlog da se u Srbiji zabrani ime Vuk, Vukašin, Vučić.

Na 27. sastanku Narodne Skupštine od 10. decembra 1890. godine u Beogradu je o Vučiću kao izdajniku govorio gružanski Narodni poslanik iz Čestina, Đurđe Đorović, koga je Gruža neprekidno 30 godina birala za poslanika: “Ja ne znam da li ima u istoriji zapisano da se je ma koji ministar kaznio za izdajstvo. Izdajstvo se, gospodo, ne kazni, no pokušaj izdajstva. S toga mislim, da treba kazniti, da se pokušaj izdajstva kazni, jer ko je mogao kazniti Vučića kad je izvršio izdajstvo”.

Vučić je bio jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji tog vremena. Svoje bogatstvo je umeo da daje i za opšte narodno dobro. Tako je prvoj građanskoj bolnici u Beogradu darovao 10.000 dukata. O ovom Vučićevom poklonu bolnici pisale su Srpske Novine 1. novembra 1856. godine: “Toma Vučić Perišić, vojvoda srpski, poklonio je bolnici varoši Beograda za umnoženje fonda njenog 10.000 dukata, pored toga jednu baštu i jednu njivu. O tome je između Opštine i g. Vučića i ugovor načinjen… Pored toga da Obština opet iz iste priznatelnosti kad bolnicu podigne, posle smrti g. Vučića 8 kreveta bolnički podigne,i to da 4 nose ime „Zadužbina Tome V. Perišića“, a drugi 4 „Zadužbina Tome V. Perišića za spomen supruge svoje Agnije“. Vučić je podigao novi konak u manastiru u Divostinu, a pored konaka i jednu zidanu česmu. Tokom 1868.godine, Vučić je podigao školu u Zakuti kao i crkvu pokajnicu.

Toma Vučić je bio glavni pomagač i podstrekač u donošenju odluke kneginje Ljubice da ubije Miloševu ljubavnicu, lepu udovicu Petriju iz Sarajeva. Kad mu se jednom Ljubica požalila na Miloša, Vučić je uzviknuo:“A kamo ti kubura, pa ubi pseto.“Vučić je tako dao ideju Ljubici da ubije Petriju i pomogao joj da posle toga pobegne iz Miloševog dvora.

Toma Vučić Perišić se dva puta ženio, prva žena bila je Perunika Žabarac iz Ranilovića, a druga žena bila je Agnija zvana Anula, inače kćerka Farmakija, grčkog hajduka, koga su ubile turske albanske snage pod komandom Ali-paše Janjinskog. Sa prvom ženom Perunikom Žabarac, Vučić imao je dva sina Stevana i Iliju, i dve kćerke, Stanku i Anku. Sa drugom ženom Toma Vučić Perišić nije imao dece.

Stariji sin Tome Vučića Perišića, Stevan Vučić-Perišić, je bio jedan od viđenijih Gružana svoga vremena. Bio je sreski načelnik u knežini gružanskoj od 2. februara 1843. godine, a potom sreski načelnik karanovački od 1844. do 1846. godine. Stevan je bio oženjen Marijom Dobrnjac unukom kneza moravske knežine požarevačke nahije Stevana Dobrnjca, brata vojvode Petra Dobrnjca

Vučićev brat od strica Pavla, Melentije Pavlović, bio je mitropolit Srbije. Melentije Pavlović je 1831. godine nakon dugo vremena postao prvi Srbin na tronu beogradskih mitropolita. Nakon što je Carigradski patrijarh Konstantin I svojim pismom od januara 1832. dao Srpskoj crkvi autonomiju, Melentije je poneo titulu arhiepiskop beogradski i mitropolit srpski.

Melentije Pavlović je rođen u selu Vrbava, bio je iguman u manastiru Vraćevšnica. Melentije je bio i blizak saradnik Miloša Obrenovića. Za Melentija se može reći da je bio duhovni vođa Drugog srpskog ustanka. Osim što je u Takovu blagosiljao Drugi srpski ustanak i Miloša Obrenovića kao vođu, pričestio ustaničku vojsku, učestvovao je u mnogim ustaničkim bitkama. Kao arhimandrit Melentije Pavlović proslavio se u bici na Ljubiću 1815. Kad su turske snage potisnule Srbe na Ljubiću, tako da je poraz izgledao neizbežan, Miloš Obrenović video je arhimandrita Melentija Pavlovića kako je kleknuo na kolena i molio se Bogu. Povukao ga je za rukav i rekao mu da uzme doboš od poginulog vojnika dobošara i da lupa, a da će on vikati na ljude da se zaustave i vrate u borbu. Arhimandrit Melentije uzeo je doboš i udarao u njega i Srbi su se pribirali i ponovo udarili na Turke. U turskom bekstvu preko Morave poginuo je turski komandant Ćaja-Paša.

Posinak mitropolita Melentija Pavlovića je Filip Hristić, kneževski predstavnik i kneževski poslanik. Melentije Pavlović, kao monah nije imao dece. Od njegovog rođenog brata praunuka je majka Milana Stojadinovića, predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije

Potomci gospodar Tome Vučića Perišića i Pavla su Kosta N. Hristić, ministar i kraljevski poslanik, Boško K. Hristić, kraljevski poslanik, artiljerijski brigadni general Milisav Antonijević, divizijski general Nikola LJ. Hristić, artiljerijski brigadni general Milorad Lazarević, pukovnik Mihailo Hristić, kao i dr. Milan Stojadinović predsednik ministarskog saveta (vlade) Kraljevine Jugoslavije…

Potomci Tome Vučića Perišića su akademik Stevan Hristić, vodeći srpski kompozitor prve polovine veka i Vojislav Voki Kostić, kompozitor.

Zetovi (u raznim generacijama) Tome Vučića Perišića i njegovog brata od strica mitropolita Melentija Pavlovića, su, između ostalih Nikola Hristić, četiri puta predsednik ministarskog saveta, prof. dr Sima Lozanić, ministar inostranih poslova, akademik, dr Laza K. Lazarević, akademik, armijski general Milutin Nedić, prof. dr Aleksandar Kostić, kao i Borislav Pekić, književnik.

17. oktobar 2019. u 19:45

Goran Čukić

Stanka Lozanić, rođena Pačić, poreklom iz porodice Vučić-Perišić. Isto tako supruga dr Lazara Genčića, pukovnika i načelnika saniteta v. Srbije 1912-18. godine. Jelena Genčić je najmlađa unuka dr Lazara, tj. ćerka sina jedinca Jovana dr Lazara i Ane. Članak je lepo napisan.

