Насељавање војнићко-слуњске области (презимена првих Срба на Кордуну) Reviewed by Momizat on . Подаци преузети из књиге „Карловачки генералат“ Војина С. Дабића. Више података може се наћи у самој књизи (110 – 118 страна). Приредио сарадник портала Порекло Подаци преузети из књиге „Карловачки генералат“ Војина С. Дабића. Више података може се наћи у самој књизи (110 – 118 страна). Приредио сарадник портала Порекло Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Јован Ерор » Насељавање војнићко-слуњске области (презимена првих Срба на Кордуну)

Насељавање војнићко-слуњске области (презимена првих Срба на Кордуну)

Подаци преузети из књиге „Карловачки генералат“ Војина С. Дабића. Више података може се наћи у самој књизи (110 – 118 страна). Приредио сарадник портала Порекло Јован Ерор.

Vojnicko - slunjska oblast

„Војнићко-слуњска област била је до почетка Великог бечког рата (1683-1699) скоро потпуно пуста, јер су преко ње, као ничије земље, уз аустро – турску границу, стално четовали турски крајишници. Једино је на левој страни реке Коране, између рушевних утврђења у Велемерићу и Белају, постојало од половине 17. века једно мање српско насеље. У њему је било, како је војни инжењер М. Штиер (M Stier) забележио у својим путним белешкама и на скицама сачињеним приликом обиласка Карловачког генералата, најмање 50 нових влашких кућа. Неку сигурност на овом несигурном крајишту пружала су им два војводства жумберачких ускока, која су држала сталну стражу у Велемерићу. Није познато одакле су и када дошли поменути досељеници, јер о њима нема података у другим изворима.

Почетком Бечког рата (1683-1699), који је изазвао велика померања становништва и крупне демографске промене на Балканском полуострву и у Панонској низији, један од већих миграционих таласа запљуснуо је и Карловачки генералат, а посебно војнићко-слуњску област. Тада је неколико хиљада Срба, дотадашњих турских поданика, напустило своја станишта у Босанској крајини и населило се у пустим крајевима у међуречјима Коране и Мрежнице и Коране и Глине. Неке од њих принудиле су на сеобу несређене прилике у Босни и Херцеговини, као и намера турских власти да српско становништво, у које нису имале поверења, преселе из пограничних крајева дубље у унутрашњост земље. Друге су на промену станишта подстакли аустријски крајишки заповедници, нешто наговором, а нешто и силом.

Насељавање српског становништва у војнићко-слуњској области започело је 1686. године, када је неколико стотина породица дошло са турске територије и населило се у Тржићу, Будачком, Скраду, Перјасици, Полоју и Војнићу. Њихово насељавање спроведено је у одсуству карловачког генерала Ј. Ј. Херберштајна, који је, после пустошења Лике и Крбаве 1685. године, отишао на Малту да би се укључио у борбе малтешких витезова са Турцима. По повратку са Малте, схвативши да су нови досељеници „неприлично настањени“ морао је, како је написао у свом акту од 20. априла 1689. године „in persona u krajinu izaiti i za sada, dokle se krajina z voliom božiom na dalie odmakne, stalne meje navlastito med Horvackimi i Vlaškimi sinovi, koi su se u Budačkom i kod Skrada nastanili, stalne i mirne učiniti“. Ништа боље није било ни у погледу међа других насеља, али су ратни догађаји, посебно нови војни поход предузет у лето 1689. године, ради освајања Лике и Крбаве, осујетили његову намеру да уреди границе атара свих насеља у војнићко – слуњској области. То питање њихових међа касније је било узрок многих жалби и мучних спорова међу појединим досељеничким групама. Управо, њихове жалбе, као и судски списи о овим споровима, сада су најважнији извор за проучавање тока насељавања војнићко – слуњске области.

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————

Према подацима у непотпуним, сумарним пописима крајишника, сачињеним крајем 17. века, имала је српска крајишка заједница у војнићко слуњској области 3670 становника: 1500 у Будачком и његовој околини, 600 у Скраду, 900 у Перјасици, 330 у Полоју и 340 у Војнићу. Оволики број досељеника био је за тадашње прилике прилично велик. Поређења ради, у Огулинској капетанији, највећој и најбоље насељеној капетанији Карловачког генералата, било је тада 5786 становника – 3162 Србина и 2624 Хрвата.

