Прича о Вуку Брајанову Војиновићу, оцу кнеза Богдана

21. маја 2014.

коментара: 1

Пише: Сарадник портала Порекло Ранко Бубања

Војиновићи су од цара Душана имали ”родословље” и привилегије на основу којих су били ослобођени од феудалних давања. Те повластице су им признали и Турци. За спахију су поставили Вука Брајановог.[1] Он је убрзо схватио да му од турског насиља ту нема опстанка, па се са браћом, слугом и ковачем договори да  убију неке турске ”главаре” и да напусте Косово.[2] Једне ноћи позову Турке на вечеру, погубе их, а затим преко Старе Србије и Васојевића побјегну у Морачу.[3]

Вук се, по предању, у Морачу доселио око 1476. Иван Црнојевић му је послије три године, 1479. у насљедно право дао титулу војводе и Љуботињ, имање Црнојевића у Горњој Зети.[4]

У нашој средњовјековној историји, Иван Црнојевић је значајна личност. У њему су оличене владарске особине Немањића – дубока побожност, родољубље, одлучност, државничка мудрост и тежња културном уздизању народа. Он је један од наших посљедњих династа који живи у извјесној феудалној традици- ји.[5] Има ”двор”, војводе, придворице, кефалију и ”властелу” из разних црног-   орских племена.[6]

Потомак древних кнежева, Вук Војиновић, толико је знатан да се по његовој области, Горња Зета и назива Црна Гора. Након одласка Црнојевића, за разлику од већине црногорске властеле, није се потурчио, већ наставља борбу против Турака.[7] Да сломи хајдуке, скадарски санџак бег, Фериз–паша, наредио је свом експоненту, потурченом бегу Бајичићу, да убије Вука, обећаваши му да ће добити његову област – Црну Гору.

Усред Црне Горе, на Митров дан 1502. у крвавом боју, погинуо је Медо–бег Бајичић, а уз њега и његове присталице из Вукове провинције. И данас се у Љуботињу, једно брдо назива Медова главица. Након ове прве истраге поту- рица, Вук је за борбу придобио и шурака, његушког војводу Алексу.[8] На челу чета, они су истјерали потурчењаке из Катуна, Угња, Очинића, Бјелоша, Његуша и оног дијела Цетињског поља, који као комуница припада најстаријој Црној Гори–Љуботињу, а Вуку служи за љетњи издиг стоке.[9]

Ту своју слободну Црну Гору, Вук је по посједима својих предака Војиновића у Вучитрну и Шар–планини, називао Љуботињ. Јовићевић напомиње да се Вук, пошто и на Шоћевој главици ”немаху мира од Турака”, одмах иселио у Шабане. Из Вучитрна је довео слугу и ковача, па када је један његов син нехатом убио ковачевог, платио је крв и преселио се у Вирањ ”јер није био сигуран да се тамо може одржати”.[10]

Вук се етапно селио; из Љуботиња су, због тешких услова за живот и крвне освете, одигли у Озриниће – у село Војновић.[11] И тамо су ”пали на крв” па се Вук са синовима вратио у Морачу.[12] Он тамо није залудно сједио, већ четује по старом крају. Да их умири, султан Селим I, назван Сурови, у Црну Гору је 1514. упутио Станишу – потурченог Ивановог сина.

Неколико година касније, обећањима и митом, Скендер–бег је наговорио владику Германа, а овај Обрада Влаха, да убије Вука и Алексу.[13] Турци, потурче- њаци и њима наклоњени Црногорци напали су Цетиње. У жестоком сукобу, у Бајицама и Доњем Крају, из засједе, из једне црквице, која се налазила на том пољу, око 1522. погинули су Вук, Алекса и неколико главара.

Вуков син Новак, његов зет Иван Вукотин из Озринића, владика Павле и остали главари, измирили су се с Власима и договорили се да они и даље остану на својој баштини, а за казну што су их издали да обнове спаљену цркву и поди- гну гробнице за изгинуле главаре; Новак је у Морачи живио све до своје смрти.[14]

Одметници и хајдучке војводе, Вук и његови потомци, у Морачи окупљају око себе све оне који над собом нe признају турску и млетачку власт. Због сукоба с Турцима, из Мораче су се у Братоножиће преселили Марко и његов син Рајич. Послије смрти оца Марка, Рајич се помирио са Турцима, и осим војводе, постао је и спахија.[15] Војвода Рајич, о коме је ријеч у которском извору, праунук је Вука Брајанова Војиновића, али се не зна да ли је све вријеме живио у Брато-ножићима.[16]

Крајем XVI вијека, Рајич Марков је имао Вуја, Ђура и Мароту.[17] У Љуботињ, у Мужевићe, Вујо Рајичев се доселио 1584. Био је војвода и спахија три нахије, што му је ферманом, писаним златним словима, потврдио и султан.[18] Ровински га назива Вуко[19] Од њега су Вујовићи у Љуботињу и Лалићи у Црмници.[20]

У Морачком поменику, рукописној књизи која је повезана у XVII вијеку, међу именима кнезова ктитора манастира, уписан је и Вук.[21]


[1] Црмница, родослови и братства, Вирпазар, 2005. стр. 235.

