Прича о Алтоману Војиновићу, ђеду Вука Брајанова (као и о Брајану – Вуковом оцу)

21. мај 2014.

коментара: 4

Пише: Сарадник портала Порекло Ранко Бубања

У вријеме деспота Стефана, по достојанству, највећи је војвода. Ову титулу имају потомци угледних властелинских породица. 

Бар је сједиште познатим војводама Алтоману (Војиновић, примједба Р.Б.), Мазараку и Комнену, а Сребреница Богдану, који се од 1415. до 1433. често помиње.

Дубровчани се 9. августа 1415. захваљују Богдану што је сачувао од пропадања имање једног Дубровчанина, и моле га да га преда њиховим конзулима.[1] Војвода Богдан и цариник Радослав Занчић ковали су 1431. неквалитетну монету, јер се у свакој литри сребра налазило четири унче бакра, односно, трећина.[2] Због тога су Дубровчани код деспота тужбу подигли.[3] У Сребреници, он је војвода до 1433.[4]

***

Прве вијести о војводи Алтоману, угледне личности, по имену сродник великог жупана Алтомана, сина Војинова и оца познатог жупана Николе Алтомановића, потичу из 1427. када се у Зети, због несређеног стања, налазио и сам Ђурађ Бранковић.[5] Обојица су водили преписку с Дубровником који је тада одбио да удовољи неком Алтомановом захтјеву.[6]

Као претендент на престо Балшића, у Зети се 1426. појављује Стефан Балшић Марамонте.[7] Дубровчани су, када су после двије године открили његове тајне везе, одмах промијенили став и већ су, у јануару 1428. донијели одлуку да се оружјем и житом, помогне зетски војвода у Бару. Те године, кад је с турским четама и господарима Којом Закаријем из Дања и Танушом из Малог Дукађина, Стефан Балшић Марамонте упао у Зету, Дубровчани су, из обзира према деспоту Ђурђу, на име помоћи припремили лађу са четрдесет весала, јер је војвода Алтоман био службеник и извршилац воље деспота – valiosus domini Georgii, како стоји у одлуци Сената.

***

Само један војвода у вријеме деспота, у Зети има власт и широка овлашћења. Управа војводе Алтомана над Будвом, није долазила у питање; град припада Доњој Зети. У спору око продаје соли, Алтоман 1431. јамчи да ће Которанима вратити све што су им однијели Будвани, ако се Млечани сагласе ”quod castrum Budue sit canipa salis”. Которски племићи, Драгоје Лукин и Лука Паутинов, обавезују се да плате и врате Алтоману со коју су Которани заплијенили Будванима.[8] У документу који говори о том спору, Алтоман се и не назива војводом Бара, већ dominus Altomanus, vaivoda domini despoti, dominus Altomanus vaivoda in Albania pro domino despoto.

Которани му се 1436. обраћају као magnifico viro domino Altomano vaivoda in Genta pro illustrissimo domino despoto Rassie. Таквом инскрипцијом исказује се значај његове функције и уједно одређује област гдје ту власт остварује. Он је ”општини” Будва, као ”војвода Зете”, 4. априла 1432. издао повељу по милости деспота Ђурђа.

Титуле које Которани додају уз Алтоманово име говоре да је он најважнији деспотов службеник у Зети. Да би ријешио нека спорна питања с Млечанима, деспот 1433. у Котор, на преговоре, упућује истакнуте представнике; то су spectabiles ac generosi viri dominus vaivoda Altomanus in Zenta pro eodem illustri domino despoto, dominus Nicolaus Vitomir et dominus Nicolaus cancellarius. Никола Витомировић је властелин из Србије, док је Которанин Никола де Архилупис, канцелар на деспотовом двору. Осим Алтомана, у току ових преговора у Котору није било других војвода.

Манастир Св. Јована у мјесту Столе, у дистрикту Дриваста, папа Евгеније IV, повјерио је бризи крфском архиепископу Марину. О томе је обавијестио деспота Ђурђа и војводу Алтомана. У јуну 1437. војводи се обраћа као vicedomino et capitaneo in civitatibus Antibarensi et Drivastensi. Титула vicedominus говори да папа Евгеније IV, Алтомана, после самог деспота, сматра првом личношћу у зетским и албанским крајевима; capitaneus је обласни војвода – Млечани тако називају турске санџакбегове, а касније и обласне господаре, Црнојевиће. Градове Бар и Дриваст папа помиње јер је првенствено заинтересован за њихово католичко становништво.

