Насељавање војнићко-слуњске области (презимена првих Срба на Кордуну)

97 коментара

1. 21. мај 2017. у 13:07

   vojislav ananić

   РАТНА СТРАДАЊА МОГА ЗАВИЧАЈА (СЈЕЋАЊА)

   Ово свједочанство Драгана Цвјетичанина уврстио сам јер је дио једне шире студије аутора о свом завичају. Из ње је видљиво да је помно истражио затирање краја геноцидом и етничким чишћењем и да је конзултирао бројне повијесне изворе.

   Кратка повијест мога завичаја

   Мој завичај је село Стара Кршља и околна насеља 4 км источно од опћинског мјеста Раковица на јужном Кордуну. То је простор кога полукругом обухвата ријека Корана од свог извора из Плитвичких језера до Слуња, гдје се налазе бројна села – Садиловац, Липовача, Кордунски Љесковац, Басара, Корански Луг, Горња и Доња Машвина, Фурјан, Брезовац, Броћанац, Јамарје, Липовац, Нова Кршља. То је већином крашки терен са доста посном и слабом земљом. То је територија која је неколико стољећа била поприште безбројних ратних сукоба између Хабсбуршког и Турског Царства. Старосједилачки хрватски народ био је изложен непрекидним прогонима, паљевинама и уништавањима свега живота од стране турске силе.
   Тако је тај дио Кордуна постао пустиња и ничија земља, преко које су турске хорде продирале у Аустроугарске земље, изводећи нападе или повлачење, са опљачканом робом и робљем. На тој пустињи нитко није могао опстати нити стално боравити све до прогона Турака из аустроугарских земаља.
   Крајем осамнаестог стољећа стекли су се услови да се опустошени крајеви у захвату полукруга ријеке Коране поново населе, пресељавањем народа из других хрватских крајева, који је раније избјегао испред турских офанзива. Већим дијелом то су били Срби, те нешто мање Хрвати, који су по доласку у Хабсбуршку Царевину били размјештени по Лици и Крбави.
   Ово насељавање вршено је у организацији и под надзором аустроугарских власти и њихових војноуправних команди – генералата, са циљем да се ојача фронт према турској Босни. Насељеници су били обавезни стално бити под оружјем и спремни за борбу против Турака. Уживали су неке повластице које је Аустро-Угарска Царевина давала Крајишницима.
   Године 1795. насељено је село Стара Кршља са српским народом од Удбине из Лике. Насред села, у непосредној близини извора званог Чатрња, населила се и моја фамилија, а лијево и десно у селу су насељене фамилије Зобенице, Воркапићи, Зинајићи, Радаковићи, Котури, Грковићи, Будимлије и други. Слично су насељавана и друга села у том крају, с тим да је село Нова Кршља насељено Хрватима тзв. Мађарима, те нешто мањи број у засеоку Липовац, тзв. Крањцима.
   Страдања у Другом свјетском рату (1941-1945.)
   Априла мјесеца 1941. године дошао је II свјетски рат и црни дани за српски народ на Кордуну и другим крајевима у усташкој држави – НДХ, коју су створили Хитлер и Мусолини одмах по окупацији Југославије. Убрзо је настало чишћење, прогони и убијање Срба.
   Стварањем НДХ 1941. године и успоставом усташке власти, дио Кордуна, омеђеног ријеком Кораном од извора до Слуња и аутоцестом Плитвичка Језера -Слуњ, нашао се у потпуном окружењу усташких гарнизона и оружаних постаја. А као што је познато у том окружењу живјело је око 90% српског становништва. Опкољеност тог становништва оружаним усташким јединицама – Слуњ, Раковица, Дрежник Град, Ваганац, Тржачка Раштела, Тржац, Штурлић и између тих мјеста бројне оружничке постаје хрватских и муслиманских национал-фашистичких и антисрпских усмјерених људи и становништва у цјелини.