Насељавање српског становништва у војнићко – слуњској области створило је услове за проширење појединих капетанија Карловачког генералата. Бариловићкој капетанији, коју је раније чинило само утврђење у Бариловићу, прикључена су на прелазу из 17. у 18. век српска насеља у Доњем и Горњем Будачком, Перјасици, Скраду и Клокочу. Предано се старајући о насељавању поверених му крајева, бариловићки капетан Ј. Халерштајн населио је у својој капетанији 1711. године још 158 српских породица пребеглих са турске територије. Тада су заснована села Корански Бријег, Мали и Велики Козинац и Косирско (Косјерско) Село, а њихови становници укључени су у већ постојеће крајишке заједнице у Доњем и Горњем Будачком, Перјасици и Скраду. Неколико породица доселило је 1713. године и у Клокоч, али су оне, незадовољне добијеним земљишним поседима, који им нису одговарали ни по величини, нити по квалитету земље, убрзо отишле у Јужну Угарску. У селу је остало, према подацима из 1715. године , само шест српских породица, које су се ту прве населиле и међусобно поделиле најквалитетнија земљишта. На место одсељених дошли су касније нови досељеници, па су у Клокочу 1725. године биле 44 српске породице.

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

… На почетку аустро – турског рата 1716-1718. године пребегло је у Карловачки генералат више стотина Срба из Босанске крајине. После обимне преписке са Ратним саветом у Грацу, у којој је детаљно размотрено питање насељавања ове досељеничке групе, карловачки генерал је решио да се населе у Тушиловићу 33 српске породице, које су у метежу пребегле из босанског села Турија на челу са кнезом Радојицом Мандићем. …

—————————————————————————————————————————————————————————————————————————-

Српско становништво је од краја 17. до половине 18. века засновало у војнићко-слуњској области насеља: Броћанац, Буковицу, Доња Мочила, Доњи Будачки, Доњи Војнић, Доњи Скрад, Горња Мочила, Горњи Будачки, Горњи Војнић, Горњи Скрад, Клокоч, Кључар, Корански Бријег, Косирско (Косјерско) Село, Крстињу, Мали Козинац, Перјасицу, Полој, Поповић Брдо, Примишље, Српски Благај, Тоболић, Тржић Примишљански, Тушиловић, Велики Козинац и Збјег. Она су, због неорганизованог насељавања, а делом и због конфигурације терена, имала већи број заселака, који су се, временом, развили у посебна села. По свом изгледу, судећи на основу бројних оновремених карата, спадала су ова села у насеља тзв. старовлашког типа.

Хрватско становништво населило је у овој области неупоредиво мањи број насеља: Церовац, Цвитовић, Хрватски Благај, Кнежгорица, Кремен, Лађевац, Подмелница, Поповац, Раковица, Слуњ, Велемерић и Вукманић, и то већином у околини Слуња. Хрвате су у слуњски крај делом усмеравале војне власти, а делом Римокатоличка црква. Стварање неколико хомогених хрватских насеља у слуњском крају омогућило је сењско-модрушким бискупима да у Слуњу половином 18. века оснују једну парохију и на тај начин доврше омеђавање своје бискупије, чије су границе у турском расапу избрисане и заборављене. Хрватска насеља у близини Карловца припала су Загребачкој бискупији, али су, због малобројности становништва, добила своју посебну жупу тек крајем 18. века.

Број српских и хрватских насеља у војнићко – слуњској области осетно је повећан крајем 18. века, када су, захваљујући освајањима за време аустро – турског рата 1788-1791, припојене Карловачком генералату цетинградска, дрежничка, подпљешевичка, лапачка и србска област. И овај рат, као и претходни аустро – турски ратови, довео је до великих сеоба становништва, посебно српског. На самом почетку рата пребегла су са турске територије у Карловачки генералат 7.323 Србина, од којих их је чак 1.317 одмах ступило у аустријску војску. По завршетку рата, када је утврђена нова аустро – турска граница, већина ових пресељеника, чија су некадашња насеља припала 1791. године Хабзбуршкој монархији, вратила се на своја стара станишта. Војне власти, које су организовале поновно насељавање освојених крајева, резервисале су за хрватско становништво углавном из Огулина, Модруша и Тоуња, земљу у околини Дрежника, Фурјана и Цетинграда, где је дотад живео муслимански живаљ.“

