Знаменити Гружани: Тома Вучић Перишић Reviewed by Momizat on . ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Саша Зарић Историјски занимљива Гружа, кроз векове је давала значајне личности које су утицале на ток историје и својим деловањем ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Саша Зарић Историјски занимљива Гружа, кроз векове је давала значајне личности које су утицале на ток историје и својим деловањем Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Саша Зарић » Знаменити Гружани: Тома Вучић Перишић

Знаменити Гружани: Тома Вучић Перишић

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Саша Зарић

Историјски занимљива Гружа, кроз векове је давала значајне личности које су утицале на ток историје и својим деловањем обележиле време у ком су живеле. Непрекидна нит гружанских историјских фигура траје почев од прве историјски познате личности са ових простора, великог челника Радича Поступовића, који је столовао у граду Борчу и био једна од најзначајних личности средњовековне деспотовине, па до данашњих дана, када је мала Гружа дала актуелног председника Републике Србије.

Једна од историјских фигура Груже, са којом се судбина у пуној мери поиграла, најчудноватнија и најинтеренсантнија из наше историје јесте Тома Вучић Перишић. Његов сјајни успон од обичног слуге књаза Милоша, са којим се разишао по личним питањима, гоњен неконтролисаном мржњом према њему и свим Обреновићима, он се уздигао толико високо да постаје моћни диктатор Србије. Из поштовања или страха, називали су га господар Вучић. Иако је био осион и горд уживао је огромну популарност у народу, понајвише међу Гружанима. Колико је Вучић био осион види се и из тога што је наредио да се једном сељаку из околине Београда удари 25 батина, само због тога што га овај није поздравио. Његов крај је изузетно трагичан и он бедно скончава свој живот у београдском казамату.

Вучићеви преци пореклом су Чолаковићи из Шаховића код Бијелог Поља, одакле су се због сукоба са Турцима доселили у Горњу Врбаву у другој половини  XVIII века. Отац му се звао Периша па је по њему понео презиме Перишић. Док су се водиле борбе за време аустријско-турског рата његова породица је пребегла у Срем. Тома Вучић се родио на путу за Срем у месту Барич. Било је то 1787. или 1788. године. Породица је једно време живела у Срему, а онда се 1791.године вратила у Србију и населила у гружанском селу Вучковица. Њихова Крсна слава је био Свети Лука.

Причало се да га је мајка Стана, која је пореклом из гружанске Горње Врбаве, зачела у греху са неким Турчином. По рођењу је добио име Тома, био је болешљиво дете које нису могле да излече горке траве и свакојаке враџбине и бајалице. Нека баба му је терајући болести од њега променила име у Вучић из веровања да ће се давањем „вучијег имена” дете спасити од болести и смрти. Касније, то име је читавих пола века било синоним јунаштва и моћи. А сам Тома Вучић Перишић био је један од најбогатијих и најмоћнијих Срба свог времена.

Тома Вучић Перишић је већ 1804. године дошао у устаничку чету. У Тополи је током 1804. учио војну вештину, а после обуке постао је члан Карађорђеве гарде. Истакао се као храбар ратник у Првом српском устанку, нарочито у бици на Варварину 1810.године, када је спасао живот Миленку Жујовићу из Јешевца. Због своје храбрости и ратничке вештине, био је и Карађорђев момак (бећар). Учествовао је и у Хаџи Продановој буни где је био један од организатора и предводника побуне у Книћу. У Книћу се било окупило 1.000 Гружана под оружјем. Они су под  вођством Томе Вучића, Јована Добраче, Симе Паштрмца, Станка Милчевића, Нилоле Вучковића и Петра Туцаковића преко ноћи ископали  шанац. Турци су послали оберкнеза Теодосија Филиповића из Кнића да преговара са побуњеницима и убеди их да се умире и одустану од буне. Преговори нису упели, а Теодосије је једва извукао живу главу. Верујући Милошу Обреновићу, већ првог дана су се предали Вучић и Паштрмац. Касније је већина водећих гружанских личности учесника ове битке заузимало важне положаје за време Милошеве владе. Главна битка је била код Кнића, насупрот 1.000 Гружана са турске стране је било исто толико пешака и око 150 коњаника. Турке је предводио Ашим–бег заједно са Милошем Обреновићем и Милосавом сином кнеза Теодосија. Милош је сматрао да тада још није време за буну и да она може донети само негативне последице по Србе. У одсудној бици код Кнића која се одиграла следећег дана Гружани су однели победу и потукли Ашим-бегову и Милошеву војску али су се после тога разишли и тиме је означен крај буне.

Након кратког сукоба код Кнића, Вучић се предао Милошу Обреновићу, а затим је ступио у његову службу и послат је Милошевој кући у Црнућу. Вучић је имао велике амбиције, чекао је прилику да се наметне као велики народни вођа. Тумарао је по Гружи, окупљао присталице и припремао побуну. Био је заједно са Милутином Гарашанином и војводом Ломом један од организатора тајног састанка у Рудовцима на ком се говорило о поновном устајању против Турака. Био је у групи која је у Коњуши на Лазареву суботу, дан пре подизања Другог српског устанка, растерала турске харачлије. Незванично, Други српски устанак је почео дан уочи Цвети, и то баш у Гружи!