   То окружење није било тешко Павелићу укључити у злодјело према српском народу. Одмах првих мјесеци 1941. године, покупљени су и побијени виђенији Срби, како би се обезглавио српски народ по свим мјестима и селима опкољеним са свих страна. У народу је завладала неизвјесност и страх. Усташе су пријетили, покрштавали и прогонили. Дошло је до освјештења и устанка српског народа, који се листом укључи у отпор и борбу. Организацију отпора и устанка против усташког терора, остварили су чланови КПЈ, Стјепан Милашинчић, «Шиљо» (члан ЦК Хрватске из карловачког партијског руководства) и Милојко Шаша предратни члан КПЈ родом из села Садиловац, уз помоћ активиста сељака и напредних људи. У току љета и јесени 1941. године формиране су партизанске групе по свим селима гдје је живило српско становништво, затим су настале чете.
   У јесен 1941. године усташе су покушали нападе на више мјеста и насеља. Једна од већих борби вођена је на Великом Вршићу између села Грабовца и Старе Кршље. Партизани су успјели одбити усташе. Сличних покушаја било је из правца Тржачког Раштела, Тржца и Штурлића од стране усташа и муслимана, те напади на село Бугар на босанској страни. Упади непријатеља из Слуња, Раковице, Дрежника и других постаја били су свакодневни.
   У зиму 1941-1942. године ојачале су партизанске јединице. Формиране су двије чете и батаљон који је ушао у састав 2. кордунашког партизанског одреда који је успио јула мјесеца 1942. године спасити доста народа, опкољеног са свих страна, пробити обруч и извући народ на слободни териториј у Збјег у Плашчанску долину.
   Познато је да је српски народ јужног дијела Кордуна, углавном опћина Раковица и Дрежник, за вријеме Другог свјетског рата, претрпио изузетно велике људске и материјалне губитке, од којих се никада није опоравио. Кад је ријеч о усташким злодјелима над народом, најилустративније се то огледало на примјерима насеља наведених двију најјужнијих опћина у којима је на свиреп начин побијено, поклано и на друге начине истребљено готово двије трећине српског народа.
   Масовно учешће српског народа јужног Кордуна у устанку и борби против окупатора и домаћих издајника 1941-1945. види се по броју бораца, жртава фашистичког терора и страдалих на разне друге начине.
   Страдање моје фамилије
   У рану зору, 30. јула 1941. године, дошла су двојица усташа из села Нове Кршље и ухапсили мог стрица Николу Цвјетичанина, те у пиџами (у гаћама и кошуљи) одвели га у Раковицу. У исто вријеме и на исти начин ухапшена су и одведена још тројица познатијих Срба из Старе Кршље: Никола Котур, Дмитар Будимлија и Симо Радаковић.
   Тога дана по свим српским селима опћине Раковица, усташе су похапсиле више од стотину Срба и побили их у близини Раковице, код села Криваја – точније у Оштарским Становима. Ту је дакле скончао и мој стриц Никола.
   Истог дана и скоро истих пријеподневних сати, убијена је и његова супруга Ана. Када је мој стриц Никола одведен, његова жена Ана и моја мајка Милуна договориле су се да спакују два завежљаја са нешто хране и одјеће и одвојено – свака својим путем (Ана преко Гмајине и Рендулић брда, а Милуна преко Гмајине и Чавић брда), оду у Раковицу, да то однесу стрицу да нешто поједе и одјене се, како би лакше издржао пут на «присилни рад у Њемачку» (тако су усташе свијету говорили да ће ухапшени Срби отићи у Њемачку на присилни рад). Договор Ане и Милуне да иду одвојено био је узалудан. Дошле су у Раковицу, али се нису среле, нити су нашле стрица. Наишле су на опћи метеж усташа и похапшених људи које су превозили камиони на стратиште. Народ је тјеран из мјеста, нитко није смио прилазити нити што питати. Ана и Милуна су се враћале кући свака својим правцем како су и отишле. У то вријеме пријеподневних сати, чула се јака пуцњава из правца гдје су Срби убијени. Међутим, над великом ископаном јамом, гдје су двојица по двојица Срба везани жицом прилазили над јаму и убијани, Милан Квочка из села Броћанца је успио ослободити се жице од свог везаног пара, одгурнути усташу који га је држао и побјећи, унаточ усташкој пуцњави за њим. Док су се усташе прибрали, Квочка је успио побјећи и у кршу заметнути траг. Али усташе су се дали у потјеру за њим на коњима и налетили су на Ану, супругу стрица Николе, у близини гробља Близници. Убили су је с неколико хитаца из пушака. Након неколико сати нашла ју је једна жена из села, Сара Зобеница, мртву, размрскане главе, сву крваву и подеране одјеће. Вјероватно су ју прије убиства тукли и мучили.