ПРЕЗИМЕНА У ВОЈНИЋКОЈ ОБЛАСТИ 1725. ГОДИНЕ:

Доњи и Горњи Будачки:

Алинчић
Бабић
Баић/Бајић
Бакић
Банић
Беливук = Бјеливук (2 породице)
Билиа
Биркић (2)
Благојевић (4)
Божић (5)
Брдар (2)
Бркић
Буква (2)
Векић
Везмар
Видић
Вила (2)
Воиновић/Војновић (5)
Вуинчевић
Вука
Вукобратовић (4)
Вучетић
Гоиковић = Гојковић (2)
Грковић (2)
Грубић
Гушић
Делић
Дианковић ?
Ђурић (5)
Докић (2)
Дробњак
Дуванџиа
Жипић ?
Живковић
Зец
Јанић (2)
Јаснић
Јелић
Јовић (3)
Карамарковић (2)
Кесер (3)
Кнежевић (3)
Комадина (4)
Копривица
Косарић
Косир = Косјер (5)
Ковач (3)
Ковачевић (4)
Краиачић = Крајачић
Кресојевић (4)
Кунић (3)
Лиса
Лончар (3)
Лукач
Магаревић
Магарица (3)
Мајстор
Малић
Мандић (3)
Маноиловић = Манојловић 2
Маринковић (4)
Мартиновић (8)
Марчетић
Матиешић = Маћешић (12)
Матиевић = Матијевић (9)
Михаиловић = Михајловић (5)
Миљеновић (6)
Мириловић (2)
Миркић (5)
Мирковић (2)
Миројевић
Митровић
Момчиловић
Мркаљ
Новаковић (3)
Опарница (2)
Оридић
Падежан = Падежанин (5)
Парун (2)
Павковић
Павловић
Пеурача (2)
Перић (3)
Перковић
Петровић (3)
Поповић (3)
Продановић (3)
Радовић (2)
Радуловић (3)
Раичевић
Раић (3)
Ракетић
Родић
Савић (2)
Сикирица (4)
Слиепчевић = Слијепчевић
Сракић (2)
Срђеновић
Сужањ
Тесла
Тодорић (4)
Тодоровић
Томашевић (2)
Томић (3)
Тумбас
Хаидиновић = Хајдин(овић) (2)
Харамбашић
Христић
Црнокрак
Цвиетић = Цвијетић (2)
Чачул
Чика
Чикеша
Шаула (8)
Шепа (2)
Шипић

Перјасица:

Баић/Бајић (2)
Бакић (3)
Балковић
Бег
Белић (3)
Белобрк = Бјелобрк
Богдановић (2)
Бранисавић (2)
Брешац
Брешевић
Брошинић
Будимлић
Буњевчевић
Видовић
Витасовић
Вукашиновић (2)
Вукмировић
Вукобратовић (3)
Вучетић (3)
Гаћеша (3)
Грубишић = Грубјешић (3)
Гвоздић
Дабић (2)
Даић
Диклић
Дирсаић ? (4)
Дмиаковић ? (2)
Дмитровић
Добричић
Дрњаковић = Дроњаковић/Дробњаковић ?
Дубиздела
Ђекић (3)
Живчић
Ивчић
Јанић
Јелача
Канџиа (2)
Карамарковић
Карановић (2)
Карасовић (3)
Косић
Косир = Косјер (9)
Ковачевић
Краинчевић = Крањчевић ?
Кудуз
Кукул = Кукуљ ?
Куриа = Курија (3)
Куваић (3)
Лежан
Лончар
Лужић
Лупардиновић = Лубардиновић ? (2)
Мацут (2)
Маноиловић = Манојловић
Маринковић (3)
Мартиновић
Марчетић
Матеша (2) (можда Маћеша па касније Маћешићи који су бројни?)
Мишљенчевић (3)
Михаиловић (3)
Милинковић (2)
Миљенковић (2)
Мрђеновић (2)
Мулаић
Орешчанин (6)
Павић (2)
Петровић (3)
Пиљуга
Поповић (4)
Попречица (2)
Пушкар (2)
Пуљар
Радиновић
Раишић
Раосавлић = Раусављевић
Седлар (6)
Синаић = Зинаић (4)
Сјетић
Судар (3)
Сударевић (2)
Сучевић (3)
Тепшић
Томашевић
Хелдуповић
Хрелић
Циган
Цимеша (10)
Цветовац (2)
Чачић
Чевелиа
Чикандић
Чотрић (2)
Шашић (3)
Шиша (2)
Ширић
Шкргић
Шолаја