Odgovori

20. april 2022. u 08:38

Voja

KRAJ DINASTIJE OBRENOVIĆ

Majski prevrat iz 1903. je događaj koji je imao dalekosežne posledice po Srbiju, Srbe i – odnos evropskih država prema njima.
Glavni razlozi za ovaj događaj bilo je veliko nezadovoljstvo politikom kralja Aleksandra Obrenovića zbog njegove austrijske orijentacije, teškog stanja u zemlji i dvorskih skandala (među kojima je i kraljeva ženidba s Dragom Mašin).
U noći između 28. i 29. maja (po starom kalendaru) zaverenici su provalili u dvor i ubili kralja i kraljicu.” Do danas nije rasvetljeno ko je stajao iza ovog atentata.
Ova pripovest danskog novinara, poslednjeg stranca sa kojim je kralj razgovarao, s lica mesta, daje autentični sliku onog što se desilo:
Novinar Franc fon Jesen (1870-1949) je ovo svedočanstvo objavio u knjizi, zbirci izveštaja “Ljudi i borbe na Balkanu”, izašloj 1913. u Kopenhagenu.
Tekst koji sledi je pripovest Fon Jesena o kraljeubistvu 10. juna 1903.
…USPUT NA SEVER kroz Srbiju odlučio sam da se malo zadržim u Beogradu da čujem nešto o srpskom shvatanju makedonskog pitanja. Imao sam u ruskim krugovima u Beogradu dosta dobre veze i nije mi bilo neverovatno da uz njihovu pomoć postignem dozvolu za razgovor sa kraljem Aleksandrom, koji je tada u Evropi pripadao osobama o kojima se mnogo govori, i koga zato – novinarski gledano – vredi potražiti.
Stigao sam u Beograd u ponedeljak 8. juna oko 5 sati ujutro, sišao sa voza, dobio pečat u pasoš te odseo u hotelu Grand, gde sam odspavao do usred prepodneva…
…Ađutant konačno pojavljuje na vratima i pokretom ruke me poziva da ga pratim – i kratko zatim stojim ispred srpskog kralja Aleksandra I u njegovoj radnoj sobi.
Soba je sveža i lepa. Bogate rezbarije na hrastovom nameštaju ukrašene su srebrom. Na zidovima vise mnogi portreti knezova s rukom napisanim posvetama. U jednom ćošku stoji ogroman izrezan štit sa slikama oficira puka čiji je kralj bio član od svoje najranije mladosti. Mladi srpski monarh nosi skromno i komotno prepodnevno odelo.
On je nižeg rasta i za svoje godine neobično gojazan. Kao što je to ponekad slučaj sa kratkovidim ljudima, njegov pogled iza debelog stakla lornjeta čini se nesigurnim, tražećim i skitajućim. Usta su mu sasvim nevidljiva od kuš-trave crne brade; gusta kosa mu pada u šiljak na čelo; boja lica je na obrazima i podbratku plava kao u muškaraca sa jakom, crnom bradom, koja je uostalom čista i žućkasta kao što to često postaje u kućnom vazduhu. Ruke se čine neprijatno male na nateklo debelim zglobovima; stopala su isto tako neprirodno lutkasta na kratkim stubastim nogama. Sve u svemu je kraljeva spoljašnja pojava delovala odvratno ili bar nesimpatično.
Ličio je na ogromnog kratkovidog dečka sa prerano izraslom bradom. Kralj Aleksandar počinje razgovor na francuskom.
On vlada tim jezikom do savršenosti; kao najveći broj obrazovanih Slovena govori tim jezikom bez čujnog naglaska; ne prođe mnogo vremena dok čovek ne primeti da je on osvojio taj jezik sa svim njegovim finesama, i mora biti da je upućen i u književnost na tom jeziku. Lepim, utišanim, zvučnim glasom koji odaje školovanog i proračunatog čoveka, kralj održi malo predavanje o Makedoniji. U njemu su oštre, duhovite i pametne izjave. Da je bilo moguće samo čuti a ne i videti, utisak bi bio sasvim drugačiji.
Međutim, sada je potrebno biti pažljiv i očima pratiti kralja dok govori. On mi je ponudio stolicu i sedi sam ispred mene za hrastovim stolom. Postoji neshvatljiva suprotnost među ravnotežom i uređenim prikazivanjem njegovog govora i zbunjenom, stidljivom i majmunastom nemirnošću njegove ličnosti. Ni jednu sekundu ne može mirno da sedi; čas se premešta napred-nazad na stolici; čas trlja leđa i ruke o naslon stolice; čas se ljulja stopalom; čas protrese noge, čas ih opet povlači; ma koji pololžaj zauzima, njegove dve gnomske ruke neprestano čerupaju list hartije koji leži ispred njega, u sitne komadiće, kotrljaju ih u kuglice, bacaju ih na pod, opet čerupaju, kotrljaju, bacaju … bez zastoja, nemirno, razdražujuće.
Ako uopšte dolazi do razgovora – jer kralj sam skoro neprestano vodi reč -reč je isključivo o Makedoniji. Kralj Aleksandar je dobro obavešten o ovom komplikovanom predmetu sa svim njegovim brojnim, sumnjivim pojedinostima, te ima svoje mišljenje o svemu tome. Njegov monolog naročito pogađa te balkanske države koje se u Makedoniji nadmeću sa Srbijom, a još više te velike sile koje su izradile makedonski “reformski program”. Kralj zaista ima dobar razlog za ruganje zbog jalovih krpljenja jedne nepodnošljive i nedostojne turske vladavine; upadljivo je, međutim, kako postaje zao kada govori o drugim monarsima.
Ni po jednoj tački nije u stanju da zadrži svoje mišljenje, ali ne kaže ni više nego što želi. Već je prošlo više od jednog sata – patos ispod kraljevog mesta sada izgleda kao da je pod snegom – kada jedan moj iskaz dovodi kralja do dugačkog političkog izlaganja albanskog pitanja.
Misli da će Srbija vremenom biti vlast koja će ga rešiti, i on smatra da zemlja za to ima dobre uslove. Sada živi – kaže on – najmanje par hiljada Albanaca u Srbiji, i oni su valjda zadovoljni, kao što je i vlada njima zadovoljna. “Smatrao sam,” nastavlja kralj, sada prvi put tokom audijencije veselim tonom, “pravilnim da ovi pristojni Albanci dobiju svog zastupnika u skupštini. Zato sam zapovedio prefektu okruga gde uglavnom žive, da se izabere jedan Albanac…”
U kratkom trenutku vidim diktatora.
“Zapovedio da se izabere jedan Albanac” … Uslovi izbora za srpsku skupštinu opisani u dve rečenice. Kralj ustaje. Obraća mi se nekim ljubaznim rečima i čestita mi srećan kraj opasnog putovanja po Makedoniji. “Kada nameravate da otputujete odavde?”, pita on. “Večeras, Vaše veličanstvo.” “Ma ne, to je zaista suviše rano. Sada, kada tako dobro poznajete glavne gradove drugih balkanskih zemalja, morate se upoznati i sa prilikama ovde u Beogradu. Osim toga moram da kažem da kraljica koja je danas zauzeta želi da Vam da audijenciju sutra prepodne u 10 sati. Molim Vas da ostanete.” “Naravno.” “Hvala. Onda doviđenja sutra u 10 kod kraljice!”
Kralj mi pruža ruku. Kraj je audijenciji. Brzo se vraćam u Grand hotel. Presvlačim se, ručam i odmah sednem da zapišem utiske i dobit dana. Vrlo je teško prepričati kraljeva dugačka objašnjenja s mnogim napadima na druge zainteresovane sile u Makedoniji; da sam ponovio njegove reči onako kako su izgovorene, sreo bih se sa velikim brojem demantija. Ovde se treba petljati i popuštati te obezbediti se nagoveštajima i podrazumevanjima.
Ustajem oko pola devet ujutro u četvrtak (11. juna). Pošto imam audijenciju kod kraljice Drage već u 10, oblačim se gala. Već sam tri-četiri puta uzalud zazvonio za toplu vodu da operem zube. Činilo se da su sva živa bića napustila hotel. Vičem niz stepenište. Nema odgovora. Opet pokušavam sa zvoncem – ovo je razbešnjujuće!
Konačno, u nehajnom hodu, dolazi jedan sluga. Odgovaram mnoštvom besnih reči; ali on mi delom opravdavajuće, delom nadmoćno upada u reč: “O,razumem, gospodin dakle ne zna…” “Šta?” “Da su kralj i kraljica noćas ubijeni!” On to izgovara tako ravnodušnim tonom da sam ubeđen da me ismejava. “Glupost!
Donesite mi toplu vodu i poštedite me svoje priče!” … Razume se, prava je glupost ono što mi ovaj srpski magarac smišlja da bi se spasao zaslužene grdnje … Razume se! … Ali, iskreno govoreći, zvuči kao nešto čudan izgovor … Može li biti istina? … Onda bi moja audijencija bila sprečena iz prekopotrebnih razloga … Ne, jeste glupost!
Sluga donosi toplu vodu. “Dakle,” šalim se sada kada je razdraženost prošla, “kralj i kraljica su noćas ubijeni, a?”
“Gospodinu na usluzi, jesu.” “Hvala, dosta je.” Kakvi idiotski prilozi. A šta ako je zaista istina? … Jeste istina, naravno … Zašto bi me čovek lagao pravo u oči!… U nervoznoj brzini se spremim. Niz stepenište… Na poslednjem se instinktivno zadržavam, izgledam ravnodušno, nehajno prolazim ispred portira – koji me učtivo pozdravlja i začuđeno posmatra svečano odelo koje sam obukao rano ujutro – i pogledam kroz vrata kao da me ozbiljno interesuje otkuda duva vetar na ovaj mirni sunčani letnji dan…
Nema nikoga na ulici, ali mnogo zastava na kućama… Tako je bilo i juče za vreme Duhova i pevačke svečanosti… Ali nema smisla da ljudi ostave svoje zastave da vijore nedelju dana… “Gospodine vrataru, zašto su danas istačene zastave?” “Zato što su kralj i kraljica ubijeni.”
On izgovara ovo tako očitom sigurnošću, kao da mu nije bilo jasno zašto uopšte pitam. “Kada se to desilo?” “Noćas, oko dva sata, bar koliko ja znam,” odgovara on dok raspoređuje pisma i novine po brojevima soba. U kafani hotela pojedem brz doručak dok razmatram situaciju. U kafani je skoro prazno. Za jednim stolom gosti već igraju domine i kocke.
Hrpa poslednjih srpskih listova postavljena je na stolicu pokraj mene; pomoću osnovnog znanja ruskog mogu sa mukom čitati istaknuti članak -govori se o kralju Aleksandru.
Kelner mi je ljubazno objasnio da su novine koje veličaju kralja jedan vladin list … “To znači” – prekida samog sebe -“gospodin valjda razume … bivša vlada i bivši kralj… u stvari sinoć… redakcija lista je sigurno bila dosta iznenađena, ako mogu slobodno da kažem …” “Nema valjda ni u drugim listovima ničega o ubistvu?”
“Nijednog reda. Ma nemojte, gospodine! Takvo nešto se ne odava unapred listovima…” Rastojanje između Grand hotela i dvorca iznosi oko 1.000 metara. U prvom delu puta, u Knez Mihailovoj ulici, nema ničega neobičnog. Svakidašnji život protiče svojim uobičajenim tokom; prodavnice su otvorene; domaćice i sluškinje obavljaju kupovinu dana; policajac stoji na ćošku i zeva. Tamo gde se ulica širi u trg posađen cvećem, takozvane Terazije, nalazi se nekoliko kafana; moguće je da sada za stolovima na trotoaru sedi više gostiju nego obično, samo je 9 i po sati, ali sve je mirno i tiho kao u sveštenikovoj bašti.
Tek u Milanovoj ulici stoje ljudi u zbijenim grupama. Ali ovde su preduzete i neobične mere. (…)Ispred ruske legacije – sused konaka – stoji konjica; ispred gvozdene rešetke koja odvaja ulicu od bašte konaka, stoji pešadija s nataknutim bajonetima.
… “Izvinite, gospodine pukovniče. Imam u 10 sati audijenciju kod Njene svetlosti kraljice pa bih zamolio za dozvolu da prođem pored kordona vojnika da uđem u dvorac.” On mi je dopustio da kažem sve; ali je slušao namrštenog čela. Ostavio me je da stojim u neizvesnosti minut vremena, onda se konačno odlučio da mi odgovori na francuskom:
“Nama nije dozvoljeno da razgovaramo sa civilnim licima. Zamolio bih Vas da siđete sa trotoara.”
Položaj je neprijatan ovde, među bajonetima i karabinima…
… Doviđenja do sutra, kod kraljice …
Odjednom osećam kao da ove reči opet čujem. Nije prošao dan otkad mi je to rekao – on, poslednji Obrenović o kome mi kazaše da živi bezbedno u svom narodu, a koji sada leži, ubijen, iza razbijenih stakala konaka… Doviđenja sutra kod kraljice … “Sutra”, to je sada, u ovom istom trenutku na ovom svetlom toplom letnjem danu sa belim oblacima na plavetnilu neba…. A je li istina ono što pričaju, i lepršaju li se ove zastave zaista zato što je Aleksandar Obrenović prestao da živi do zore? … Jedno prezime mi je na vrh jezika, ne mogu da se setim …