   Крајем априла или почетком маја 1941. године моја старија браћа Раде и Милан, након повратка кући из разоружане Југославенске војске, одведени су од стране усташа, те заједно са масом својих вршњака Срба из околних села, потрпани у камионе у Новој Кршљи, и у пратњи усташа вожени у непознато, вјероватно на стријељање. Међутим окупациона Италијанска војска сусрела се са колоном камиона и таоцима у пратњи усташа, те након расправе и препирке, отели су усташама таоце и отпремили их у Италију као заробљенике Југославенске војске.
   Тако је из наше фамиље након проглашења НДХ 1941. године, нестало четворо чланова, двоје убијено, а двоје случајно завршило у ропству умјесто на стратишту. Стриц Никола имао је тада 49 година, стрина Ана нешто млађа, а браћа Раде и Милан били су млади људи у најбољој снази. Дакле од 17 чланова наше фамилије, остало нас је 13, од чега деветеро дјеце, од којих ће нажалост још троје страдати од фашистичких прогона и чишћења НДХ од српског живља. То су биле двије кћерке брата ми Раде у доби од осам и шест година, Драга и Мара, и најмлађи ми брат Душан од три године.
   Непуну годину дана послије – у јулу мјесецу 1942. године усташе су спалиле наше имање и све куће и господарске зграде у селу Стара Кршља и околним селима у захвату ријеке Коране и цесте Дрежник Град – Слуњ. Сваког житеља српских села кога су ухватили немилосрдно су убили или звјерски мучили и заклали. Ипак, доста народа је успјело побјећи у шуму Машвину – Цагер, те уз заштиту партизана преко ноћи побјећи преко цесте Раковица – Слуњ близу села Броћанац и преко Мудрић главице, пријећи на слободну територију у села Мочила, Збјег, Тоболић, Примишље, Плашчанску долину и друга мјеста, гдје је прихваћен и размјештен по кућама. Остала је сва стока и живина по запаљеним селима, што су усташе похватали и одагнали себи.
   Неким чудом, од свих господарских зграда нашег имања, није био запаљен наш амбар – дрвена зграда за смјештај жита, величине око 5×4 метра, у којему је било подоста пшенице. Вјероватно су усташе то запазили и намјерно нису запалили амбар или га ватра није захватила, јер је био подаље од куће. Но, чудна је судбина тог амбара, кога су усташе раставили и превезли себи у једно од села код Раковице. Тамо га саставили и користили, али не дуго. Колико се сјећам из очеве приче, усташа који је одвезао наш амбар био је из села Криваја. Не знам му име. Но, почетком једанаестог мјесеца 1942. године, партизанске снаге ослободиле су Бихаћ и скоро читав Кордун, па тако и сва мјеста и села, те градове до близу Карловца, међу њима и село Стара Кршља и село Криваја, гдје је неколико мјесеци био и наш амбар. По одлуци НОО у Раковици, амбар је одузет усташи и враћен, те поново састављен на нашем згаришту у Старој Кршљи.
   Преживјели народ из свих спаљених села вратио се након ослобођења крајем новембра мјесеца 1942. године из збјегова на опустошена своја имања, па тако и наша фамилија. Мој отац (Стево) је сазнао за судбину нашег амбара. Амбар је у ствари био једина зградица у читавом селу која није изгорјела и прошла такву «авантуру». Послужио је нашој фамилији да у њему преживи до завршетка Другог свјетског рата, па и нешто дуже. Додуше, напуштан је више пута због непријатељских офанзива, а посебно у четвртој њемачко-усташкој офанзиви, у којој је нажалост тешко настрадао народ Кордуна и Баније. Кра- јем јануара 1943. године, бјежећи испред њемачких и усташких јединица, наша фамилија заједно са осталим народом Кордуна, бјежала је преко Бихаћа, Дрвара, Гламоча и других мјеста све до Ливна. У бјегству су их пратиле тешке муке. Бомбардирање колона и збјегова, глад и зима, тифус, умирање дјеце и немоћних.