Скрад:

Болић (3)
Бунчић (3)
Велемировић (6)
Вишнић (2)
Владисавлић = Владисављевић
Владић (2)
Војчиновић
Вуиасковић = Вујасковић
Вуичић (2)
Вукдраговић (6)
Вуковић
Вучковић (2)
Газибара (6)
Гламочило (2)
Гриаковић = Гријаковић
Дамиановић = Дамјановић
Добросавић = Добросављевић ? (3)
Драгосавић
Дудуковић (6)
Живковић
Зделар = Здјелар (2)
Јакововић
Јовичић
Каблар
Карамарковић (2)
Ковач
Козлина (10)
Кулунџиа = Колунџија
Кузмановић
Лежаја (2)
Лончар
Мали
Марић
Марковић (3)
Марчинковић
Матиашевић = Матијашевић
Михаиловић
Милиеновић = Миљеновић (4)
Милошевић (4)
Миловановић (5)
Мирнић (3)
Мркаљ
Никшић
Новковић (4)
Подкраиац = Подкрајац (2)
Поповић (2)
Пушкар (3)
Раиновић (3)
Смолиановић = Смољановић
Тарбук
Филиповић
Чопрић = Чотрић ?
Ћосић

Клокоч:

Барак
Буњевац
Бусовић
Владић
Вуиновић (2)
Вуковић
Вулетић
Вучковић (3)
Грубић
Гуин = Гуњ
Деановић = Дејановић
Дудуковић
Јагодић
Јемениа ?
Јоснић = Јаснић ?
Карамарковић
Карановић
Кланац
Косир = Косјер
Ковач
Личанин
Лончаревић
Маисторовић = Мајсторовић
Матиевић = Матијевић (2)
Михаиловић
Милић
Мирић
Момчиловић
Новаковић
Огњеновић
Паић (2)
Пеурача (2)
Петровић
Ракинић
Самарџиа = Самарџија
Херор = Ерор (2)
Шаула

Према попису сачињеном приликом насељавања Тушиловића, пребегле су из Турије српске породице:

Блажовић
Боројевић
Вукић (3)
Вуковић
Грубешић = Грубјешић
Ђипало
Жељковић
Живковић
Жутић
Зебић
Зимоша = Зимоња или Цимеша ?
Злојутровић
Јелић
Лекић
Малешевић
Мандић (2)
Опалић
Петровић
Поповић (3)
Ракинић
Рекић
Релић
Скорупан
Тадић
Трбуховић = Трбојевић
Црнојевић
Шакинић = Ракинић ?
Шкрбинић

ИЗВОР: Војин Дабић – Карловачки Генералат

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Јован Ерор.


Коментари (76)

  • Ljiljan Maksimović

    Nisam shvatio u kom periodu su popisane navedene porodice? Da li poslije ili prije austrijsko-turskog rata 1788-1791?

    Одговори
  • Ерор

    У праву сте, заборавио сам да назначим да се списак презимена односи на 1725. годину. Дакле, прво масовно насељавање Срба је почело 1686. године, за време Бечког рата, а настављено је и после рата у више наврата током 18. века. Отклонићемо пропуст.

    Одговори
  • ljiljana

    hvala puno. napokon da neko objavi nesto o naseljavanju na Kordun sa cinjenicama.

    Одговори
  • Vladimir Zivkovic

    Zdravo Jovane,znas li mozda krsnu slavu Zivkovica iz siroke rijeke ?

    Одговори
  • Vladimir Zivkovic

    Hvala Jovo,mnogo,da li su Zivkovici sa slavom Sv. Nikola oduvek Zivkovici ili su imali prezime Madzarac ili Madzar ?

    Одговори
  • Vladimir Zivkovic

    Jovane izvini ne prezime Madzarac ili Madzar,nego Magarevic ili Magarica !?

    Одговори
  • Eрор

    То већ не бих знао. Ово за Живковиће из Широке Ријеке сам сазнао јер игром случаја познајем једног Живковића из тог села.

    Одговори
  • Vladimir Zivkovic

    Zdravo Jovane !
    Da li postoje neke zajednicke veze Zivkovica koji slave Sv. Jovana kod Vojnica i Zivkovica iz Kotarana (Banija),koji isto slave Sv. Jovana ?