Stvoreno je regentstvo sa liderom liberala Avakumovićem kao predsednikom i generalom Atanackovićem, kao vojnim ministrom.
“Ali ubistvo – ubistvo kraljevskog para…?”
“To je počinila vojska. Ubijena su i Dragina braća, dva poručnika Lunjevica… Ne, zamislite, niste to znali! I predsednik vlade, general Cincar-Marković, i vojni ministar – više od trideset ljudi je noćas izgubilo život. Ništa se nije znalo unapred. To je veličanstveno učinjeno – veličanstveno!” Čovek priča naširoko i nadaleko, ali bez veze i sa umecima koji više liče na fantastične mostove preko mnogih rupa u njegovom znanju. U međuvremenu su okačeni plakati na uglove mnogih ulica koje se spajaju ovde na Terazijama. To je proglas regentstva koji saopštava srpskom narodu da su “Kralj Aleksandar i kraljica Draga pali,” i da vlada očekuje podršku održavanju reda.
Ustav od 6. aprila 1901. je opet na snazi i skupština je sazvana za 2. jun (po starom kalendaru -15. jun po novom).
Sporo, razdražujuće sporo – tek u poslepodne stižem da pošaljem telegram – tok noćne drame se raspliće iz sledećih ciničnih izveštajnih prikaza: Ukinuće opštinske samouprave i silno istiskivanje svakog otpora od strane države ogorčilo je srpski narod. Kraljevi neprijatelji su silno rasli po broju i uticaju. Osudu kraljevskog para u inostranstvu, nacija je osećala kao ponižavanje. Međutim, svim ovim tinjajućim silama nedostajali su sloga i zajednički vođa, koji bi ih doveo do cilja. U vojsci je ogorčenje imalo neke druge uzroke. Ovde je mržnja u istoj meri usmerena na kraljicu Dragu; za nju se govorilo, s pravom ili ne, da donosi odluku o najvećem broju unapređenja po svojoj volji; njena naklonost je bila put u onaj mali deo dvora koji je vladao vojskom brutalnom proizvoljnošću.
Prepunila se čaša kada su se pokazali sigurni znakovi da će kraljičin mlađi brat, Nikodije Lunjević, koji je važio kao mlad mangup, biti proglašen prestolonaslednikom, i da će drugi brat, jedan ohol pijanica i kockar, biti primljen u kraljevsku kuću kao princ. Šef 6. pešadijskog puka, koji ima garnizon u Beogradu (i čiji je titularni šef kralj Rumunije), potpukovnik Mičić, poverio se u ovom trenutku pojedinim oficirima puka sa planom o uklonjenju kraljevskog para. Dobio je bezuslovnu podršku.
Zaveri je pristupio od početka i brat prvog supruga kraljice Drage, pukovnik Mašin, koji ju je mrzio lično i politički i koji je bio otpušten iz armije. Pojedini istaknuti političari opozicije – među njima pre svega lider liberala Avakumović – umešani su u planove. Uostalom, u planove su uključeni samo oficiri, po broju oko 600. Potpukovnik Mičić i pukovnik Mašin bili su vođe.
U noći između 10. i 11. juna, otprilike u jedan, potpukovnik Mičić je doveo svoj puk na konak. Usput su mu se neke baterije pridružile. U isto vreme su u dvorac stigli oni oficiri svih činova koji su bili potrebni za izvođenje plana, dok je druga grupa, propraćena potrebnim ljudstvom, operisala u gradu. Uprkos velikom broju zaverenika, smatra se sigurnim da ni kralj ni ministri nisu preduzimali ništa; u svakom slučaju su našli kraljevski par sasvim nespreman, te nijedan njihov pristalica nije bio u stanju da pruži otpor vredan spomena.
Grupe zaverenika koje su operisale u gradu zaposele su ministarstva, poštanske i telegrafske urede i policijske stanice. Zatim su trupe opkolile kuće gde su stanovali braća Lunjević, predsednik vlade, general Cincar-
Marković, vojni ministar, ministar unutrašnjih poslova, te ostali članovi vlade. Gotovo svuda su oficiri ušli silom.
Braća Lunjević su pogođena metkom u isti mah kada se otvorili vrata. Isto je važilo za predsednika vlade. Vojni ministar se branio do kraja i bio je ubijen tek kad je potrošio poslednji svoj metak. Prilikom ubistva ministra unutrašnjih poslova njegova ćerka je bila teško ranjena, jer je htela da odbrani oca. Drugim članovima vlade dozvoljeno je da spasu život. U međuvremenu je napad na dvorac bio u punom jeku.
Sve ulice koje vode tamo blokirane su vojskom po zapovesti zavereničkih oficira. Ispred konaka, delom u bašti, delom na Milanovoj ulici, postavljena je artiljerija. Oficiri koji su odabrani za kraljeubistvo, njih 80, od kojih 40 ostaje van dvorca da bude spremno u slučaju nepredviđenih događaja, dok ostalih 40 deluje u samom kraljevskom prebivalištu; među njima su i Mičić i Mašin. Jedan od oficira dvorske straže koji je među zaverenicima, otvara kapiju u visokoj železnoj ogradi oko ko-naka i time omogućava prolaz artiljeriji da uđe u baštu a 40 zaverenika da uđe u samu zgradu.
Ovde neki stražari otkočuju svoje puške jer nisu znali za zaveru. Ali, oficiri su ih ubrzo razoružali i smirili. Kraljev dežurni ađutant, potpukovnik Mihajlo Naumović – isti koji me je juče prijavio kod kralja – dolazi iz svoje sobe u konaku da zaverenicima, kojima i sam pripada, pokazuje put u spavaću sobu kraljevskog para. Kada stižu do vrata, ona su zaključana i iznutra, očigledno, čvrsto zabarikadirana. Svi pokušaji da ih pomoću oružja razbiju uzaludni su. Vreme prolazi a rezultata nema. Nestrpljivost koja brine širi se među zaverenicima, u konaku i vani. Konačno je nabavljen komad dinamita. On se namešta uz vrata, ađutant Naumović ga pali – i ubija ga eksplozija. U istom trenutku se svuda u dvor-cu gasi električno svetlo, a sva zvonca počinju da zvone. Mrak je pun ovog drhtećeg zvonjenja koje se neuračunljivo penje i pada kao neprestano pozivajuća i jadikujuća uzbuna. Vrata su razbijena – put otvoren. A putokaz je mrtav. I ispred lelš mrak koji u brzini zapaljene šibice ne mogu da podignu. Treba nabaviti svetlo.
Dok većina zaverenika ostaje na mestu i pomoću šibica pretresaju svaki ćošak u spavaćoj sobi – a da ne nalaze drugo osim tragova da kralj i kraljica jesu bili tamo – ostali žure iz dvorca da donesu starinske sveće, svetiljke ili lampe. Nalaze 40 drugova koji su ovde u re-zervi, u jakom uzbuđenju. Već je prošlo više od jednog sata, a delo još nije izvršeno. Ima mladih oficira koji su hteli da se ubiju revolverom, jer su mi-slili da je plan pretrpeo neuspeh, i da će kazna biti užasna. Drugi su za to da se ceo konak zapali, bez obzira na to što će i zaverenici unutra izgoreti, samo da kralj i kraljica budu pogublje-ni. Da li su se neki išunjali kada je počelo sumanuto zvonjenje odmah posle eksplozije? – Noć prolazi. Je li jedan puk, čiji je šef poznat kao pristalica kralja, na putu iz kasarne, odmah izvan grada, krenuo u pomoć kralju? – u tom slučaju je počeo građanski rat! Izaslanici iz dvorca pokušavaju da ih utišaju i zadovolje. Samo da nam nabavite svetlo! – A kako uradi-ti tako nešto usred noći? Opet se gubi vreme na dogovaranja. Na kraju je nekoliko oficira probudilo staru damu koja stanuje u jednoj od susednih ulica i potražilo od nje sveće.
Mada drhti od straha, ipak odbija da oficirima da starinske sveće, dok joj ne kažu za šta im treba. Međutim, revolverima je prisiljavaju da im da sve što ima u svojim svećnjacima i kandelabrima. Sa svećama u rukama zaverenici u dvorcu opet počinju hajku paraljevski par. Prolazi četvrt sata, molsda više ko molse u ovoj noći da ima kontrolu nad vremenom? Onda je nekome sinula ideja da se otvore vrata u ugrađen ormar, ili jednu vrstu kutka u kupatilu kraljice Drage. Ovde su kralj i kraljica Srbije poronašli zaklon i utočište.
Popraćeno pogrdnim rečima i psovkama njihova tela su bila probušena revolverskim mecima i ubodima sabalja. Tela su dovukli do prozora i bacili sa sprata u baštu da bi se drugovi dole najzad ubedili da je plan uspeo. Delo je svršeno. U brzini su sakrili zlostavljena tela u podrumu konaka, pa je grupa zatim sa Mičićem i Mašinom na čelu krenula u ministarstvo unutrašnjih poslova. Ovde je Avakumović sabrao krug političara te u njihove ruke vojne ubicesu predale vlast vlade. Tik nakon zore regentstvo je sakupljeno za prvi sastanak u ministarskom veću. Malo po malo sam zapisao glavne tačke ovog prikazivanja na telegramske listove. Zajedno sa prevodiocem, g. Mirovićem, odlazim u telegrafsku stanicu da pošaljem ovu dugačku depešu.
Između Beograda i Zemuna u Mađarskoj ima samo sat plovidbe Savom, koja se izliva u Dunav kod beogradske tvrđave.
Ako bi moj kurir požurio, telegram bi bio otpremljen otprilike u 7 uveče, pa bi lako stigao na vreme za jutarnje novine.
Time što sam ostao u Beogradu dala mi se prilika, da ako se nešto desi posle hvatanja mraka (pristalice Obrenovića su sada imali vremena da sagledaju situaciju), onda bih bio na licu mesta i tako mogao da pratim tok događaja.
Slučajno sam čuo da će tela kraljevskog para tokom večeri biti prebačena iz podruma dvorca, gde su ležala ceo dan, u jednu kapelu izvan grada da bi tamo bila sahranjena. Neće li i ova poslednja epizoda u istoriji Obrenovića pozvati njihove prijatelje, makar samo za to da polože cveće na njihove sanduke?
Kada se nešto posle 10 sati šetam u pravcu konaka, ulice su puste. Kafane na Terazijama su prazne. Samo u nekim kućama se vide svetla prema ulici. Zastave su još uvek na jarbolima, ali vise mlitavo i bezbojno u tihoj mračnoj večeri. Čovek čuje svoje korake kako galame o kaldrmu. Jedan pas koji laje iza zatvorene kapije izaziva galameći eho. Negde u mračnim kućama neko svira melodiju za ples na klarinetu.
Patrole koje se sa puškama pod miškom šetaju na trotoaru ispred mračnog konaka, staju i gledaju na osamljenog šetača, koji švrlja ulicom. Malo dalje od ruske legacije, a na istoj strani Milanove ulice, nalazi se pivnica. Tamo još ima svetla pa sedam za sto na trotoaru da popijem čašu piva. U lokalu nema gostiju.
Sređivanje za vreme zatvaranja već je počelo. Kad mi je doneo pivo, kelner ostaje kraj stola da ga naplati. “Hvala, možda ću da popijem još jednu!”
Međutim, kratko vreme zatim se vraća i kaže na lošem nemačkom da mu je žao, ali policija traži da se kafana zatvori u pola jedanaest. Dakle, izgleda da će tela večeras zaista biti prenesena ovim putem. Bolje da sačekam u komšiluku konaka. Patrole ispred dvorca opet staju i gledaju me kada prolazim. Niko drugi nije večeras napolju. Sve svetloosim uličnog osvetljenja ugašeno je. Na Terazijama sve kafane zatvorene. Sa loja, u sredini trga, miris sunovrata belog teče u mrak. Sat se približava ponoći.
Polako se vraćam u pravcu konaka. Marševni koraci se približavaju odostraga, baš u vreme kad hoću da napustim otvoreni prostor Terazija. U ulicama koje se ovde spajaju, čuju se odmereni koraci drugih trupa te svetlo uličnih fenjera odsijava u sjajnom oružju i u metalu uniformi. Sad me je patrola sustigla. Staje. Oficir mi pokazuje da se moram vratiti.
On postavlja svoje ljude leđima na Milanovu ulicu i licem u smeru kojim ja moram da idem. Kada stojim na Terazijama kod rešetaka oko leja cveća, čujem naređenje i odmah zatim škljocajući zvuk metaka koji se polažu u magacine pušaka. Opet naređenje, koje se ponavlja kod patrola u drugim ulicama otvorenog trga. Postalo je sve sasvim mirno. U Milanovoj ulici tutnje jedna teška kola, i mnoga konjska kopita udaraju o kaldrmu.”