   Но у марту и априлу, спласнула је четврта офанзива на простору Кордуна и Баније, па се народ враћао својим згариштима. Тај повратак је скупо плаћен. Много народа је помрло од тифуса, глади и других тешкоћа. Из наше фамилије оставили су своје животе на том путу троје дјеце. Двије кћерке брата Раде (Драга и Мара) те мој најмлађи брат (Душан).
   Но, амбар је остао неоштећен и цијел, па кад се вратио преживјели дио фамилије нашао је кров над главом, али сви исцрпљени тифусом, зимом, глађу и другим мукама. Уз све то без хране и других средстава за живот. На срећу, опет су били ослобођени крајеви, села и понеки градови, па се тражила помоћ од становништва по хрватским и муслиманским селима, често у виду прошње. Тако је моја мајка често одлазила у муслиманска села Тржац, Гата, Штурлић и друга гдје су људи испољили разумијевање и помоћ. Тако су чиниле и друге жене из нашег и других села.
   У току каснијих непријатељских офанзива народ се склањао у оближње шуме, али није напуштао своја села.
   Голгота повлачења народа
   Почетком четврте непријатељске офанзиве у јануару 1942. године, народ са Баније и Кордуна масовно се повлачио – бјежао испред непријатеља под заштитом партизанских јединица 7. банијске и 8. кордунашке ударне дивизије, крећући се правцем: Слуњ – Бихаћ – Бос. Петровац – Дрвар – Гламоч – Ливно, све под «пратњом» непријатељске авијације и зимских временских неприлика, глади, разних болести, умирања и другог зла.
   Након малаксавања офанзиве, народ се враћао својим завичајима и кућама у Банију и Кордун, али под далеко тежим условима и мукама, већ десеткован, раздвојених фамилија, погубљених, умрлих чланова фамилија, итд. Што је још горе, повратак раздвојених је био заобилазан преко слободног територија или полуслободног, често близу непријатељских положаја, а што је најгоре наступио је масовно тифус. Правац повратка је био: Ливно, заобилазно Гламоч, заобилазно Дрвар – Трубар – Срб, Лапац, Фркашић – Кореница, Плитвичка Језера, село Мочила – село Збјег, Примишље – заобилазно Вељун и даље кроз полупуста насеља Кордуна и скоро пуста банијска села. На сваком километру тог дугог пута остајало је мртвих и немоћних старијих особа и дјеце, умрлих од глади и тифуса. Породице су се раздвајале и међусобно загубиле. Мајке су губиле дјецу, дјеца мајке, те тако услијед тифуса и полусвјесна у бунилу, гладна и промрзла, по невремену и ноћним лутањима, умирала и остајала на непознатим мјестима и пустињама.
   У тим страшним неприликама и наша се фамилија расула на три дијела. Најприје се загубила снаша Милка, супруга брата Раде, са двије кћерке, Драгом и Маром, које су умрле неутврђеног дана и мјеста смрти. Затим се загубила друга снаша Милка, Миланова жена са кћерком Зорком, која је успјела спасити дијете и себе унаточ тифусу. Отац Стево и мајка Милуна са петеро дјеце одржали су се заједно у повратку до мјеста Трубара на десној обали Уне, захваћени тифусом. Ту је умро мој трогодишњи брат Душан, исцрпљен глађу, зимом и болешћу.
   Тај тешки повратак народа својим крајевима, одвијао се у току фебруара, марта и априла. Партизанске снаге су поново овладале крајевима и просторима којим се народ враћао, или су били под ничијом контролом. То су махом била пасивна и опустошена подручја, спаљена и опљачкана насеља. Спора и непотпуна успостава органа власти, народноослободилачких одбора, као и војних установа – команди мјеста, отежавало је то опће стање, тако да је изостао боље организирани повратак. Тамо гдје је било донекле организирано, пружана је помоћ повратницима, али већина је била препуштена сама себи.