Дан уочи Цвети, на Лазареву Суботу Тома Вучић Перишић, Јован Обреновић рођени брат кнеза Милоша, Симо Паштрмац, браћа Благоје и Васа из Кнића, Јован из Добраче, Антоније Пећанин из Коњуше, Мијаило и Проко из Забојнице, са неколико Коњушана и Брестовчана су поубијали турске порезџије у селу Коњуша и отели им новац прикупљен од народа у рудничкој нахији.Новац су однели у Црнућу и предали га Милошу Обреновићу. Сутрадан су са Милошем кренули у Таково. Тома Вучић није присуствовао састанку у Такову јер је дан пре био рањен у Коњуши. Милошевим устаничким четама се придружио тек неку недељу касније. У устанку се борио храбро и неустрашиво али није ни издалека успео да заблиста у пуном сјају и наметне се као народни вођа. Постао је само момак Милошев, а то није задовољавало његове превелике амбиције. У јулу 1817. године, кнезу Милошу је био потребан један храбар и одан човек за извршење деликатног задатка, из Крагујевца се морала однети порука Вујици Вулићевићу о скидању Карађорђеве главе. Милошева одлука за обављање тог задатка је пала на храброг Тому Вучића Перишића па је он пренео Вујици Вулићевићу поверљиво Милошево наређење о Карађорђевом смакнућу.

Тома Вучић је у непосредној Милошевој служби био до 1822. године када је унапређење и већа овлашћења добио  постављењем за гружанског кнеза 28. маја 1822. и на том положају остао је до 1827. године. Био је најпознатији и најзанчајнији  кнез Гружанске кнежине. У то време је Вучковица била административни центар кнежине Груже. Међутим, административно пословање гружанског кнеза није било везано само за село у којим је седео кнез. Његова канцеларија била је и тамо где се он тренутно налази. Обилазећи гружанска села са писарима и пандурима, носио је писаћи прибор и мур (печат) у бисагама и писао писма и документе у местима у којима се тренутно затекне.

У документима Књажеве канцеларије по бројем ДАБ. КК–XV,275 сачувано је обавештење које је у Радмиловићима 4. јула 1822. године Тома Вучић Перишић писао Књазу Милошу. Вучић Перишић је тада био заноћио у Радмиловићима да би пронашао лопове који су покрали путнике из другог пашалука на друмиу између Топонице и Радмиловића. За време док је окупљао кметове околних села, стигао је човек који је рекао да су покрадене ствари нађене у Бресници код неког Миливоја.

Вучић је итекако умео да искористи положај кнеза гружанског да га народ заволи и да сутра са њим иде у ватру и воду. У то време, у кнежинама Србије, народ је кулучио кнезовима уз своју храну и пиће. Једино је у Гружи било другачије, Вучић није имао велико имање па се њему није морало много кулучити. Сељаци су долазили на његово имање, радили и сваког дана добијали проје, киселог купуса и ракије од свог господара. Вучић је упознао душу сељака, говорио му његовим језиком оно што га највише пече, дизао је глас против свих даџбина, истицао је да на сељаку лежи све и да му треба све дати. Вучићев  утицај у гружанском крају остао је изузетно снажан све време његовог политичког деловања. Држао је под строгом контролом бунтовне Гружане, који су се лако машали оружја. Ипак титула кнежинског кнеза није могла да задовољи Вучићеве амбиције, желео је више од тога и чекао је прилику да заблиста. Та прилика му се указала 1825. године. У Јасеници је избила буна против Милоша коју је предводио Милован Поповић Ђак. У фебруару  исте године Тома Вучић са Гружанима потукао је побуњенике, и крваво угушио буну. Пред полазак у битку против побуњеника добио је од кнеза сабљу, коју су дотада носила једино кнежева браћа Јован и Јеврем. Милован Ђак је ухваћен и погубњен, а његова глава је послата Милошу у Крагујевац. Ђаков брат Милић је убијен, а побуњеничка војска је разбијена и масакрирана.

Кнез Милош није благонаклоно гледао на пораст Вучићеве популарности и утицаја па је искористио прилику да га смени са положаја кнеза гружанског 1827.године, због недоличног понашања у породици када је приликом друге женидбе претукао сина и своју мајку. Кнез Милош је схватао да Вучић може да буде изузетно опасан противник и да треба да га држи што даље од себе и Крагујевца па је одлучио да га протера у Пореч. Вучић је у Поречу започео трговину сољу, постао је највећи трговац и веома се много обогатио. Међутим ни то није одговарало Кнезу Милошу јер је и он сам траговао сољу, а сада му је Вучић постао велики конкурент у том послу. Из Крагујевца путује нова наредба у Пореч, Вучић се премешта у Шабац и поставља за председника суда. Шабачке нахије. Кнез Милош је мислио да ће Вучић у Шапцу по њега бити бесопасан као председник суда, далеко је од Груже и оданих Гружана, а истовремено удаљен је и од трговине сољу. Тома Вучић је враћен у службу постављењем 4. маја 1832. за члана, а 5. јуна и за председника суда Шабачке нахије и на тој дужности  је остао до 18. јануара 1833. У лето 1833. претукао је кмета Шабачке општине Јована Тркића који га је тужио кнезу Милошу, па је ухапшен и под стражом спроведен у Крагујевац. Вучић се покајао пред Милошем и по први пут замолио за опроштај. Кнез Милош се двоумио да ли да верује Вучићу и трпи га или да се обрачуна са њим и нареди да буде посечен. Знао је да имати Вучића уз себе значи бити сигуран па је одлучио да га постави за  члана Суда народа српског у Крагујевцу.

