Грбљани

20. јануара 2016.

коментара: 59

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Grbalj-karta

 

„Становници Грбља су били одвајкада ратоборно, неустрашиво племе, љубоморно на своју слободу и сасвим неукротиво, које је захтевало за себе привилегије и умело да их одржи“ (бечки лист „Wanderer“, 1869. године, поводом устанка у Грбљу)

 

Грбаљ је жупни крај који се пружа између Котора на северозападу и Будве на југоистоку, на површини од око стотину квадратних километара. Ка унутрашњости, оивичен је од Старе Црне Горе Ловћеном, а од мора ниским гребеном који се пружа динарским правцем. Дели се на Доњи Грбаљ – поље окренуто према мору, и Горњи Грбаљ – издигнуту површ између брдског гребена по средини Грбља и Ловћена. Историјски, Грбаљска жупа се дели на четири кнежине: доњогрбаљске Лазаревиће и Бојковиће, и горњогрбаљска Љубановиће и Тујковиће[1].

 

Назив Грбља потиче од исквареном латинског назива насеља Agruvium, код данашњег Бигова у Доњем Грбљу. Према Александру Ломи, од латинског Agruvium, преко романског Grubiu, Словени га изговарају као Гръбль. Од старог романског назива потиче и средњевековни назив жупе (12. столеће) и утврђења у области данашњег Бигова, Грипули (Gripuli, Gripoli, Grispoli, Grispuli). Село око некадашње тврђаве постојало је и 16. столећу: у турском попису из 1523. забележено је као Грбил у нахији Доњи Грбаљ. Касније је село замрло, па поново насељено од становника Главатичића (Бигово).

 

Grbalj1848
Грбаљ 1848.

 

Кратка историја Грбља

Словенско становништво се населило у овој области још у 6-ом, а масовније у 8. и 9. столећу. Потомака ових насељеника у Грбљу данас вероватно нема, због столећа ратовања која су уследила. Грбаљ је био под влашћу Византије до 1185. године, са прекидима у којима су своју власт овде успостављали Војислављевићи (Михаило, Бодин). Током овог раздобља, у Грбаљ се стално досељава ново словенско становништво. Грбаљ затим постаје саставни део државе Немањића.

У 14. столећу, феудалну власт овде успоставља которска властела, под окриљем србске, а затим и угарске државе. Једно време (1396-1420), Грбаљ држе Црнојевићи и босански краљ Твртко, а 1420. године, Котор се добровољно ставља под млетачку власт, а с њим и Грбаљ. Међутим, Грбљани одбијају да постану млетачки кметови, те почиње низ побуна против Млетака у 15. столећу, и то:

1421-28, када су Грбљане испрва подржали Црнојевићи, а затим се нагодили с Млечанима, те су и Грбљани на крају морали прихватити млетачке услове;

1432-43, уз подршку босанске војске војводе Сандаља Хранића, но тада се и Сандаљ нагодио с Млечанима, а Грбљани су на крају морали положити оружје и потписати заклетву Млетачкој републици;

1448-52, када војвода деспота Ђурђа Бранковића, Алтоман, долази са војском пред Котор и захтева од Млечана сву земљу која је припадала деспоту Стефану Лазаревићу, укључујући и Грбаљ; тада су се и Грбљани подигли на оружје, но, како се Алтоман морао вратити у Србију због опасности од Турака, Грбљани остану усамљени, а Млечанима је у гушењу устанка помогао Стефан Црнојевић[2];

1462-69, грбљанским устаницима је испрва помоћ дао Иван Црнојевић, но, како се и он нагодио с Млечанима, Грбљани су морали положити оружје.

То 15. столеће било је најтеже у повести Грбља, због сталног ратовања и уништавања, а тако и због издаје србских великаша који су остављали Грбљане усамљене у борби против моћне Млетачке републике. Из овог периода (1427) потиче Грбаљски законик, кодификација народних правних обичаја.

Када су 1496. године Турци запосели Зету и дошли до млетачке границе, Грбљани, не могавши више трпети млетачку власт, добровољно су се приклонили Турцима, изабравши „мање зло“. И, заиста, у наредних столеће и по, до 1646, у Грбљу се живело мирно: Турцима је плаћан порез – филурија и порез на со, а Грбљанима Турци нису дирали у веру и обичаје, нити су поставили управну власт. Грбљани су имали своје кнежеве и судство по свом закону.

Раздобље 1646 – 1718. поново је донело немир у Грбаљ, услед ратова између Турске и Млетачке републике. Грбљани су се тада ставили на страну Млетака и Црногораца који су се заједно борили. Грбаљ је често био место окршаја и поара, а Грбљани су се истакли као ратници у многим бојевима: у Кандијском рату 1645-69, на Вртијељци 1685, у бици за Бар 1689, на Цареву лазу 1712, итд.

Prikaz grbaljskog kneza iz putopisne knjige Wiliama Millera 1804 godine
Грбаљски кнез 1804.

Пожаревачким миром из 1718. године, Грбаљ је припао Млетачкој републици, с тим што је млетачки дужд прихватио све услове Грбљана, тако да су они у миру остали млетачки грађани до пропасти Републике 1797. године.

Када је Наполеон укинуо Млетачку Републику, Грбаљ, као и цела Бока, ујединио се са Црном Гором владике Петра I, који је, затим, предао на управу ове области Аустрији која се борила против Наполеонове Француске. Међутим, Аустрија је одбила да поштује привилегије које су Грбљани уживали под млетачком влашћу, те се Грбаљ подигао на оружје 1804. године. Побуна је окончана мирно, преговорима, током којих су Аустријанци обећали да ће поштовати стечене грбаљске привилегије. Међутим, недуго за тим, аустријске власти су похапсиле неке вође побуне. Током даљих ратних дејстава, Наполеонова војска поново заузима ове територије. Француска власт у Грбљу, 1807-13, веома је тешко пала Грбљанима: остала је упамћена по насилном новачењу (мобилисању) грбљанских младића у француску морнарицу и по принудном раду, као и по томе што Французи нису поштовали никаква раније стечена права Грбљанима. Услед свега тога, у Боки је, 1813. године, избио устанак Грбљана, Паштровића, Луштичана, Побора, Маина, Браића, Кривошија и других Бокеза против француске власти. Уз помоћ Црногораца и руске војске, као и подршку британске морнарице, силовито су нападнуте француске трупе из свих праваца и протеране са црногорског Приморја. Након овог догађаја, становништво Боке и Приморја затражило је уједињење са Црном Гором под окриљем руског цара. Међутим, вољом великих сила, ове области су предате Аустрији. Аустријска власт је, тако, и у Грбљу потрајала читаво наредно столеће.

Одмах по успостављању своје власти, Аустријанци су подигли низ утврђења на граници са Црном Гором, да спрече сваку везу Примораца са Црном Гором. Укинуте су све привилегије Грбљанима и забрањено суђење по обичајном праву, укинуто кнештво, а за званични језик уведен италијански, за шта се изборила католичка црква у Боки.

1848. године, као један у низу устанака у Аустријској царевини, избио је и Грбаљски устанак. Повод је био неравноправан положај Грбљана у изборном и пореском систему наметнутом од аустријске власти. Аустрија је послала већу војну јединицу да умири Грбљане, међутим, Грбљани, уз подршку пристиглих Црногораца, након неколико краћих окршаја, натерали су окупациону силу на повлачење. Мало бунтовно племе одбило је напад светске силе и натерало је да прихвати све своје услове, као и амнестију за вође устанка. 1869. године, Грбаљ се још једном подигао на побуну због закона о општој војној обавези за све становнике Царевине. Поново је ово био општебокешки устанак, у којем су учешће поред Грбљана узели и Побори, Браићи, Маине, Паштровићи, Кривошије и други Бокези. Почетком 1870. године закључен је мир у Кнезлазу, где су се аустроугарски представници обавезали да ће бокешки младићи бити изузети од обавезе новачења, као и да ће бити амнестирани сви побуњеници и накнађена становништву сва штета од ратних разарања. Као последица ове нагодбе, 1872. године, престала је и употреба италијанског језика у црногорском Приморју, а уведен је, у управи и школству, србски језик и ћирилично писмо.

