Порекло презимена, варош и село Варварин

17. новембра 2014.

коментара: 6

Порекло становништва вароши Варварин и села Варварин, општина Варварин – Расински округ. Према књизи Станоја Мијатовића „Темнић“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

Stari Varvarin

Напомена: Подаци су допуњени белешкама Г. Чедомира Урошевића, учитеља из Варварина и Г-ђе Живке Вл. Петковић, рођене Дреновчеве.

Положај насеља.

Село и варошица Варварин налазе се у равници на обали Велике Мораве. Између села и варошице протиче Калинићска река, која се улива у Велику Мораву. Варошица (варош) је на левој – вишиј а село на десној – нижој страни Реке. Велика Морава при изливању чини велику штету кључу, али не и селу, јер сад не тече, као некада, поред самог села, већ мало даље и између старог и новог корита има лепих ливада и високог дрвећа. Калинићска река када се излије чини штету и селу и кључу.

Воде.

Мештани пију понајвише воду из бунара, које, као и Бачинци, већином не зидају. Извора има два, који су у Доњој Мали, под самом обалом, са којих један део те мале из њега захвата воду. Ови извори не пресушују али их Велика Морава приликом изливања засипа.

Земље и шуме.

У нижој моравској равници, на којој је село, земља је јако родна – кумсача, црница и смоница – а у вишиј, где је варошица, већ је мало слабија – обично пољњача.

Идући даље ка косама или странама она је све слабија. Сеоски атар се простире преко Велике Мораве.

Шуме има мало са ситном гором и налазе се у страни, идући Залоговцу.

Тип насеља.

Село је збијено и већим делом ушорено а тако исто и варошица. Куће су међусобно удаљене 15-20 метара а најгушће су у средини села, око суднице и механе. Село се дели на Горњу – уз Велику Мораву – близу Селишта; Средњу – у средини села и Доњу или Бугарску Малу, која је око ушћа Калинићске Реке. Мале или крајеви нису потпуно одвојени јадан од другог.

У селу је 305 кућа и 500 пореских глава.

Име насељу.

По народном предању село је добило ово име због тога што су ту Турци, нашавши тело мртве Иконије, љубе Тодора од Сталаћа, па су га секли и варили, те се показаше као варвари.

Старине у насељу.

Више села, недалеко од саставака Голијске и Јужне Мораве, налази се селиште, где се и данас налазе остаци насеља, као комади ћерамиде, црепуља, онаца и др., затим стари, обично римски новци, мотике и друга гвожђурија. У Варваринском Пољу познају се остаци шанчева из времена битке са Турцима из 1810. године.

 

Постанак насеља и порекло становништва.

До 1810. године село је било на месту званом Селиште, где су данас најбоље њиве и ливаде. Тада, уочи саме битке, да би се село колико толико заклонило од непријатељске ватре, руски кнез Орурко нареди те се оно расели и насели на месту, где је и данас. Кажу да је војска за ноћ чак и куће подигла. Тада је у селу било свега 20 кућа. Пирх га је посетио када је већ било увелико поправљено и вели да му се веома допало, јер је још тада имало дворишта ограђена плотовима и палисадима, куће покривене црепом и било је ушорено. На старом месту морало је село постојати од давнина, јер има велики број старинца, као и досељеника, од пре 200 и више година.

У Горњој Мали су следећи родови:

Чабрићи су досељеници из Чаброва на Косову. Има их у Малој Крушевици и Карановцу. Славе Илиндан.

Војиновићи су се доселили из Трњана код Алексинца пре 200 година, славе Аранђеловдан и Св. Агатоника.

Вучићи су старинци, славе Аранђеловдан, летњи и јесењи.

Протићи су са Косова. Из ове породице је прота Стојан, кога су Турци о Устанку жива набили на колац. Славе Никољдан.

Ужаровци су из околине Лесковца, славе Аранђеловдан.

Бошковци су са Косова, славе Лучиндан и Марковдан.

У Средњој Мали су:

Илићи су из Трњана код Алексинца, славе Алимпијевдан и Ђурђевдан.

