Пише: Сарадник портала Порекло Ранко Бубања
Војиновићи су од цара Душана имали ”родословље” и привилегије на основу којих су били ослобођени од феудалних давања. Те повластице су им признали и Турци. За спахију су поставили Вука Брајановог.[1] Он је убрзо схватио да му од турског насиља ту нема опстанка, па се са браћом, слугом и ковачем договори да убију неке турске ”главаре” и да напусте Косово.[2] Једне ноћи позову Турке на вечеру, погубе их, а затим преко Старе Србије и Васојевића побјегну у Морачу.[3]
Вук се, по предању, у Морачу доселио око 1476. Иван Црнојевић му је послије три године, 1479. у насљедно право дао титулу војводе и Љуботињ, имање Црнојевића у Горњој Зети.[4]
У нашој средњовјековној историји, Иван Црнојевић је значајна личност. У њему су оличене владарске особине Немањића – дубока побожност, родољубље, одлучност, државничка мудрост и тежња културном уздизању народа. Он је један од наших посљедњих династа који живи у извјесној феудалној традици- ји.[5] Има ”двор”, војводе, придворице, кефалију и ”властелу” из разних црног- орских племена.[6]
Потомак древних кнежева, Вук Војиновић, толико је знатан да се по његовој области, Горња Зета и назива Црна Гора. Након одласка Црнојевића, за разлику од већине црногорске властеле, није се потурчио, већ наставља борбу против Турака.[7] Да сломи хајдуке, скадарски санџак бег, Фериз–паша, наредио је свом експоненту, потурченом бегу Бајичићу, да убије Вука, обећаваши му да ће добити његову област – Црну Гору.
Усред Црне Горе, на Митров дан 1502. у крвавом боју, погинуо је Медо–бег Бајичић, а уз њега и његове присталице из Вукове провинције. И данас се у Љуботињу, једно брдо назива Медова главица. Након ове прве истраге поту- рица, Вук је за борбу придобио и шурака, његушког војводу Алексу.[8] На челу чета, они су истјерали потурчењаке из Катуна, Угња, Очинића, Бјелоша, Његуша и оног дијела Цетињског поља, који као комуница припада најстаријој Црној Гори–Љуботињу, а Вуку служи за љетњи издиг стоке.[9]
Ту своју слободну Црну Гору, Вук је по посједима својих предака Војиновића у Вучитрну и Шар–планини, називао Љуботињ. Јовићевић напомиње да се Вук, пошто и на Шоћевој главици ”немаху мира од Турака”, одмах иселио у Шабане. Из Вучитрна је довео слугу и ковача, па када је један његов син нехатом убио ковачевог, платио је крв и преселио се у Вирањ ”јер није био сигуран да се тамо може одржати”.[10]
Вук се етапно селио; из Љуботиња су, због тешких услова за живот и крвне освете, одигли у Озриниће – у село Војновић.[11] И тамо су ”пали на крв” па се Вук са синовима вратио у Морачу.[12] Он тамо није залудно сједио, већ четује по старом крају. Да их умири, султан Селим I, назван Сурови, у Црну Гору је 1514. упутио Станишу – потурченог Ивановог сина.
Неколико година касније, обећањима и митом, Скендер–бег је наговорио владику Германа, а овај Обрада Влаха, да убије Вука и Алексу.[13] Турци, потурче- њаци и њима наклоњени Црногорци напали су Цетиње. У жестоком сукобу, у Бајицама и Доњем Крају, из засједе, из једне црквице, која се налазила на том пољу, око 1522. погинули су Вук, Алекса и неколико главара.
Вуков син Новак, његов зет Иван Вукотин из Озринића, владика Павле и остали главари, измирили су се с Власима и договорили се да они и даље остану на својој баштини, а за казну што су их издали да обнове спаљену цркву и поди- гну гробнице за изгинуле главаре; Новак је у Морачи живио све до своје смрти.[14]
Одметници и хајдучке војводе, Вук и његови потомци, у Морачи окупљају око себе све оне који над собом нe признају турску и млетачку власт. Због сукоба с Турцима, из Мораче су се у Братоножиће преселили Марко и његов син Рајич. Послије смрти оца Марка, Рајич се помирио са Турцима, и осим војводе, постао је и спахија.[15] Војвода Рајич, о коме је ријеч у которском извору, праунук је Вука Брајанова Војиновића, али се не зна да ли је све вријеме живио у Брато-ножићима.[16]
Крајем XVI вијека, Рајич Марков је имао Вуја, Ђура и Мароту.[17] У Љуботињ, у Мужевићe, Вујо Рајичев се доселио 1584. Био је војвода и спахија три нахије, што му је ферманом, писаним златним словима, потврдио и султан.[18] Ровински га назива Вуко[19] Од њега су Вујовићи у Љуботињу и Лалићи у Црмници.[20]
У Морачком поменику, рукописној књизи која је повезана у XVII вијеку, међу именима кнезова ктитора манастира, уписан је и Вук.[21]
[1] Црмница, родослови и братства, Вирпазар, 2005. стр. 235.