Delegacija Bokelja u Becu 1869
Делегација Бокеља у Бечу 1869. године

Међутим, није прошло много времена до новог аустроугарског закона о општој војној обавези, 1881. године. У пролеће следеће године, Грбаљ се поново дигао на устанак. Међутим, овога пута, бечки цар је очекивао побуну и био одлучан да употреби сву силу како би за свагда умирио Грбљане и остале Приморце. Након жестоких окршаја у Грбљу и Кривошијама, где је наступала изузетно јака војна сила Царевине, устанак је угушен.

У Првом балканском рату, много грбаљских добровољаца се борило у црногорској војсци, нарочито у борбама за освојење Скадра. Тако и у Првом светском рату. Нарочито је велики одјек за учешће у црногорској војсци био међу грбаљским исељеницима у Америци. Добровољци су допловили до Напуља где су се укрцали у брод „Brindisi“ и пошли пут Балкана. Међутим, на Бадње вече (24. децембра 1915 / 6. јануара 1916. године), брод је код Светог Јована Медовског, надомак албанске обале, налетео на подводну мину, те је у бродолому погинуо велики део добровољаца (њих 328 од 492). Много Грбљана је страдало почетком 1916. године, током борби црногорске и аустроугарске војске на подручје Грбља.

У Другом светском рату, вођени патриотизмом и оданошћу србској монархији, већина Грбљана је подржала четнички покрет. Познат је чувени напад грбаљских четника на немачку фабрику муниције у Котору, у јесен 1943. године. Много их је, због учешћа у четничким јединицама, страдало од партизана у Словенији у пролеће 1945. године.

Грбаљ је данас област већим делом у саставу Општине Тиват, а мањим Општине Будва. Постоје тежње међу Грбљанима да добију своју засебну општину, или заједничку грбљанско-паштровску општину.

 

grbalj_4n3
са facebookreporter.org

Према народном предању, Грбаљ је родна земља двојице великих имена наше повести: Светог косовског мученика кнеза Лазара и војводе Никше Илијановог, родоначелника великог племена Никшића. На жалост, уверљивих доказа о њиховом пореклу немамо. Грбљани својакају и Бранка Радичевића, премда још неколико племена у Црној Гори претендује на овог великог песника. Али, Грбаљ је, несумњиво, колевка још неких славних имена која ће бити поменута касније у тексту.

Грбаљ има чак 62 живе цркве и Манастир Подластва, који је подигао, као своју задужбину, цар Душан Силни 1350. године.

 

Podlastva
Манастир Подластва

Становништво је већином србског порекла и већи део Грбљана се и данас тако осећа. Мањи број родова је староседелачког порекла и вероватно делом припада слоју стариначког (влахо-романског) и већином досељеног словенског живља. Већина грбаљских братстава настала је од досељеника из више таласа: из околних крајева Старе Црне Горе било је досељавања још крајем средњег века, и оно се наставља током 16, 17, 18. столећа. Значајан талас досељеника добегао је из Црне Горе током казнене експедиције Нуман-паше Ћуприлића 1714. године. Један број братстава у Грбљу потиче од досељеника из северне Албаније из 15. и 16. столећа, чија миграција је покренута турским освајањима. Било је и локалних досељења, из Боке, Кртола, Луштице и Паштровића. Коначно, један значајан талас досељеника долази из Херцеговине и припада оном кругу Херцеговаца досељених у Боку након протеривања Турака из Херцег-Новог (крај 17. и 18. столеће).

Кретање броја становништва у Грбљу према историјским изворима

– 1523. године, турски дефтер за Црну Гору и Грбаљ: Грбаљ има 27 села са 557 кућа,

– 1614. године, извештај млетачкој влади Маријана Болице: 25 села, 742 куће, 1650 војно способних мушкараца,

– 1683. године, турски дефтер за Скадарски санџак: 27 села, 572 куће,

– 1758. године, млетачки попис: 408 кућа, 2714 становника, 779 војниика,

– 1850. године, аустријски попис: 20 села, 4826 становника,

– 1913. године, према проти Саву Накићеновићу:1085 кућа, 3790 становника,

– 1921. године, попис у Краљевини СХС: 3690 становника,

– крајем 20. столећа (процена): око 4000 становника.

Села у Грбљу су:

Доњи Грбаљ: правцем север југ, у близини иначе стрме и камените морске обале су Бигово, Главатичић[3], Загора и на самом јужном делу Грбља Кримовица и Вишњево. У унутрашњем делу Грбља, са југа на север су: Главати, Ковачи, Кубаси, Трешњица, Укропци, Побрђе и Врановић. Својим северним делом Доњи Грбаљ се граничи с подручјем Тиватске општине и Кртола.

Горњи Грбаљ: најјужније место је Пријевор, изнад Вишњева, а северније од њега Ластва. Подручје ових насеља граничи се са Будванском општином, Маинама и Поборима. Даље, у Горњем Грбљу, са југа на север су Горовић, Братешић, Пријеради, Шишић, Пелиново, Наљежић, Сутвара и Дуб. Ова села се источном страном граниче са Његушима. Раније је Грбљу припадао и Мирац, док га Његуши нису преотели у 17. столећу. С друге стране, Љешевић, на северу Грбља на граници са Кртолима, раније је било кртољско село, а од 1865. године припада Грбљу.

У средишњем делу Грбља, између Пелинова и Побрђа, у савремено доба од некадашњег пелиновског засеока Радановићи, развила се главна грбаљска варошица која носи назив по овом братству и данас је средиште Грбља. Налази се на главном путу који повезује Будву и Тиват.

У турском дефтеру из 1523. године налазимо следећа села:

Нахија Грбљани (Горњи Грбаљ): Наљежић, Пелиново, Шишић, Пријеради, Братешић, Богосав[4] (према географском редоследу навођења села у дефтеру, ово село би могло бити каснији Горовић), Ластва, Свињиште (данас локалитет на југоисток од Ластве, на путу за Будву) и Пријевор.

Нахија Доњи Грбаљ: Бјелаш, Врановић, Миоковић (данас постоји локалитет Миоковићи недалеко од Побрђа), Грбил (данас је ту Бигово), Укропци[5], Главатичићи, Косорани[6], Ковач, Главати, Стуци[7] (сада непостојеће село између Главата и Вишњева), Вишњево, Кримовица, Турија (данас заселак Кримовице), Пуховић[8], Синодар[9], Гостовићи (данас Загора), Дуб и Сутвара.

Нејасно је зашто су турски порезници Сутвару и Дуб пописали у Доњи Грбаљ, кад се ова села географски налазе у најсевернијем брдском делу Горњег Грбља, сасвим испод Црне Горе.

Грбљански родови, по насељима у којима живе[10]

Доњи Грбаљ

Главатичић

(село је постојало у 14. столећу, а назив је добило по которској племићкој породици Главати чији је посед село било у средњем веку[11])

Староседеоци:

Парапиди (слава: Свети Теодор) су старинци у Грбљу, за њих се сматра да су Грци чији су преци још у пресловенско време живели у граду Грипулију[12].