Даничићи су старинци, славе Ђурђиц и Ђурђевдан.

Кркићи су из Ћићевца, насеља преко Велике Мораве, славе Аранђеловдан.

Ракитовци су дошли пре 100 година из Ракиитова код Јагодине, славе Ђурђиц и Ђурђевдан.

Карићи су старинци, славе Аранђеловдан.

Живановићи су дошли пре 100 година из Витошевца код Алексинца, славе Никољдан.

Благојевићи су старинци, славе Аранђеловдан.

Јуруковићи су из Лучине, славе Никољдан.

Сврзићи су се доселили из Ћићевца пре 100 година. Овако су названи што су се много селили те не могу нигде да се „сврстају“. Славе Мратиндан-Мину.

Цветковићи су старинци, славе Јовањдан.

Лазаревићи су дошли пре 100 година из Лучине код Алексинца, славе Никољдан.

Качаревићи су старинци, славе Никољдан.

Долићи су се доселили пре 200 година са Косова, славе Никољдан.

Павићи су се доселили са Косова, славе Мратиндан-Мину.

Ровинци су из Ровина на Косову, славе Пантелијевдан.

Грчићи су старинци, славе Ђурђиц и Ђурђевдан.

Ћућићи су из Ћукова на Косову, славе Св. Петку.

У Доњој или Бугарској Мали су:

Бугарчићи су се доселили из Кнез-Села код Ниша. Славе Ђурђиц и Ђурђевдан.

Дакићи су из старе Србије, славе Аранђеловдан.

У средини села је судница и механа.

Сеоска слава је Бела Субота по Тројицама а заветине су Светли Четвртак по Васкрсу – за здравље стоке; Пољобраније – ради одбране усева од непогода и Св. Катарина – за здравље деце од гушобоље.

Село има два гробља, од којих је једно у врху села, код Саставака на месту старог села где се укопавају мртви из Горње и половине Средње Мале а друго је код цркве, у дну села, где се укопавају мртви из друге половине Средње Мале, Доње Мале и варошице.

Варошица се налази, као што је поменуто, преко Калинићске Реке а између Горњег Катуна и села Варварина. Мада је ово једина варошица у Темнићу и поред тога што је за варошицу одавно проглашена и ако је на подесном положају, опет слабо напредује, јер осим 3-4 дућана, 2-3 механе, неколико занатлија, цркве, школе, среске канцеларије и поштанско-телеграфске станице у варошици више ничега нема. Улице нису калдрмисане иако је уз Мораву препуној камењем за калдрму, регулационе линије нису све попуњене, те је још ненапредно место. Готово сав обрт у овој варошици налази се у рукама двојице капиталиста. Становници су досељени из околних села а има неколико посрбљених Цинцара, који су уједно и најбољи капиталисти у Варварину. Место где је подигнута варошица припадало је Катуну. Ову варошицу у околини зову Бела Црква, због високе и лепе цркве, која је обновљена уз помоћ Кнеза Милоша, Протића из Варварина и Кнеза Милете из Катуна. Варошица је удаљена од железничке станице 4-5 км, од оне у Сталаћу 5-6 км. Од Крушевца је удаљено 15-16 км а од Јагодицне 25-30 км а од параћина 18-20 км.

Црквена слава је Петровдан, када је тога дана у варошици велики сабор. Панађур је 29 јуна (Петровдан) и 15 августа (Велика Госпојина) – по старом календару.

 

ИЗВОРСтаноје Мијатовић – Темнић. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. МихајлоКнежевић