Svedočenje danskog novinara izašlo je u magazinu NIN 2011. godine

Izvor: (Opanak)

Odgovori
- 31. avgust 2022. u 07:02
  
  Vojislav
  
  Aleksandar Karađorđević, kralj (Cetinje, 17. XII 1888 ¾ Marsej, 9. X 1934)
  Rođen je kao četvrto dete srpskog kneza Petra i kneginje Zorke, najstarije ćerke
  crnogorskog knjaza Nikole. Ostao je rano bez majke: umrla je kada je imao 15 meseci.
  Odrastao je pored vojnički vaspitanog oca. Sa ocem i bratom odlazi 1894. u Ženevu,
  gde je živeo veoma skromno. Kao dete siromašnog srpskog kneza, pohađao je osnovnu
  školu sa ostalom decom iz građanskih slojeva, među kojima se isticao kao odličan đak.
  Nastavio je školovanje u Petrogradu, stypajući 1899. u školu Pravovedanija, kroz koju
  je prošao veliki broj poznatih ruskih pravnika i diplomata. Pravac njegovog daljeg
  školovanja odredili su događaji u Srbiji 1903. kada je njegov otac posle Majskog
  prevrata postao kralj Srbije. Sa navršenih petnaest godina stypio je kao običan redov
  u Šesti puk srpske vojske, koji će otada nositi njegovo ime. Zadržao je ipak ljubav
  prema knjizi i sklonost ka umetnosti. Njegov prvi guverner, grof Lujo Vojnović,
  zapisao je da je bio darovit mlad čovek, pokazivao je bistrinu da shvati suštinu
  stvari, a naročitu sklonost imao je prema slikarstvu i muzici. Od velikog je značaja
  bilo njegovo školovanje i boravak u Rusiji, koje je sticajem različitih okolnosti bilo
  dugotrajno i neredovno. Od jeseni 1905. primljen je u elitni Paževski korpus, gde su
  vojne nauke izučavala samo deca iz carske i kneževskih porodica i deca državnih i
  vojnih starešina. Uživao je naklonost ruskog cara Nikolaja koji je na njega gledao kao
  na svoga sina, te je smatran ruskim vaspitanikom koji će u političkoj orijentaciji
  svoje zemlje tražiti naslona na Rusiju. Ta čvršća veza sa Rusijom trebalo je da bude
  potvrđena i njegovom ženidbom sa jednom od carevih kćeri.
  I pored svih privilegija koje je uživao, uslovi boravka u Petrogrady nisu bili
  najpovoljniji za srpskog kraljevića. U okruženju su vladali neredi i velika napetost
  zbog ruske revolucije 1905. i rata sa Japanom, a njemu nije odgovarala ni oštra ruska
  klima. Pošto po savetu lekara nije smeo da produži studije u Petrogradu, srpska
  vlada je našla rešenje za produženje njegovog školovanja na taj način što je
  angažovala ruskog nastavnika, pukovnika Suljmenova da ga podučava u Beogradu, s tim
  da odlazi u Petrograd i redovno polaže ispite. U jesen 1907. polagao je ispite šestog
  razreda vojne akademije u Paževskom korpusu, na taj način završio je i sedmi razred, a
  kada je počeo pohađati specijalistički kurs, nastupila je politička kriza zbog
  aneksije BiH. To ga je uznemirilo i odvuklo od učenja te mu je dozvoljeno dvomesečno
  odsustvo i odmor u Italiji. Nekoliko meseci po povratku u Petrograd pozvan je iz
  Beograda da se hitno vrati u zemlju i preuzme položaj prestolonaslednika, pošto se
  njegov stariji brat Đorđe odrekao prestola. Otkada je u martu 1909. proglašen za
  prestolonaslednika, pokazivao je neobičnu aktivnost. Pred Srbijom je tada bio
  najvažniji nacionalno-politički zadatak: izvući se iz nepovoljnog okruženja, odoleti
  pritisku Austrougarske i pripremiti se za oslobodilački rat protiv Turske. Njegov
  dvor je postao stecište nacionalnih radnika, književnika, slikara, trgovaca, ali i
  običnih domaćina, seljaka. Istovremeno je prokrstario čitavy Srbiju, zalazio u kuće
  seljaka, interesovao se za njihove tegobe. Na vojničkom planu preuzeo je Inspektorat
  celokupne vojske, koji se starao o naoružanju, snabdevanju i, uopšte, obuci vojske.
  Obilazio je garnizone, prisustovao vojnim manevrima i u tome se toliko iscrpljivao
  da se u jesen 1910. razboleo od tada opake bolesti trbušnog tifusa, koja ga je zamalo
  stala života.
  Na međunarodnom planu, kao novi čovek na srpskom Dvoru, pokazao se kao
  pogodna ličnost za diplomatsko otvaranje Srbije, koja je od 1903. bila u izolaciji zbog
  masakra kraljevskog para Obrenović. Njegov susret sa bugarskim kraljem Ferdinandom
  na Kopaoniku, a zatim poseta Sofiji ubrzali su ostvarenje saveza sa ovim najvažnijim
  balkanskim susedom. U balkanskim ratovima bio je komandant Prve armije. Pod
  njegovom komandom izvojevana je 24. oktobra 1912. velika pobeda nad turskom vojskom
  kod Kumanova, koja je uticala na čitav tok rata: pobeđena je Otomanska imperija i
  završena vekovna borba Srba protiv Turaka. U Drugom balkanskom raty sa Bugarskom
  rešavalo se pitanje i preraspodele Makedonije. Uoči preduzimanja neprijateljstva,
  inicirao je stvaranje srpsko-grčkog saveza protiv Bugarske. Pod njegovom komandom
  potučena je bugarska vojska na Bregalnici i Srbija je postala dominantna sila na
  Balkanu sa velikim političkim ugledom u Evropi. Posle balkanskih ratova ušao je u
  srpsku istoriju kao „osvetnik Kosova”. Težio je da se u novooslobođene oblasti
  prenesu sve slobodarske tekovine Srbije kako bi se Stara Srbija i Makedonija
  ekonomski i kulturno što brže razvijale i dostigle nivo Šumadije. U tom nastojanju
  sukobio se sa oficirima, pripadnicima organizacije „Crna ruka”, koji su
  novooslobođene oblasti smatrali okupiranim područjem. Početak sukoba nastao je kada
  je u proleće 1914. Pašićeva vlada jednom uredbom pokušala da u Makedoniji
  uspostavi bar simboličnu prednost civilnih vlasti nad vojnim. Na to sy crnorukci
  pod vođstvom Apisa, preteći pobunom, vršili pritisak na kralja Petra da smeni
  Pašićevu vladu. U toj kritičnoj situaciji, rešen da neće biti oruđe u tuđim rukama,
  Aleksandar je, uz podršku ruskog poslanika Hartviga, uticao na oca da ne popusti
  pritisku oficira crnorukaca. Smatrajući se vezan već datim obećanjem da smeni
  Pašića, kralj Petar je rešio da se sam povuče. Proklamaciju kojom svoju kraljevsku
  vlast prenosi na prestolonaslednika objavio je 24. juna 1914, obrazlažući odluku
  bolešću i dužim lečenjem. Tek što je otpočeo da kao regent vrši kraljevsku vlast,
  Austrougarska je ostvarila svoju ratnu pretnju prema Srbiji, uzimajući kao povod
  atentat nad nadvojvodom Ferdinandom u Sarajevu.
  U vreme ultimatuma Austrougarske, zbog odsutnosti članova Pašićeve vlade i
  načelnika Vrhovne komande, bio je prinuđen da prvi zauzme stav da se ultimatum u
  celini ne prihvati, da sam organizuje Štab Vrhovne komande, pregleda ratne planove,
  nadgleda izvršenje mobilizacije, stara se o pokretu i ishrani vojske. U toku samog
  rata, u vreme Kolubarske bitke, odlučno se suprotstavio svome proslavljenom
  vojskovođi vojvodi Putniku, koji je u beznadežnoj situaciji tražio da se obustavi
  svaki otpor i zatraži mir. Pružanjem pune podrške generalu Mišiću, otvorio je put
  preokretu i uspešnoj kontraofanzivi. U proleće i u leto 1915. dugo je odolevao
  pritisku saveznika da sa svojom umornom i iscrpljenom vojskom preduzme riskantnu
  ofanzivu prema zapadu da bi se ona spojila sa italijanskom vojskom. Da je kojim
  slučajem podlegao tom pritisku, srpska vojska bi se u pokretu našla negde oko
  Vinkovaca i, zatečena udruženim napadom Austro-Nemaca i Bugara, bila prinuđena na
  kapitulaciju. Kada je u jesen iste godine došlo do sinhronizovanog napada
  Austrijanaca, Nemaca i Bugara na Srbiju, dugo se zavaravao obećanjima saveznika da će
  mu priteći u pomoć. Pošto je očekivana pomoć izostala, bio je prinuđen da se saglasi
  sa teškom i do tada u istoriji srpskog ratovanja nezabeleženom odlukom o egzodusu iz
  Srbije. Morao se privremeno odreći i usluga svog omiljenog vojskovođe vojvode
  Mišića, koji se protivio povlačenju i predlagao kontraofanzivu, pa ako ona ne uspe,
  zahtevati primirje. Spasavanje srpske vojske, koja se na albanskim obalama Jadrana
  našla gotovo u bezizlaznom stanju, iscrpljena dugim maršom, izložena bolestima,
  hladnoći i gladi, svakako je njegova istorijska zasluga. Danonoćno je upućivao
  predstavke i apele ruskom caru, engleskom i italijanskom kralju i francuskom
  predsedniku, dok u poslednjem trenutku nije stigla saveznička flota i otpočela
  transportovanje srpske vojske na Krf. Posle njene reorganizacije i prebacivanja na
  Solunski front, bilo je sporno pitanje ko će komandovati celokupnom vojskom na tom
  frontu. Odlučno se usprotivio nametanju da komandovanje preuzme francuski general,
  jer mu je to izgledalo kao uzimanje njegove vojske u najam a ne pružanje pomoći. Po
  ustavu Srbije kao regent i vrhovni komandant nije mogao da stavi svoju vojsku pod tuđu
  komandu. Saveznici su prihvatili da francuski general u svojstvu glavnog komandanta
  komanduje „u ime regenta Aleksandra i saveznika” pa je tako srpska vojska zadržala
  unutrašnju autonomiju i mogla biti upotrebljena na zasebnom delu fronta.
  Na Solunskom frontu težio je da u uslovima oslabljene vojne sile obezbedi
  jedinstvo u oficirskom koru i mobiliše ga za oslobođenje zemlje. Iz tih razloga
  odlučio se na konačan obračun sa „Crnom rukom” i na osudu Apisa i njegove grupe
  oficira. Posle pokušaja sumnjivog atentata, iza kojeg su prema najnovijim
  istraživanjima stajali pripadnici „Crne ruke”, uhapšeni su Apis i njegovi
  sledbenici i tom prilikom je otkriven statut i drugi dokumenti ove organizacije,
  koji su ukazivali na njene terorističke ciljeve. Insistirao je zatim da se u sudskom
  procesu to i dokaže. Značaj Solunskog procesa Apisu i njegovim sledbenicima
  ponajviše je u tome što je donetim presudama likvidirana teroristička organizacija
  koja je težila vojnoj diktaturi i što je u ratnim uslovima uspostavljeno jedinstvo
  komandnog kadra. Njegovi napori bili sy ysredsređeni na zahteve savezničkim vladama
  za održavanje i ojačanje Solunskog fronta slanjem većih vojnih efektiva i za
  preduzimanje ofanzive. Već od 1916. uveravao je savezničke državnike da će se rat
  završiti tamo gde je otpočeo ¾ na Balkanu. Za uspešnost proboja navodio je
  strategijske razloge ¾ Nemačka će se zaustaviti tako što će se prodorom na istoku
  onemogućiti snabdevanje njene vojske, i psihološke ¾ njegova je vojska najspretnija za
  izvršenje proboja pošto ne može stalno i dugo ostati ukopana, daleko od svoje
  otadžbine. Sam je smatrao za svoj najveći doprinos u toku rata što je uspeo da
  državnike i vojskovođe zapadnih zemalja uveri u potrebu i važnost Solunskog fronta,
  kako sa strategijske, tako i sa političke i ekonomske tačke gledišta. Bio je tada
  uveren da je pobedom svoga mišljenja nad suprotnim predlozima velikih vojskovođa
  spasao svoju vojsku i preko nje osigurao bolju budućnost svoga naroda. Za vreme
  ofanzive i srpskog proboja na Solunskom frontu, kao vrhovni komandant nalazio se
  stalno na položajima, bio dobro obavešten o toku operacija i donosio sudbonosne
  odluke. Dve su bile najvažnije: kada je srpska vojska zbog brzine prodora daleko
  odmakla i bez dejstva francuskih i engleskih trupa sa krila došla u opasnost da byde
  odsečena od pozadine, naredio je produženje ofanzive u nameri da što pre izbije u
  dolinu Vardara i time razdvoji nemačke od bugarskih trupa. Drugu odluku o
  produženju napada doneo je kada se Prva armija našla ispred Niša, gde je neprijatelj
  sakupio dve nemačke i tri austrijske divizije. Te dve hrabre odluke uticale su i na
  uspešan završetak čitavog rata: Bugarska je kapitulirala, savezničke strane su uskoro
  izbile na Dunav pa je i Nemačka zatražila prekid neprijateljstava.
  Srpske ratne ciljeve, formulisane tokom rata (Niška deklaracija), nastojao je
  da usaglasi sa ratnim okolnostima. Kao vrhovni komandant, u proklamacijama koje je
  upućivao svojoj vojsci, isticao je najčešće da se bori za oslobođenje Srpstva i
  stvaranje velike Srbije. Jugoslovenskoj politici je prilazio dosta oprezno, mada joj se
  nije otvoreno protivio. Posle proboja Solunskog fronta bio je zadovoljan što je brzo
  oslobođena Makedonija, Crna Gora, Srbija, BiH, deo Dalmacije, jer su te zemlje bile