Године 1834. кнез бира своје прве министре, и поставља их једног за другим.најпре министра правде и просвете,затим унутрашњих дела па финансија.Тек три месеца касније кнез Милош поставља министра (попечитеља) војних дела. Вучић је на положају попечитеља војних дела био од од 15. јуна 1834. до 15. фебруара 1835. године. Министар војни добио је свој први задатак, под његовом командом војска је иселила Турке из Соколске нахије који су се око града Сокола разместили по селима. Вучић је са још два официра пратио на путу за Русију 29 кадета који су били послати на школовање за будуће официре.

Тома Вучић Перишић је био чувар Милошевог режима и за време Милетине буне 1835.године. Милета Радојковић, Милосав Здравковић, Ђорђе Протић са наоружаним сељацима, бројно јаки и добро опремњени већ су били кренули на Крагујевац. Вучић је помирљивим ставом према побуњеницима и посредовањем код кнеза Милоша допринео да се буна мирно заврши без иједног опаљеног метка. Ипак, Милетина буна је била непосредни повод за доношење Устава Кнежевине Србије, којим је требало ограничити Милошеву апсолутистичку власт. Устав Књажевства Србије донет је у Крагујевцу 1835. године, познат је као Сретењски устав зато што је изгласан на Скупштини која је започета на хришћански празник Сретење Господње. Овај Устав није формално никада признат, а био је на снази само две недеље, пошто су против њега били Османско царство, Русија и Аустрија, као и кнез Милош Обреновић. Сретењски устав је био један од првих демократских устава у Европи, писан је по угледу на француске уставне повеље и белгијски устав. Након проглашења Сретењског устава именован је Савет чији је члан био и Вучић до 15. фебруара 1835. године. У априлу 1835. постављен је за надзорника државних грађевина (у рангу са садашњом функцијом министра грађевинарства), тада се преселио из Крагујевца у Београд и тамо живео до краја живота.

Деветог  јула 1835. године, кнез Милош је са својом свитом кренуо на пут у Турску на разговоре са султаном и другим великанима. У време Милошевог боравка у Туурској, Вучић je био надзорник кнежеве и државне касе у Београду и Топчидеру. Кнез Милош је у Турској код Султана примљен са великим уважавањем као представник једне мале али самосталне земље. Милош је вешто избегавао нове обавезе према Турској, а старе покушавао да умањи. Кнез Милош се као победник вратио у Србију. У добро затвореним кесама носио је двадесет два турска ордена за српске великаше. На запрепашћење многих, међу одликованим српским старешинама није било Томе Вучића Перишића. То је била кап која је прелила препуну чашу, сујетни и амбициозни Вучић је кренуо отворено у рушење кнеза Милоша не бирајући средства. И сам Милош је схватио да је погрешио што није доделио одликовање Вучићу, знао је колико он воли титуле и почасти. Био је свестан да Вучић може да га уздрма па чак и уништи. Кнез је одлучио да исправи грешку, а прилика за то се указала тек годину дана касније. Старешина Јоксим Милосављевић је умро, на његовим грудима стоји турски орден, скинуће га и послаће га у Београд Вучићу. Милош је послао орден по специјалном изасланику Јакову Живановићу. Живановић је уз орден понео и диплому и указ о одликовању. Вучић је енергично одбио да прими орден са одговором да њему не требају туђи ордени и да од стида не може са мртвог човека узети орден. Орден је враћен Милошу са Вучићевом молбом за допуштење да напусти земљу и да се пресели у Мехадију у Влашкој. Милош је мислио да је таква молба као поручена, без Вучића у земљи, удаљеног километрима коначно ће бити миран. Вучић се преселио у Влашку да би организовао побуну против Милоша. У Мехадији је примао заверенике и са њима ковао план да збаци кнеза. У Србију се вратио у новембру 1837, са кнезом Милошем измирио се у мају наредне године и тада му је враћено звање кнежевог ађутанта у чину полоковника. Вучић је повратак у Србију искористио да буни народ против кнеза Милоша. Своје главно упориште је опет нашао у Гружи, лутао је Гружом и говорио народу кратко, језиком који разуме. Од заштитника кнеза Милоша, Вучић је постао његов жестоки противник и Уставобранитељ. Уставобранитељи су били носиоци борбе против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића. Они су се залагали за доношење устава и закона којим ће Милошева власт бити ограничена и успели су да се изборе за доношење такозваног Турског устава.

Након проглашења Турског устава кога је Порта предала Србији 12. децембра 1838. године,одржана је Народна Скупштина на Калемегдану од 13. до 25. фебруара 1839.године,на којој је Устав свечано обнародован и прочитан. Вучић је поново именован за члана Савета 14. фебруара 1839. Државни савет је имао 17 чланова, они нису могли бити збачени док се код Порте не докаже њихова кривица. Поред Вучића, у Савету је од Гружана био и Петар Туцаковић. Кнез Милош је био незадовољан уставом који му је био наметнут из Цариграда и улази у отворен сукоб са Саветом и великанима. Вучић постаје народни бранилац и заштитник, иза себе има широке народне масе које га слушују и поштују. Као вешт демагог Вучић је успевао да убеди народ да су његове жеље заправо и народне. Говорио је да власт не треба поштовати и да је најбоља она власт која најмање кошта.

