Родови и породице са Тромеђе (Лика, Босна, Далмација)

12. јула 2014.

коментара: 27

Простор Тромеђе ријека Бутижница раздваја на три дијела: источни (Босанска Крајина) припада босанским планинама, западни (Лика) личкој висији, а јужни (Далмација) далматинским планинама. Тромеђа је Бутижницом повезана са Далмацијом, а на сјеверу Уном са Босанском Крајином. Тромеђа обухвата села: Тишковац, Дреновац – насеље Црни Потоци, Плавно, Дрвар, Книн, Срб, Грацац и Доњи Лапац.

Сеобе и насељавања

Народ Тромеђе чини дио непрекидног ланца српског становништва. У временима сеоба у протеклим вјековима, досељеници су веома пажљиво бирали станишта тако да се нађу са својим народом који је раније доселио. О народу са Тромеђе, један од најумнијих Срба овога вијека, Јован Цвијић је писао само лијепе ријечи: Тај народ имао је изразиту осјећајност за другога коју је исказивао саучешцем или благородношцу. Знали су много опраштати и жртвовати. Али и светити се до истраге своје или туђе. Огрешење је најдубље осјећање јер оно пече душу јаче него нека радост. Судбина је изговор за сваку утјеху и њој се сви покоравају. Посебно су цијењени људи од правде, божији људи или како их је народ називао »људи од десне стране«. Људи су били врло побожни; нису сједали за јело док се не очита »Оченаш«. Па и сваки посао започињали су молитвама Богу. За човјека који не држи до своје ријечи или вјере, каже да је »рашчовјек«.

Народ се селио са истока ка западу из многих разлога. Најчешћи разлози били су стварање нових граница послије ратова Млечана и Турака у 17. вијеку, поготову послије 1718. године. Од тада је граница постављена на Динару. (Турци су изнад села Стрмице, на мјесту Гола Главица или Граб, саградили царинарницу и пазар за стоку и друге ствари. Сматрали су да треба имати добре односе са другом страном и у трговини. Аустријска власт је 1848. године саградила макадамски пут до Книна до Граба. Од тада је настала жива трговина и промет разне робе. Ту су се налазиле царинарница, гостионице, дућани, барутана. Пазар је био петком.) Турци су затворили своју границу и тако забранили народу са друге стране Динаре да доводи своју бројну стоку на испашу. Народ се нашао у невољи јер је до тада, без тешкоћа, изгонио стоку на испашу. Стога су се породице дијелиле тако да би отац одредио једног од синова да иде с друге стране границе и тамо се насели. Тако би касније сви из породице, па и братства, могли да долазе код рођака. Осим ових разлога, и разне болести и сиромаштво биле су изговор за сеобе.

Братства и породице

Ђуро – Ђуран Јарић сакупио је податке о досељавању појединих родова овог краја и објавио их 1971. године. На жалост, то није урадио за цијелу Тромеђу. Но, и оно што је сакупио може се користити:

Бабићи су поријеклом са Змијања. Одатле су одселили најприје у Бјелај, а потом у Мокро Поље код Книна. Из ове групе је и вођа Црнотравске буне 1875-1878. године Голуб Бабић. Потомака ових Бабића има још у Мокром Пољу.

Бурсаћи су старином са Санице и Змијања. За вријеме Млетачке владавине Далмацијом, доселио се шесторо браће. Само најмлађи од њих је задржао старо презиме, а остали су узели нова.

Стари Симо Симић из Дугог Поља у Лици за Бурсаће је говорио: »Наши су се стари звали Мрњавчевићи, а доселили су се из Далмације четири брата: Бурсе, Момчило, Врањеш и још један. Од њих се постали Бурсаћи, Момчиловићи и Врањеши

А старина Петар Зељковић из трубарског Вагана под Уилица планином за њих је казивао: » Бурсаћи, Момчиловићи, Танкосићи и Бауци су истога рода. Назив Бауци су ове лозе добио је један син који је био кратак«. Свих ових презимена има доста око Тромеђе.

Буцала су од Кнежевића из Очестова код Книна. У Тишковац су се доселили прије 200 до 300 година: Отац је имао два сина; један се звао Буцо јер је био буцмаст-отуд и Буцало, а други Вук отуд Вукобрат. И сада се у Очестову зову Кнежевићи – Буцало и Кнежевићи – Вукобрати. Из ове лозе се, прије Црнопоточке буне 1875-1878. године, одселила једна породица из Пађена код Книна и населила у село Чатрње-Бравско у близини Петровца.

Боровице су из Лике, вјероватно из Срба. Један дио рода доселио се у Грачац и у Тишковац.

Бјелотомићи су у Тишковац доселили из Бендера. Не зна се којој лози су припадали

Јарићи се, по причама старијих, називају овако јер су њихови стари имали много коза и јарића. Поријеклом су из Херцеговине. У село Тишковац су се доселили од Зрмање почетком 18. вијека. Прије Црнопоточке буне, једна група Јарића, око пет кућа, одселила се у Тичево. Ускоро су четири куће изумрле. Од пете је остао дио а други се одселио код Мркоњића. Пред Други свјетски рат у Тичеву је било само три куће. Страдали су у рату. Послије су се одселили у Бачки Јарак. Тако Јарића нема више у Тичеву. Јарићи између Сане, Врбаса и Саве су из Тишковца. Из Тишковца су се четири брата раселили у Дрвар, Крупско, Бјелајско и Петровачко поље. Око 1807. године, из Дреновца су одселиле три куће Јарића: двије су се населиле у селу Баре код Петровца, а једна у Колунић.