  naseljene pretežno srpskim življem i trebalo je da uđu u sastav buduće države. I
  Hrvate je smatrao dobrodošlim u ovu državu, prihvatajući s njima i federalnu
  zajednicu. Ipak je novembra 1918. odbacio Ženevsku deklaraciju kojom bi sve
  jugoslovenske pokrajine bivše Austrougarske, kao posebna država, uspostavile
  privremeno sa Kraljevinom Srbijom konfederalni odnos. Stvaranje jugoslovenske
  države 1918. prihvatio je iz uverenja da je to u datim međunarodnim okolnostima
  najbolje rešenje i iz nacionalno-strategijskih razloga, jer je bilo gotovo nemoguće
  obrazovati i održati srpsku nacionalnu državy, okruženu katoličkim zemljama sa
  tada moćnom Italijom na njenim granicama, a bez podrške pravoslavne Rusije koja je
  bila uništena boljševičkom revolucijom. Imperativ je bio i da se onemogući
  stvaranje nezavisne hrvatske države, jer bi se, uz podršku katoličkih zemalja, pre
  svega Italije, mogla obnoviti Austrougarska, što bi predstavljalo opasnost za sve
  Srbe.
  U prvim godinama Kraljevine SHS, u vreme državno-pravnog provizorijuma i
  privremenog parlamenta, imao je ulogu posrednika između dva bloka suprotstavljenih
  političkih stranaka: s jedne strane, Radikalna stranka sa Hrvatskom zajednicom i
  slovenačkim klerikalcima, a s druge, Demokratska stranka sa socijaldemokratama.
  Prvi blok bio je naklonjen idejama decentralizacije države, dok se drugi koalicioni
  blok više zalagao za očuvanje unitarne države, kakva je proklamovana
  prvodecembarskim aktom ujedinjenja. Oba bloka imala su različita gledišta u
  pitanjima sprovođenja mera socijalne politike, zbog čega su se, u zavisnosti od
  situacije, smenjivali na vlasti.
  Vidovdanski ustav je definisao Kraljevinu SHS kao „ustavnu, parlamentarnu i
  naslednu monarhiju”. Kao i sve državne vlasti, tako i kraljevska proističe iz ustava.
  Kralj nema nikakvih istorijskih prava mimo ustava i iznad ustava, nikakvih prava koje
  mu ustav ne bi mogao oduzeti, ili na osnovu kojih bi ustav mogao da pogazi. Ustav je
  raščlanio državnu vlast na tri osnovne funkcije ¾ zakonodavnu, upravnu i sudsku, i
  odredio organe koji će ih vršiti. Kralj učestvuje u vršenju sve tri vlasti, ali uvek sa
  ograničenom moći. On izdaje zakone, ali zajedno sa Skupštinom, šef je upravne
  vlasti, ali ne vlada neposredno nego preko ministara koji odgovaraju Skupštini, a
  ona im može izglasati nepoverenje ili ih optužiti za zloupotrebu položaja; u
  kraljevo ime sudovi izriču presude, ali ne po njegovoj volji nego na osnovu zakona. Od
  zakonodavne vlasti, kralj raspisuje izbore, saziva, otvara i zaključuje sednice
  Skupštine, potvrđuje zakone, ali onakve kakve je Skupština usvojila. Od izvršne
  vlasti kralj ima diplomatsku vlast da predstavlja zemlju u međunarodnim odnosima i
  vojnu vlast, kao vrhovni komandant sve vojne sile. Kralj jedino uživa privilegije svoje
  ličnosti time što ne može biti optužen i suđen za krivična dela, a za njegove
  eventualne političke pogreške odgovorni su ministri, koji opet mogu biti uklonjeni
  sa vlasti. U svojim imovinsko-pravnim odnosima kralj se ne razlikuje od običnih
  građana, protiv njega se može voditi građanska parnica, on plaća sve vrste poreza,
  takse, carine i slične dažbine. Iako je vršio vlast više od sedam godina, stupio je na
  presto i stekao titulu kralja tek posle smrti svoga oca, kralja Petra, 16. septembra
  1921. Nepunu godinu dana iza toga oženio se rumunskom princezom Marijom (8. juna
  1922), a 6. septembra 1923. rodio mu se prvi sin Petar, koji je postao i
  prestolonaslednik.
  Protiv Vidovdanskog ustava borile sy se ponajviše političke stranke Hrvata,
  ali ne toliko zbog monarhijskog oblika vladavine, koliko zbog državnog uređenja po
  kome je Kraljevina SHS utvrđena kao unitarna država. Hrvati su insistirali na
  (kon)federalističkom uređenju u obliku dualizma, pri čemu bi jedna država bila
  Hrvatska a druga Srbija, a oko njih bi se okupile sve druge jugoslovenske pokrajine.
  Suština srpsko-hrvatskog spora svodila se na teritorije u Hrvatskoj na kojima su
  vekovima živeli pretežno Srbi. Hrvati su se pozivali na njihova „historijska i
  državna prava” i tražili Hrvatsku u granicama kakva im je ostala od bivše
  Austrougarske. Srbi su odgovarali da se sloboda jednog naroda ne može složiti s
  pojmom istorijskih prava i insistirali da se poštuje i volja Srba u Hrvatskoj.
  Između dveju najčešće suprotstavljenih srpskih partija, Radikalne sa svesrpskom i
  Demokratske stranke sa jugoslovenskom ideologijom, kralj je većeg oslonca nalazio kod
  radikala, čiji se vođa Pašić odlučnije syprotstavljao hrvatskom separatizmu. Posle
  Pašićeve smrti došlo je do raspada Radikalne stranke dok je Pribićevićeva
  Samostalna demokratska stranka, koja je predstavljala Srbe u Hrvatskoj, ušla u
  koaliciju sa Radićevom Hrvatskom seljačkom strankom. Obrazovan je tzv. „prečanski
  front” koji je zauzeo oštar opozicioni stav prema srbijanskim strankama, i uopšte
  prema Srbiji, koja je optuživana za hegemonističku politiku. Time izazvana oštra
  politička borba prerasla je u državnu krizu posle atentata Puniše Račića u
  Skupštini (20. juna 1928), kada su revolverski meci usmrtili dvojicu hrvatskih
  poslanika i smrtno ranili i samog predsednika stranke Stjepana Radića. Kriza je
  dostigla vrhunac kada je stigao izveštaj iz Hrvatske da će se u Zagrebu konstituisati
  Hrvatski sabor koji bi proglasio otcepljenje Hrvatske. U takvim okolnostima u Dvoru
  je razmatran predlog o „amputaciji” Hrvatske, od čega se odustalo tek pošto su
  dobijene zvanične izjave Radića i Pribićevića da njihovi zahtevi ne izlaze iz okvira
  Jugoslavije. (Planovi o „amputaciji” bili su rizični ne samo zato što se nije znalo
  kako bi na to reagovali Srbi iz Hrvatske, nego pre svega što bi raspad Jugoslavije bio
  loše primljen među savezničkim državama u Evropi.) Kriza time nije bila rešena jer
  su hrvatske vođe i dalje istrajavale na svojim zahtevima o formiranju jedne
  dualističke države Hrvatske i Srbije (slične Austrougarskoj), između kojih bi bila
  jedina veza u ličnosti kralja, u okviru tzv. „personalne unije”. U razgovorima sa
  francuskim državnicima kralj im je stavio do znanja da na teritoriji Hrvatske živi
  veliki broj Srba i oni „neće nikada prihvatiti separaciju, ni u formi personalne
  unije” i za taj svoj stav oni imaju podršku i naroda u Srbiji. U poslednjim
  konsultacijama u Dvoru, početkom januara 1929, nije mogao da prihvati Mačekov
  „kompromisan” predlog da se država podeli na šest federalnih jedinica: nije mogao
  da zamisli stvaranje jedne velike Hrvatske koja bi obuhvatila Srem sa Zemunom i
  Dalmaciju sa Bokom Kotorskom.
  Zavođenjem ličnog režima državnim udarom od 6. januara 1929. nameravao je da
  spreči secesiju Hrvatske, a nadao se da će jugoslovenskom ideologijom ojačati srpski
  živalj kao najbrojniji u državi. Iako nije bio autokrata ni po sklonostima ni po
  temperamentu, opredelio se na autoritarnu vlast iz političke nužde u trenutku kada
  se zemlja nalazila na ivici građanskog rata i raspada, koji je želeo po svaku cenu da
  izbegne. Govorio je da je imao samo dva rešenja: „amputaciju” Hrvatske ili ukidanje
  ustava. Pitanje je, međutim, da li je to bila jedina alternativa i da li se to moglo
  izbeći. Pravdao se da se zakleo na poštovanje ustava, ali isto tako obavezao da će
  čuvati integritet države, koji je bio ugrožen. Njegova najveća pogreška bila je što je
  uvođenjem ličnog režima prekinuo politički kontakt sa narodom, lišavajući se te
  velike kolektivne energije bio je prinuđen na pridobijanje pojedinaca kao
  „predstavnika” pojedinih naroda, na zadovoljavanje o državnom trošku njihovih
  političkih i materijalnih interesa. Očekivao je da će to stanje trajati kratko, ali ono
  se odužilo na nekoliko godina. Tek oktobra 1931. „darivao” je narodu ustav, kojim je
  uveden dvodomni parlamentarni sistem, sa Skupštinom koja se birala javnim
  glasanjem, i Senatom čija je polovina poslanika imenovana. Kvalitet
  parlamentarnosti zavisio je od odgovornosti vlade parlamentu, a ta odgovornost nije
  bila velika jer je vladu postavljao i razrešavao kralj. Ipak, prema mišljenju
  teoretičara državnog prava, postojala je pravna država i sistem ustavne monarhije sa
  parlamentarizmom, koji je, istina, bio ograničen nekim ovlašćenjem vladaoca (kao što
  je tada bilo i u nekim drugim evropskim državama), ali je i najgori parlamentarizam
  bolji od odsustva svakog parlamentarizma.
  Vremenom je i sam uvideo da njegova lična vladavina nije dala rezultate koje je
  očekivao: niti je postignuta nacionalna konsolidacija, niti je narod „zavoleo
  Jugoslaviju”. Imao je snage da prizna da je 6. januar bila njegova velika greška.
  Izražavajući spremnost da odbaci šestojanuarski režim, od 1933. intenzivno je radio
  na pripremanju programa korenitih političkih promena, koje bi se ostvarile
  obrazovanjem koncentracione vlade i sprovođenjem slobodnih izbora posle kojih bi
  došlo do sporazuma o drukčijem državnom uređenju. Na tom programu uspeo je da
  pridobije srbijanske opozicione stranke kao i vođe hrvatske i slovenačke opozicije,
  prihvatajući njihove zahteve za povratak demokratske vladavine i drukčije državno
  ustrojstvo, na osnovu izražene volje pojedinih naroda. Planirao je da se čitav taj
  program počne ostvarivati posle njegove posete Francuskoj oktobra 1934.
  Kao što mu je istorija bila naklonjena kao ratniku, tako je i kao državnik imao
  velike yspehe u spoljnoj politici zemlje. U diplomatskoj aktivnosti, u odnosima
  prema drugim državama, držao se načela da ne postoje stalni prijatelji i večiti
  neprijatelji. Uspostavio je dobre odnose sa tradicionalno neprijateljskim državama
  kao što su bile Turska, Bugarska i Nemačka, istovremeno je imao razloga da iskaže
  rezerve prema večitom savezništvu sa Francuskom i Engleskom. U posleratnoj Evropi,
  zavađenoj ideologijama fašizma, nacizma i boljševizma, u kojoj sy revizije mirovnih
  ugovora, a samim tim i granice pojedinih država, bile predmet stalnih sporova,
  nastojao je da vodi samostalnu politiku, učvrsti položaj vodeće države na Balkanu i
  obezbedi uticaj u rešavanju međunarodnih pitanja u Srednjoj Evropi. Uspevao je u tome
  zalaganjem za stvaranje regionalnih zajednica malih država. Mala antanta (ostvarena
  1921, reorganizovana 1933), zasnovana na bezbednosti triju država (Jugoslavije,
  Čehoslovačke i Rumunije), respektovana je u međunarodnim odnosima kao „peta sila” u
  Evropi. Ona je predstavljala jasan pokazatelj nepoverenja prema velikim silama i
  spremnosti da se suprotstavi svakom sporazumu o reviziji granica postojećih država.
  U drugom regionalnom bloku, Balkanskom savezu (sklopljenom februara 1934),
  ispoljena je čvrsta namera četiri države (Jugoslavije, Rumunije, Grčke i Turske) da se
  oslobode tradicionalnog uticaja velikih sila i samostalno organizuju u cilju
  unapređenja međusobnih odnosa. Balkan je postao mirniji nego što je ikada bio: umesto
  da bude stalna opasnost za Evropu, Evropa je postala jedina opasnost za mir na Balkanu.
  Veliki uspesi vladara jedne balkanske države nisu odgovarali velikim silama,
  posebno fašističkoj Italiji, čija je ekspanzija prema istoku osujećena. To je razlog
  što je Musolini, preko ustaških terorista, godinama planirao ubistvo
  jugoslovenskog kralja. Uspelo mu je to 9. oktobra 1934, kada je Veličko Georgijev, član
  terorističke grupe, u službi ustaškog vođe Pavelića, u atentaty usmrtio
  jugoslovenskog suverena. Bio je to u stvari atentat na tadašnji poredak u Evropi, koja
  od tada zapada u neizvesnost. Po rečima britanskog ministra Idna, „marsejski pucnji
  su bili prvi hici Drugog svetskog rata”.
  Uz velike vojne i državne počasti i prisustvo istaknutih evropskih
  državnika, kralj Aleksandar Karađorđević sahranjen je 18. oktobra 1934. u crkvi Sv.
  Đorđa na Oplencu.
  