У време од 1839. па све до 1844. био је ударна песница Уставобранитеља у борби против кнеза Милоша и Михаила Обреновића. Уставобранитељи су се ослањали на његов утицај у народу, који је неоспорно био најјачи у Гружи. Поред снажног упоришта у народу, Вучић је поседовао војничка знања па су га и због тога Уставобранитељи истицали у први план. Кнез Милош је прижељкивао и потајно подстицао буну против Уставобранитеља али ипак је знао да не постоји ни један војсковођа који би могао да порази моћног Вучића. Покушај побуне војске против Уставобранитеља избио је када су на Београд истовремено кренуле побуњеничке чете из Чачка предвођене Јованом Обреновићем и из Шапца Милосавом Калушевићем. Команда над војском која је требало да заустави побуњенике поверена је лично Томи Вучићу Перишићу. Милошеви саветници су вршили притисак на њега да изда наређење да се угуши побуна. У безизлазној ситуацији, кнез Милош је  23. маја 1839. донео апсурдну одлуку да изда пуномоћје свом највећем непријатељу Вучићу да угуши побуну. Вучић је и овог пута искористио своје преговарачке способноти и успео да победи побуњенике без борбе. Убедио их је да се разоружају и предају, мудро је одлучио да не убија и не кажњава побуњенике али их је зато исмејао, наредио је да побуњени војници скину своја одела и тако их је спровео у Београд. Након овог догађаја, господар ситуације у Београду је постао Вучић са својим присталицама. Он је издавао наређења и организовао ред и безбедност, испред кнежевог двора више није стајала стража редовне војске већ Вучићеви војници. На улицама Београда су се окупљале масе народа које су тражиле Милошеву оставку. На Скупштини која се одржавала у Београду кнезу Милошу је био забрањен приступ. На Скупштини се говорило: “Нек наиђе овамо кнез да га камењем заспемо. “Абдикација кнеза Милоша је била неизбежна, 1. јуна 1839. године је дошло и до формалног акта. На Милошева врата је закуцао Прота Матеја Ненадовић и затражио од њега оставку, кнез је без размишљаења одмах потписао.

Након што је кнез Милош био принуђен да абдицира, према Хатишерифу је предао престо свом старијем сину Милану. Милан, болешљив и слаб није био у стању да управља Србијом па је Скупштина одредила намесништво књажевског достојанства, које би му помагало. За намеснике су именовани Јеврем Обреновић, Аврам Петронијевић и Тома Вучић Перишић. Суштински, то прво намесништво је у ствари била прва уставобранитељска влада. Милан Обреновић је умро само 26 дана касније од када је дошао на престо. У Србији се постављало питање ко сада, након што је један кнез абдицирао а други умро, може да преузме престо. Логично је било да на престо дође млађи Милошев син, Михаило Обреновић, али томе су се противили Уставобранитељи.

Вучић је почео отворено и недвосмислено да говори о промени династије. Стицао је популарност у народу говорећи о неделима династије Обреновић. Међутим знао је да народу не вреди само говорити већ треба урадити и нешто конкретно. Зато је смањио порез са шест на пет талира, поред тога је укинуо и неке свештеничке таксе. Вучић је тада сељацима говорио баш оно што желе да чују: “Ко ти устражи више од пет талира пореза, узми пушку, па за крушку, па у леву сису. “Вучић је био никад популарнију у народу, свуда је био ред и мир. Одушевљени сељаци су узвикивали: “Живео Вучић“.

Након што је ишао у Цариград султану на поклоњење, марта месеца 1840. године, Михаило Обреновић је из Цариграда донео кнежевско достојанство, Михаило Обреновић је потврђен за изабраног српског кнеза. То је била ситуација са којом се Вучић није мирио, међутим ни нови кнез није био задовољан јер је бератом из Цариграда било одређено да Вучић остаје у намесништву. Кнез Михаило међутим, као и Милош, није хтео да влада са Уставом од 1838.године. Стога се одмах заментула борба између њега и Уставобранитеља, који су постали и анти-Обреновићевци. И обичан народ се све више делио на присталице Обреновића или Уставобранитеља. Милошев брат, Јеврем Обреновић је ишао по народу и обећавао смањене пореза на три талира ако се на престо поврати кнез Милош. Ни Вучић није седео скрштених руку, он иде свуда по народу, а понајвише по Гружи и говори: „Ја се не бојим никога, ни књаза ни Савета, ни попечитеља ни митрополита,и нико не треба да се боји никога, ми смо сви равни, што је књаз то је и свињар, што свињар то и саветник, што саветник то и терзија, што терзија то и судија, што судија то и ја, сви смо ми једнаки;не треба да се само један греје на сунцу, а сви ми стојимо у ‘ладу и само један да подигне главу високо а ми сви да гледамо у земљу, но ваља да сви гледамо горе и сви да се грејемо на сунцу. Ја се не бојим никога, само се бојим Устава, па то ћу рећи и књазу Михаилу као што сам говорио његовом оцу; чућете ви шта ћу му рећи у очи кад дође; а ако он не буде радио по уставу ја ћу га протерати као и оца; но нико нек не мисли да сам ја против кнеза Милоша својом влашћу, не, њега је прогнао устав. Ето ми у џепу царских фермана и ви ћете видети што ћу учинити кнезу Михаилу, ако се не буде хтео владати људски. Ми треба да имамо једног кнеза,па ма ко то био, књаз Михаило или неко други, нама је свеједно; нек нико не мисли да књаз може да чини у земљи што хоће; он мора да слуша народ и чини оно што народ хоће и заповеда.