Шеве су, по традицији, из племена Намањића, од претака Никше. Из Црне Горе раселили су се по Босанској Крајини. По једном предању, из Црне Горе, од Никшића, су населили у Зрмању, а одатле у Далмацију и Змијање. До планине Грмеч зову се Шево, а преко Грмеча – Шевићи. Шеве је народ звао Опачићи. У сродству су са братством Опачића, Чавка, Чубура и Билбија. Прије 150 година, одселило је пет кућа Шева у село Буковача. Прије Црнопоточке буне, одселило је двије куће у Ведро Поље код Петровца.

Вукобрати су старином из Херцеговине и од племена Вукобратића, које је живјело у Жупцима и Турматима. На Тромеђу су дошли прије 1712. године, пред млетачки попис становништва. Временом су постали бројни по цијелој Крајини. За њих се причало да су били борбени и напредни у сваком погледу. У Очестово код Книна доселили су са Змијања. У околини Коренице било их је 21 породица. Двије породице у Дрвару су досељеници из Тишковца.

Радујци су поријеклом из Змијања. У Далмацију су дошли у 18. вијеку. По предању, потичу из братства из којег су и Бурсаћи, Раденовићи, Зељковићи, Танкосићи и Бауци, а по причању старих, и Ђапани, Чумићи и Вученовићи. Овом роду припадају и Чакармиши, чији су се преци доселили у Тишковац из Далмације.

Кењала су дошли у Тишковац прије 1712. године. Једна кућа од ових доселила је у Дреновац. Њихови потомци су 1945. године промијенили презиме у Симић, по дједу Сими. У сродству су са Милићима, Бањцима, Радујцима, Илићима и Бекезима.

Владушићи су старином из Змијања, по другим подацима – из Херцеговине. Припадају роду Тинтора. У сродству су са Ољачама и Петровићима. Ту су још: Почуче, Бјелице, Штулићи, Остојићи, Галоње и Латаси.

О њиховом доласку у Тишковац причао је стари дједа Ђуро: његов дјед Дамјан доселио се из села Владушићи код Зрмање у Лици. Тамо су били познати као мајстори – ковачи. Почетком 19. вијека отишли су неки Тишковчани у Зрмању и позвали најмладег сина Владушића да иде с њима, да им буде ковач. Он је на то пристао и тако су касније Владушићи били чувени ковачи.

Родићи су, по предању, прије 450 година дошли у Херцеговину из Прилепа. Ту су се замало задржали па одселили у Плавно, послије у Попину и Трубар. Одатле су се расељавали по Крајини и Далмацији. У Плавно се доселио отац са десет синова послије 1712. године. Најстаријег су прозвали Родос, па су по њему настали – Родићи. По другој причи, Родићи су од племена Васојевића, који су живјели поред Мораче.

Родићи су највећа група родова у Крајини. У сродству су са Стојановићима и Старчевићима. Из овога братства су још: Новаковићи, Ступари, Старчевићи, Миловановићи. И Марићи су старином од Родића. По неким предањима, прозвали су се по некој Марији. У млетачком попису 1712. године, било је 11 кућа Марића. Временом су се селили у Лапац и Срб. Из Тишковца су се, око 1830. године, доселиле три куће Марића у Осредке. Били су чувари амбара и кукуруза код бегова. Временом су добили земљу па су се закућили.

Милановићи су из Родића и Стојсављевића. Имали су најбољу земљу у Дреновцу и Црним Потоцима. На њихова имања временом су се населили Буцала, потом и Шево и Камбери. Одатле су се селили по околини Петровца.

Јелаче су временом изумрли па су на њихова имања дошли Шеве: Јандрија Шево је дошао у куће Јелача када се приженио. На крају Црнопоточке буне 1878. године, када су Турци прешли на аустријску страну, ухватили су последњег старог Јелачу и на свиреп начин га убили.

Крнете су из сјеверне Далмације и Лике доселили у Тишковац. Има их много по Крајини.

Дроњци причају да су им стари, тројица браће, доселили из Баната прије 200 година. У Црним Потоцима су вјероватно из лозе оних из Далмације. Отуда су се доселили и у Унац и (Личку ???) Лушци Паланку код Санског Моста.

Шапоње су од рода Вејиновића. Дошли су из Далмације и Лике. Били су познати као добри тежаци. У Тишковцу их данас нема.

Драгишићи су старином из Плавна. Доселили су у Тишковац почетком 18. вијека.

Грубора је по попису из 1712. године у Горњем Тишковцу било пет кућа. Четири породице су се око 1830. године одселиле у Осредке, у куће Кљајића.

 

ИЗВОР: Тромеђа – МИШО УРОШ, ЈОВО ДМИТРОВИЋ, ТРИ МЕЂЕ ЈЕДНОГ НАРОДА, Београд, 1994, Стр. 91 – 96 (www.krajinaforce.com)

ОДАБРАО И ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Коментари (27)

Одговорите

27 коментара

  1. Nikola

    Greska kod prezimena nije Borovica…nego Borovnica inace iz knjige iz koje ste uzeli isecak pise Borovnica..a i sam se prezivam tako iz Donjeg Tiskovca rodom.