    Moje poreklo po majci tj dedi je iz Varvarina.
    Bili su poreklom cincari a Moj pradeda Djordje i pr baba Nastasija po kojoj je i moja majka nosila ime su negde oko 1870 se doselili iz južne Srbije ,današnja Makedonija, iz sela Gopeš u blizini Bitolja 12km na putu za Ohrid. Gde su se doselili sa još cincara iz starog a kasnije porušenog grada Moskopolja danas na tromeđi Albanije,Grčke i Makedonije na Albanskoj strani. Prezivali su se Paču a dolaskom u Varvarin promenili u prezima u .Nastasijević.
    Upokojeni su i sahranjeni u Varvarinu gde još stoji njihova porodićna grobnica.
    Koliko znam u Varvarinu su postojale i posrbljene cincarske porodice Dimitrijević,Tasić i Kostić i svi su poreklom iz istog sela Gopeš i bili su u srodstvu (nisam siguran jedino za Kostiće).Da ne zamaram dalje ali ako neko ima interesovanja za poreklo ovih porodica doselnih predaka kao idece koja su se sa nime doselila i potomaka koji su se ređali u Varvarinu neka mi se slobodno javi za dodatne informacije.

    • Данијела Поповић

      Поштовани, занима ме да ли има живих потомака породице Костић из Гопеша? Моја породица делом припада њима.

  2. Данијела Поповић

    Да ли их има и да ли је са њима могуће контактирати? Са делом породице Костић која се населила у Рибару (Рибарска Бања) повезана је цинцарска породица Поповић, такође пореклом из Гопеша.
    Захваљујем на информацијама.

  3. svetlana ciric

    A Ruzici njih isto ima dosta u Varvarinu u Bugarskoj mali moja majka je od Ruyica .Da li imate neke informacije o njima odakle su

  4. milica

    Vrlo nepotpuno.Autor je radi istine trebao otici kod starosedeoca i cuti pravu istoriju Varvarina. Ja imam 72 god.a spomenik moga pta-dede eno ga u Sastavcima :Zivoji
    Pavlovic rodjen 1876 god, i on je potomak Milete koji je ucestvovao u izgradnji crkve i to pise u crkvenim knjigama.