Био је то период у животу Вучићевом када је он ступао заједно са народом и улагао много да тај народ добије више него што су му давали кнезови династије Обреновић. И опет неочекивано, из неколико нахија крећу војске ка Београду да спасу кнеза Михаила од Уставобранитеља. Шестог маја 1841. године се на Топчидеру сакупила  војска од неколико хиљада добро наоружаних људи која је тражила Вучићеву главу. Вучић је, да би спасио своју главу, морао да се склони у турску тврђаву у Београду код Хусреф-паше. У Београд је стигао специјални изасланик Порте, Муса ефендија, са задатком да измири кнеза Михаила и Вучића. Након неуспелог покушаја помирења, Муса ефендија се враћа у Цариград али са њим иде и Вучић заједно са 36 Уставобранитеља. Касније, на захтев Турака и Руса, кнез Михаило је морао да попусти и дозволи повратак Уставобранитеља у Србију. Једанаестог априла 1842. године Вучић креће ка Београду, а кроз главу му пролазе речи Мустафа-ефендије: “Од Обреновића ни псето не сме да остане у Србији; цар је тебе изабрао да то извршиш. Он се у тебе узда да ћеш најбоље моћи јер си човек за ким ће се повести народ“.

Прилика за велики Вучићев повратак на сцену Србије указала се у ноћи 31.августа 1842. године,када је у Смедереву избила буна против кнеза Михаила. Првог септембра је ка Крагујевцу кренуо Београдски гарнизон, на челу са кнезом Михаилом, у пратњи кнегиње Љубице, Јеврема Обреновића, пет државних саветника и четири ађутанта. Према Крагујевцу се упутио и Тома Вучић Перишић,знао је да мора да стигне пре кнежеве војске, јер у Крагујевцу су топови и оружје. На путу ка Крагујевцу, окупио је у Коларима око хиљаду оданих бораца. Вучић између осталих опет окупља своје Гружане и улази у Крагујевац са војском од око три хиљаде људи. Војска у Крагујевцу је стала на Вучићеву страну и дочекала га као вођу.Убрзо су извукли топове и поставили их на Метино Брдо.

Предводећи Уставобранитеље против војске кнеза Михаила, побуњени Вучић је 1842.године са Метиног Брда топовима бомбардовао Крагујевац, разбио трупе кнеза Михаила и присилио га на абдикацију.

Вучић је, после одласка кнеза Михаила био гсподар ситуације, он је био све и сва у држави. Вучић је ишао у посету Ћамил-паши и Шекид-ефендији да их обавести да је новоизабрани Државни Савет одлучио да се привремена управа земље преда у руке њему и Авраму Петронијевићу. Било је то време у коме је Вучић помишљао и на то да он треба да буде кнез Србије. Тада је имао неограничену моћ и превелику популарност у народу, али и наклоност Порте. Остало је непознато зашто тада није искористио прилику да се прогласи за кнеза Србије.

Потом су Уставобранитељи на челу са Вучићем као „предводитељем народа“ довели на престо Карађорђевог сина, Александра Карађорђевића. Вучић је сазвао Скупштину, која се одржавала у његовом ратном логору, на средини логора је био његов шатор, верни момци из Груже и осам топова. Народна Скупштина сазвана за избор владаоца, изабрала је 2.септембра 1842. године за кнеза Александра Карађорђевића. Турска је радо примила ову промену у Србији, јер је победила странка која се наслањала на Порту, и прихватила је избор кнеза Александра Карађорђевића, и одмах га потврдила за кнеза. Русија је уложила протест против избора новог кнеза Србије, тврдећи да је он извршен под притиском. Тако је на наваљивање Русије, 15. јуна 1843. године обављен понован избор, на коме је поново изабран за кнеза Александар Карађорђевић. Русија је следеће године признала Александра Карађорђевића уз услов да се Тома Вучић Перишић протера из Србије. Вучић је донео одлуку да попусти руским захтевима и одлучио је да напусти Србију и одлази у Видин. Кнез Александар Карађорђевић је донекле осећао олакшање што је Вучић далеко ,чак у Цариграду. Знао је да је Вучић био далеко спретнији и моћнији од њега и да је он сада ту, радио би са њим шта хоће. О Вучићевој моћи у тадашњој Србији можда најбоље говоре речи кћери кнеза Александра Карађорђевића: “Бабо нам је кнез, мајка нам је кнегиња, а господар Вучић.“

