Порекло презимена, село Боровац (Зајечар)

13. новембра 2015.

коментара: 0

Порекло становништва села Боровац, Град Зајечар – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Станојевића „Тимок“. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Borovac

Положај села.

Од села Врбице на север, у дужини од читавог часа хода, налази се село Боровац. Својим положајем потпуно се разликује од осталих села у Тимоку. Од Врбице полази једна планинска греда дуж Тимока, на север, под разним именима: Тудорица, Караљупка, Попов Камен, Попуша, Осој, Давњаница, Шупљица, Венац, Попајен Трап и Мишински Врх, којим се та планинска коса завршава код ушћа Јаношевог Потока у Тимок. Та је греда окренута истоку и избраздана мањим потоцима и падинама, у којем је село Боровац. У јужном делу коса је много оштријег нагиба према Тимоку, док је у северном блажег. Јужни део села (Белило) је ближи Тимоку а северни даље, у брду.

Воде.

Потоци Широка Падина, Ракљица,Мандарински Поток и Видринска Падина, који протичу кроз село не наносе штете селу, јер они протичу само за време кише и топљења снега, иначе пресахну. Тимок такође не плави село, јер су куће у брду. У целом селу има неколико слабих извора кладенаца и око двадесет бунара са којих се поглавито користи вода за пиће.

Земље и шуме.

Село поседује прилично зиратне земље, која је како око села, тако и у самом селу, између појединих крајева. Може се поделити, углавном, на два дела: на западни – брдовити и источни – равни. Западна страна је брдовита, погодна за виноградарство; тамо су виногради који дају одлучно вино. Источна је страна права равница и она је на десној страни Тимока. Врло је плодна. Особито добро успевају кукуруз и стрна жита, јер је земљиште поглавито „муљак“, речни нанос.
Најдаље је место удаљено не више од 45 минута хода од крајњих сеоских кућа. Село нема утрине за стоку, те се сточарством врло мало бави. Обично се стока гони на пашњаке других села, особито Малог Извора и Ошљана, где плаћају „утринско“. Нешто боље шуме има у Требежини. Она је била „селска“ па су је изделили, те данас сваки има тамо свој део.Поред ове шуме има нешто ситније шуме на странама Попуше, Давњанице у Шупљице.

Тип села.

Док је село било у старом селу, у Белилу, било је збијеног типа. Тај тип су силом одржавали како Турци тако и, после ослобођења, наше власти. Пошто је данашње село постало од појата, које су по правилу увек разбијене, не може се и од данашњег села очекивати да буде збијеног типа, те је село сада разбијеног типа. Село је издељено на поједине гомилице, групе кућа које су негде потпуно збијене, али су углавном подалеко удаљене једна од друге. Неке од тих група називају се по именима породица а неке по месту, потоку, падини – на којима су. Између групица кућа је размак од 100 па до 800 и 1000 корака. Почевши са југа групе кућа могу се набрајати овако: Драке – поток, Гложак, Крај Тимока, Белило или Старо Село, мало даље ка северу од Гложана. Ове три групе чине јужни део села. Северни крај од Белила је удаљен око 10 минута хода. Већи део његов је познат као Бели Брег. Поједине групе кућа познате су под овима именима: Градиште – под Давњаницом, Ракљица – поток, Пауновска Падина, Кучеровац, Широка Падина, Мишинци, Видринци, Мандаринци, Суруџијџи и Бели Брег. Како су ове групе кућа растурене по целој страни боровачке греде не може се утврдити никакав тачан распоред, како у селу, тако ни у појединим групама кућа. Већином су крајеви повезани путевима а између појединих група су, нарочито где је већи простор, њиве и виногради.

Име селу.

Боровац се тако одувек зове. Нема никаквих предања о постанку његовог имена, али је по свој прилици постало од речи бор.

Старине у селу.

Русалијска гробља су одмах од Старог Села (Белила), северно. Ту се ископавају људске кости, гривне (за руке) итд. Причају да су се ту копали „Џидови“, који су били врло јаки. Зову их „Латинска Гробишта“. Оваквих русалијских гробаља има и у Белом Брегу и Пударници (где су Стојанци). Тамо има некакво повеће камење, често издубљено у облику осмостране призме испод кога су мештани налазили кошчице и угљевље.
Црквишта има у Калуђеровцу. Кажу да је ту била црква (манастир), где је настрадао сабор од Турака. Ту су налазили топовску ђулад.