Лазаревићи (Никољ-дан) су староседеоци Грбља, живели су у граду Грипулију, након чије пропасти прешли у Главатичић. Властеоског су порекла. Војвода Остоја Лазаревић је у 14. столећу био заповедник града Грипулија. У време млетачке власти, Лазаревићи су давали гувернадуре грбаљске. По њима се зове заселак у Главатичићу.

Микијељи (Зачеће Светога Јована) су у Главатичиће дошли исто кад и Лазаревићи из Грипулија. Њихов изданак протопоп Раич Микијељ био је црквени старешина града у време војводе Остоје Лазаревића. Микије

Зекљевићи (Свети Харитон) су староседеоци у Грбљу.

Истражили су се Петричевићи, такође стари род из Грипулија.

Досељеници:

Дабушки[13] (Свети Харитон) су дошли из Албаније у 15. столећу.

Баштрице (Свети Харитон) су дошли из Цеклина у 15. столећу због крви, потичу од цеклинских Јанковића.

Беновићи (Митров-дан) дошли су у 16. столећу из Херцег-Новог.

Бигово (чује се и Бигова)

(село је засновано у 16. столећу од Лазаревића из Главатичића, који су се у време Ивана Црнојевића поново населили у близини свог разореног града Грипулија).

У селу живе Лазаревићи (Никољ-дан) који су огранак Лазаревића из Главатичића.

Кубаси

(најранији помен села је из 17. столећа)

Староседеоци:

Андровићи (Никољ-дан) и њихов огранак Мачци[14] (Мратин-дан), Бућини[15] (Свети Стефан) и Билали (Аранђелов-дан).

Досељеници из Црне Горе из 17-18. столећа, нису међусобно сродни:

Масловари (Михољ-дан), Страхинићи, Ћосе, Маровићи, Симуни (сви Аранђелов-дан).

Трешњица

(село је постојало у 15. столећу, ранији назив је Црешња / Трешња)

У селу живе братства Бећири и Добрише (оба Јовањ-дан) која потичу од досељеника из Црне Горе из 15-16. столећа, али нису међусобно сродни.

Укропци

(село је настало крајем 17. столећа од досељеника из Херцеговине из тамошњих Укропаца, по којима је дат назив селу)

Староседеоци:

Кунићи су дошли из Главатичића (где се овај род истражио), а потичу од оне групе житеља Грипулија који су се по разорењу града иселили.

Досељеници:

Беговићи су херцеговачки досељеници с краја 17. столећа који су засновали село.

Клопани су дошли из Старе Црне Горе средином 18. столећа.

Сви укропачки родови славе Аранђелов-дан.

Главати

(село је добило име по которској властеоској породици Главати, чији је посед село било у средњем веку, што указује да је постојало пре 14. столећа)

Староседеоци:

Тичићи (Свети Стефан) су дошли из Главатичића (где се овај род истражио), а потичу од оне групе житеља Грипулија који су се по разорењу града иселили.

Крути[16] (Свети Стефан) су, према Накићеновићу, староседеоци у Главатима; према другој верзији, они су дошљаци из Скадарског краја у 16. столећу. Има их и у Паштровићима, истог порекла. О Крутима је писано овде: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1061.40

Досељеници:

Бани[17] и њихов огранак Бајковићи (Свети Стефан) дошли су у Грбаљ у 16. столећу из Грађана у Ријечкој нахији. Од ових Бана био је митрополит Митрофан Бан[18].

Mitrofan_Ban
Митрофан Бан

Пејовићи (Свети апостол Вартоломеј) су дошли у 16. столећу из Његуша.

Суботићи (Ђурђев-дан) су дошли у 17. столећу из Никшића.

Вујачићи (Никољ-дан) су од граховских Вујачића, дошли у 17. столећу.

Дамјановићи и Ђуровићи (оба Ђурђев-дан) су дошли у 18. столећу из Црне Горе, нису сродни.

Ковачи

(село је постојало пре 15. столећа, а назив је добило по мајсторима – ковачима који су ту у раније време живели)

У Ковачима постоји братство Буздован, које Накићеновић у свом раду не наводи.

Остало су досељенички родови:

Бајковићи су од Бајковића из Главата.

Дољанице су од Дољаница из Кримовице.

Бјелоши су дошли из Бјелоша (Цетиње) крајем 17. столећа. О цетињским Бјелошима се више може видети на: http://www.poreklo.rs/2015/11/20/pleme-cetinje-poreklo-stanovnistva/

Ђурићи су дошли почетком 18. столећа из Мојдежа у Боки.

Сви ковачки родови славе Аранђелов-дан.

Вишњево

(веома старо село, по неким предањима из 10. столећа)

Староседеоци:

Бојковићи[19] и Тупчевићи (чује се и Тучевићи).

Досељеници:

Пиме (дошли крајем 15-ог) и Петровићи (крајем 16. столећа су у Грбаљ дошли из Његуша. О старом братству Пима, које вероватно потиче од цетињских Бајица, може се видети на: http://www.poreklo.rs/2015/12/24/pleme-njegusi/ као и на наведеној адреси за Цетињско племе.

Радановићи су од Радановића из Пелинова.

Сви вишњевски родови славе Велику Госпођу[20].

Загора

(раније се за село говорило и: Загором; ранији назив села био је Гостовићи)

Староседеоци:

Костовићи (раније Гостовићи) и Поповићи[21], вероватно истог порекла.

Накићеновић је у свом раду о Боки записао да су у 19. столећу измурли стариначки Бошковићи и Страхиње. Није јасно шта је разлог ове констатације, могуће је да су ове фамилије у том тренутку живеле ван матичног села, али, у сваком случају, њих и данас има.

Досељеници:

Барбе су дошли почетком 17. столећа из Албаније.

Марићи су дошли из Црне Горе почетком 17. столећа.

Лазовићи, Илићи и њихов огранак Мидоровићи су дошли почетком 18. столећа из Леденица више Боке.

Вучићевићи су дошли почетком 18. столећа из Црне Горе.

Сви загорски родови славе Илин-дан, осим Марића који славе Светог Јована Богослова.

Кримовица

(с обзиром на грбаљско предање да су кримовичке цркве најстарије у Грбљу, село постоји од велике старине)

Староседеоци:

Масловари (Свети апостол Вартоломеј).

Микијељи (Свети апостол Вартоломеј) су од Микијеља из Бигова.

Досељеници:

Дољанице (Аранђелов-дан) су дошли из Црне Горе почетком 15. столећа. Живе у засеоку Турија на север од Кримовице.

Маровићи (Свети Стефан) су дошли из Црне Горе крајем 16. столећа

Антоновићи (Срђев-дан) су дошли из Кртола у Боки крајем 17. столећа.

Пићани (Свети Стефан) су дошли из Љуботиња почетком 18. столећа.

Царевићи (Свети апостол Вартоломеј) су дошли из Црне Горе почетком 18. столећа

Врановић:

Сва братства у Врановићу су досељеничка:

Бућини (Свети Стефан) према братственом предању потичу од претка који је још почетком 14. столећа дошао у Грбаљ из Призрена.

Ерцеговићи (Никољ-дан) су дошли из Херцег Новог почетком 15. столећа[22].

Јовановићи (Никољ-дан) су дошли из Црне Горе у 17. столећу

Вукасовићи (Свети Стефан) су дошли из Ораховца више Боке у 18. столећу.

Божовићи (Јовањ-дан) су дошли из Маина у 18. столећу.

Међусобно несродна братства чији су преци дошли из Црне Горе у 18. столећу: Бубање (Света Петка), Петовићи (Никољ-дан), Дракуловићи (Никољ-дан), Бјелице (Никољ-дан), Батути[23] (Ђурђев-дан) и Кустудије (Никољ-дан). О Кустудијама је писано у тексту о Његушима, који се може наћи на раније наведеној адреси.