  LITERATURA: Claude Eylan, La vie et mort d’ Alexandre I-er Roi de Yougoslavie, Paris 1935; Stephen
  Graham, Alexander of Yugoslavia The Story of the King who was murdred at Marseilles, New Haven 1939;
  Vladeta Milićević, L’Assassinat du Roi Alexandre #-er a Marseille. Le crime et ses mobiles, Bad Godesberg
  1959; Roger Colombani, Jean Laplayne, La mort d’un Roi, Paris 1971; Branislav Gligorijević, Katolički
  blok i ubistvo kralja Aleksandra, u: Istorija 20. veka, Beograd 1991, 1¾2, 23¾36; Branislav
  Gligorijević, Ličnosti ¾ Kralj Aleksandar Karađorđević (1888¾1934), VIG, 1995, 2¾3, 210¾219;
  Branislav Gligorijević, Osnove i karakter ličnog režima kralja Aleksandra Karađorđevića, u: Srpska
  politička misao, Beograd 1995, 1, 27¾48; Branislav Gligorijević, Kralj Aleksandar Karađorđević,
  Beograd 1996; Branislav Gligorijević, Kralj Aleksandar i Nikola Pašić, zbornik radova „Nikola
  Pašić i njegovo delo”, Beograd 1996, 417¾439.
  
