Порекло презимена, село Глоговица (Зајечар)

13. августа 2015.

коментара: 2

Порекло становништва села Глоговица, Град Зајечар – Зајечарски округ. Према књизи Косте Јовановића „Неготинска Крајина и Кључ“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Glogovica

Положај села.

Село је на огранцима планине Дели Јована и на површи која је се испод брда Русмана пружа Салашу и Сиколу. Куће су на доста стрмим странама Глоговичке Реке а на југу су око пола километра удаљене од дубочанских кућа.

Воде.

У селу су Аврамовића Чешмја, Германовића Чешмја, Бучина и Миленковића Чешмја и мнгобројни бунари и један „шмрк“; у синору су многи извори и стублине („шћуби“).

Земље и шуме.

Зиратна земља је средње родности. Многи имају винограде у Чубри. Места са њивама, ливадама и гајевима се зову: Периш, Кошери, Ветриње, Чукица (Чокица), Бучја Глава, Добра Вода, Падина (Пађина), Под Осојем (Субдос), Врф, Чешмја, Шиљак (Ђалалуј), Козарне, Брсан, Капела, Ливађе (Ливез), Русман (Руцман) и Сељиште. Општинске суме су Осоје и Русман а утрина Ђалуц.

Тип села.

Глоговица је село збијеног типа са кућама размакнутим од 10 до 30 метара а на искрајцима и до 50 метара. Подељена је на четири махале: Миљешти, Јордачевићи, Гимишешти и Барбуловићи. У махалама има више родова са измешаним кућама.
Гробље је на брду источно од села.

Старине у селу.

На Русману, у Гиндуши и Доброј Води су налажене златне жице, које су остале од топионица из времена „Лаћина“. Сељиште је источно од Русмана, где је, по предању, било старо село.

Подаци о селу у прошлости.

На Лангеровој карти забележеноје насељено место Glogoviz, а на карти „Темишварски Банат“ пусто место Glokvittz и место Vellsatz, које се више нигде не помиње нити је такво мсто познато у селу. Glogovicza је село и 1784. и 1807. године помиње „Стан глоговички кнез“, а село Глоговица је забележена 1811. године. Године 1846. село је имао 117, 1866. године 199 а 1924. године 260 кућа.

Постанак села и порекло становништва.

По предању, кад’ је народ у Крајини због „турског зулума“ напустио своја села и склонио се у збегове – а већина отишла „преко планине“ – преци неких данашњих родова су се склонили у овај, тада пуст и шумовит крај. Прво су се настанили на месту Унц, у Мириној Шуми, која је између Салаша и Сикола а касније су се преселили у Сељиште, испод Русмана, а мног доцније се настанили на данашњем месту. И из Глоговице је било „бежаније“, а вратили су се неки међу којима су најстарији они родови што су избегли из Чубре пореклом су са Косова. У ове долазе:

-Миљешти и Кикирешти, су један род, славе Јовањдан;
-Пиперчи, Аранђеловдан;
-Олешоњи (Ђулачи, Гицоњи, Лицоњи и Кројтари), Митровдан;
-Аврамовићи и Нисулоњи, су један род, славе Јовањдан и;
-Барбуловићи, Гагићи, Нујкуловићи и Матејићи су један род, славе Јовањдан. Драгомир, прачукундед Барбуловића-Матејића добегао је из Чубре. Родоначелници осталих родова су непознати. Мисли се да су из Чубре.
-Радумиљ, Божидароњи, Чичањи и Буртићи, који су један род, славе Јовањдан и:
-Тодорешти, Јовањдан. Тодорешти се зову по прадеди, који је рођен у Глоговици, имали су старо кумство у Сиколу.

Родови досељени до краја 19. века:

-Гимишешти и Сурдоњи, славе Јовањдан. Чукундед им се доселио из „Влашке“.
-Вељишти, Маркоњи и Иримањи су један род, славе Никољдан и;
-Забовањи, Његојевићи и Крљешти су један род, славе Јовањдан. Сви су пореклом „Унгрујани“.
-Вељарешти, Никољдан и:
-Паулешти, Јовањдан су из „Влашке“.
-Пајкани, Ђурђиц. Њихов прадед је из Рашанца у пожаревачкком крају.
-Папешти, Никољдан. Прадед, поп Петар, се доселио из „Влашке“.
-Буроњи и Лазароњи су један род, славе Никољдан. Прадед Костадин је из Балта Верђи у Румунији.
-Трујкоњи, Јовањдан. Прадед се доселио од Златибора.
-Монешти, Аранђеловдан, су из Балта Барђи.
-Велкоњи и Уцани су један род, Св. Петка. Досељени су из неког села „преко планине“.
-Абраши, Никољдан, су из Кривеља у Црној Реци.
-Германи, Аранђеловдан, су из Горњана у Поречу. Неки причају да су потомци рудара, који су овде копали злато.
-Првоњи и Милојкоњи, су један род, славе Никољдан. Досељени су из Халова преко Тимока.
-Топљани, Никољдан. Дед старцу од 70 година дошао је из Топле преко Стола.
-Пандарешти, Св. Петка, су из Влашке одакле им је дошао дед.
-Дошљаци, Митровдан, су од Хомоља.
-Миловановићи, Св.Петка, су Цигани-Роми ковачи су из неког села у Крајини.
-Јовешти, Јовањдан, су од Фируловића у Дубочану.
-Жукоњи, Јовањдан, су из Слатине у тимочкој Црној Реци.
-Бешојешти, Јовањдан су од „Унгурјана“ у Дубочану.
-Богдановићи, Никољдан, су из Неготина.

Сеоска заветина су Св. Тројице. Црква је заједничка са Дубочаном, коју је подигао Ђорђе Вајферт, а посвећена је Св. Ани.

ИЗВОР: Према књизи Косте Јовановића „Неготинска Крајина и Кључ“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Pilovic spasoje

    interesuje me poreklo prezimena pilovici nadimak surdonji. navodno je poreklo iz vlaske. da li je to tacno i ako je moguce izraditi rodoslov. hvala istocarima

  2. Војислав Ананић

    Вајферт, Ђорђе, индустријалац, банкар, добротвор (Панчево, 15. VI 1850 — Београд, 12. I 1937)

    Син је Игнаца, панчевачког пивара немачког порекла. Након основне школе и гимназије у Панчеву и трговачке школе у Будимпешти, завршио је пиварски одсек Више пољопривредне школе у Вајенстефану (Баварска). Од 1873. живео је у Београду. Као редов коњаник борио се у ратовима 1876—1878. и 1885. Као истакнути члан Либералне странке био је члан скупштинског Уставотворног одбора. Новчано је помагао Мајски преврат 1903. Први светски рат провео је у Француској, а након рата наставио живот и рад у Београду.
    Преузевши 1873. од оца пивару у Београду, развио је производњу и створио водећу фирму те врсте у Србији а касније у Југославији. На Топчидеру и Сењаку саградио је модерне фабрике пива и слада, у Костолцу и Нишу творнице леда, а широм земље отворио стоваришта. С тим улогом је 1921. основао акционарско друштво „Прва српска парна пивара Ђорђе Вајферт”. Концесије рудника мрког угља у Костолцу купио је 1873, 1886. отворио рудник живе на Авали а потом и руднике злата у Глоговици, олова и цинка на југу Србије и каменог угља у Подвису. Повластице борског рудника бакра купио је 1903, али их је 1904. продао једној француској компанији. Био је члан Оснивачког и првог Управног одбора Народне банке (1884), вицегувернер (1884—1889, 1902—1911), гувернер (1890—1902, 1912—1926) а од 1926. доживотни почасни гувернер југословенске Народне банке. Један је од оснивача и почасни председник Индустријске коморе (1910), добротвор и утемељивач многих друштава и задужбина. Са оцем и братом Хугом сакупио је у свету признату збирку спомен-медаља из XVII и XVIII в. и збирке српског средњовековног и античког новца. Прве две колекције нестале су у току Првог светског рата. Античку збирку 1923. поклонио је Београдском универзитету. Био је масон од 1890; од 1891. до 1899. био је старешина ложе „Побратим” а 1912. велики мајстор Врховног савета Србије. За време Првог светског рата, уз Пашићеву молбу и новчану помоћ, у Марсеју је придобијао масоне за потребе Србије. Велики мајстор ложе „Југославија” био је 1919. Одликован је Орденом Светог Саве I степена, Карађорђевом звездом, орденом Белог орла, Таковским крстом и Споменицом Министарства шума и руда.

    Зоран Пејашиновић