Бани (Свети Стефан) су огранак Бана из Главата.

Побрђе

(према предању, село је засновано у 14. столећу)

Не памти се који стариначки родови су живели у Побрђу, али у једном которском документу из 1596. године помињу се побрдски Дабовићи.

Сва жива братства у Побрђу су досељеничка:

Кнежевићи су дошли из Маина почетком 17. столећа.

Вуловићи, Пантовићи, Милојко и Пештере су дошли из Црне Горе почетком 17. столећа.

Батути су сродни онима у Врановићу.

Сви побрдски родови славе Ђурђев-дан.

Љешевић

(село се помиње у једном млетачком документу из 1455. године, у време напада Млечана на православни Манастир на Михољској превлаци; Љешевић је до 1865. године припадао Кртољској општини, а тада је припао Грбљу)

Староседеоци су само Верставчевићи.

У 16. столећу у которским документима помињу се у Љешевићу фамилије, вероватно староседелачке, Дабовићи и Медовчевићи.

Досељеници:

Штилети[24], Гиљаче, Маровићи и Гобовићи су дошли из Албаније у 16. столећу.

Каштелани по предању долазе у 16. столећу из Мирца; очито је да постоји нека веза између љешевићких Каштелана и мирачких Кашћелана; међутим, његушки Кашћелани, огранак Хераковића (Поповића) у Мирцу, су млађе братство, према Ердељановићу, засновано у 17. столећу, о чему је писано у тексту о Његушима (видети на раније наведеној адреси). У једном которском документу из 16. столећа, помињу се Хераковићи у Љешевићу. По свој прилици су ови Каштелани њихови потомци.

Јовичићи су дошли из Маина почетком 17. столећа.

Марошевићи (раније су се звали Мароши[25]) су старинци у Кртолима, а у Љешевиће се насељавају у 17. столећу.

Сви љешевићки родови славе Светог Харитона.

crkva sv djordja ljesevici
Црква Светог Ђорђа код Љешевића

Горњи Грбаљ

Ластва

(село је веома старо, постојало је у време настанка Манастира Подластва средином 14. столећа; у околини постоје развалине средњевековних утврђења, а и према предању ту су били властелински градови, попут Милин-града и Шебе-града)

lastva
Ластва (са http://www.panoramio.com/photo/57246711)

Староседеоци су само Миховићи (Илин-дан). У Либру од Грбља из 1750. године уписани су као Миовићи.

Досељеници:

Бауци[26] (Јовањ-дан) су дошли у 15. столећу из Цуца.

Вукадиновићи (Јовањ-дан) су дошли у 15. столећу из Загарча, сродни Вукотићима и Вујадиновићима у Братешићима.

Миши[27] (раније презиме Станишић, Јовањ-дан) су дошли почетком 16. столећа из Црне Горе.

Дулетићи (Аранђелов-дан) су дошли из Озринића почетком 16. столећа.

Очинићи (Мратин-дан) су од цетињских Очинића, дошли почетком 16. столећа.О Очинићима је писано у тексту о Цетињу (на раније наведеној адреси).

Бекуни (Велика Госпођа) су дошли из Његуша средином 16. столећа.

Орловићи (Мратин-дан) су дошли почетком 17. столећа са Цетиња. Могуће је да ови Орловићи имају везе са цетињским Орловићима, а због времена досељења сачували су и изворно братствено презиме. О Орловићима се може прочитати детаљно на следећим страницама:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=960.0

http://porekloorlovica.blogspot.rs/

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9E%D1%80%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Вучетићи (раније се у изворима помињу и као Вукотићи, слава Велика Госпођа) су дошли из Његуша почетком 17. столећа.

Никовићи (Срђев-дан) су дошли из Кртола средином 17. столећа, а даљим пореклом су из северне Албаније[28].

Одали[29] (Никољ-дан) су од Одаловића из Кривошија, од претка дошлог крајем 17. столећа, а даљим пореклом су од Одаловића – Пуношевића из Његуша.

Горовић

(село је засновано у 14. столећу)

Староседеоци:

Краљи (Никољ-дан) су дошли из Милин-града код данашње Ластве у 14. столећу. Изгледа да су у средњем веку били нека властела, јер су их остали Грбљани прозвали „краљима“.

Мезалини[30] (Зачеће Светога Јована).

Истражили су се следећи староседелачки горовићки родови: Деспоти, Бездани, Ћенани, Дабовићи. У Либру од Грбља 1750. године, записани су и Лечићи.

Досељеници:

Богетићи (Никољ-дан) су дошли из Богетића у Пјешивцима у 15. столећу.

Побори (Никољ-дан) су дошли из Побора почетком 16. столећа.

Мазараци[31] (Свети апостол Вартоломеј) су дошли из Црне Горе у 16. столећу.

Дајичићи (Никољ-дан) су дошли из Цуца у 16. столећу.

Мргудовићи (Никољ-дан) су дошли из Цуца у 16. столећу.

Калуђеровићи (Никољ-дан) су дошли из Љуботиња у 17. столећу.

Цуце (Света Петка) су дошли из Цуца у 17. столећу.

Куњерице (Јовањ-дан) су дошли из Ораховца у Боки у 17. столећу.

Ћетковићи (Никољ-дан) су дошли из Ораховца у Боки у 18. столећу.

Јовановићи (Никољ-дан) су дошли из Ковача у Доњем Грбљу у 18. столећу.

Пријевор

(село је постојало пре 16. столећа)

Староседеоци су Јановићи и Васовићи (оба Јовањ-дан).

Досељеници:

Радошевићи, Лаловићи и Братовићи (сви Јовањ-дан) су дошли из Црне Горе у 16. столећу, вероватно истог порекла.

Ковачевићи[32] (Јовањ-дан) су од граховских Ковачевића, дошли у Грбаљ крајем 16. столећа.

Рађеновићи (Митров-дан) су дошли из Паштровића почетком 17. столећа. Рађеновићи су братство паштровског племена Митровића, о којима је писано у тексту о Пештровићима: http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1061.0

Вукотићи (Митров-дан) су старином из Озринића (Чево), према братственом предању од тамошњих Вукотића, одакле се један иселио почетком 17. столећа, а у Грбаљ су дошли преко Његуша[33].

Прентовићи (Митровдан) су дошли из Браића у 17. столећу.

Мартиновићи (Јовањ-дан) су дошли из Браића у 18. столећу; могуће је да су огранак бајичких Мартиновића.

Бјелице (Јовањ-дан) су дошли из Бјелица почетком 18. столећа.

Братешић

(село је засновано у 15. столећу, назив је вероватно братствени, по презимену браће заснивача села)

У Братешићу су све досељенички родови:

Вукотићи и Вујадиновићи су потомци два брата, Вукоте и Вујадина (вероватно Братешића), који су се доселили из Горњег Загарча у 15. столећу. Трећи брат Вукадин се населио у Ластви и од њега су Вукадиновићи.

Од ових Вукотића је Стеван Вукотић, први од Јужних Словена који је, на руском броду, опловио око света (1823- 1826), 30 година пре славног морепловца Ива Визина из Прчња.

Вуксановићи потичу од Вуксана Мароша, који је дошао из његушког Мирца у 16. столећу. У његушком Мирцу заиста постоје Мароши (огранак Раичевића), једино се време досељења Вуксановог не подура са другим подацима, с обзиром да су Његуши Мирац преотели Млечанима у 17. столећу, те да је братство Марош могло бити засновано тек касније током тог столећа. О Мирцу је писано у тексту о Његушима (на раније наведеној адреси).

Ћетковићи су дошли из Ораховца у Боки у 18. столећу.

Сви родови у Братешићу славе Зачеће Светога Јована.