Према предању, Вујовићи у племену Љуботињу, на Трнову и Комарну у Црмници, воде поријекло од познате српске породице Војиновића из Вучитрна. Ова властеоска породица, у директном сродству са династијом Немањића, дала је неколико знаменитих великаша у XIV вијеку. Послије Косовског боја, Војиновићи су до пада под турску власт остали на посједима у Вучитрну.
[2] Нико Ст. Вујовић, Гњијездо слободе, Народне новине, Загреб, 1936. стр. 43.
Са малијем Вуком побјегоше,
Преко брда и преко долина
Кријући се три године дана,
Док дођоше у Зету поносну
На дворове Црнојевић Ива.
Дивно их је Иво дочекао:
Насели их на крај Горе Црне,
Крај Црмнице, питоме крајине,
И широка Блата Скадарскога,
Он им даде стару Црковину,
На Трнову земљу и планину,
А Вука је на двор оставио,
Да га храни докле га одгаји,
Па кад Вуче момче одрастао,
Иван њега постави војводом,
И даде му своју имовину,
Црну Гору стару ђедовину,
Од широког Блата Скадарскога,
И Обода града бијелога,
До Ловћена, брда високога.
[3] А. Јовићевић, Ријечка нахија у Црној Гори, ЦИД, Подгорица, 1999. стр. 260.
Са два брата, Вук бјежи по Старој Србији и Васојевићима, крио се од Турака, па је и овамо пријешао. Населили су се при Трновој Гори, али ни ту немаху мира од Турака, па се преселише на Шоћеву Главицу.
[4] Нико Ст. Вујовић, Гњијездо слободе, Народне новине, Загреб, 1936. стр. 10.
Старјешине у друге двије области Горње Зете, били су синови Ивана Црнојевића: Ђурађ и Стефан.
[5] Саздање Цетиње, извори и легенде, ЛЗЦГ, Титоград, 1984. стр. 55.
У Црмници, 1482., с властелом, Иван Црнојевић је утврђивао границе имања Врањинског манастира.
…Милошћу Божјом догоди се мени, господину Ивану Црнојевићу, доћи у мјесто Црмницу са мојом властелом: прво би са мном Томо зетски војвода и од двора нашега Ђурађ војвода, и Вук војвода и кефалија Никола, и од придворица мојих Лазар и Стефан. И потражих границе Св. Николе Врањинског, и нађох све по имену како пишу хрисовуље српских светих царева, који су понешто записали и приложили овоме светом храму…
[6] М. Цемовић, Васојевићи, друго (исправљено) издање, Београд, 1993, стр. 148.
[7] Видак Вујновић, Вој(и)новићи и Вуј(и)новићи, од средњег века до данас, Београд, 1985. стр. 55.
[8] др Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку, Свјетлост, Сарајево, 1953. стр. 34.
Код Сануда се 1503. и 1504. спомиње кнез Алекса из Црне Горе. Он је 1503. споменут као Conte Alexandro di Montenegro и Conte Alesa dila Montagna Nigra, а 1504. Conte Alexa Vayvoda de Negusi de Montenegro. У дефтеру из 1521. у Његушима у ”махали” Радићевић спомиње се муселем Алекса син Божидаров, док се у дефтеру из 1523. он више не спомиње, али је његово бивше земљиште уписано на Вукаса сина Радошева. Ови подаци код Сануда о кнезу Алекси и подаци о муселему Алекси у дефтеру, мислим, односе се на исто лице. Тај кнез или муселем Алекса исто је лице са оним које се спомиње у повељи Ивана Црнојевића из 1489.
[9] Нико Ст. Вујовић, Гњијездо слободе, Народне новине, Загреб, 1936. стр. 92.
[10] А. Јовићевић, Ријечка нахија у Црној Гори, ЦИД, Подгорица, 1999. стр. 262.
Од слуге су Бошковићи а од ковача Николићи у Вигњевићима и Мужовићима.
[11] Небојша Драшковић, Чевско Заљуће и Доњи Крај, села у племену Озринићи, Београд, 1999. стр. 143.
