Порекло презимена, село Горња Глама (Бела Паланка)

3. априла 2016.

коментара: 0

Порекло становништва села Горња Глама, општина Бела Паланка – Пиротски округ. Према књизи др Михаила Костића „Белопаланачка област (котлина)“, издање 1970. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Географско топографске прилике.

Село лежи у долони Потока, на месту где у његово ерозионо проширење улазе бочне долинице: Врело и Дол. Око села долину Потока на југозападу затварају брда: Мали Врх и Бајгојна Падина и вис Големи Врх (1022 м), на северозападу коса Ћитасто Дрво, која раставља долине Врела и Дола у проширењу Потока а на североистоку коса Гувниште. Старији део насеља је у подножју Малог и Големог Врха, између падине Лешја и дна долине, на десној страни Потока.

Воде.

Горња Глама се служи водом са чесама, извора и бунара. У селу су 4 чесме у које је вода спроведена од каптираног извора у селу. Главни извор у селу је Балтин Кладенац. Бунари су дубоки од 6 до 18 метара. Главни извори у атару су: Урсулица, Јасен, Мутилов Кладенац, Ђелкова Ливада и Папрат. Вода са извора употребљава се за пиће и појење стоке.

Граница сеоског атара, земље и шуме.

Граница сеоског атара на северу повучена је брдским косама на метима: Гламски Дел, Кључев Дел и Карамушино Било – са Бабин Калом; Велика Сулегата, Мала Сулегата и Ланово Причје  – са Козјем. На Лановом Причју је тромеђа: Горњег Риња, Козје и Горње Гламе. На истоку синор између Горње Гламе и Осмакова обележен је преко брдских ораница на местима: Студени Кладенац, Ђурина Падина и Попова Бара до Проклетија, где је тромеђа: Осмакова; Трешњанаца и Горње Гламе. На југу, међа атара, преко ораница и винограда, протеже се преко Самара и Костеч Дола – са Љубатовицом, Јаме, Баре, Колибја, Малог Врха, Бајгојне Падине и Стрмне, са Доњом Гламом до Влашког Дола, где је тромеђа Горње Гламе, Доње Гламе и Доњег Риња. На западу атар Горње Гламе са Доњим Рињем омеђен је на Мезелици до Брујилице. Топографска имена за обрадиве површине су: Бара, Чесма и Гумниште. Главне шуме су на: Врелу, Сединовом Присађу и Ранча Падини. Утрина обухвата: Станимирицу, Лице и Хазвине. Пашњаци се протежу од Стране до Сулегате.

Тип села.

Горња Глама је по типу збијено село са нешто разређеним крајевима. На блажијим странама и долинском дну десне стране Потока су Лилћинска и Требињска Мала. Куће тих махала, поред и дуж сеоских путева, окупљене су у поједине групе. На левој страни Потока, на доњем делу падине Гувниште, налази се Митинска Мала а између Далчиног Потока и главне долине, на омањој заравни високој 710 метара, Недељћовска Мала. Оба дела села, и на десној страни и на левој страни, имају око 40 кућа. Сви насељенски крајеви међусобно су повезани и настављају се један на други.

Порекло становништва.

Данашњи стариначки родови потичу од седам представника трију родова, који су једини преживели помор од „чуме“ 1802. године.

Ти стариначки родови су:

-Лилћинци (Лилићи и Здравковићи), Св. Ђорђе и Митровдан. Милан, стар 75 година, Игњат, Лила. Лила је живео у великој крвној задрузи од 20 чланова коју је поморила „чума“ а остао само он, „пошто је рођен у суботу“. Лила је живео 100 година, умро је 1885. године. Војислав Здравковић као призет дошао из Витановца и задржао своју славу и презиме.

-Миленовци и Јеремикинци (Младеновићи, Ћирићи и Тодоровићи), Ђурђиц. Од Миленоваца најстарији од живих је Душан, 65 година, Петар, Младен, Петар, Милен, а од Јеремикинаца: Момир, Ђорђе, Јона, Ћира, Јеремика. Јеремика и Милен су били браћа. У Миленовце се призетио Сретен Тодоровић из Враништа, задржао своје презиме а узео женину славу.

-Ђанинци (Петровићи, Јанковићи, Крстићи и Станковићи), Ђурђиц и Митровдан. Крстићи: Тихомир, Сава, Крста, Виден и Ћана. Станковић Александар дошао из Бабин Кала као призет у Јанковиће, задржао своју славу и презиме.

-Марићовци (Петковићи, Цветковићи и Јовановићи-Голубовићи), Алимпијевдан и Никољдан. Голубовићи су од Чедомира и Ранђела Голубовића, који су се призетили у Јовановиће из Шестигабра, задржали славу и презиме. Јовановића има одсељених у Белој Паланци.

-Дилберовци (Петровићи, Златковићи и Цветковићи), Никољдан и Св. Петка. Пенча Цветковић дошао као призет у Златковиће из Козје – задржао славу и презиме.

-Митинци (Станковићи и Живковићи), Никољдан и Митровдан. Живковић Илија дошао из Бабин Кала на имање свога деде. Има их одсељених у Зајечар.

-Тушанци (Живковићи и Голубовићи), Митровдан. Милан, Вукадин, Стојан, Пејча и родоначелник Живко.

Досељеници су:

-Ђуринци (Младеновићи, Митровићи, Петровићи и Ђорђевићи), Никољдан и Митровдан, су досељени из Бугарске у турско доба. Од Младеновића најстарија је Сија, жена покојног Тофила, затим Давид, Вељко, Младен и Ранђел. Ђорђевић Ратко дошао из Бабин Дола као призет у Петровиће, задржао своју славу и презиме. Има их у Америци – остао у печалби.

-Недељћовци (Голубовићи и Нешићи), Никољдан, су досељени из Бугарске у турско доба. Голубовићи знају: Григорија, 70 година, Игњата, Голуба и Ђорђа. Голубовића има одсељених у Банат.

-Требињци и Баљинци (Петровићи и Ђорђевићи), Св. Ђорђе, су из Лужнице одакле су досељени пре 160 година. Требињци броје: Вукадина, Игњњата, Петра, Младена и Ранђела. Ранђел и Цветко, од кога су Баљинци, су били браћа. У Баљинце се призетио Живојин Спасић из Мирановца и примио женину славу и презиме.

-Неинци (Ђорђевићи), Митровдан, су из Периша. Гога се доселио из Периша у Гајбуџу, данас расељено сточарско селиште које је било у Влашком Долу изнад Букуровца. Ту, на своме имању у сточарском насељу живело је његово потомство, па се раселило: Неинци у Горњу а Неинци-Гајбуџанци у Доњу Гламу. Неинци броје 4 појасева: Десимир, Ђорђе, Јосиф и Ђорђе.

-Величковићи, Митровдан, су из Бабин Кала. Доселио се Величко пре 70 година.

-Тодоровци (Стојановићи), Никољдан, не знају за своје порекло. Владимир, Тодор, Младен и родоначелник Стојан. Има их одсељених у Зајечару.

-Балтинци (Ћирићи), Св. Врачи, не знају за своје порекло. Војислав, Милан, Ранђел, Ћира и родоначелник Петар. Прекор Балтинци носе по Ћири „Балти“.

Село има своје посебно гробље.

Сеоска слава је Св. Јеремија а заветина је Илиндан.

ИЗВОР: Према књизи др Михаила Костића „Белопаланачка област (котлина)“, издање 1970. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.