    Одговори
  • nina

    prezime mojih je Babić danas žive na Umci,doselili su se iz Like Divoselo za vreme Prvog Srpskog ustanka na vašem portalu dosta sam saznala ,zanima me kako da dođem do knjige rođenih za period 1800 god. POZDRAV

    Одговори
  • Ерор

    http://www.poreklo.rs/2013/11/15/spisak-svih-crkvenih-knjiga-u-drzavnom-arhivu-u-gospicu-lika/ По свему судећи, у Хрватском државном архиву у Госпићу могу се наћи подаци из књига рођених, венчаних и умрлих за парохију Дивосело само за период 1878-1940. Да ли постоје подаци за ранији период и колико ранији, треба се распитати у Хрватском државном архиву у Загребу.

    Одговори
  • Vladimir Zivkovic

    Zdravo Jovane
    Ono prethodno pitanje sam ti postavio zato sto samo Zivkovici slave Sv. Jovana kod Vojnica,Kotarani i Strmici pa sam mislio mozda imas neke informacije o njihovoj vezi u seobma
    Pozdav,hvala !!!

    Одговори
  • Ерор

    Здраво Владимире,

    Не бих знао одговор на то питање. Могу само да претпоставим, али прави одговор може дати једино неко од Живковића из ових места, ко има сазнања из породице, из приче предака који су можда знали одакле су дошли. Такође, ДНК анализа може дати одговор мада за све постоје изузеци, па тако могу постојати људи са истим презименом и истом славом у истом селу, а да немају исти ДНК, јер је нпр. реч о прижењавању мушког претка што није била ретка појава у тим крајевима и знам за неколико таквих случајева. Дакле, може да се деси да анализа покаже да немају исти ДНК, али то не значи да нису сродни, већ да нису сродни по мушкој, него по женској линији. Презиме Живковић и слава Свети Јован нису ретки, тако да може бити реч о случајности, а можда и о тачној претпоставци. Један од начина да се наговести могућа веза између ових Живковића јесте да се упореде и остала презимена у тим местима, па ако има бар још 2-3 презимена која су иста у овим селима или њиховој ближој околини, онда је већа вероватноћа да су они заиста повезани, јер су се обично у сеобама по Крајини породице селиле у групама, по неколико сродних или суседних породица. Обично када се неко одсели пошаље глас у стари крај да се добро снашао, нашао бољу земљу и боље услове, па и други одлуче да крену за њим или су их војне власти у даљој прошлости колективно селиле. За проверу ове претпоставке било би ми потребно више информација на која тачно места код Војнића мислите (да ли на Живковић Косу? – не знам коју славу славе Живковићи из тог села).

    Поздрав!

    Одговори
  • Дејан Вишнић

    Mozes li nešto više da mi kazeš o prezimenu Višnić pošto je mnogo retko ,ako moze da pomogne deda mi je iz Gojaka kod Ogulina a slava je Sv.Nikola. Pozdrav

    Одговори
  • Eрор

    Презиме Вишнић и није тако ретко, а готово сигурно је реч о другом облику презимена Вишњић. Пошто је презиме тзв. матронимског порекла, тј. настало је по имену женског претка Вишња, највероватније мајке или евентуално бабе, не мора значити да су сви Вишњићи или сви Вишнићи истог порекла. Међутим, облик Вишнић је специфичнији од облика Вишњић, тако да је већа вероватноћа да су сви Вишнићи родбински повезани, док је за Вишњиће та вероватноћа мања. Такође, присутност презимена Вишнић на територији Хрватске према попису становништва 1948. године је ограничена на доста узак простор околине Огулина и Слуња, док Вишњића има широм Хрватске, што такође указује да је могуће да су сви Вишнићи повезани, а уколико чак славе и исту славу, онда готово да у тако нешто нема сумње. Вишнића је највише било 1948. у селу Гојак (Огулин) 121 особа у 19 кућа, Попово Село – Огулин 74 (12 кућа), Вишнићи – Огулин 42 (12к), Чеховец – Прелог (вероватно северозападна Хрватска) 30 (7к), Миљевац – Слуњ 30 (9к), Трновец – Вараждин 25 (7к), Вуцелићи- Огулин 21 (4к), Мирићи – Огулин 19 (5к), Вараждин 14 (5), Мала Црквина – Војнић 11 (2), Микашиновићи – Огулин 10 (1)… У књизи Карловачко владичансто наводе се само Вишњићи који за крсне славе имају Јовандан, Ђурђевдан, Лазареву суботу и Никољдан. Вероватно се под Вишњићима овде подразумевају и Вишнићи. У Босни су 1882. године забележени такође само Вишњићи, а њихове славе су Архиђакон Стефан, Јовандан, Марковдан и Никољдан. Никољдан славе Вишњићи из Глиница – Крупа, из Костајнице – Дубица и из Мокрог – Сарајево. Од ових места Глиница је најближа Кордуну, а припада области Босанске Крајине одакле је сигурно насељен један добар део првих Срба на Кордуну крајем 17. и почетком 18. века, када су забележени и Вишнићи у Скраду.