   Остатак Стевине фамилије (жена Милуна и четворо дјеце) већ захваћени тифусом, кренули су из Трубара преко Срба и Доњег Лапца према Кореници. Но, за неколико дана и ноћи, успјели су уз помоћ домаћег становништва и мјесних органа власти, достићи само до села Фркашић подно јужне падине планине Пљешевица. У Фркашићу су свих шесторо докраја свладани тифусом. Одборник их је смјестио у једној шупи, без гријања и друге заштите. Хране и да је било, нису могли узимати. Домаћини су им давали нешто чаја и најшечће само воде.
   Снаша Милка, супруга од брата Раде, случајно је чула од осталих повратника из нашег краја да је Стево са остатком фамилије у селу Фркашићу. Она се такођер враћала након што је изгубила своје двије кћерке (Драгу и Мару). Потражила је мене у партизанима и обавијестила о тој ситуацији. Замолио сам командира јединице да ме пусти да идем у Фркашић и нађем фамилију. Успио сам доћи и наћи свих шесторо болесних, захваћено тифусом. Мајка Милуна је била тотално у бунилу тако да ме није одмах препознала. Били су сви при крају живота и снаге. И не само они, него стотине избјеглица, махом дјеце, жена и стараца, све мање или више тифусари, или тек захваћени болешћу или су били у фази пребољевања. НО одбор у границама својих скромних могућности, пружао је помоћ, а и село је било беспомоћно.
   Пошто сам био у партизанској униформи, наоружан, иако и сам исцрпљен од пребољелог тифуса и рањавања, успио сам снаћи снаге и замолити и убиједити одборника у Фркашићу да ми даде кола са једним коњем да превезем болесну фамилију барем до пола пута. Током ноћи, превезао сам их до села Плитвице код Плитвичких језера. Успут сам их зауставио у Кореници код Команде мјеста, гдје је била успостављена нека пролазна кухиња и пекара са врло оскудним прехрамбеним намирницама. Успио сам добити нешто чаја и кукурузног круха, заправо неке смјесе од кукурузног брашна и неких додатака. Са тим чајем и крухом, колико је које могло гутати чак и на силу, мало су се окријепили па су лакше издржали пријевоз, уз кишу и хладноћу. Али, сељак из Фркашића није хтјео ни под коју цијену возити даље наше болеснике од села Плитвице. Пустио сам га и он се вратио кући, захваливши му не услузи и помоћи.
   Село Плитвице, попут других српских села, било је спаљено, стршиле су зидине изгорјелих кућа. Киша је падала. Нашао сам у близини зидина нека већа дрвена врата, прислонио их уз зидину под углом тако да сам испод њих смјестио болеснике и донекле заштитио од кише. Упутио сам се из Плитвица у село Чатрња, недалеко од Дрежник града и села Грабовац, да потражим помоћ и пријевоз болесне фамилије до нашег села Стара Кршља. Чатрња је хрватско село из кога је било и усташа, а у Дрежник граду била је и усташка посада, тако да сам ризиковао. Међутим, наишао сам на пуно разумијевање и добио коњска кола од сељака из Чатрње, чије име и презиме из одређених разлога нисам ни тражио. Захвалио сам томе добром човјеку, који ми је тако помогао и унаточ опасности за себе, спасио нашу фамилију. Ја сам тих око двадесетак километара од Плитвица до Кршље превезао по мраку и киши, излажући се опасности да ме усташе ухвате. Тако се наша окрњена фамилија, болесна и немоћна, докопала свог амбара (куће).
   Од завршетка четврте непријатељске офанзиве и повратка из бјежаније крајем априла мјесеца 1943. године, било је више мањих ратних окршаја између њемачких и усташких снага са партизанима. Но, поучен искуством из двије велике бјежаније, 1942. и 1943. године, народ нашег краја, па тако и села Стара Кршља, није бјежао даље од свог завичаја. У приликама борбених дејстава или мањих непријатељских офанзива, народ се склањао у оближње шуме и мјеста ван борбених дејстава. Тако је оно што је преживјело, дочекало ослобођење маја мјесеца 1945. године, осиромашено, бројно јако смањено, спаљених кућа и господарских зграда, слабо или никако обрађених поља, без стоке, итд. Помоћ ослобођене државе била је преслаба или никаква. Али дошла је слобода и нада у «боље сутра».