После трећег изгнанства из Србије проведеног у Цариграду, Вучић се опет вратио у Београд. Кнез Александар је био у недоумици како сада Вучићу наћи положај у државној управи који би био достојан оваквог великана. У то време је стигла вест из Шапца о побуни присталица Обреновића. Кнез Александар Карађорђевић је знао да буну успешно може да угуши само Вучић, али он се нећкао и изговарао да је стар за такав подухват, већ му је 58 година. Кнез је знао да постоји само један начин да се Вучић  прихвати дужности команданта казнене експедиције и заведе мир у Шапцу. Једино што је могло да одобровољи сујетног Вучића, било је дати му неку велику титулу која са собом носи и моћ и част. Кнез Алаксанадар Карађорђевић доноси одлуку да Вучићу додели свечану диплому и чин војводе с титулом „превасходитељства“. Обузет великом почашћу носиоца титуле првог војводе у Србији, Вучић са својим момцима, међу којима је понајвише Гружана креће у Мачву да угуши побуну Обреновићеваца. У Мачву је пре Вучића већ био стигао стари искусни војсковођа Прота Матеја Ненадовић са војском од око шесто људи. Док је Вучић са Гружанима на челу батаљона и са два топа и неограниченим пуномоћјем у џепу прилазо Ваљеву, буна је већ била угушена у Шапцу, Лозници и Ваљеву. Али за Вучића посао није био завршен, он је прогонио разбегле побуљенике по шумама. Вучић је изрицао пресуде, похватани побуњеници су свирепо убијани и масакрирани. Два дана су Лозница и Ваљево били поприште страховите освете коју је осмислио и предводио Вучић. Ипак, то је био само почетак страховите погибије, Шабац је био одређен за осветничко место. Вучић је као војвода био и тужилац и судија али и извршилац својих престрогих пресуда. Апсане су биле претесне па су заробљеници сагоњени у блатњаве оборе, похватани побуњеници су батињани, пребијани топузом и сечени секиром, а стрељани натицани на точкове. Вучићеви људи су пописивали имања побуњеника, одузимали и продавали куће, палили амбаре и секли воћњаке. Вучић је пуних петнаест дана и петнаест ноћи господарио Шапцем и сејао смрт, патње и страх. Људи око њега су се чудили, питали су докле ће да траје али нико није смео да каже доста. Многи су се запитали да ли је Вук Стефановић Караџић био у праву пре десетак година када је Вучића назвао народним крвопилцем. Првог новембра 1844. године је Вучић означио крај казнене операције и наредио покрет ка Београду. Вучићева популарност у народу је нагло почела да опада после свирепог угушења ове буне. Иако је имао сва овлашћења да употреби крајње мере, бруталан начин на који је он то извео не може се ничим оправдати. По повратку у Београд, кнез Александар је знао да Вучићу мора да се одужи новом титулом, те га проглашава кабинетским саветником. Вучић тако формално постаје прва личност после кнеза, има неограничену моћ, има права да учествује у Саветским и министарским седницама, уз то има годишњу плату од три хиљаде петсто талира. Иако формално први после кнеза, Вучић је најмоћнији човек Кнежевине Србије.

Као некада Милошу, касније Михаилу, тако и сада кнезу Александру Карађорђевићу Вучић постаје отворени противник. Убрзо кнез Александар дознаје да широм Србије народ Вучића зове „наш господар Вучић“. Вучић све чешће одлази у Гружу да опипа пулс бунтовних и храбрих Гружана и увек се уверава да срце Гружана још увек куца за њега.

Кнез Александар потом оптужује Вучића да одржава тајну преписку са прогнаним Милошем Обреновићем. Сукоб између кнеза и Вучића се све више заоштрава, против њега се окреће Стеван Книћанин као и већина Уставобранитења. До скора одан Турској, Вучић почиње да тражи и добија подршку од Русије. Вучић је тражио да се сазове Народна скупштина, а одржавању Скупштине најоштрије се противио кнез Александар Карађорђевић. Народна скупштина у Србији није одржана још од 1842. године, када су на Врачару народни представници изабрали новог кнеза. Ипак, кнез Александар је попустио и Народна скупштина је одржана на Петровдан 1848. године у Крагујевцу. У пространом дворишту Окружног суда сакупило се много народа. Народни предствници из свих крајева су бирани тако што је на сваких 250 пореских глава долазио  по један човек. Ту су били сви попечитељи,чланови Савета,кнез Алексндар Карађорђевић,најзад и Тома Вучић и поред њега хиљаде Гружана. Скупштину је отворио кнез Александар, почео је да говори о ситуацији у Србији али био је прекинут узвицима:“Вучић,Вучић!“ Збуњен, кнез наставља да говори али скупштинари узвикују: “Нека дође господар у народ!“

Тај господар кога народ тражи није нико дриги до Вучић. У ситуацији апсолутног тријумфа Вучића над кнезом Александром, Илија Гарашанин хитно пише писмо начелнику среза Качерског: “Народ је скоро сав прешао на Вучићеву страну, но сакупи неколико стотина Качераца, па похитај овамо у Крагујевац. “Стиже одговор да се начелник разболео, а нема ко други да скупи Качерце. Скупштина није хтела да чује ништа, само је клицала Вучићево име, кнез је схватио да мора да погне главу и испуни раније Вучићеве захтеве. Сви Саветници који су раније Вучића називали издајником морали су да поднесу оставке, међу њима је био и Стеван Книћанин. Вучић ипак ову ситуацију није искористио до краја, да је хтео могао је да уради шта хоће, могао је да збаци кнеза Александра Карађорђевића и да сам буде проглашен за кнеза Србије. Овог пута био је задовољан моралном победом.