Према предању, Вујовићи у племену Љуботињу, на Трнову и Комарну у Црмници, воде поријекло од познате српске породице Војиновића из Вучитрна. Ова властеоска породица, у директном сродству са династијом Немањића, дала је неколико знаменитих великаша у XIV вијеку. Послије Косовског боја, Војиновићи су до пада под турску власт остали на посједима у Вучитрну.

[2] Нико Ст. Вујовић, Гњијездо слободе, Народне новине, Загреб, 1936. стр. 43.

 

Са малијем Вуком побјегоше,

Преко брда и преко долина

Кријући се три године дана,

Док дођоше у Зету поносну

На дворове Црнојевић Ива.

Дивно их је Иво дочекао:

Насели их на крај Горе Црне,

Крај Црмнице, питоме крајине,

И широка Блата Скадарскога,

Он им даде стару Црковину,

На Трнову земљу и планину,

А Вука је на двор оставио,

Да га храни докле га одгаји,

Па кад Вуче момче одрастао,

Иван њега постави војводом,

И даде му своју имовину,

Црну Гору стару ђедовину,

Од широког Блата Скадарскога,

И Обода града бијелога,

До Ловћена, брда високога.

 

[3] А. Јовићевић, Ријечка нахија у Црној Гори, ЦИД, Подгорица, 1999. стр. 260.

Са два брата, Вук бјежи по Старој Србији и Васојевићима, крио се од Турака, па је и овамо пријешао. Населили су се при Трновој Гори, али ни ту немаху мира од Турака, па се преселише на Шоћеву Главицу.

[4] Нико Ст. Вујовић, Гњијездо слободе, Народне новине, Загреб, 1936. стр. 10.

Старјешине у друге двије области Горње Зете, били су синови Ивана Црнојевића: Ђурађ и Стефан.

[5] Саздање Цетиње, извори и легенде, ЛЗЦГ, Титоград, 1984. стр. 55.

У Црмници, 1482., с властелом, Иван Црнојевић је утврђивао границе имања Врањинског манастира.

…Милошћу Божјом догоди се мени, господину Ивану Црнојевићу, доћи у мјесто Црмницу са мојом властелом: прво би са мном Томо зетски војвода и од двора нашега Ђурађ војвода, и Вук војвода и кефалија Никола, и од придворица мојих Лазар и Стефан. И потражих границе Св. Николе Врањинског, и нађох све по имену како пишу хрисовуље српских светих царева, који су понешто записали и приложили овоме светом храму…

[6] М. Цемовић, Васојевићи, друго (исправљено) издање, Београд, 1993, стр. 148.

[7] Видак Вујновић, Вој(и)новићи и Вуј(и)новићи, од средњег века до данас, Београд, 1985. стр. 55.

[8] др Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку, Свјетлост, Сарајево, 1953. стр. 34.

Код Сануда се 1503. и 1504. спомиње кнез Алекса из Црне Горе. Он је 1503. споменут као Conte Alexandro di Montenegro и Conte Alesa dila Montagna Nigra, а 1504. Conte Alexa Vayvoda de Negusi de Montenegro. У дефтеру из 1521. у Његушима у ”махали” Радићевић спомиње се муселем Алекса син Божидаров, док се у дефтеру из 1523. он више не спомиње, али је његово бивше земљиште уписано на Вукаса сина Радошева. Ови подаци код Сануда о кнезу Алекси и подаци о муселему Алекси у дефтеру, мислим, односе се на исто лице. Тај кнез или муселем Алекса исто је лице са оним које се спомиње у повељи Ивана Црнојевића из 1489.

[9] Нико Ст. Вујовић, Гњијездо слободе, Народне новине, Загреб, 1936. стр. 92.

[10] А. Јовићевић, Ријечка нахија у Црној Гори, ЦИД, Подгорица, 1999. стр. 262.

Од слуге су Бошковићи а од ковача Николићи у Вигњевићима и Мужовићима.

[11] Небојша Драшковић, Чевско Заљуће и Доњи Крај, села у племену Озринићи, Београд, 1999. стр. 143.