   Почетак мирног живота
   По завршетку Другог свјетског рата, маја 1945. године, настао је мир, те почетак мирног живота на опустошеном имању. Амбар-кућа, иако премалена и претијесна, била је склониште за преживјелу и окупљену фамилију. Вратио се и брат Милан из њемачког ропства. Настала је мукотрпна борба за преживљавање. Голе руке и нешто ручних алатки, биле су основна средства за рад у пољу. Без стоке, посебно такозваног радила – коња или волова, без плуга и осталих алатки, није се могло озбиљније обрађивати опустошена и запуштена, иначе слаба земља. Слабашна друштвена помоћ била је недовољна. Но, била је слобода и велика воља за обновом и животом, па се некако преживјела 1945. година.
   Поткрај те године донесен је закон Савезне скупштине о аграрној реформи и колонизацији у Југославији. Бјегством фолксдојчера – Нијемаца који су учествовали у њемачкој окупаторској војсци и масовно помагали Хитлера, остао је релативно велики број насеља и знатне површине земљишта у Војводини. Аграрном реформом то је национализирано и одређено за насељавање ратом страдалог народа из пасивних и сиромашних крајева. Првенство су у колонизирању имали борци народноослободилачког рата и њихове фамилије, а затим сви сиромашни из пасивних крајева. Молбе за колонизацију су подносили борци за своје фамилије, било да су у активној служби у војсци или су демобилизирани, а за погинуле и умрле, њихова родбина. Формулари и попратна упутства за молбе за колонизацију, активним војним лицима у армији, долазили су директно из Министарства одбране Југославије.
   Крајем 1945. године – децембра мјесеца, половица наше фамилије, заједно са осталим народом који се одлучио колонизирати из Старе Кршље и осталих околних села, са Плашчанске жељезничке станице отпутовала је «возом без возног реда» или «влаком без_возног реда» у Бачку. Комисија за колонизацију распоредила их је у села Чонопља и Кљајићево недалеко од Сомбора. Отац Стево и досељени дио фамилије, добио је напуштену кућу у Чонопљи у улици Аџије Божидара 14, те земљу како је наведено, с тим да то не може продати или напустити прије истека двадесет година од досељења.
   Ограничење кориштења додијељених кућа и земље, без права отуђења, те носталгија – чежња за родним крајем, додатно је изазвала бојазан за судбину досељеног народа. Но, ипак ријетки појединци су се вратили. Наша фамилија, као и велика већина осталог досељеног свијета, прихватила је нову средину и начин живљења, те се одржала до данашњих дана. Наравно, стално су одржаване везе са осталим дијелом фамилије на Кордуну, уз повремене обостране посјете и друге контакте.
   Послије завршетка Другог свјетског рата, у српским селима јужног Кордуна, која су десеткована у становништву и привредно опустошена, након колонизације 1945. године остало је на својим огњиштима од преживјелог народа око 10% душа. На примјер, у мом селу Стара Кршља од предратних 63 нумера кућа са господарским зградама, остало је свега седам сиромашних фамилија на згариштима у сиромаштву и неизвјесности. Ријетко који су се, из разних разлога вратили из колонизације на родна огњишта.