Након Петровске скупштине Вучићев утицај полако почоње да слаби али он не одустаје од намере да обори кнеза Александра. Кнез и влада су спроводили политику његове систематске изолације. Илија Гарашанин одмах по ступању на место кнежевог представника пензионисао га је 6. октобра 1852.године. Руска дипломатија није била задовољна Вучићевим пензионисањем.

Јула месеца 1855. године, Вучића је задесила једна породична трагедија, умрла му је супруга Анула, прелепа жена коју је он неизмерно волео. Говорило се да је Анула извршила самоубиство, отровала се јер јој господар није био веран, забављао са другим женама.

У међувремену и Илија Гарашанин је ушао у сукоб са кнезом Александром и обновио старо пријатељство и савезништво са Вучићем. Кнез је знао да би удружени Вучић и Гарашанин за њега представљали превелику опасност па је предузео све да их посвађа.

Против кнеза Александра Карађорђевића се ковала завера коју је водио председник Државног савета Стефан Стефановић Тенка. Завереници су намеравали да убију кнеза Александра. За то је унајмљен убица Милосав Петровић, сељак из Крагујевачког округа, добио је пушку и сва потребна упутства, требало је да оде у Брестовачку бању и убије кнеза. Завера је откривена и спречена, завереници осуђени на смрт а касније им је казна преиначена у доживотну робију. Није било доказа, али сумњало се да је у ову заверу био уплетен и Тома Вучић. Након тог догађаја, Вучић је напустио земљу и отишао у Италију. За заверу су сумњичени и Илија Гарашанин и Миша Анастасијевић, међутим ни за њихово ни за Вучићево учешће у завери није било доказа. Када се ситуација бар наизглед смирила, Вучић се вратио у Србију и заједно са Гарашанином и Мишом Анастасијевићем наставио акцију за збацивање кнеза. Због напете ситуације у Србији, у Београд долази специјални изасланик Порте, Етен-паша. Он у пратњи Кабул-ефендије долази у Београд 18. марта 1858. године. Портиног делегата дочекују две групе људи, кнежеви министри и Вучић са својим присталицама. Етен-паша је прво пришао групи у којој су били Вучић, Гарашанин и остали збачени саветници. Вучић и Гарашанин су употребили сву своју мудрост и ауторитет да придобију Етен-пашу на своју страну. Под притиском кнез преко ноћи саставља нову владу и нови Савет, а као круна свега председник Савета постаје Тома Вучић Перишић. Вучић је са својим истомишљеницима приморао кнеза Александра да сазове Скупштину. Све је било испланирано, сазвати Скупштину и оборити владаоца. Али шта даље. Вучић, сада већ старац, замишљао је да крунише своје дело кнежевском титулом. То је раније могао да учини лако, без икаквих напора, пропустио је две прилике да буде проглашен за кнеза Србије, то је могао да постигне 1842.године након абдикације кнеза Михаила и 1848. на Петровској скупштини у Крагујевцу, када су готово сви скупштинари стали а његову страну.

Кнез Александар Карађорђевић  је сазвао скупштину под притиском опозиције на Светог Андреја 30. новембра 1858.године. Светоандрејска скупштина је кнезу Александру Карађорђевићу одузела мандат кнеза, и предала га кнезу Милошу Обреновићу.

Тома Вучић је допринео и паду кнеза Александра Карађорђевића али након његовога пада кнез Милош је по повратку на српски престо наредио да се Вучић притвори. Након што Вучић на Светоандрејској скупштини није успео да осујети повратак кнеза Милоша на престо, повукао се у своју кућу у близини Калемегдана. Ухапшен је на превару, његов пријатељ Филип Станковић га је намамио да се преда без отпора. Након што се у затвору  разболео, пребачен је у Војну болницу, где је умро као политички притвореник, под неразјашњеним околностима.

Највероватније је с кнез Милошевим знањем отрован. Непосредни извршиоци његовог убиства били су доктор Карло Белони и шеф Главне војне управе Младен Жујовић. Вучић је у бици на Варварину 1810. године спасао живот Миленку Жујовићу, а сада је Миленков син Младен био један од извршиоца његовог мучког убиства. Умро је у мукама 13. јула 1859.године, а наредног дана сахрањен је у обичном сељачком оделу. Сахрањен је на палилулском гробљу на Ташмајдану. Иако су му за живота сва врата била широм отворена, у гробље је унет на споредна мала уска врата. Сахрањен је без почасти, у присуству само неколико људи. Крај његовог гроба дан и ноћ је стајала стража, али то није била почаст већ предострожност и страх кнеза Милоша. Милош се плашио и мртвог Вучића, ако његово тело украду Турци и у његовом телу нађу разорно дејство отрова, онда и мртав Вучић може да буде вођа нових нереда.

Његови посмртни остаци су са гробља на Ташмајдану 1904. године пренети у Гружу, у гробницу цркве у Закути која је његова задужбина. Због тога што је пренео Вујици Вулићевићу Милошеву наредбу за Карађорђево смакнуће, Вучић је касније подигао цркву покајницу у Закути.

Вучићевог имена одрицаће се сви тек 1859. године.Тада ће један посланик у Народној скупштини поднети предлог да се у Србији забрани име Вук, Вукашин, Вучић.