Пријеради

(село је засновано најкасније у 15. столећу)

Староседелаца у Пријерадима више нема. Најстарије братство које је засновало село и било вероватно племићког порекла су Ћеклићи, који су изумрли. С обзиром на презиме Ћеклић, није искључена веза са истоименим црногорским племеном, које је јако старо и има своје огранке у многим крајевима Боке и Приморја. О Ћеклићима је писано на: http://www.poreklo.rs/2015/12/05/pleme-ceklici/

Досељеници:

Најстарији досељеници су Љубановићи и њима сродни Мирковићи[34] и Радоњићи (који су измурли). Чувени су били кнезови Вуле, Никола[35], Марко и Ђуро Љубановићи (17/18. столеће). Братство Љубановића, према породичном предању, потиче из Херцеговине, одакле су дошли у Грбаљ у 15. столећу.

Иветићи и Кнежевићи су дошли из Озринића (Чево) у 16. столећу.

Радовићи и Брдари су дошли из Црне Горе у 16. столећу.

Никодимовићи су дошли из Цуца у 17. столећу.

Вучковићи су дошли из Озринића (Марковина) у 17. столећу.

Кадије су дошли из Бјелопавлића (од тамошњих Кадића) у 17. столећу.

Дулетићи су од маинских Дулетића, у Грбаљ дошли у 18. столећу.

Михаиловићи и Раковићи су дошли из Црне Горе у 18. столећу.

Радоњићи Гувернадуровићи су од његушких Радоњића, гувернадурског огранка, од којих се једна кућа населила овде након протеривања из Његуша од стране владике Петра II Петровића, 1831. године, о томе видети овде:

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D1%83%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D1%83%D1%80

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98_%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%9A%D0%B8%D1%9B

Сва братства у Пријерадима славе Ђурђев-дан.

Пелиново

(село је постојало пре 14. столећа, а назив је добило по Пелинској рудини на којој се налази; у сеоској области налазе се развалине утврђења које народ зове Крстин-град, који је разорен од турских гусара, вероватно у 16. столећу):

Староседеоци:

Љепавићи, они су давали сеоске главаре; чувени је био Раде Љепавић (17/18. столеће) који је био велики јунак, имао је своју несавладиву кулу, био је учесник битке на Цареву Лазу 1712. године (где је и погинуо) и многих других бојева.

Павлеже и Марчинко.

Најстарији родови у Пелинову били су Кољеновићи, Брајeвићи[36], Рашковићи и Иванчевићи, који су сви изумрли.

Досељеници:

Ђукићи и њихов огранак Баћи[37] су од неког Ђуке који је од Васојевића, по братственом предању још у 14. столећу.

Радановићи су од претка Радана који је дошао из Херцеговине, по братственом предању још у 14. столећу

Вујовићи су дошли из Љешанске нахије, по братственом предању још у 14. столећу.

Зеци[38] су од поборских Зеца.

Сви родови у Пелинову славе Јовањ-дан, осим Вујовића који славе Светог Симеона.

Шишић

(село је веома старо; сеоска црква Светог Мине је, највероватније, из 14. столећа, иако народ тврди да је много старија, из 9. столећа; старину потврђују и развалине утврђења које народ зове Крстин-град):

Староседеоци:

Шофрани или Шоврани (Мратин-дан), Сладовићи (Свети Симеон), Ђурановићи (Свети Василије), Влатковићи (чује се још и Латковић, славе Светог Симеона),

Милинићи (раније су се звали Милин, славе Мратин-дан), Рашковићи (Свети Симеон), Антовићи (Свети Симеон), Донковићи (Мратин-дан), Гривићи (Свети Симеон Столпник). Не зна се да ли су сродни, али би се могао донети закључак о заједничком пореклу родова који славе исту славу.

Милошевићи (Мратин-дан) су грбаљски староседеоци из Наљежића.

У Шишићу је некада вероватно живело братство истог имена, али о њима нису сачувани никакви подаци. У Шишићу су живели и старинци Мршуље[39] који су се иселили у Котор.

Досељеници:

Кадије (Свети Симеон) су дошли из Црне Горе, незнано када.

Кордићи (Ђурђев-дан) су дошли из Херцеговине у 15. столећу.

Оџи[40] (Мратин-дан) су дошли из Албаније у 16. столећу.

Никољевићи (Мратин-дан) су дошли из Црне Горе средином 16. столећа.

Красићи или Крашићи (Свети Василије) су од једног Луштичана Крашића, који је дошао у Шишиће почетком 17. столећа.

Вујашковићи (чује се и Ујашковићи, славе Мратин-дан) су дошли из Црне Горе почетком 17. столећа.

Вучићевићи (чује се и Учићевићи, славе Мратин-дан) су дошли из Херцеговине средином 17. столећа.

Зеци су потомци домазета који је дошао из Црне Горе почетком 18. столећа. Један део братства слави Лучин-дан, а други Светога Василија.

Митровићи (Мратин-дан) су дошли из Зубаца у Херцеговини почетком 18. столећа.

О Шишићу је написао књигу мештанин Марко Шовран, у оквиру едиције „Хронике села“, чија се дигитализација на Пореклу очекује.

Сутвара и Дуб

(ранији назив села био је Тител, а назив Сутвара потиче од народног изговора Свете Варваре[41] којој је посвећена сеоска црква из 16. столећа, што је најстарија црква у селу; ово указује да је село старије од 16. столећа; Дуб је био запустело село, касније настањено братствима из Сутваре)

Староседеоци:

Тујковићи[42] (Ђурђев-дан) су били кнежевско братство, Вукшићи (Свети Варвара), Мачићи (Јовањ-дан).

Досељеници:

Перићи, Магуди, Вуловићи, Маровићи (сви Јовањ-дан) су досељеници из Црне Горе из 16. столећа.

Ковачевићи (Јовањ-дан) су од граховских Ковачевића, досељени почетком 17. столећа.

Букилице (Никољ-дан) су дошли из Црне Горе средином 17. столећа.

Вукотићи (Ђурђев-дан) су од чевљанских Вукотића дошлих у првој половини 18. столећа.

Наљежић:

Између Наљежића и Сутваре је братствени заселак Тујковића, у којем живе Тујковићи, Јанковићи и Букилице.

Староседеоци:

Вукшићи (Ђурђев-дан) и Тујковићи (Ђурђев-дан) су сродни онима у Сутвари.

Досељеници:

Мариновићи (Ђурђев-дан) су дошли из Црне Горе у 16. столећу, а предак Марин по коме носе презиме живео је у 17. столећу.

Јанковићи (Ђурђев-дан) су дошли из Црне Горе у првој половини 17. столећа.

Марићи, Вучковићи и Мршуље (сви Митров-дан) су дошли из Црне Горе почетком 18. столећа.

 

0
Грб ОФК Грбаљ

Извори:

„Бока“ – прота Саво Накићеновић

„Грбаљ – Шишићи“ – Марко Шовран

„Стара Црна Гора“ – Јован Ердељановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ – Ристо Ковијанић

„Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“ – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Либро от Гербља, на 1750. године мјесец јунија описаније читуљах от мјеста Гербља“ – прир. Горан Комар

http://www.grbalj.org/2.html

____________________________________________

[1] Села су имала своје главаре, а цео Грбаљ четири кнеза.

[2] Издајство Стефана Црнојевића међу Грбљанима памти се као „највећа србска срамота“. Након Алтомановог одласка, Стефан се сам понудио Млечанима да угуши побуну Грбљана за одређене противуслуге. На превару, војска Црнојевићева тада је заробила око 80 највиђенијих Грбљана и прадала их Млечанима. Тридесеторицу њих Млечани су обесили у Котору, а остали су протерани ван Боке. Након тога, млетачка и Црнојевићева војска упале су у Грбаљ и попалиле села. Тада је запаљен и Манастир Подластва. Истовремено, тобож због куге, са мора је артиљеријом бомбардован и Манастир Светог Арханђела Михаила на Превлаци код Тивта. Очито је да је циљ Млечана добрим делом био и уништавање православља у овом делу Приморја.