Постанак села и порекло становништва.

Боровац се од осталих села у Тимоку одликује по својим многим селиштима. Постоји једно предање по коме је Боровац био „у Заградско“, а то се потврђује и врелом – кладенцем, који се и данас тако зове – Боровац. Зна се поуздано да је село Боровац било у Селишту. Одатле, не зна се због чега, иселило у Белило, које се данас зове Старо Село. Прича се да је на данашњем месту Боровца било село у коме су живели Власи. Шта је са њима било – ништа се не зна. У доба док су живели у у Старом Селу – Белилу, зна се извесно, овде су биле боровачке појате (колибе), разбацане по целој источној падини боровачке косе. Нешто пре ослобођења ових крајева од Турака, село се, због тегобног простора и оскудице у пијаћој води, почело полако селити на своје појате и претварати их у стална места живљења. Турци то нису допуштали, новосаграђене куће су палили и гонили мештане да се врате у Белило. Па и после ослобођења српске власти нису дозвољавале овакво сељакање све до пре 80-90 година, када им је то напокон дозвољено. На тај начин Старо Село – Белило су мештани углавном напустили па од појата настане проширено село док је у Белилу остало око 20 кућа.
Становништво се може поделити у две групе; на старије, о чијем пореклу или нема никаквих предања или су она непоуздана и на млађе, чије се порекло може поуздано утврдити.

Старији родови:

– Оврамци или Аврамци (од којих се једни зову по балти, тј секирчету, Балтијци), Цвејинци, Спасичи, Ганичи, Љуштејци, Суруџијци, Инђичи, Авдијци и Шијаковци. Сви славе Никољдан. Разродили су се.
– Шајтинци (Шајтановци) и Дебељаци или Дебељаковци су једна „сојевина“. Прича се да су давно, када су „Латини“ страдали код Вратарнице и када је „латинска“ црква подигнута у Вратарници, живели браћа Јован Шајтан и Живко Дебељак и као хајдуци убијали Турке. А толико су, веле, били вешти гађању, да би један другоме скидали пушком јаје са главе, гађајући са Шупљице на Ранђеловски Камен – висови изнад села. По одређеном предању овај род се доселио из места Радулова у Бугарској од старине. Шајтинци славе Никољдан, а Дебељаци су преузели Алимпијевдан.
– Даздарци или Диздарци и Тобожарци, Аранђеловдан. По предању су се доселили врло давно из Влашке.
– Бојанци, Никољдан;
– Легинци или Латинци, Никољдан и;
– Цујћинци, Аранђеловдан се прича да су „доселци“, али одакле – не зна се поуздано. За Легинце-Латинце казује се да су се доселили однекуда „из Латинско“ по томе се тако и презивају а за Цујћинце се тврди дошли „одозго“, изнад Књажевца.
– Арнавути. За њих се тврди да су се доселили из Арнаутлука. И данас су зли, увек готови на бој.

Млађи родови.

– Мандаринци, Св. Врачи. Доселили су се пре 150-200 година из Дејановца у Заглавку. Најпре је дошао неки Богдан Мандара. Од њих се једни зову:
– Мишинци. Данас живе пети појас-колено од Мандаре.
– Стојанци, Митровдан. Старина им је у Штитарцима у Заглавку. Доселили су се одавно – „још када је Турчин владао“. Од овог рода су, по свој прилици;
– Видринци и Грујинци, јер су и они досељени из Штитараца а сви славе исту славу.
– Виденовци, Св. Ђорђе, су старином из Јаковца. Приведени су на имање пре 80-90 година.
– Шајђеновци или Шегеновци, Никољдан, су се доселили пре 60 година из „Заградско“.
– Бугари („Герго“), Јовањдан, су досељени пре 50 година из Раковице у Бугарској.

Поред ових има две куће досељеничке из Дебелице (Св. Јовановци) и две куће из Дречиновца (у Сврљигу). Домазети су. Славе Св. Тодора.

Сеоска слава је Спасовдан а заветине Св. Тројице и Св. Јован. Спасовдан празнују због града.
Село има само једно гробље, на Попуши. Доста је старо, а то се познаје по надгробном камењу, јер га има разноликог, старог, у виду четвртастих стубова од кречњака и новијих – у облику крста.

ИЗВОР: Према књизи Маринка Станојевића „Тимок“. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.