   Уз све послијератне недаће у држави, овај крај је био тотално занемарен, а једнако третиран у присилном задругарству, порезима, откупу непостојећих вишкова, итд.
   Незнатна помоћ државе око подизања кућа (бајти) било је све што је пружено народу тога краја.
   Такозвана инфраструктура, струја, путеви, водоводи, итд. никада до краја нису урађени. На примјер није се могло доћи моторним возилима до села. Неколико виђенијих људу који су указивали на тако тешко стање прогањани су, а званични ратни руководиоци и организатори заштите од фашистичких злочина 1941-1945. завршили су на Голом отоку или по другим затворима (Ћаница Опачић и други). То је изазвало и такозвану побуну народа 1951. године, кад је нападнута милиција у Раковици. Тада је похапшено и осуђено више (полуписмених) сељака који су се побунили против биједе, присилног одузимања жита и стоке, чега је било недовољно и за народ.
   У таквим условима и уз тешку муку и сиромаштво оно што је остало од народа послије колонизације успјело се некако одржати и опоравити.
   А, онда је дошло до распада СФРЈ и свега што се послије дешавало, да би 1995. године у «Олуји» био докрајчен и прогнан недужни народ, а многи су платили главом своје постојање и национално осјећање као Срби. Прогнани и преживјели никако или тешко се враћају, јер на разне начине народ се одвраћао од повратка.
   Вратила се 1941. година
   Чини се да кобна судбина, несрећа и зло прати ове крајеве од вајкада. Испражњени након најезде Турака, доживјели су људску и материјалну девастацију и уништавање 1941. године под влашћу тзв. НДХ. Преостало становништво се послије Другог свјетског рата раселило, што као посљедица колонизације и деаграризације што као посљедица емиграције у друге крајеве и земље.
   Други свјетски рат је готово све уништио и раздвојио преживјели дио фамилије, односно подијелио на колонизиране и оне који су остали на родној груди и мукотрпно обновили живот. Али, несретни рат – братоубилачки рат – докрајчио је сваки живот у нашем родном селу и крају. Оно што је опорављено послије 1945. године докрајчено је од 1991. до 1995. године.
   Дио моје фамилије која је 1945. године остала у Старој Кршљи, родном завичају, морала је 1995. године присилно напустити свој родни крај, очевину и дједовину и бјегством главом без обзира тражити спас у туђини. Одласком у бијели свијет, што раније по сопственој жељи трбухом за крухом, што присилно 1995. године, сада су расијани буквално по читавом свијету. Родно село Стара Кршља је практично пусто, као и друга села и насеља у том дијелу Кордуна. Све је спаљено и уништено. Повратак је практично немогућ, јер све је опустошено, нема услова за запошљавање, земља запуштена и обрасла коровом, кршом и дивљином.
   Тужна и претужна судбина не само наше фамилије него и читавог народа на простору гдје смо жвијели вјековима. Сада је то пустиња скоро као и за вријеме вишестољетног харачења, прогона и пустошења од стране Турака. Стање у овим селима мојег ужег завичаја говори о томе што се народу овог краја догодило 1995. године. Ово је подручје потпуно опустило и готово збрисано са земљовида. Слично је стање и у другим селима јужног Кордуна са већинским српским становништвом.
   Драган Цвјетичанин