  Branislav Gligorijević
  
  Odgovori
- 31. avgust 2022. u 07:26
  
  Vojislav
  
  Vučić Perišić, Toma, ministar, predvodnik ustavobranitelja, savetnik (Barič kod
  Beograda, 1788 — Beograd, 13. VII 1859)
  
  Rodio se u Bariču gde su mu se u vreme Kočine krajine zatekli roditelji Periša
  i Stana, bežeći od Turaka. Porodičnim poreklom je iz okoline Bijelog Polja, odakle
  su mu otac i stric Pavle u drugoj polovini XVIII v. prešli u Gornju Vrbavu u Gruži.
  Brat od strica mu je bio vraćevšnički arhimandrit i prvi srpski mitropolit
  Melentije Pavlović. Jedno prezime poneo je prema očevom imenu, a drugo iz raširenog
  verovanja da će se davanjem „vučijeg imena” dete spasiti od bolesti i smrti. Rano se
  pominje pod oba ova prezimena. Roditelji su mu se vratili iz izbeglištva 1791. i
  nastanili u Vučkovici u Gruži. Uoči izbijanja Prvog srpskog ustanka pohađao je
  školu u Čumiću koju je brzo napustio, ostavši nepismen do kraja života. U Topoli je
  tokom 1804. učio vojnu veštinu, a posle obuke postao je član Karađorđeve garde. Zbog
  nekog prestupa, a plašeći se prekog Karađorđevog suda, pobegao je među bećare Hajduk
  Veljka oko 1810, od kojih se posle nekog vremena vratio u Gružu. Nedovoljno istaknut i
  nepoznat Turcima, ostao je u Srbiji posle sloma 1813, ali sa ostalim borcima i nižim
  starešinama spremao je novu bunu. Bio je jedan od organizatora i predvodnika pobune u
  Gruži u septembru 1814, koja je bila u vezi sa Hadži Prodanovom bunom. Posle kratkog
  sukoba kod Knića predao se na „veru” Milošu Obrenoviću, a zatim je poslat
  Miloševoj kući u Crnuću i stupio u njegovu službu. Na Lazarevu subotu 1815. bio je u
  grupi koja je rasterala turske haračlije u Konjuši i tada je ranjen u ruku, te nije
  prisustvovao Takovskom zboru kada je podignut Drugi srpski ustanak. U neposrednoj
  Miloševoj službi bio je do 1822. Prilježnim obavljanjem poslova i strogošću prema
  mlađim od sebe, sticao je sve veću kneževu naklonost i poverenje. U julu 1817. preneo
  je Vujici Vulićeviću poverljivo Miloševo naređenje o Karađorđevom smaknuću, a
  naredne godine odlazio je u poverljive misije u Vlašku. O njegovom položaju među
  momcima kneza Miloša rečito svedoči nadimak gazda.
  Unapređenje i veća ovlašćenja dobio je postavljenjem za gružanskog kneza 28.
  maja 1822. i na tom položaju ostao je do 1827. Iako je kasnije vršio druge dužnosti
  izvan Gruže, njegov uticaj u ovom kraju ostao je sve vreme njegovog političkog delovanja
  snažan. Buntovne Gružane, koji su se lako mašali oružja, držao je pod strogom
  upravom. Zahvaljujući tome presudno je uticao na ugušenje Đakove bune u januaru 1825.
  Pred polazak protiv pobunjenika od kneza Miloša dobio je sablju, što je bio poseban
  znak milosti, budući da su do tada sablju nosila jedino kneževa braća. U vreme
  Čarapićeve bune 1826. pobunjenici su ucenili njegovu glavu na 5.000 dukata. Knez
  Miloš nije blagonaklono gledao na porast Vučićeve popularnosti i uticaja, pa je
  neslogu u Vučićevoj kući iskoristio kao povod da ga 1827. otpusti iz službe, oduzme
  imovinu i protera u Poreč. Od tog drakonskog kažnjavanja, ali i kasnijih, počinje
  njegova mržnja prema knezu Milošu i dinastiji Obrenović. U Poreču je otpočeo
  trgovinu solju, koja je zbog rusko-turskog sukoba bila unosna. Posle pomirenja s knezom
  Milošem angažovan je u Vlaškoj 1828/9. da motri na srpske emigrante koji su se
  borili u redovima ruske vojske. Čak se i sam kandidovao za komandanta jednog od
  dobrovoljačkih odreda. Posle povratka u Srbiju u jesen 1829. bio je u kneževom konaku
  u Požarevcu, a 5. maja 1830. postavljen za komandanta kneževe garde. U nemilosti kneza
  Miloša ponovo je bio od avgusta 1831, kada je za kaznu iz Beograda proteran u Šabac.
  Vraćen je u službu postavljenjem 4. maja 1832. za člana, a 5. juna i za predsednika suda
  Šabačke nahije i na toj dužnosti ostao do 18. januara 1833. U leto 1833. pretukao je
  kmeta Šabačke opštine Jovana Trkića koji ga je tužio knezu Milošu, pa je ponovo
  uhapšen i pod stražom sproveden u Kragujevac „na ispit.” Od oktobra 1833. do 14. juna
  1834. bio je član Suda naroda srpskog u Kragujevcu, a od 15. juna 1834. do 15. februara
  1835. popečitelj (ministar) vojenih dela. Sa Lazarom Teodorovićem učestvovao je u
  proterivanju Turaka iz Sokolske nahije i utvrđivanju drinske granice i bio član
  komisije za procenu vrednosti imanja iseljenih Turaka. Znao je za pripremanje
  Miletine bune početkom 1835. i mada je podržavao zahteve opozicije, ostao je lojalan
  knezu Milošu. Pomirljivim stavom prema pobunjenicima i posredovanjem kod kneza
  Miloša znatno je doprineo da se buna mirno završi. Proglašenjem Sretenjskog ustava
  imenovan je Savet čiji je član bio od 15. februara 1835. U aprilu 1835. postavljen je za
  nadzornika državnih građevina (binaemin), preselio se iz Kragujevca u Beograd i
  živeo u njemu do kraja života. U vreme Miloševog boravka u Turskoj bio je nadzornik
  kneževe i državne kase u Beogradu i Topčideru. Jula 1837. ponovo je izbačen iz
  državne službe pošto je odbio da primi odlikovanje od kneza Miloša. Prešao je u
  Zemun i stupio u bliske veze sa ostalim opozicionarima i predstavnicima ruske
  diplomatije u Vlaškoj. Tada je postao jedan od najistaknutijih predstavnika
  opozicije. U Srbiju se vratio u novembru 1837, sa knezom Milošem izmirio se u maju
  naredne godine i tada mu je vraćeno zvanje kneževog ađutanta u činu polokovnika.
  Posle proglašenja tzv. Turskog ustava 1838. ponovo je imenovan za člana Saveta 14.
  februara 1839. U vreme od 1839. do 1844. bio je udarna pesnica ustavobranitelja u
  borbi protiv kneza Miloša i Mihaila Obrenovića. Oslanjajući se na njegov neosporni
  uticaj u narodu, vojnička znanja, ustavobraniteljski prvaci svesno su ga isticali u
  prvi plan. Posebna ovlaštenja dobio je 23. maja 1839. radi ugušenja Jovanove bune, koja
  je bila uvod u abdikaciju kneza Miloša. Posle smrti kneza Milana sa Jevremom
  Obrenovićem i Avramom Petronijevićem imenovan je 14. juna 1839. za namesnika i na
  toj dužnosti ostao do 5. marta 1840. Prvo namesništvo bilo je, u stvari, prva
  ustavobraniteljska vlada, kada je počeo rad na svrgavanju Obrenovića i dovođenju
  Karađorđevića na presto. Porta je, rukovođena svojim interesima, podržavala
  ustavobranitelje, pa je posle stupanja kneza Mihaila na presto Vučića i Petronijevića
  odredila za kneževe savetnike. Oni su na toj dužnosti bili od 5. marta do 1. maja 1840,
  kada su pod pritiskom knez Mihailovih pristalica odstupili i pobegli pod tursku
  zaštitu u beogradsku tvrđavu. Napustio je Srbiju sa drugim ustavobraniteljskim
  prvacima oktobra 1840, posle misije Portinog izaslanika Musa-efendije. Do aprila
  1842. boravio je u političkom izgnanstvu u Turskoj, gde je učvrstio veze sa
  istaknutijim turskim političarima i poljskim emigrantima. Tada je nastao plan o
  proterivanju kneza Mihaila i posle povratka u Srbiju, on i ostali ustavobranitelji
  aktivno su delovali u tom pravcu. Kada su pripreme završene, prešao je u Zemun, a
  odatle tajno u Smederevo i Kragujevac u kojem je preuzeo komandu nad vojskom i
  topovima i stekao stratešku prednost u odnosu na kneza Mihaila. Taj događaj u
  istoriografiji naziva se Vučićevom bunom. Posle kneževog bekstva obrazovano je 9.
  septembra 1842. Privremeno pravlenije u kojem je Petronijević bio predsednik, a on
  predvoditelj naroda. Glavni zadatak ove vlade bilo je proglašenje Aleksandra
  Karađorđevića za kneza što je i obavljeno u logoru na Vračaru 14. septembra. U tom
  izboru imao je presudnu ulogu. Kada je Porta priznala novog kneza, obrazovana je 7.
  novembra 1842. vlada u kojoj je bio popečitelj vnutrenih dela. Sa te dužnosti je
  odstupio 20. juna 1843. zbog protivljenja ruske vlade promeni na prestolu Srbije.
  Ruska vlada zahtevala je i da se Vučić i Petronijević udalje iz zemlje, što su oni i
  učinili u avgustu 1843. Za vreme drugog egzila u Turskoj boravio je u Vidinu i
  Carigradu. U Srbiju se vratio u avgustu 1844. i tada mu je priređen veličanstven
  doček. Kada je krajem septembra 1844. izbila Katanska buna, od kneza Aleksandra dobio
  je specijalno punomoćje za njeno gušenje. Tada je samo za njega, 6. oktobra 1844,
  ustanovljen čin vojvode s titulom „prevashoditeljstva”, a posle ugušenja bune, 15.
  novembra 1844. i zvanje kabinetskog savetnika. U toku bune, iako je postupao prema
  datim nalozima, ispoljio je izuzetnu strogost i surovost, što je bilo u skladu sa
  njegovim karakterom. Sa knezom Aleksandrom i većinom ustavobranitelja razišao se
  1845. a u političkoj borbi podržavala ga je ruska diplomatija, te je postao istaknuti
  zagovornik ruskog uticaja u Srbiji. Na Petrovskoj skupštini u Kragujevcu u julu 1848,
  u prisustvu velikog broja svojih pristalica, primorao je kneza Aleksandra i vladu da
  ispune njegov zahtev u vezi sa smenjivanjem pojedinih državnih činovnika. Uprkos toj
  pobedi, kada se činilo da je njegov uticaj na državne poslove neograničen, knez i vlada
  su sprovodili politiku njegove sistematske izolacije. Ilija Garašanin odmah po
  stupanju na mesto kneževog predstavnika penzionisao ga je 6. oktobra 1852. Politički
  je rehabilitovan pred kraj vladavine kneza Aleksandra, kada je postavljen za
  predsednika Saveta (12. IV 1858—27. I 1859). Kako na Svetoandrejskoj skupštini nije
  uspeo da osujeti povratak kneza Miloša na presto, povukao se u svoju kuću u blizini
  Kalemegdana. Po dolasku kneza Miloša u Srbiju u januaru 1859. na prevaru je uhapšen,
  povedena je istraga zbog štete nanete privrženicima dinastije Obrenović od 1839. do
  1844. Pošto se razboleo, prebačen je u Vojnu bolnicu, gde je s knez Miloševim znanjem
  otrovan. Neposredni izvršioci njegovog ubistva bili su doktor Karlo Beloni i šef
  Glavne vojne uprave Mladen Žujović. Umro je u mukama, a narednog dana sahranjen je u
  običnom seljačkom odelu. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1903. u zadužbinsku
  crkvu u Zakuti u Gruži.
  Bio je veliki demagog. Predstavljao se kao istinski narodni tribun, zaštitnik
  narodnih interesa pred birokratizovanim državnim aparatom. Svoje seljačko odelo,
  iako je stekao veliko bogatstvo, nije menjao, a njegova kuća bila je prava narodna
  kancelarija u koju su slobodno dolazili seljaci iz unutrašnjosti Srbije. Poput kneza
  Miloša, u čijoj je senci politički stasavao, znao je potrebe i osećao mentalitet
  srpskog seljaka, te su ga ustavobranitelji u borbi protiv Obrenovića isturili u prvi
  plan. Bio je nadareni govornik i umeo da ponese Narodnu skupštinu, naročito u vreme
  od 1839. do 1844. To je jedan od razloga što je skupština sazivana samo dva puta, 1848.
  i 1858, kada je prešao u opoziciju knezu Aleksandru. Sposoban da uguši i podigne
  bune, nije umeo politički i strpljivo da deluje, pa je u mirnijim vremenima
  potiskivan u drugi plan. Bio je čovek istočnjačkih manira i ponašanja, zagriženi
  partajista, dosledan u mržnji prema protivnicima, bilo da su to Turci ili politički
  neistomišljenici, srebroljubiv, ali i čovek koji je od sluge i siromaška za četvrt
  veka postao jedan od najuticajnijih ljudi u Srbiji i najistaknutijih političara
  novovekovne srpske države.
  Ženio se dva puta. Sa prvom ženom Perunikom imao je četvoro dece: Stevana,
  Stanku, Iliju i Anku. S drugom, Grkinjom Agnijom, oženio se 1827. i sa njom nije imao
  poroda. Bio je krupan, pravilnih crta lica i malih očiju. Glas mu je bio tanak i u
  običnom razgovoru govorio je malo. Znao je svakog da sasluša, čak i svoje protivnike.
  
