Порекло презимена, село Кочане (Дољевац)

11. марта 2017.

коментара: 7

Порекло становништва села Кочане (обухвата Горњи Рибњак и Доњи Рибњак),  општина Дољевац – Нишавски округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Кочане се заселило на источним падинама Кочанске реке или „Голог рида“ делимично, а делом у алувијалној равни Јужне Мораве, на северном делу области. Његови северни делови се додирују са јужним деловима Новог Дољевца, са којим чини насеобинску симбиозу.

Тип села

Кочане је село зијеног типа.

Име села.

У народу је жива легенда коју је некадашњи управитељ кочанске и пуковачке цркве Никола Спирић, свештеник из Лесковца, забележио у Летопису цркве пуковачке. По легенди, село је добило име по неком Турчину Кочанлији, чије се место рођења у Турској, одакле  је дошао, звало сличним именом, па на успомену на своје завичајно село, тај Турчин је селу, чији је спахија постао, назвао Кочаном. Историјска је, међутим, чињеница да се Кочане налази и у сумарном турском попису села нахије Дубочица из почетка XVI века као Кочан, па је највероватније ово име имало и пре доласка Турака у ове крајеве. Од имена Кочан, лако је постало Кочане.

Воде.И поред тога што кроз његов атар протичу реке Лесковачке Котлине: Јужна Морава, Пуста Река и Топлица, Кочане не додирује ни једна од ових текућица, већ све теку испод њега; Јужна Морава и Пуста Река на истоку а Топлица са северне стране. Постоји још једна повремена текућица. То је Јоцин Поток, који спроводи атмосферску воду у Пусту Реку. На територији Кочана нема кладенаца. Село се за своје потребе служи бунарском водом. Дубина бунара износи од 6 до 12 метара. Око 30% домаћинстава се служе хидрофорима и тако су увела воду у своје куће.

Земље и шуме.

Кочане има атар простран 818 хектара. Од ове површине њиве и баште захватају 613 хектара, воћњаци 18, виногради 39, ливаде 27, пашњаци 9, шума 3 и неплодно је 110 хектара.

Земља носи ове називе: Павлов Вир или Павлова Рупа, Голи Рид, Рујник, Поток, Врбак, Лађиште, Кука, Селиште, Сланиште, Параспур, Горње Дупљане, Доње Дупљане, Пашина Ливада, Мусун Брес, Перкин Јаз, Димчино Дупчало, Чечанке, Дурмишовица, Ситно Трње, Каларовица, Криво Бресје, Шоњска Корија, Јанково Врбче и Вучкова Ћуприја.

Постанак села и прошлост.

Кочане је старо српско село засељено вероватно у време када су се наши далеки словенски преци почели стално насељавати на овим пространствима…

Први писмени помен Кочана налази се у турском дефтеру са почетка XVI века. У њему је забележено, поред других тимарских села, и село Кочане.

Као што казује горњи турски извор, Кочане је ушло у спахијски лено одмах од организовања турске власти у овим крајевима. Међутим, у народу се помињу две личности као господари села Кочана. Један је био неки бег по имену Кочанлија или прозван по имену села тим именом. Последњи господар села Кочана звао Селим Бег. Живео је у Нишу као пензионисани турски генерал. У Кочану је имао у директном власништву земљу „Пашина ливада“ а користио је и потес „Параспур“. Његов помоћник се звао Муса, о коме се очувао траг у називу потеса „Мусин Брес“. Селим Бег је имао свој чардак у селу. Поред чардака је била и господарска кула. Овде је био и господарски јар за коње, краве, биволице и овце. Ту су биле и друге зграде за смештај убране летине, то јест за смештај „господарског десетка“ и жетве убране са „параспурске њиве“. У овом свом чардаку је Селим Бег планирао обраду земље.

После ослобођења Кочана од Турака у чардаку је била прва основна школа и попов стан. Тај поп се звао Поп-Спира. Вероватно је био и први учитељ кочанске деце.

Чардак је био на спрату. Порушен је 1914 или 1915 године.

Господар је завео обичај да, кад би долазио из Ниша у Кочане, свака кућа по реду спрема јело господару. Сем тога, та кућа је увече имала да пошаље једно женско чељаде – девојку да служи господару код вечере и да остане са њим у постељи.

Село је под Турцима имало неку врсту сеоске самоуправе и свог кмета. Једно време је био на том положају неки Риста, који се звао Коџа Риста. И његова је кућа била дужна, када на њу дође ред, да спрема господару ручак и вечеру и да пошаље девојку да двори господара и проведе ноћ са њим. Када је дошао ред на Коџа Ристу, његови су однели господару јело и за ручак и за вечеру, али Риста није допустио да његова кћер иде Турчину. Сам Риста дође у Конак уместо кћери и из пиштоља убије Турчина, па исте ноћи са својима напусти Кочане, прегази Мораву и насели се у селу Русни. Коџа Риста је био из рода Ђорговци.

Остало је неразјашњено да ли је Коџа Риста убио последњег господара села Кочана или неког другог Турчина.