[3] Сви називи грбаљских села у презименском (родовском / братственом) облику постоје и у једнини и у множини. Тако напоредо постоје називи Шишић и Шишићи, Главатичић и Главатичићи, итд.

[4] Код Болице 1614: Bogoslalichi.

[5] У дефтеру пише: Укропци, друго име Црешња. Касније су се од овог насеља развила два села – Укропци и Трешњица.

[6] Према распореду тадашњих села Бјелаш, Миоковић и Косорани, по свој прилици се ради о братственим заосеоцима каснијих села Побрђе, Главатичић, Укропци и Кубаси. Народно предање помиње старо грбаљско братство Бјелаше.

[7] Код Болице 1614. године наведено је као Succi.

[8] Село се помиње и касније, као Puxovich (Болица 1614) и Peklovic (попис 1683). У которским документима помиње се грбаљска породица Puchoevich.

[9] Према распореду у дефтеру, Пуховић и Синодар би требало да су некадашња села између Кримовице и Загоре.

[10] Основа овог пописа грбаљских родова је рад Сава Накићеновића, који је податке скупљао у првој деценији 20. столећа, те је ово стање из тог времена (уз извесна одступања која су посебно наведена). Сви ти родови постоје и данас, с тим што су многе грбаљске породице послом иселиле у околне градове – Будву, Тиват, итд. Презимена родова који у том тренутку и даље постоје у Грбљу, исписани су болдом, а исељени и изумрли родови италиком.

[11] 1316. године, краљ Милутин је которској властели повељом даровао Грбаљ. Тада су племићке породице из Котора жребом разделиле Грбаљ на поседе, те су стари Грбљани, као и досељеници постали закупци над имањима на којима су живели и плаћали ренту которској господи. Има мишљења да су Которани ову повељу, као и неке друге (од повеље краља Радослава 1230, па до Душанове из 1351. године), фалсификовали како би доказали своје право над Грбљем, тзв. “которски фалсификати”.

[12] Грипули је разорен од Турака крајем 14. столећа, а становништво се иселило, од чега је део остао у Грбљу.

[13] Једнина: Дабушко

[14] Једнина: Мачак

[15] Бућини су презиме добили по томе што су у 14. столећу били закупци на поседу которске племићке фамилије Бућа.

[16] Једнина: Крута

[17] Једнина: Бан

[18] Митрофан Бан се замонашио у манастиру Савина 1865. године, као 24-годишњи младић. Био је настојатељ манастира Подластва, затим игуман манастира Морача, а руколожен је за архимандрита 1877. године. Иако монах, истакао се у Вељем рату против Турака. За митрополита Црне Горе, Брда и Приморја изабран је 1884. године. Био је посланик у скупштини Књажевине и Краљевине Црне Горе. Умро је 1920. на Цетињу и сахрањен је у порти Цетињског манастира.

[19] 1750. у Либру од Грбља, Бојковићи се наводе као житељи села: Доли, Вишњево, Главати и Бјелошевићи. Ови Бјелошевићи су вероватно заселак у којем су живели главатски Бјелоши / Бјелошевићи. У Либру се као житељи Бјелошевића помињу и Славчевићи.

[20] Празник Успења Пресвете Богородице, 28/15. августа.

[21] Накићеновић је у свом раду о Боки записао да су Поповићи староседеоци. Међутим, овај род има породично предање о пореклу од претка који је средином 17. столећа дошао из Загарча.

[22] У Накићеновићевом раду „Бока“, писаном почетком 20. столећа, каже се да су дошли „има 500 год. из Херцегновога“. Братствено предање и историја се овде, очито, не подударају. Почетком 15. столећа, Нови није постојао ни као „Нови“, а још мање као „Херцег“, с обзиром да овај град свој назив дугује херцегу Стјепану Вукчићу који је град (подигнут 1382. године у оквиру Босанског краљевства под називом Свети Стефан) обновио и утврдио после 1450. године. Или је братство своје презиме неосновано повезало са називом града у Боки или време досељења не одговара стварности. С друге стране, требало би размотрити могућност везе овог братства с херцегом Стејпаном, или барем са Херцеговином као земљом порекла.

[23] У једнини се јављају облици Батут и Батута

[24] У једнини се јављају облици Штилет и Штилета

[25] Тако су уписани 1750. године у Либру од Грбља.

[26] Једнина: Баук

[27] Једнина: Миш

[28] Предак свих никовићких братстава у селу Никовићи у Кртолима је Нико Дабчић, који је ту дошао из северне Албаније почетком 16. столећа.

[29] Једнина: Одале

[30] Мезалини су се раније другачије презивали, а Мезалини су прозвани од млетачких власти, јер су им куће биле на средини између Горовића и Братешића. Њихов заселак се зове братственим именом.

[31] Једнина: Мазарак

[32] У Грбљу има неколико родова са презименом Ковачевић. Код свих постоји прича о пореклу од граховских Ковачевића. Да ли је то тачно, или су ти родови хтели своје презиме повезати са славним граховским братством, тешко је утврдити. Нарочито треба имати у виду да ковачки занат није баш био на добром гласу у овим крајевима, тако да би евентуално повезивање са граховским Ковачевићима свакако дало на значају родовима који носе то презиме. ДНК тестирања би разрешила недоумице. О граховским Ковачевићима може се прочитати на: http://www.poreklo.rs/2012/02/19/poreklo-prezimena-kovacevic/

[33] И овде је братствено предање у опреци са повесним чињеницама. Чевљанско братство Вукотића засновано је у 18. столећу, тако да није могуће да пријеворски Вукотићи потичу од чевљанских, уколико се предак са Чева иселио „почетком 17. столећа“. Или је у питању грешка при казивању времена када су се преци ових Вукотића доселили у Грбаљ. По свој прилици, постојала је жеља да се, због истог презимена, порекло повеже са тада веома јаким и угледним братством Вукотића са Чева.

[34] Од њих је у 17. столећу био чувени кнез Вуко Мирковић, побратим Баја Пивљанина.

[35] Кнез Никола Вулев, са своја два сина, Марком и Ђуром, први је истакао млетачки заставу при освојењу Херцег-Новог од Турака 1687. године.

[36] Брајевићи су записани у Либру од Грбља из 1750. године.

[37] Једнина: Баћа

[38] Једнина: Зец

[39] У которском документу из 1437. године, помиње се презиме Мршулић у Грбљу.

[40] Једнина: Оџа

[41] По аналогији: Свети Шћепан – Сушћепан, Свети Иван – Сутиван, итд.

[42] Грбаљски Тујковићи су највероватније исти род са његушким Тујковићима који се помињу у 16. столећу. Према породичном предању, Тујковићи су се у средњем веку доселили из Зете у Његуше, а затим се спустили у Грбаљ. Истог порекла (из Зете, а по предању ту дошли са Косова) су Мирановићи из Доњих Кокота у Зети.

Претходни чланак:

Коментари (59)

Одговорите

59 коментара

  1. Питање за Небојшу Бабића… Видем да се разумете у историју Грбља!