У црногорском харачком дефтеру из 1521. и царском дефтеру за Црну Гору и нахију Грбаљ из 1523. у Цуцама је уписана махала Војновићи, која ће тек касније припасти Озринићима. Крајем XVI вијека, послије сеобе старих становника, Озринићи су почели насељавати опустјело село Војновиће које 1570. има 8 кућа.
[12] Р. Трипковић, Историјски подаци и предања о ….. спахији Војину Невесињцу, рукопис, Титоград, 1961.
”Перошевићи у Лукову веле да им се најстарији предак Вук доселио из Војновића с Чева прије него је и подигнут манастир Морача. По Вуку су се његови потомци називали Вуковићи, а када су се намножили, подијелили су се на многобројна братстава с новим презименима”.
[13] Православље у Црној Гори, Митрополија црногорско – приморска, Светигора, Цетиње, 2006. стр. 48.
Као почетак владавине Митрополита Германа наводи се 1520. година.
[14] Ибид, стр. 47.
Архимандрит Нићифор Дучић у својој расправи ”Епископија зетска и дабарска”, Београд, 1884. дао је каталог зетских и црногорско – приморских епископа и митрополита; као вријеме владавине митрополита Павла наводи се 1530. Mогуће да је до тада владао, јер се под том годином у једном документу помиње сљедећи Митрополит Ромил I.
[15] Р. Ковијанић, Помени црногорских племена…., књ. II, И. институт СРЦГ, Подгорица, 1974. стр. 91.
О Рајичу, оцу чувеног ”спахије” Вуја, говори которски документ из 1580. Он баца свјетлост на однос Љуботиња и његовог војводе према турској власти у другој половини XVI вијека.
Инохан Драгоманов из Жабљака, Турчин, и Рајич војвода Љуботиња, становник Жабљака (Inohan Dragomanov de Sabiacho, Turca, et Raizcus voivodizza de Liubotine, habitator Sabiaci), за која лица, имена и презимена (de quibus personis nominibus et cognominibus) јемче нижепотписани, изјавили су, 3. јуна 1580. да су подмирени од Фрања Маринова Болице и његове браће у свему што су од њих имали добити. Присутни су били Јован Птиковић и Вићентије Николин, цариник у Котору.
[16] Ибид, стр. 93.
Из которских извора видимо да је Рајич, отац Вуја Рајичева, војвода Љуботиња, па породична лоза иде: Брајан (око 1450) – Вук (око 1480) – Новак (око 1510) – Марко (око 1540) – Рајич војвода (1580) – Вујо, спахија (1610);
[17]Ј. Ердељановић, Стара Црна Гора – Бокељи, НБ ”Радосав Љумовић”, Подгорица, 1997. стр. 85.
Три брата – Вујо, Ђуро и Марота Рајичеви добегну к војводи у Братоножиће. ”Тада један паша похара Пјешивце и зароби једног ђетића и једну ђевојку од Бабића из Пјешиваца. Вујо добије од паше на поклон ону ђевојку и са њом је имао синова. А ђетић се потурчио и метни га забитом у Погорици, те он изради своме зету код цара у Стамболу: у риболову манда̀лину (то је неки дио дохотка) од Обода до Сопота и да је спахија од 27 села Љуботиња, Љешанске нахије, Зете и Пјешиваца и да има десетак од Кладње под Курило. То је златним словима исписано на карти”.
[18] А. Јовићевић, Ријечка нахија у Црној Гори, ЦИД, Подгорица, 1999. стр. 260.
Ђуро се насели на Комарну, гдје од њега воде поријекло Лекићи. Од Мароте је остао један син и од њега су Лалићи у Лимљанима. Али сами Лалићи тврде, да су они од Вујовића, а не знају ништа о Мароти. Вујовићи славе Аранђеловдан.
[19] Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости, Том II, Етнографија, Обод, Цетиње, 2004. стр. 55.
[20] Нико Ст. Вујовић, Гњијездо слободе, Народне новине, Загреб, 1936. стр. 12.
[21]”Поменик повеза поп Мардарије заповешћу игумана Кир Луке јеромонаха и еклисијаха Николе в љето 1645.”
22. октобар 2015. у 03:01
DJuro
Lalici tvrde da su od Vujovica, jer Vujovici ne nose prezime po VUju Raicevom Vujovicu, vec njegovom pretku Vuk(Vojinovicu), kojeg su iz miloste zvali Vujo, a svi njegovim potomci dalje Vujovici. Direktini potomci Vuja Raicevog Vujovici sa Komarna iz kuce najblize crkvi ( ciju zemlju su inace oni i poklonili da se crkva napravi)