У односу на зетског војводу, Црнојевићи једино имају посебан положај. Они су истакнута властелинска породица која је на својој територији прилично самостална. Заједно с Његушима, Црнојевићи силазе с брда и наносе штету которском подручју. Млечани се на њих често жале, али им војвода Алтоман одговара да над њима нема власти – non esse superiorem dicti Jurasevich.[9] Црнојевићи су одговорни деспоту, а деспот им признаје широку самосталност.

Млетачки Сенат је 12. маја 1439. усвојио упутство за синдике које је слао на своје посједе у Зети и Албанији. Између осталог, ту се помиње и ”спор између војводе Алтомана у Бару и нашег кнеза у Скадру поводом неке царине, коју је недавно увео поменути Алтоман у мјесту званом Подгорица”. Од неког млетачког поданика он је већ наплатио четрдесет дуката и не пристаје да царину коју су увели Млечани плаћају и Барани.

Задатак синдика је био да спор ријеше што повољније за Млечане. Из тог упутства јасно се види да војвода у Бару одлучује и о питањима која се тичу Горње Зете; он је и тамо највиши деспотов представник. Млетачки синдици овај спор нијесу ни могли ријешити са Алтоманом, који је увео царину у Подгорици, већ са његовим насљедником који га је смијенио у јесен 1438.

Војводу Алтомана, деспот Бранковић је повукао из Зете јер му је после турских напада на земљу био потребан способан сарадник. Касније ће Которани (1454), Алтомана окарактерисати као ”врло лукавог војводу с великим искуством у зетским приликама”. За вријеме свог првог боравка у Зети, Алтоман према Млечанима има оштрији став и од самог деспота.

Млетачки опуномоћеник је деспоту, послије потписивања смедеревског споразума 14. августа 1435. поднио читав списак захтјева о накнади штете. Он је у неколико случајева, због тога што није предузео никакве мјере за заштиту млетачких грађана и њихове имовине, оптуживао Алтомана.

Након споразума са султаном Муратом II и добијања његове сагласности да обнови државу, Бранковићу се приближио босански војвода Стефан Вукчић Косача. Када су у октобру–новембру 1444. склопили савез, Косача деспоту враћа сва мјеста која држи у Горњој Зети,  с трвђавама Соколом и Медуном.

Претпоставља се да су у Горњу Зету деспотови људи стигли током новембра 1444. Већ средином јануара 1445. млетачки Сенат је изразио радост што је деспот обновио државу, али и чуђење што је у Горњој Зети дошло до неких ”новштина”. Деспот против Млечана предузима низ мјера зато што они нијесу показивали спремност да му врате посједе у Доњој Зети.

У препису од 8. септембра 1445. сачувана је једна одлука зетског војводе. На основу исказа свједока, утврдио је границу између посједа Хота и Матагужа, а пресуду је послао ”у ризницу господина ми деспота”. Алтоман је тада био у Зети, али не у звању војводе. Међу свједоцима из редова ”властеле српске”, он се наводи на првом мјесту – затим Вук и Ђурађ Биомужевић, а онда и остала ”господа зетска”.

Заповједник српске војске 4. јуна 1446. када је она провалила у Грбаљ, био је војвода Алтоман. Которска околина је опустошена, а затим је 4. јула, нападнут и Бар. Неки кажу да је Алтоман тада заробљен и послат у Падову. Изгледа да је убрзо ослобођен, јер 1447. насљеђује Комнина и као деспотов намјесник столује у Подгорици. Поново се јавља у Зети, у јануару 1452. када га је поразио Стефан Црнојевић. Алтоманове снаге једино су успјеле да отму Жабљак Црнојевића и прикључе га ранијој области деспота Ђурђа у Горњој Зети.[10]

***

Трупе Јанка Хуњадија су 1454. код Крушевца потукле Турке. Одјек побједе је био велики, посебно у српском народу. ”Ухвати Јанкул Фериз бега у Крушевцу”, записао је љетописац. Деспот је одмах послао два племића да по Србији разгласе побједу, а сребреничког војводу Брајана обавијестио је писмено.