    Испитујем порекло презимена Старчевић из Боке, због везе са Војводом Старчевићем у Војводини. Јер сам преко њих дошао до Грбља и Кртола, зато нећу помињати документа из Војводине већ се базирам на старије порекло у Боку. У кратко када бих сумирао моју поруку, Старчевићи су најраније забележени као Бокељи, из кртола а види се вековима блиски са породицом која се наводи да потиче из Грипули,скоро као бртаство у ЦГ шта имају. Из Боке део њих одлази у Далмацију као поморци, капетани… где врло брзо постају богати и утицајни због поморства (током Аустроугара или НДХ нисам сигуран, већина њих почиње да се изјашњава као Хрвати и догар део се сели свугде по ХРВ.). Но тада у 16-17 век, они живе у Боку а део остаје у Даламцију. Из Далмације се део Старчевића насељава у Војводину пре српског Устанка и један од њих постаје Војвода у данашње Панчево, има их и данас у Војводину. Ја тражим раније порекло од тога,

    Мало ме збуњује Грипули и питање неких родова из околине и тог града. Читао сам да је део доњег Грбља (Врановићи, Љешевићи…) раније припадао општини Кртоле.Да ли је Грипули који је такође ту био територијално Грбаљ или Кртоли у време 1530 до 1580 године?јер од тада датирају ови Далматински документи које ћу навести доле.

    У записе-књиге Далматинских градова (конкретно Дубровник, Трогир и Ријека), пореклом из општине Кртоли у Боку по записима из 16 век, наводи се капетан Миљешковић и Старчевићи да су водили поморску трговину од Дубровника до Ријеке и да се пре тога Мишељковић као капетан борио или некако учествовао у тој бици заједно са Шпанском морнарицом или пиратима, за ослобођење неких градова на обалу Далмације од Османлија које је било успешно (што је ретки пример неких локалних људи са јадранске обале, да се уопште помињу са Шпанцима током тог времена и баш тих догађаја тада)… Притом се код Српских радова, нигде не описује детаљније тај шпански долазак у Далмацију и Боку, док у стари град Херцег Нови видех да и даље постоји ткз. Шпањола кула, коју су направили Шпанци који су турке протерали из тог града. Миљешковићи се по др. Костићу наводе као Српско презиме из Грипули који су мигрирали у Кртоле, у 13 век јер је тај град уништен, њихово српско порекло је неоспорно ако гледамо да се Миљешковићи из Кртоли појављују као добровољци у Први светски рат у документа краљевине Србије. И по мени, зато што је Св.Сава из тог града (по хроникама СПЦ) кренуо бродом на ходочашће у Свету Земљу и баш ту основао Зетску Митрополију и михољску метохију СПЦ где се Миљешковићи и Старчевићи помињу као део Михољског збора. нпр. др. Костић наводи да се презиме Миљешковић повезује коренима за тај Грипули и ту тврди да су Миљешковићи један род са презименом Микијељ и Микијељевић. А колико сам прочитао у некој другој публикацији др. Костића на гоогле, они лично имају крвну везу са Миљешковићима и живели су тада у исту парохију, тако да можда је самом др. Костићу мајка или бака била од тих Миљешковић (или је то објавио за неког свог рођака). Због тога држим ту његову тезу о Гриспулиу оправданом. Али за Старчевиће не помиње ништа сем да су дуго ту и да постоје неки такође касније досељени Старчевићи на полуострву Луштица, да ти старчевићи нису међусобно у сродству…

    Конкретно ми је потребно неколико одговора око Грипулиа. Да ли су Старчевићи можда један род са Миљешковићима? Колко је стара општина Кртоли у смислу да није она само једна од нових насеља насталих након рушења тог Грипулиа или Грипуле? У суштини Далматински Старчевићи су постали многодетна породица у Далмацију и створили велики род који је дошао и до Баната (Војводина) где је између многих других, постојао и Војвода Старчевић у Панчеву у 17 век по коме се део Панчева називао Старчево (данашњи археолошки локалитет Старчево по којем се назвала позната Старчевачка култура одмах поред Винчанске).

    А опет су њихови рођаци тада били у Боку где се такође помињу у 17 век подједнако скромно у документа која су једва преживела Турке, рецимо има опет помен са капетаном (Вуком) Миљешковићем који је код Дубровника пијан изазвао оружани сукоб где је сам напао и разоружао коњанике млетачких Морлака који су дошли из ХРВ. Тада га је напао Бајо Пивљанин са неким хајдуцима и Његушанима који су пореклом из високосталежних породица били, тада су се два брата Страчевић (Раде и Јано) придружили Миљешковићу и то је мало касније довело до суда где ти Његушани и Морлаци туже Старчевиће млетачкој републици, као и Миљешковића главно оптуженог, за којег на крају рањен у сукобу, Бајо Пивљанин као главни сведок тражи да се ослободи кривице (објавио на интернет и штампао у књизи боиграфија Баја Пивљанина, град Плужине. Где аутор износи тезу о прејемству хајдучког суда над млетачким судом, позивају се на оригинал документовани запис сведочења и судске расправе са суђења у Котор из 17 века. где Бајо Пивљанин тражи ослобођење оптужених (раћа Старчевићи из Кртоли, и Миљешковић из Кртоли) на незадовољство његушана и морлака који су тражили материјалну одштету за телесне повреде нанесене ватреним оружјем и онда сабљом које им је Миљешковић направио и Страчевићи са њим након што су стигли у тај сукоб). Та теза утора има за циљ такође да нагласи да су Старчевићи и Миљешковићи били хајдуци а Бајо Пивљанин Харамбаша и њихов вођа у битни на Вртијељку.

    Мени је циљ да решим енигму порекла Старчевића у Банату, али видим да у Кртоли доалзе нови неки Старчевићи, па се природно и питам колико је то презиме било често, можда су се и у Далмацију неки Старчевићи мимоилазили па можда и у Банат… Углавном, унапред захваљујем на одговору и посебно ако ми линкујете или препоручите неко штиво где могу више да прочитам о пореклу Старчевића из Кртоли.

    • молим администратора сајта да обрише све моје поруке под никнејмом Буњевац на овој теми. Јер сам проширио питање безпотребе…. Поруку бих сажео у само овај део који цитирам у овој поруци доле:

      Мало ме збуњује Грипули и питање неких родова из околине и тог града. Читао сам да је део доњег Грбља (Врановићи, Љешевићи…) раније припадао општини Кртоле.Да ли је Грипули који је такође ту био територијално Грбаљ или Кртоли у време 1500 до 1600 године?

  2. Тешко је наћи на интернету нешто о војводи Старчевићу па ево са википедије најобичнији извор ако некога интересује, наводи се под одељак историја насеља Старчево. (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%BE_(%D0%9F%D0%B0%D0%BD%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%BE))

  3. Небојша Бабић

    Буњевче,

    Нема потребе да се брише она дужа порука, ни све остало што сте писали..
    Видех порукe, али једноставно ових дана не стижем да се детаљније упустим у ово сложено питање.
    Но, потрудићу се, чим пре.
    Зато, нека остане све што сте написали, па очекујте одговор ових дана!

    Можемо контактирати и путем мејла:
    [email protected]

  4. Небојша Бабић

    Грипули су стари град, разорен крајем 14. века, и не би требало да има везе са Кртолима.

    А о вези Старчевића и Миљешевића, барем оних кртољских, има по нешто на:
    https://www.poreklo.rs/2017/10/22/krtoli-naselja-i-poreklo-stanovnistva/

    И једни и други су Дапчићи, дакле јесу сродни.

    Мислим да други Старчевићи немају везе с кртољским. Ипак није то тако ретко презиме.

    Банатско Старчево, барем по Ердељановићу, назив добија од Срба досељених у Великој сеоби 1690. из Старе Србије.