У црногорском харачком дефтеру из 1521. и царском дефтеру за Црну Гору и нахију Грбаљ из 1523. у Цуцама је уписана махала Војновићи, која ће тек касније припасти Озринићима. Крајем XVI вијека, послије сеобе старих становника, Озринићи су почели насељавати опустјело село Војновиће које 1570. има 8 кућа.

[12] Р. Трипковић, Историјски подаци и предања о ….. спахији Војину Невесињцу, рукопис, Титоград, 1961.

”Перошевићи у Лукову веле да им се најстарији предак Вук доселио из Војновића с Чева прије него је и подигнут манастир Морача. По Вуку су се његови потомци називали Вуковићи, а када су се намножили, подијелили су се на многобројна братстава с новим презименима”.

[13] Православље у Црној Гори, Митрополија црногорско – приморска, Светигора, Цетиње, 2006. стр. 48.

Као почетак владавине Митрополита Германа наводи се 1520. година.

[14] Ибид, стр. 47.

Архимандрит Нићифор Дучић у својој расправи ”Епископија зетска и дабарска”, Београд, 1884. дао је каталог зетских и црногорско – приморских епископа и митрополита; као вријеме владавине митрополита Павла наводи се 1530. Mогуће да је до тада владао, јер се под том годином у једном документу помиње сљедећи Митрополит Ромил I.

[15] Р. Ковијанић, Помени црногорских племена…., књ. II, И. институт СРЦГ, Подгорица, 1974. стр. 91.

О Рајичу, оцу чувеног ”спахије” Вуја, говори которски документ из 1580. Он баца свјетлост на однос Љуботиња и његовог војводе према турској власти у другој половини XVI вијека.

Инохан Драгоманов из Жабљака, Турчин, и Рајич војвода Љуботиња, становник Жабљака (Inohan Dragomanov de Sabiacho, Turca, et Raizcus voivodizza de Liubotine, habitator Sabiaci), за која лица, имена и презимена (de quibus personis nominibus et cognominibus) јемче нижепотписани, изјавили су, 3. јуна 1580. да су подмирени од Фрања Маринова Болице и његове браће у свему што су од њих имали добити. Присутни су били Јован Птиковић и Вићентије Николин, цариник у Котору.

[16] Ибид, стр. 93.

Из которских извора видимо да је Рајич, отац Вуја Рајичева, војвода Љуботиња, па породична лоза иде: Брајан (око 1450) – Вук (око 1480) – Новак (око 1510) – Марко (око 1540) – Рајич војвода (1580) – Вујо, спахија (1610);

[17]Ј. Ердељановић, Стара Црна Гора – Бокељи, НБ ”Радосав Љумовић”, Подгорица, 1997. стр. 85.

Три брата – Вујо, Ђуро и Марота Рајичеви добегну к војводи у Братоножиће. ”Тада један паша похара Пјешивце и зароби једног ђетића и једну ђевојку од Бабића из Пјешиваца. Вујо добије од паше на поклон ону ђевојку и са њом је имао синова. А ђетић се потурчио и метни га забитом у Погорици, те он изради своме зету код цара у Стамболу: у риболову манда̀лину (то је неки дио дохотка) од Обода до Сопота и да је спахија од 27 села Љуботиња, Љешанске нахије, Зете и Пјешиваца и да има десетак од Кладње под Курило. То је златним словима исписано на карти”.

[18] А. Јовићевић, Ријечка нахија у Црној Гори, ЦИД, Подгорица, 1999. стр. 260.

Ђуро се насели на Комарну, гдје од њега воде поријекло Лекићи. Од Мароте је остао један син и од њега су Лалићи у Лимљанима. Али сами Лалићи тврде, да су они од Вујовића, а не знају ништа о Мароти. Вујовићи славе Аранђеловдан.

[19] Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости, Том II, Етнографија, Обод, Цетиње, 2004. стр. 55.

[20] Нико Ст. Вујовић, Гњијездо слободе, Народне новине, Загреб, 1936. стр. 12.

[21]”Поменик повеза поп Мардарије заповешћу игумана Кир Луке јеромонаха и еклисијаха Николе в љето 1645.”

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. DJuro

    Lalici tvrde da su od Vujovica, jer Vujovici ne nose prezime po VUju Raicevom Vujovicu, vec njegovom pretku Vuk(Vojinovicu), kojeg su iz miloste zvali Vujo, a svi njegovim potomci dalje Vujovici. Direktini potomci Vuja Raicevog Vujovici sa Komarna iz kuce najblize crkvi ( ciju zemlju su inace oni i poklonili da se crkva napravi)