Војвода Брајан је 1454. постао закупац деспотове царине, а послије смрти Паока Стипашиновића, он је секвестрирао његове ствари намјеравајући да их прода, и новац преда старом Ђурђу Бранковићу. Брајан је 1454. био војвода у Сребреници.[11]

***

Алтоманов син Марко Алтомановић 1458. доби сва конфискована села великог војводе Михаила Анђелковића.[12] Послије отказивања послушности Порти, Војиновићи су се под вођством војводе Марка у Вучитрну 1462. сакупили, причестили и заклетву тврду утврдили да се нико потурчити неће и Турцима жив предати.[13]

”А војвода Војиновић Марко,
да га не би судбина сустигла
као оно ђеда његовога
у Ужицу жупана Николу,
те му оба ока ископаше.
Он побјеже старој постојбини,
к’ бијеломе граду Вучитрну.”[14]

Пошто Турци беху заузели Србију, Марко остаде у земљи, али га у фебруару 1462. код Вучитрна, уби тамошњи санџак бег.[15]

 


[1] Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, књ. I, СКА, Београд – Ср. Карловци, 1929. стр. 544.

[2] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, СКЗ, Београд, 1994. стр. 668.

[3] Јиречек – Радонић, Историја Срба, књига II, Слово љубве, Београд, 1984. стр. 387.

Писмо дубровачког ректора и владе дубровачким грађанима у Сребреници, од 7. октобра 1431.

[4] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, СКЗ, Београд, 1994. стр. 724.

[5] И. Божић, Зетске војводе под деспотима, Гласник друштва за науку и умјетност Ц. Г, Титоград, 1975. стр. 9.

У дубровачким документима и у млетачким хроникама име му се понекад јавља у облику Otoman, Ottoman, а под утицајем новијег изговора – Аотоман.

[6] Јиречек – Радонић, Историја Срба, књига II, Слово љубве, Београд, 1984. стр. 385.

[7] Радонић – Јиречек, Историја Срба, књига I, Слово љубве, Београд, 1984. стр. 348.

Марамонте су племићка породица у Пуљи, која се 1246. помиње у папским повељама. Добра су имали у Отранту и Лећеу. Постајали су и око 1480. Витез Стефан de Maramonte, син Филипа и Марије Топије, у сродству је с арбанаским племићима, па и са Балшом. Балшин син рођен 1415. у браку са ћерком Никете Топија, умро је млад. Балша је посљедњи изданак свог рода – с ћерком Које Закарије није имао синова. Као његов сродник јавља се неки Stephanus de Balsis, кога су Дубровчани звали Stephanus de Maramonte; Млечићи су мислили да ће наслиједити Балшу. У том крају он доцније иступа као противник Млечића и Срба, нашавши присталица и међу арбанаском и међу српском господом. Сестра Вука Бранковића, Војислава, била је жена албанског кнеза Ђорђа Топија.

[8] Р. Ковијанић, Помени црногорских племена…., књ. II, И. институт СРЦГ, Подгорица, 1974. стр. 71.

Лука Паутинов је један од најбогатијих и најугледнијих Которана свога времена. Велики углед и повјерење ужива не само у Зети, него и у деспотовини Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. С деспотом Ђурђем одржава везу преко његовог намјесника војводе Алтомана. Учесник је мировног уговора између деспота Ђурђа и Млетачке Републике у Смедереву (1435). Повјереник је Јелене Балшић и њене сестре Оливере – Деспине, удове султана Бајазита, које су код њега похрањивале свој новац, сребренарију и драгоцјености. Стајао је у вези с Ђурашевићима – Црнојевићима, Орловићима из Бајица, Хераковићима из Његуша и народним првацима из свих племена Старе Црне Горе.

[9] И. Божић, Зетске војводе под деспотима, Гласник друштва за науку и умјет… Ц. Г, Титоград, 1975. стр. 12.

[10] Ибид, стр. 19.

[11] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, СКЗ, Београд, 1994. стр. 422, 621 и 724.

[12] Ибид, стр. 537.

У октобру 1458. краљ Томаш и његов син Стефан, називајући Стефана Ратковића ”нашим верним слугом”, потврдили су му ”логотетство велико и област над црквама” које му даде деспот Лазар; додијељена су му ”сва села” која су припадала Михаилу Анђелковићу и Марку Алтомановићу, а између осталих и Воиновац.