   ИЗВОР: С В Е Т О З А Р Л И В А Д А, ДУШАН ЛИВАДА • МИЛКА ИЛИЋ ЛИВАДА • ЂУРО ЗАТЕЗАЛО • ДРАГАН ЦВЈЕТИЋАНИН • МИЛАН МИЛКОВИЋ, К О Р Д У Н С К И Р Е К В И Ј Е М, ЕУРОКЊИГА, Загреб, 2008.

   Одговори

2. 29. јун 2017. у 23:43

   Бора Зораја

   Поштовани занима ме порекло презимена Зораја (Зороје). Моји су дошли из Мудрић села са Кордуна и славимо славу Никољдан. Отац ми је рекао да су на Кордун дошли из Лике из околине Госпића.
   Мајка ми је презимена Растовац из Тржачких Раштела са Кордуна и њихова слава је Јовандан.

   Унапред пуно хвала

   Одговори

3. 30. јун 2017. у 13:46

   vojislav ananić

   – Зораја: савремено презиме у Смедереву и у Београду; у Хрватској: околина Војнића, Сплита и Вуковара.

   ИЗВОР: Др Велимир Михајловић, СРПСКИ ПРЕЗИМЕНИК, АУРОРА, Нови Сад, 2002.

   Одговори

   • 16. новембар 2017. у 08:58

     Goran Počuča

     Prezime Zoraja ili Zoroja je iz Pavlovca Vrebačkog koliko ja znam

     Одговори

4. 16. новембар 2017. у 08:57

   Goran Počuča

   Prezime Zoraja ili Zoroja je iz Pavlovca Vrebačkog koliko ja znam

   Одговори

5. 16. новембар 2017. у 09:21

   Goran Počuča

   Sta znate o prezimenu Počuča. Molio bih za svaku korisnu informaciju. Iz Divosela sam. Tamo su se moji preci naselili pod najezdom Turaka neznam odakle navodno iz Stare Hercegovine ili C. Gore ali podatke o mom prezimenu nisam nasao u Crnoj gori ni Hercegovini. Kod mene je bilo ucestalo kao i u Kosinju takodje kod Gospica, u kolonizaciji se prosirilo u Slavoniju i Backu i naravno u Oluji po celom svetu dok su dva brata od mog pok. Pradede Miše, Sava i Ilija 1912 otisli u Ameriku i o njima neznam nista. Kod Bihaca ima prezime Počuč verovatno od naseljavanja tih krajeva kasnije iz Like u navedenim previranjima. Rodoslov znam 7 kolena u nazad i citavo stablo smo Petrinjaši po nasem prvom pretku po doseljavanju Petru zvanom Petrina ali pre toga ne znam nista. Ima dosta porodica Počuča koji nisu rodbina i razlikuju se po tim preciznijim dodatnim nazivima kao sto smo mi Petrinjaši. Postoji mogucnost da su pri popisu od strane Austrougarske po naseljavanju mnogi se i lazno prestavili po prezimenu kao npr. Onaj ispred njega da bi sakrili identitet zbog opet moguceg osvajanja od strane Turaka. Jos jednom molim ako neko nesto zna o mom prezimenu iz C. Gore ili Hercegovine jer sam cuo da je postojala tabla kod Budve sa natpisom Počuče ali bez stanovnika. Dali neko zna nesto o tome. Takodje bih voleo znati nesto o potomcima pradedove brace koji su otisli u Ameriku ali neznam kako bih to uspeo. Veliki pozdrav svim dobrim ljudima i narocito onim mladim koji zele da znaju svoje korene i da prenesu znanje o njima na svoje potomke

   Одговори

6. 16. новембар 2017. у 09:41

   Goran Počuča

   Sad videh da nije tema bas za moje pitanje posto sam i Like. Mada jako sam vezan za Kordun. Majčini su mi iz Tušilovića takodje srbi pravoslavci. Tamo sam veliki deo detinjstva proveo mada u spisku prezimena prilikom naseljavanja nevidim prezime mog dede Tarbuk i babe devojacko Jurić iz Knežević kose kod Vojnića. Nazalost po majčinoj strani znam daleko manje nego po očevoj samo do pradede. Kao i o navedenim prezimenima jako malo pa bih molio ako neko zna nesto vise da mi odgovori

   Одговори

7. 8. јануар 2018. у 09:28

   Nemanja Popovic

   Zna li neko nesto o Popovicima u slavoniji,slave djurdjev dan.U slavoniju su dosli iz slunja,a u slunj iz subotcke.

   Одговори

8. 21. мај 2018. у 19:38

   Nemanja

   Pozdrav zanima me porijeklo prezimena Pjevač, moj pradjed je po govorenju moga djeda bio iz čitluka kod gospića u hrvatskoj, njegovo ime je bilo Nikola, roditelji su mu umrli od španske groznice ili kuge.

   Одговори

   • 1. јул 2018. у 17:03

     Nikolina Pjevač

     Pozdrav Nemanja.
     Ja se prezivam Pjevač, moji Pjevači su poreklom iz Ornica kod Gospića. Po predanju mojih predaka Pjevači najverovatnije potiču sa Kosova odakle su pobeglii od Turaka i naselili su se u Lici. Slave Svetog Nikolu. Verovatno su se u daljoj prošlosti prezivali drugačije, a prezime je zapisano za vreme austrougarske vlasti, kad su Ličani dobijali prezimena po nekim nadimcima, u ovoj porodici je očigledno neko znao lepo da pjeva. 🙂

     Одговори

9. 26. август 2018. у 23:45

   Nemanja Manojlović

   Zanima me poreklo prezimena Bakiš iz Krnjaka. Slava im je Sveti Jovan.

   Одговори

10. 12. новембар 2018. у 22:16

    Слободан Секулић

    Са великим поштовањем обраћам се цењеном скупу са молбом за помоћ у проналажењу било каквих информација о Секулићима из села Доњег Примишља са Кордуна. Славимо Светог Николу. Пуно искрених поздрава и много среће!

    Одговори