  LITERATURA: Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, Beograd
  1888; Mihailo Gavrilović, Miloš Obrenović, I—III, Beograd 1908, 1909, 1912; Dragoslav Stranjaković,
  Vlada ustavobranitelja 1842—1853, unutrašnja i spoljašnja politika, Beograd 1932; Dragoslav
  Stranjaković, Vučićeva buna 1842, Beograd 1936; Radoš Ljušić, Nepoznata biografija Tome Vučića
  Perišića od Sime Milutinovića, Zbornik radova sa naučnog skupa: Sima Milutinović Sarajlija,
  Beograd 1993; Radomir J. Popović, Toma Vučić Perišić, Beograd 2003.
  Radomir J. Popović
  
  Odgovori
  - 31. avgust 2022. u 08:20
    
    Vojislav
    
    Karađorđević, Marija, kraljica (Gota, Nemačka, 9. I 1900 — London, 22. VI 1961)
    
    Rođena je u kući bake po majci vojvotkinje od Saks Koburga. Mlađa je ćerka
    rumunskog kralja Ferdinanda i kraljice Marije. Po majci je vodila poreklo od
    engleskog i ruskog dvora. Školovala se u Engleskoj u Hilfild koledžu, a za vreme
    Prvog svetskog rata vratila se u zemlju i sa majkom, kao bolničarka, posvetila nezi
    ranjenika. Sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem upoznala se 9. januara 1922. Istog
    dana obavljen je obred veridbe i zakazano venčanje. Dinastički interesi obeju
    kraljevskih kuća obezbeđeni su potpisivanjem bračnog ugovora, čime su otklonjene dve
    najveće prepreke. Rumunska strana morala je odustati od civilnog braka i prihvatiti
    samo crkveno venčanje. Pošto je bila kći katolika i engleske protestantkinje, na
    zahtev jugoslovenske strane u bračni ugovor unete su odredbe da će se venčanje obaviti
    po propisima SPC i deca iz braka vaspitavati prema građanskom zakonu Kraljevine
    SHS i u duhu pravoslavne vere. Politički značaj ovog braka ogledao se u učvršćivanju
    jugoslovensko-rumunskih odnosa ali je bio i prilika za približavanje evropskim
    dvorovima. Svečanosti venčanja obavljene su 8. juna 1922. a o ceremonijalu se starao
    Branislav Nušić. Srbija i Beograd su je prihvatili sa oduševljenjem. U srećnom
    braku rodila je tri sina: Petra (1923), Tomislava (1925) i Andreja (1929). Bila je
    posvećena porodici i vaspitanju dece a po ugledu na supruga angažovala se i na
    humanitarnom planu. Svojim sredstvima sagradila je dom za žensku omladinu u
    Aberdarevoj ulici. Kralj Aleksandar joj je poklonio vilu na Bledu a ona započela
    gradnju letnjikovca u Miločeru.
    Po testamentu kralja Aleksandra, koji je otvoren nakon njegovog ubistva u
    Marselju 1934. prvi namesnik i staratelj privatnog imanja njihove dece postao je knez
    Pavle pa je ona zbog toga izostavljena iz sastava namesništva. Prihvatila je da njena
    prava budu određena prema propisima bračnog ugovora po kojima je zadržala titulu
    kraljice, pravo da stanuje u dvoru, da joj se vrati miraz i dobije udovičko uživanje u
    iznosu od jedne četvrtine kraljeve imovine. Miraz joj je stavljen na raspolaganje, ali je
    pitanje udovičkog uživanja knez Pavle prolongirao sve do uoči Drugog svetskog rata.
    Njeni odnosi sa knezom Pavlom i kneginjom Olgom nisu bili dobri. Do nje su dopirale
    vesti o ambicijama kneževskog para da produže svoju vladavinu i posle punoletstva
    njenog sina Petra, kao i one da je Petar, kome je onemogućeno da se pojavljuje u javnosti,
    umno i fizički nesposoban da preuzme presto. Pošto se razbolela, odlučila je da se sa
    dva mlađa sina preseli u Englesku. Kupila je imanje u Grendzdenu blizu Londona i
    bavila se slikanjem minijatura, uzgajanjem povrća i školovanjem sinova. Zbog bolesti
    1941. nije mogla da se vrati u zemlju na poziv sina kralja Petra. Kada je jugoslovenska
    izbeglička vlada sa kraljem Petrom došla u London, zalagala se da se četničkom
    pokretu u Jugoslaviji pruža podrška. Preko Crvenog krsta i drugih humanitarnih
    organizacija prikupljala je i slala pomoć narodu u zemlji. Odnosi sa sinom Petrom
    poremećeni su kada je odlučio da se oženi grčkom princezom Aleksandrom. Pod
    uticajem srpskih ministara i engleskog dvora nije odobravala taj brak i nije
    prisustvovala venčanju 1944. Pomirili su se 1948, kada je prvi put videla unuka
    Aleksandra. Ipak nije mogla da prihvati Petrovu političku aktivnost među Srbima u
    dijaspori koja je rezultirala zasnivanjem Svesrpskog kongresa (1957). Sinovima
    Tomislavu i Andreju kupila je farme u Kentu i zaveštala svu imovinu. Sahranjena je u
    Vindzoru na privatnom groblju Frogmor. De Gol ju je odlikovao Legijom časti.
    
    LITERATURA: Kosta St. Pavlović, Ženidba kralja Petra Drugog, London 1975; Branislav
    Gligorijević, Kralj Aleksandar Karađorđević, II, Beograd 2002; Branislav Gligorijević, Kralj Petar II
    Karađorđević u vrtlogu britanske politike, Beograd 2005.
    Branislav Gligorijević
    
    Odgovori

Znameniti Gružani: Toma Vučić Perišić

Komentari (5)

Odgovorite

5 komentara

Goran Čukić

Voja

Vojislav

Vojislav

Vojislav

Najnovije

Najnovije

Doniraj i pomozi projekat

DSR POREKLO

DNK PROJEKAT

FORUM

NAŠI PORTALI

Znameniti Gružani: Toma Vučić Perišić

Komentari (5)

Odgovorite

5 komentara

Goran Čukić

Voja

Vojislav

Vojislav

Vojislav

Najnovije

Najnovije

Digitalna biblioteka

Arhivski katalog

Srpski DNK projekat

Poreklo Jutjub kanal

Poreklo Zadužbina

Doniraj i pomozi projekat

UPLATE U EVRIMA (iz zemalja Evropske unije)

UPLATE U AMERIČKIM DOLARIMA