[13]Ј. Ердељановић, Стара Црна Гора – Бокељи, НБ ”Радосав Љумовић”, Подгорица, 1997. стр. 85.

”Још су њихови стари, у Вучитрну на Косову, били спахије. Али дођу у сукоб са Турцима и морадну бежати”.

[14] Нико Ст. Вујовић, Гнијездо слободе, Народне новине, Загреб, 1936. стр. 43.

[15] Јиречек – Радонић, Историја Срба, књига II, Слово љубве, Београд, 1984. стр. 386.

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. DJuro

    Vuk je Markov sin, ne Brajanov.
    Када виђе војевода Марко,
    Да ћ’ у живи огањ изгорети,
    Он нареди да се јуриш чини,
    Па што коме Бог и срећа даде.
    Тада браћа сложно ударише
    И кроз пламен Турке нападоше.
    Ђе удрише пролаз направише
    И у мало што не побјегоше,
    Но се Турци брзо досјетише
    У шест реди свуд их опколише,
    Па на Марка загон учинише,
    На јуриш га они погубише,
    А уз Марка и браћу осталу.
    Нико живи тада не остаде,
    До два брата, Ђуро и Марота,
    Што синовца Вука уграбише,
    Кога бјеху Турци оставили
    Кано д’јете од седам година,
    Да га воде у Стамбола града,
    Како би га тамо потурчили,
    Јањичара турског направили.
    Са малијем Вуком побјегоше,
    Преко брда и преко долина
    Кријући се три године дана,
    Док дођоше у Зету поносну
    На дворове Црнојевић Ива.
    Дивно их је Иво дочекао:
    Насели их на крај Горе Црне,
    Крај Црмнице, питоме крајине,
    И широка Блата Скадарскога,
    Он им даде стару Црковину,
    На Трнову земљу и планину,
    А Вука је на двор оставио,
    Да га храни докле га одгаји,
    Па кад Вуче момче одрастао,
    Иван њега постави војводом,
    И даде му своју имовину,
    Црну Гору стару ђедовину,
    Од широког Блата Скадарскога,
    И Обода града бијелога,
    До Ловћена, брда високога

  2. DJuro

    Vrlo bitna stavka kod Vojinovica je da se Vojvoda VOjin 2 puta zenio i iz 2 braka imao djecu. POminje se Dimitrije Obilic, koji je inace Dimitrije Vojinovic. Razmislite ko je onda Milos. Istorija je vise puta falsifikovana, medjutim postoji nacin da se sva istina sazna.

    А војвода Војиновић Марко,
    да га неби судбина сустигла
    као оно ђеда његовога
    у Ужицу жупана Николу,
    те му оба ока ископаше.
    Он побјеже старој постојбини,
    к’ бијеломе граду Вучитрну.
    Уз пут купи братство Војиновић,
    Од Војнове жене обадвије,
    Од Јелице сестре Душанове,
    Која роди три славна јунака,
    Петрашина и још Вукашина,
    И Милоша славнога војводу,
    Који уби цара бугарскога,
    Усред боја код Велбужда града,
    И уграби бугарску принцезу,
    Па ју своме ујаку предаде.
    Још побједи Турке на Плочнику
    И погуби турског цар Мурата,
    На Косову усред боја љута;
    И од друге Херцеговке младе,
    И она је родила јунаке,
    Војислава, правога владара,
    Који узе сва мајчина права,
    И завлада земљом Херцеговом,
    До бијела града Дубровника
    Са два брата обадва јунака,
    Алтоманом и Томашем младим

  3. Ђуро претпостављам да си из братства Вујовић са Љуботиња. Било би сјајно да урадиш ДНК тест.

    • Djuro

      Vrlo rado, prvom prilikom kada dodjemvu Bg. Ja sam sa Komarna (gornjeg Trnova ) , to su isti Vujovici kao sa ljubotina, iz kuce u koju su italijani 3 put palili 1942 -3 i pljackali, a tom prilikom zapaliki zlatnim slovima ispisanfermam turskog sultana Vuju Raicevom,pra unuku Vuka Markovog Vojinovica, kojim ga priznaje za Vladara Zete.