  5. Супер…послао сам вам емаил пре овог одговора, са неким чланцима из Хрватског магазина повијест…

    Но, наводи се у линку који сте поставили, да су Старчевићи и Миљешковићи један исти род који потиче из породице Дапчић, али опет има и навод Костића да су Миљешковићи, Микијељевићи из рода Микијељ у грбљу, који су пореклом из града Грипуле…

    Није изводљиво да Дапчић може да буде капетан брода који плови по Далмацији током 16. века, притом и да се презива нпр. Старчевић или Миљешковић како бележе Далматинци, јер се тада Дапко од кога потичу Дапчићи досељава у насеље Кртоли. Дапчићи много касније добијају разгранато потомство и све родове којих је преко 10 презимена. Значи, или су Дапчићи доселили много раније или су Миљешковићи као што Костић пише, пореклом из Грбља, самим тим можда и Старчевићи. То је замршено, тако је и код нас у Војводину, као да су неки попови намерно писали родослове са неким временским скоковима. Хаха, покушавали да уклопе порекло људи у временски оквир од 3000 или 4000 година колико је тада по некима од њих постојала ова планета.

    Што се Банатског Старчева тиче, ту је био Војвода Старчевић за којег се наводи да је током велике сеобе срба 1690 године, код себе сместио део миграната и чак је сам Патријарх Чарнојевић био гост ваљда. Зато Ердељановић, иако је рођен у Панчево из кога се сели врло брзо, вероватно говори о неким другим Старчевићима, јер има неколико родова, њих различитих у модерно Панчево. Притом Старчевићи мењају презимена по неким потомцима војводе Старчевића типа насеље Ђурђевац по њеовом сину, где је био двор… И наравно Панчево су Турци брзо након сеобе покорили коначно 1739 године. Али су једно 5 година разарали град, па пре тога редовно нападали неби ли окружили Београд. Тако да развој који су ови Старчевићи направили није био могућ након велике сеобе срба у нешто мање од 50 година константних напада док Панчево није пало под Турке.

  6. Небојша Бабић

    Наш читалац из Швајцарске доставио нам је податке о роду необичног презимена – Розгаја, у Грбљу.

    Занимљиво је да се Розгаје не спомињу ни у Накићеновићевој „Боки“, ни у другој литератури која се бави Грбљем.

    Розгаје су из села Врановић, и имају предање да су ту одувек. Дакле, ради се о стариначком грбаљском роду. Славе Светог Стефана (зимског).

    Значење самог презимена је нејасно и вероватно долази од неког надимка. Могло би бити изведено од старије речи розга – грана дрвета, нпр. као надимак за неког изразито мршавог и кошчатог, или од глагола розгати, што је особит начин певања у неким крајевима динарске области.

    У Хрватској налазимо слично презиме – Розгај, но ова два рода нису ни у каквој вези.

    Розгаја и данас има у Грбљу, три породице.

    У литератури налазимо помен двојице Розгаја мобилисаних у аустро-угарску војску 1914. године – Марко и Саво Розгаја (за Сава стоји напомена да је у рату погинуо). У братству се памти и Нико Розгаја, који је погинуо у Првом балканком рату.

    Збуњује зашто их нема у етнографским радовима који се баве и Грбљем, с обзиром да презиме постоји знатно пре писања тих радова. Према ономе што је наш читалац до сада истраживао, он је презиме Розгаја нашао у аустријским пописима уназад до средине 19. века.

    Но, видели смо, што се Грбља тиче, и на случају рода Буздован, да пропуста и празнина има и у научним радовима.

  7. Никола

    Потврда за род Мариновића с подручја Цетиња тачније из Очинића старином од Херцеговине њихова слава је Свети Никола и немају везе са Мариновићима са славом Ђурђевдан тј Свети Димитрије,близина јесте али су корени различити те их људи често мешају!

  8. Vinko Starčević

    Odgovor Bunjevcu na pitanje, da li su Starčevići možda jedan rod sa Milješkovićima?

    vidim da ste se zapetljali… Po ovome šta vi pišete, ja naslućujem da su Starčevići i Milješkovići odvojene familije, nikako isti rod i trebate ih odvojeno promatrati, dok ne utvrdite neki fakat da imaju istog pretka. A onda možete da izvučete zaključak da imaju istog pretka.

    1. U Rijeku se ne pominju Starčevići, već samo Milješkovići početkom 16-tog stoljeća kao (Miljeskovich) brodovlasnici koji iznamljuju brodove i kontroliraju lučke kapetanije u Dalmaciji. Tu imaju nekih veza sa Španjolskom kraljevinom, ali preko njihove mornarice, koja je tada napravljena od bivših galskih pirata i oni skupa štite od turaka i pirata jadran. MIlješkovići se ne pojavljuju više u dokumenta u tom kontekstu, nakon tog oslobođenja od Turaka i odlaska Španjolske mornarice. Čim su pamidora i krumpir postali dostupni svuda, Španjoli nisu imali više kako da drže monopol i isplate troškove mornarice u jadranu, pored rata sa englezima. A venecija je preuzela dalmaciju, španjolska je samo bila pokrovitelj neovisnosti.

    2. Ti sigurno iz nekih pogrešnih izvora, navodiš Starčeviće… U originalima koji su dostupni na internetu iz Trogira, njih nema da se pominju uz Marka MIlješkovića u taj arhiva iz 1530 godine, koji se pominje u Trogirske knjige… A njega je skoro Stjepan Vekarić navodio kao Marka Mileškovića u knjizi “Pelješki Jedrenjaci”, jer je iz ostataka mletačkih knjiga, pogrešno preveo prezime i umesto slova “lj”, preveo je “l”. Zapravo su MIlješkovići brodovlasnici, imali palatu na poluotok Pelješac kod prevlake, palaća je srušena 1667 godine u velikom potresu u kome je pola stanovnika Dubrovnika stradalo, kao i Dubrovnik koji se jedva obnovio. Uglavnom oni su bili Srbi a palaća im je bila nadomak crkve Svetog Mihaila iz 10-tog stoljeća, koja je pripadala Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, sada je rimokatolička. A na pelješac nema Starčevića da se pominju.

    Meni to liči da su Starčevići definirani kao potomci Dapčića. Da nisu, imali bi navode o drugom podrijetlu kao Milješkovići. nadam se da sam pomogo, Pozdrav!

  9. Tičići koji su osnovali Glavatičiće sa ostalima iz Gripule. Možda nisu ugašeno prezime kako se navodi u tekstu. Meni je prababa od Tičića iz Dubrovačko Neretvanske županije, oni su valjda porijeklom bokelji.

    Imate Tičiće koji su odnekud sa mora doselili na otok pag kod Splita, i poluotok Pelješac i Zadar. Oni su bili Pravoslavni Srbi ili Hrvati. Ali nakon protjerivanja Mitropolita Končarevića mnogi Pravoslavni su prešli na rimokatoličku tradiciju jer je Pećka Patrijaršija bila ukinuta i biskupi su položili kanonsko pravo nad bivšom imovinom i Crkvama

    Danas su uglavnom Hrvati. Piše na ovja link da danas najviše zemljoposjeda imaju u Dubrovačko neretvanskoj i Zadarskoj županiji.

    kolika je mogućnost da su to ti Tičići? kako bi se to moglo ustvrdit ?

  10. Небојша Бабић

    Не наводи се у чланку да су Тичићи у Грбљу измурли. Требало би да их има у Главатима.

    Да бисмо сазнали да ли су Тичићи из Грбља и ови које ви наводите (из дубровачког и неретљанског краја) исти род, требало би тестирати оба рода. Ако можете у томе на неки начин помоћи, било би веома корисно.

    Ми смо већ објавили позив за тестирање Грбљана, а ви бисте могли наћи неког од ових Тичића из Хрватске.

    https://www.poreklo.rs/2020/02/09/testiranje-grbljana/