На 27. састанку Народне Скупштине од 10. децембра 1890. године у Београду је о Вучићу као издајнику говорио гружански Народни посланик из Честина, Ђурђе Ђоровић, кога је Гружа непрекидно 30 година бирала за посланика: “Ја не знам да ли има у историји записано да се је ма који министар казнио за издајство. Издајство се, господо, не казни, но покушај издајства. С тога мислим, да треба казнити, да се покушај издајства казни, јер ко је могао казнити Вучића кад је извршио издајство“.

Вучић је био један од најбогатијих људи у Србији тог времена. Своје богатство је умео да даје и за опште народно добро. Тако је првој грађанској болници у Београду даровао 10.000 дуката. О овом Вучићевом поклону болници писале су Српске Новине 1. новембра 1856. године: “Тома Вучић Перишић, војвода српски, поклонио је болници вароши Београда за умножење фонда њеног 10.000 дуката, поред тога једну башту и једну њиву. О томе је између Општине и г. Вучића и уговор начињен… Поред тога да Обштина опет из исте признателности кад болницу подигне, после смрти г. Вучића 8 кревета болнички подигне,и то да 4 носе име „Задужбина Томе В. Перишића“, а други 4 „Задужбина Томе В. Перишића за спомен супруге своје Агније“. Вучић је подигао нови конак у манастиру у Дивостину, а поред конака и једну зидану чесму. Током 1868.године, Вучић је подигао школу у Закути као и цркву покајницу.

Тома Вучић је био главни помагач и подстрекач у доношењу одлуке кнегиње Љубице да убије Милошеву љубавницу, лепу удовицу Петрију из Сарајева. Кад му се једном Љубица пожалила на Милоша, Вучић је узвикнуо:“А камо ти кубура, па уби псето.“Вучић је тако дао идеју Љубици да убије Петрију и помогао јој да после тога побегне из Милошевог двора.

Тома Вучић Перишић се два пута женио, прва жена била је Перуника Жабарац из Раниловића, а друга жена била је Агнија звана Анула, иначе кћерка Фармакија, грчког хајдука, кога су убиле турске албанске снаге под командом Али-паше Јањинског. Са првом женом Перуником Жабарац, Вучић имао је два сина Стевана и Илију, и две кћерке, Станку и Анку. Са другом женом Тома Вучић Перишић није имао деце.

Старији син Томе Вучића Перишића, Стеван Вучић-Перишић, је био један од виђенијих Гружана свога времена. Био је  срески начелник у кнежини гружанској од 2. фебруара 1843. године, а потом срески начелник карановачки од 1844. до 1846. године. Стеван је био ожењен Маријом Добрњац унуком кнеза моравске кнежине пожаревачке нахије Стевана Добрњца, брата војводе Петра Добрњца

Вучићев брат од стрица Павла, Мелентије Павловић, био је митрополит Србије. Мелентије Павловић је 1831. године након дуго времена постао први Србин на трону београдских митрополита. Након што је Цариградски патријарх Константин I својим писмом од јануара 1832. дао Српској цркви аутономију, Мелентије је  понео титулу архиепископ београдски и митрополит српски.

Мелентије Павловић је рођен у селу Врбава, био је игуман у манастиру Враћевшница. Мелентије је био и близак сарадник Милоша Обреновића. За Мелентија се може рећи да је био духовни вођа Другог српског устанка. Осим што је у Такову благосиљао Други српски устанак и Милоша Обреновића као вођу, причестио устаничку војску, учествовао је у многим устаничким биткама. Као архимандрит Мелентије Павловић прославио се у бици на Љубићу 1815. Кад су турске снаге потиснуле Србе на Љубићу, тако да је пораз изгледао неизбежан, Милош Обреновић видео је архимандрита Мелентија Павловића како је клекнуо на колена и молио се Богу. Повукао га је за рукав и рекао му да узме добош од погинулог војника добошара и да лупа, а да ће он викати на људе да се зауставе и врате у борбу. Архимандрит Мелентије узео је добош и ударао у њега и Срби су се прибирали и поново ударили на Турке. У турском бекству преко Мораве погинуо је турски командант Ћаја-Паша.

Посинак митрополита Мелентија Павловића је Филип Христић, кнежевски представник и кнежевски посланик. Мелентије Павловић, као монах није имао деце. Од његовог рођеног брата праунука је мајка Милана Стојадиновића, председник владе Краљевине Југославије

Потомци господар Томе Вучића Перишића и Павла су Коста Н. Христић, министар и краљевски посланик, Бошко К. Христић, краљевски посланик, артиљеријски бригадни генерал Милисав Антонијевић, дивизијски генерал Никола Љ. Христић, артиљеријски бригадни генерал Милорад Лазаревић, пуковник Михаило Христић, као и др. Милан Стојадиновић председник министарског савета (владе) Краљевине Југославије…

Потомци Томе Вучића Перишића су академик Стеван Христић, водећи српски композитор прве половине века и Војислав Воки Костић, композитор.

Зетови (у разним генерацијама) Томе Вучића Перишића и његовог брата од стрица митрополита Мелентија Павловића, су, између осталих Никола Христић, четири пута председник министарског савета, проф. др Сима Лозанић, министар иностраних послова, академик, др Лаза К. Лазаревић, академик, армијски генерал Милутин Недић, проф. др Александар Костић, као и Борислав Пекић, књижевник.

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top