Кочане и рид изнад овог села били су позорница двеју битки од одсудног значаја за наш крај. Најпре, била је ту борба за ослобођење од Турака 1877. године. У томе рату, за време опсаде Ниша, важно је било за српску војску да пресече пут за пристизање помоћи опкољеном Нишу из правца Лесковца, Врања и Скопља. То се могло учинити заузимањем моста на Морави код Чечина. Почетак борбе за овај мост је био заузимање од стране Срба Кочанског виса. Са овог положаја, српски војници су кренули у правцу кочанског моста 8/20 децембра 1877. године и сукобили се око 13 часова са турском војском. Иако малобројнији (Чечински мост је бранио турски одред од 400 војника и два топа), Срби су на јуриш заузели мост и растерали турски одред, који се одавде повукао делимично ка Лесковцу, а делом ка Нишу. Може се сматрати да је заузимањем Кочанског виса, Кочана и моста код Чечине био почетак ослобођења Лесковца и целе околине.

Други важан догађај се десио на крају Првог светског рата опет на Кочанској коси – Рујнику.

После губитка Лесковца, немачка војска у повлачењу је намеравала да заустави брзо српско напредовање на линији Пасјача – Селичевица. На овим положајима Немци су били концентрисали велике снаге. Према њима је стајала Прва српска армија, чији је штаб био смештен у Лесковцу. И овог пута су Срби били бројчано и по наоружању слабији али морално јачи од Немаца. Битка је почела 9 октобра 1918. године на Рујнику, који су Немци били запосели јаким снагама. Српска артиљерија је била смештена на Доброј Глави и одатле обасипала непријатеља убитачном ватром. Пошла је пешадија у напад. Рујник су Срби заузимали и губили у више наврата тога дана док га нису коначно освојили и приморали Немце на повлачење према левој обали Топлице. Немачке војнике у повлачењу, српски војници су, заклоњени железничким насипом, косили из митраљеза. Када се завршио овај део битке, на пољу између Рујника и Топлице нађен је велики број лешева немачких војника. У борби за Кочански Вис су пали и многи српски војници у јуришању. У ствари, овај окршај је био најтежи у току битке за освајање пролаза који су Немци напустили после вештог маневра српске војске преко врха слабо поседнуте Селичевице и продора Немцима иза леђа. Овом битком решена је и судбина Ниша који су Немци евакуисали без борбе.

Порекло становништва.

Кочане спада у већа сеооска насеља ове области. Према попису становништва из 1953. године уњему је било 280 кућа и 1547 становника а 1971. године у њему је пописано 394 домаћинстава и 1594 становника. За овај период од 18 година број домова се увећао са 114 а број становника само за 47, што значи да Кочане учествује у миграцијама село-град

Доста Кочанчана се преселило у суседни Дољевац који поприма облик урбаног насеља.

У Кочану живе ови родови:

  1. Девинци, сс досељени из Старог Села 6к,
  2. Момирчики – Момировци, из Барбеша 30к,
  3. Шоњци, из Паси Пољане 30к,
  4. Парелинци, из Дубова 15к,
  5. Велојци, из Границе (Пуста Река) 13к,
  6. Гргурци, из Вољчинца (Топлички крај) 20к,
  7. Мирчинци, из Црна Траве 30к,
  8. Капларци староседеоци 5к,
  9. Ђорговци старинци 20к,
  10. Местањци, староседеоци 15к,
  11. Јовчинци староседеоци 20к,
  12. Петковички, староседеоци 25к,
  13. Павловци, староседеоци 50к,

Роми:

  1. Османовићи, досељени за време Турака из Врањске Бање 15к,
  2. Рамићи, из Косаничке Раче, 20к,
  3. Махмутовићи, чергари, звани „Бургијаши“, ковачи и свирачи, тај посао и сада обављају 2к.

Занимање становништва.

Земљорадња је основно занимање. Сеју пшеницу и кукуруз. Гаје поврће али се не истичу као повртари. Имају винограде за сопствене потребе. Саде бостан за продају. Баве се производњом дувана али знатно мање од суседног Пуковца. Од воћа гаје шљиве и јабуке, нарочито по двориштима. Неки се баве пчеларством. Вишкове својих пољопривредних производа пласирају у Нишу и суседној пуковачкој пијаци.

Од стоке чувају краве за млеко и вучу, мада су се механизовали, ору тракторима и вршај обављају комбајнима.

Кочанчани су одувек као допунско занимање имали по неког радника на железници, где су бивали запослени као пружни радници а и на другим пословима. Неки су од тога стекли пензије.

Омладина данас, после школовања усмерава свој живот ван пољопривреде, или стичу високо образовање или изучава разне занате и запошљавају се, најчешће у Нишу.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

  1. Prezime Marjanovic odakle su dosli u Kocane?

    • Милодан

      Нема Марјановића у Кочанима, барем према горњем тексту. Иначе, текст овог села нисам пренео из поменуте књиге, већ са интернета копи/пејст сисетмом.
      Поздрав!

  2. A dali znate nesto o Marjanovicima iz Doljevca?Njihovo poreklo

  3. Милодан

    Предраг!

    Постоје Марјановићи у Дољевцу. Они су досељени у Дољевац из Кочана.

    Поздрав!
    Милодан

    • Marko

      U selu postoje Marjanovici Stajkovci i Marjanovici Jovcinci, koji vas tacno interesuju?

      • Милодан

        Марко!

        Ово село сам поставио-пренео, не из књиге, са интернета, које је неко поставио – али не на Пореклу. тако да о детаљима не могу дати адекватан одговор.

        Поздрв!
        Милодан

  4. Marjanovici iz kocana,njihovo poreklo?