  5. vojislav ananić

    ВАРВАРИН

    На подручју општине Варварин биле су формиране људске заједнице још у време старчевачке културе. О начину сахрањивања најстаријих становника ових крајева закључујемо на основу некрополе која је откривена у селу Обреж. О Трибалима (Србима) као најстаријим становницима на овим просторима пишу и хеленски историчари Херодот и Тукидит (5. в. п. н. е.).
    У другом веку Србија је припала Горњој Мезији, римској провинцији. На трагове Римљана упућује и насеље у селу Маскаре на локацији Бедем, затим темељи римске грађевине типа villa rustica у насељу Бачина, римски суд са дршком украшен рељефом орла са змијом у канxама пронађен у Бошњанима, затим оставе Римског новца у Варварину, оруђа, оружја, ножићи, гривне, остаци путева … За време Римљана Морава је била пловна све до Ниша, а од римског пута via militaris пут је водио у Италију и Рим, од Параћина преко Стриже, Видова, Мораве код Обрежа, Варварина, Јасике, Дренове и Медвеђе.
    У VII в. Словени насељавају ове просторе и признају Византијску власт.
    У средњем веку је Левач играо важну улогу у животу српске државе. Краљ Милутин се након десетогодишњег ратовања против Драгутина (1301-1311) на земљишту данашњег Орашја мири са братом и на месту помирења подиже 1321. год. манастир.
    Значај Темнића (Доњи Левач) посебно је порастао када је кнез Лазар узео Крушевац за своју престоницу.
    Путни правац Крушевац-Јасика-Бошњане-Маскаре-Варварин-Катун-Обреж-Поточац-Јовац-Јагодина добио је на значају када је деспот Стеван са седиштем прешао у Београд.
    Путописац Бертрандон де ла Брокијер, враћајући се 1433. год. са путовања по истоку, идући од Крушевца, прешао је на леву обалу, Западне Мораве и записао да је наишао на веома леп и добро насељен крај.
    У легендама се Темнић најчешће везује за кнеза Лазара. О томе поред осталог фелик Каниц пише: “Брежуљкасто земљиште на другој страни Каленићке реке зове се Темнић, а своје име добило је према предању, тако што је кнез Лазар, обилазећи своје руднике на висовима Јухора, видео тај предео обавијен густом маглом и узвикнуо: – Ала је тамнић”…
    Име Варварин помиње се први пут у XV в. Године 1473. за време Ђурађа Бранковића, војсковођа мађарског краља Стигмунда, Јован Марсони, допрео је до Сталаћа и Крушевца, разбио турску војску, запалио Крушевац и турску флотилу код Сталаћа и повукао се на просторе око Варварина.
    Назив Варварин појављује се у Кочиној крајни са записима са краја XVIII века.
    Село Верварин настало је саставцима Запдне и Јужне Мораве и помиње се у XVIII в. као Бела Црква са 8 домова. Ото Фердинад Дубислав племенити Пирх у свом делу “Путовање по Србији године 1829.”, описује место поред реке Мораве са именом Варварин, у коме су куће покривене ћеремидом.
    Године 1824. подигнута је црква, коју помиње Јоаким Вујић као Бела Црква.
    Почетком XIX в. у време Карађорђа, кнежевина Србија је била подељена у нахије. Варварин и насеља око Варварина припадали су Јагодинској нахији, која је била подељена на Горњи и Доњи Левач.
    У то време 1810. год., на варваринском пољу код места “саставци” одиграла се чувена битка измећу Карађорђа и руске војске са једне стране и турске војске коју је Куршид паша покренуо са југа и пошао на Србију. Српску војску је предводио Станоје Главаш, а руску војску гроф Орурк. Победила је српска војска.
    Коначно ослобођење наступило је после II српског устанка. Под кнез Милошем ови крајеви-округ Темнић, обухватао је сва села Поморавља, Левач, територију до Крагујевца.
    Касније је округ Темнић подељен на срезове Белички, Темнићки и левачки са центрима у Јагодини за Белички срез, Варварин за Темнићки и Рековац за Левачки срез.
    Напредак читаве области настаје од времена када Варварин постаје среско место. Темнићки срез је имао 43 насеља и 22506 становника. Једна црква опслуживала је 3751 становника, а једна школа долазила је на 2250 житеља. У то време Темнићки срез је имао 10 школа и 6 цркава.
    Насеља су се интензивно развијала после ослобађања ових крајева од Турака. Миграцијом је становништво из јужних крајева земље која је била под Турцима, крчећи шуме насељавала ове области.
    Становништво се искључиво бавило пољопривредом и сточарством. Занати су се упражњавали само у домену кућних потреба. Са развојем насеља развијале су се и друге потребе, тако да су поред важнијих друмова (према Јагодини и Крагујевцу) отваране механе са шталама за коње, разне трговине у којима су се продавале основне намирнице.
    Варварин је као центар среза добио многе установе као: среску управу, суд, нижу гимназију (4 разреда), пошту и др.
    Карактеристика насеља у области Темнић је да су она често расељавана и ново формирана. Ова померања вршена су из више разлога. Велике поплаве река Велике и Западне Мораве утицале су на пресељења насеља на сигурније просторе, уједно Мораве су често мењале свој ток. Сва насеља у области Темнић била су на левој обали река, које су чиниле источну границу. Године 1886. приликом велике поплаве, воде Велике Мораве пробиле су ново корито и том приликом уништиле старо село Катун. Већи део становника саградио је своје домове на левој обали реке, а много мањи број остао је у оквиру старог села. 1905. год. Старо село сада на десној обали реке добило је назив Доњи Катун, а новоформирано село на левој обали Горњи Катун.
    Остала села Бошњане, Обреж као и село Варварин померена су такође због великих поплава Мораве.
    У планинском делу су померена многа насеља , или су се формирала као нова и то: Избеница, Суваја, Мала Крушевица, Средњи и Горњи Крчин и Мареново.
    У првом светском рату подручје Темнића после повлачења српске војске окупирали су аустроугарске и бугарске трупе.
    Привредни развој у међуратном периоду овог подручја текао је врло споро. Становништво се и даље бавило земљорадњом и сточарством на малим поседима.
    Послератни развој, после Другог светског рата, општине Варварин карактерише демографски и привредни раст, што представља резултат спонтаних појединачних активности, нарочито активности становништва да се отргне од заосталости. У Варварину је извршена концентрација становништва, привреде и друштвене делатности.
    Извор: Интернет