Порекло презимена, село Вртогош (Врање)

1. септембра 2016.

коментара: 0

Порекло становништва села Вртогош (по књизи Горњи и Доњи Вртогош), Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“, насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадника Порекла Милодан.

Горњи Вртогош

Храм Рождества пресвете Богородице у Горњем Вртогошу
Храм Рождества Пресвете Богородице у Горњем Вртогошу

Положај села.

Село је прилично велико; лежи на месту где Вртогошка Река напушта клисуру усечену у гребен Карпине и прелази у котлинску раван. Од 1878. до 1912. године Горњи Вртогош се налазио у непосредној близини српско-турске границе.

Воде.

Мештани користе воду за пиће са извора Карпине, који избија око 1000 метара северозападно од насеља. Више села постоји извор Савина Чешма.

Земље и шуме.

Потеси на планини носе ове називе: Уши, Градишки Дол, Лебовски Дол, Гола Глава, Спрешки Дол, Воћњак, Шарени Камен, Ајдучки Дол, Криви Дол, Паунов Дол,  и Липар. Делови атара у низији носе ове топографске називе: Грдељ, Камберка, Црвеница, Ђеран, Горњи и Доњи Инатовац, Падина, Кавгалика, Шумак и Бела Вода.

Тип села.

Горњи Вртогош је село збијеног типа. Састоји се од једне главне улице правца северозапад-југоисток и из неколико спореднијих управних уличица. Дели се на осам махала. А махале су: Вучинска, Пенинска, Младеновска, Палејска, Митринска или Доња, Баба Магдинска, Петковска и Брезничка.

У насељу Горњи Вртогош је 1951. године било 135 домаћинстава.

Постанак насеља, старине и прошлост.

На око километар северозападно од села налази се потес Трница. Опште је мишљење да је „неки пут ту било српско село“. Од тог насеља и „саг се познају дуварине од кућа“. Становници старог села били су толико богати виноградима и вином да је једном од вина потекао поток до Јужне Мораве. Мисли се да је ово село уништено „од Косова“. Селиште Трница сада представља утрину, својину сеоске цркве. Ту избије поменути јаки извор Карпина. Старо село на Трници, у својој непосредној близини, имало је и цркву порушену када и насеље. На месту где су се познавале рушевине старе цркве, пре око 100 година, саграђена је садашња црква посевећена Великој Госпојини. Око ове цркве налазило се гробље становника старог села; ту се данас налази и гробље данашњег становништва.

Данашњи Горњи Вртогош сматра се да је основан пре око 150 година и то нешто раније од суседног Доњег Вртогоша. Оснивачи села биле су четири досељене српске породице. Од њих потичу данашњи родови: Вучинци, Пенинци  и још неки. Остали српски родови долазили су постепено после оснивања села. Већина је долазила „од куд Гиланско“; одакле су били истерани од стране Арбанаса. Земља и куће Горњег Вртогоша до ослобађања од Турака припадала је појединим чифлик-сахибијама. Срби су били момци и чифчије. Приликом ослобађања власници чифлика звали су се: Заим, Дездарци, Шефкедин-бег, Ариф-бег и Камбер-ефендија. Они су стално живели у Врању, док су овде имали заступнике, кошеве, амбаре и воденице. Пре поменутих власника чифлика у Горњем Вртогошу имао је чифлик и Хусејин-паша из Врања, кога је наследила његова кћи у народу позната као Анама – тачније Адиљ-анама.

Око 500 метара близу села, како је поменуто, водила је српско-турска граница од 1878. до 1912. године. У том периоду у село су упадали арбнашки пљачкаши и крали стоку. Године 1912. село је напала турска војска и опљачкала становништво.

Заједничка слава мештана Горњег Вртогоша су Велика Госпојина, Мала Госпојина и Ђурђевдан. Прва је црквена слава. Тада се приређује велики сабор; код еоске цркве се окупи на весеље по хиљаду и више становника из околних насеља. У црквеном дворишту за госте се припрема храна у 3-4 велика казана. На дан Мале Госпојине коље се курбан код цркве, док се на Ђурђевдан до скоро „светило масло“ и носила литија.

Порекло становништва.

Српски родови:

-Вучинци и Пенинци, Никољдан, су оснивачи села. Доселили су се из околине Криве Паланке браћа Вуча и Пена, преци четвртог појаса: Риста, 56 година – Стојилко – Станко – Никола – Вуча. Из поменуте старине иселили су се „од турски зулум“. Вуча „товарио на коње џоке и то што је имао довукао овде“.

-Младеновци, Никољдан, су досељени из Кметовца у околини Гњилана. За њих се прича да је у Кметовцу њихово дете чувало овце и „свирало у шупелку“. Њему је арбанашко чобанче одузело свиралу. Преци рода Младеновци заклали су то арбанашко чобанче и побегли у Горњи Вртогош. Овде живе од пре око 130 година. Данило, 40 година – Станко – Стаменко – Станко – Младен, оснивач рода, који се доселио.

-Петковци, Аранђеловдан, не знају за своје порекло.

-Балабанци, Никољдан;

-Митини, Никољдан и;

-Кошутани, Аранђеловдан су се доселили пред крај турске владавине из околине Гњилана.

-Баба Магдинци, Аранђеловдан, су досељени из Црне Горе. Најпре су неколико година живели у Доњем Вртогошу.

-Митринци, Никољдан и;

-Палејци, Аранђеловдан, не знају за своје порекло.

-Брезничани, Никољдан, су најпре живели у Ћурковици на гребену Мотина. Грана од тамошњег рода Коњарци, чије је порекло из Печењеваца код Лесковца. Из Ћурковице су дошли у криво-речко село Брезницу; тамо су чували стоку и обрађивали њиве појединих Арбанаса. Касније у Брезници је настао зулум па су због тога дошли у Бели Брег. Ускоро иза тога – пре око 90 година – на позив чифлик-сахибије Шефкедин-бега дошли су у Горњи Вртогош: Манасија, 85 годна – Ђорђија, један од предака који је дошао у садашње село.

-Миленкови, Аранђеловдан, не знају за своје порекло. За време Турака „овде били на чифлику“.

-Пирчови, Ђурђиц, су досељени пред крај турске владавине из Букуревца код Прешева. Овде су радили на земљи Камбер-ефендије.

-Мутавџици и Меанџици, Аранђеловдан, су раније чинили један род. Прелазили су из Горњег Вртогоша у Давидовац па су се повратили.

-Маскинци, Никољдан, живе овде од турског доба. Не знају за своје порекло.

-Атарци, Ђурђиц, су досељени из Кметовца код Гњилана. Најпре су били у Белом Брегу.

-Филиповићи, Никољдан;

-Иглинкини, Никољдан и;

-Ивановци, Аранђеловдан, не знају за своје порекло. Овде живе од турског доба.

-Станојкови, Аранђеловдан, потичу од домазета Неделка, који је пореклом из Дубнице.

-Попови и Требешињци, Аранђеловдан. Доселили су се посел 1878. године из Доњег Требишња. Оснивач првог рода био је поп Димитрије; имао је неколико синова.

-Јешанички, Никољдан, су досељени после 1878. године из Јешинца, махале Раковца. Тамо су припадали роду Марчини, чије је даље порекло из Велоког Трновца.

-Станоја, Јовањдан, не знају за своје порекло.

-Тољићи, Никољдан, су из „Шопови из Пчиње“, досељени посел 1878. године.

Муслимани:

-Шишковићи су муслимански Цигани-Роми. Овде живе од турског доба. По занату су ковачи а раде „на пола“ и туђу земљу.

Исељени родови:

-Палалејци, једна породица живи у Врању.

-Петковци, једна породица се иселила у Катун.

-Додини су се иселили у Давидовац.

-Вртогошчани су е иселили у Доњи Павловац.

-Инатовци су се иселили у Катун.

-Мучини су се иселили у Лопардинце.

-Милошевци су се иселили у Жбевац.

Изумрли род:

-Шурилци, славили су Никољдан. У њиховој кући живи призећена породица (Величко) од рода Брезничани.

Остали подаци о селу.

Уши.

Уши су селиште на гребену Карпине, на самој граници Врањске Котлине према Новобрдској Кривој Реци. Приликом ослобађања од Турака 1878. године на том селишту било је затечено мало арбанашко насеље; имало је око 7 породица тада исељених. Поједине породице су се звале: Асанови, Џелилови, Раманови и други. Претежно су се бавили сточарством. После исељавања Арбанаса земља насеља Уши држава је поделила Србима из потпланинског села Горњи Вртогош. Они тамо имају пашу и њиве. Поред Арбанаса, како се прича, у насељу Уши живели су и Срби.

Вртогошка Клисура.

-У Вртогошској Клисури, испод селишта Уши, налази се место Градишка Чука; поред ње Градишки Дол. На темену поменуте чуке виде се разбацане „широке старовремске цигле“. Мештани верују да је ту било „зданије неко време“. У Градишком Долу ископавају се земљани ћупови „велики као каце“.

На југоисточном крају Вртогошке Клисуре, код места каменити Дол или Чукарица, и на њеном северозападном крају код места Уши, за време Турака, када је владало „ајдуство“, налазила се по једна караула. У караули су стражари „ударали у гоч“; објављивали путницима и трговцима да је пролаз на путу Врање – Ново Брдо слободан. За време Турака поменута клисура имала је велику шуму и била „пустелија“. У њој су се вршиле повремене пљачке и убиства.

Изнад Горњег Вртогоша у клисури до пре око 40 година налазио се један хан. Хан и воденицу поред њега држао је неки Дода из Раковца. У том хану ноћивали су становници Криве Реке када су ишли или враћали се са пазара у Врању.

Доњи Вртогош

Положај насеља.

Насеље лежи у плиткој долини Вртогоше Реке, леве притоке Јужне Мораве. Околна насеља су Караданик, Давидовац, Горњи Вртогош (сада у саставу једног села – Вртогош) и др.

Воде.

Мештани користе воду за пиће из бунара ископаних у двориштима многих кућа.

Земље и шуме.

Називи потеса су: Ђерен, Смолница, Маџарка, Рид, Гнојина, Горња Смолница, Горња и Доња Бара, Росуље, Црквиште, Богданка и Градиште. По ослобођењу 1878. године мештани Доњег Вртогоша добили су од државе потесе под шумом и пашом на планини Карпини, која је удаљена од села. Ти потесу су: Мокри Дол, Црешње, Киселачка, Огорела Страна, Сипељ и Косу Дол.

Тип села.

Због положаја у долини, Доњи Вртогош се састоји од једне главне улице правца северозапад-југоисток. Куће су груписане по махалама, које се зову: Доња, Средња и Горња Махала.

У насељу је 1951. године било 105 домаћинстава.

Постанак села, старине и прошлост.

Градиште је мало узвишење јужно од села у непосредној близини пута Бујановац – Врање. На овом узвишењу мештани су раније ископавали „подруми и јами“, цигле, затим, нашли су камену плочу са „римским писмом“. Ту је установљњено остатке утврђења четвртастог облика. Налази средњовековне керамике на овом месту указују на време када је ово утврђење постојало.

Југозападно од насеља је већи потес Буташ. По причању старијих људи, на Буташу је селиште које припада неком “предњем народу“. Селиште је сада под њивама у којима се повремено изоравају остаци од зидова, стари новац, гробови а ту је порнађен и један бунар. На Буташу један локалитет зове се Црквиште. Код црквишта до 1878. године било заједничкогробље становника Доњег Вртогоша и Карадника. Садашње гробље је у селу код цркве Св. Петра и Павла.

По данашњем становништву Доњи Вртогош је стар око 150 година. За најстарије родове сматрају се Шербеџици, Аџици и Пикавци, досељени крајем XVIII или почетком XIX века. Остали родови досељавали су се после њих. За време Турака, до 1878. године, Доњи Вртогош је био чифчијско насеље; куће и земља припадале су појединим муслиманима насељеним у Врању. Знају се последње чифлик-сахибије: Хусеин Торба, Камбер-ага, Сулиман-ага и др. Поменуте године власници села су се иселили уБујановац, Велики Трновац и Скопље. Тада је куповином земља прешла у власништво Срба чифчија.

У средини Доњег Вртогоша је црква посвећена Св. Петру и Павлу, грађена после Првог светског рата. До тада је на том месту постојала једна старија црквица. Црквена слава је Петровдан. На тај дан је у Доњем Вртогошу сабор. Око 40 породица, које припадају старијим родовима, „свето масло на Средопосницу“ у марту („за стоку и здравље људи“). Сви становници „свете масло и брашно за стоку“ на Спасовдан. Од 1878. до 1912. године село је лежало у непосредној близини српско-турске границе.

Порекло становништва.

Родови су:

-Шербеџици, Никољдан, су из старине коју су заборавили. Најпре су дошли у Велики Трновац, па у Карадник и одатле дошли у данашње село. Овде живе преко 150 година. Младен, 58 година – Ђорђија – Станко – Стојко, доселио се Стојков отац.

-Аџици и Пикавци, Аранђеловдан, Доселили се „чак од Прилеп“. Из поменуте старине, због зулума, иселили су се пре око 150 година браћа Павун и Перун. Они су се овде оженили; од Павуна су Аџици, од Перуна су Пикавци. Поменути Павун и Перун су преци четвртог појаса. Урош, 62 године – Младен – Риста – Боган – Павун.

-Шесторогови, Аранђеловдан, су огранак рода Аџици.

-Стамболци, Никољдан, имају исту старину као поменути Аџици и Пикавци.

-Вуканци, Никољдан, млађе презиме Чунгурци. Они су из неког села у Кривој Реци. Оснивач рода Вукан најпре је био слуга у једној арбанашкој воденици у Вртогошкој Клисури. Потом је дошао у данашње село. Трајко, 75 година – Мита – Риста – Ђора – Вукан.

-Бојаџици, Никољдан, су пореком из Великог Трновца.

-Ничајковци, Аранђеловдан, не знају за своје порекло. Овде су живели за време Турака као чифчије.

-Гарчини, Св. Петка, млађе презиме Доганци, по претку Јовану, који је имао надимак Доган. За њега се прича да је трговао јужарским производима чак до Кичева и Солуна. Не знају за своје порекло.

-Гуљци, Св. Петка и;

-Масини, Св. Петка, не знају за своје порекло.

-Зајкови, Аранђеловдан, не знају за своје порекло. Предак Стојча био је „брз као зајак“ па је по томе постало презиме.

-Ђокини потичу од домазета који је дошао у Пикавце из села Српске Куће, тамо су се звали Богданци. Уовом роду славе две славе; Никољдан донета из места порекла и Аранђеловдан, слава тазбине. Даље порекло је из Широке Планине у Горњој Пчињи.

-Растурци, Аранђеловдан, су досељени из Копањана на гребену Мотина. Тамо имају рођаке досељених из Дубнице. Овде живе од пре 130 година: Стојадин, 40 година – Стојко – Јован, доселио се Јованов отац.

-Ђорини, раније су се звали Свиларци, Никољдан. Они су од истоименог рода који живи у Жбевцу. Даље порекло „од куд Битољ“.

-Ковчегарци, Аранђеловдан, су пореклом из Горње Пчиње. По досељењу у Врањску Котлину најпре су измењали неколико насеља, „свртку нису имали нигде“ док нису дошли у Доњи Вртогош.

-Тољци, Никољдан, су досељени посел 1878. године из Доњег Жапског. Постоји род Тољци у Дубници али са њима нису род.

-Каренза, Св. Алимпије Столпник, су дошли 1878. године из суседног Карадника. Тамо су припадали роду Тараћевци.

-Раковчани, Никољдан, су добили презиме по суседном Раковцу одакле су се доселили. Тамо имају рођаке, однекуд досељени.

-Горњоморавци, Никољдан, су досељени из Одановца у суседној Кривој Реци. У Одановцу су имали две породице. Њима су Арбанаси „силовали жене“; збо чега су пре 90 година прешли у Катун. Радован, 35 година – Петко – Илија –Живко, који се иселио из Одановца. Тамо је једна њихова породица изумрла а друга је дошла овде.

Исељеници.

-Шербеџици, једна породица прешла у Купининце, тамо посињен.

-Каренза, по једна породица се иселила уу Ниш, Београд и Банат.

-Аџици, једна грана се пре 1878. године иселила у неко село код Алексинца.

-Гочобици и Гаџеја су се иселили у Доњи Ристовац.

-Палалејци живе у Врању.

ИЗВОР: Према књизи Јована Ф. Трифуноског „Врањска Котлина“ насталој на основу података прикупљених од 1951. до 1955. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.