    Одговори
  • Dejan Kartalija

    Postovanje Jovane i veliko hvala za ovaj tekst.
    Poreklom sam sa Korduna i sa oceve i majcine strane i sva ova navedena prezimene su mi poznata i poznajem mnogo ljudi koji se tako prezivaju. Ja se prezivam Kartalija, i imam rodbine u istoimenom selu na Kordunu,koje posecujem i danas. Nisam nasao svoje prezime na ovom spisku i ne znam puno o njemu. Da li smo se doselili ,odakle ,kada ,ne znam mnogo. Znam da je na turskom Kartal = Orao. Na latinskom opet moze da asocira na neku mapu , papir ili kartu. Ni za jednu teoriju nisam siguran da je tacna. Djedovi su mi sa Korduna ,.Kartalija i Kovacevic,..babe Musulin i Dragic ,.takodje sa Korduna. Pradjed Kovacevic je bio u Austrougarskoj vojsci,..to znam. Voleo bih saznati vise o mom prezimenu i njegovom poreklu i ako znate nesto vise ,bio bi vam mnogo zahvalan. Slava mi je sv. Nikola.

    Veliki pozdrav

    Одговори
  • Eрор

    По мом мишљењу, мада не тврдим ништа јер сам пронашао мало података о овом презимену, презиме је вероватно настало на Кордуну тако што се од неког другог презимена одвојила једна грана са надимком тј. шпицнаметом Карталија. Нисам нашао у попису православних презимена у Босни 1882. да су забележене Карталије. Постојале су само Карталице са славом Свети архиђакон Стефан у Бањалучкој парохији, што ме и наводи на закључак да је Карталија аутентично кордунашко презиме, јер нису забележени ни у другим областима бивше СФРЈ. Можда ће једног дана, када буде већи број тестираних презимена у ДНК пројекту да се утврди веза са неким кордунашким презименом, које вероватно исто слави Светог Николу и у околини Војнића је било често. У попису становништва СР Хрватске 1948. пописане су Карталије у следећим местима: Бзеница (Сл. Пожега) – 2 у једној кући, Доњи Кирин (Вргинмост) 14 у 4 к и један без куће, Гаћеша Село (Војнић) 2 (1) и 1 без куће, Карталије (Војнић) 59 (12), Кирин (Вргинмост) 1 (1), Кокирево (Војнић) 2 (1), Међеђак Утињски (Војнић) 37 (8), Осијек 2 (1), Подравски Соколовац (Вировитица) 1 без куће, Пркос Ласињски (Карловац) 1 без куће, Сјеничак Ласињски (Вргинмост) 37 (9) и 2 без куће, Утиња (Војнић) 23 (3), Винковци 2 (1), Војнић Доњи 6 (1) и Загреб 3 (3) и један без куће. Занимљиво је да стоји назнака да су у месту Брдо код Војнића од 45 Ивошевића 6 пописани као Карталије. Није баш јасно о чему је реч, али постоји мала вероватноћа да ту има неке везе, иако Ивошевићи нису забележени са славом Свети Никола. Могуће је и да се само неки Карталија приженио у неку од кућа Ивошевића у Брду. Дакле, вероватно је да је презиме настало у области општина Војнић и Вргинмост од неког другог презимена, а да су шпицнамет Карталија добили, по мојој претпоставци, јер је неки предак волео да се карта.

    Одговори
  • Zeljka Cubra

    Postovani,

    imate li informacije o poreklu prezimena Cubra? Moji preci su ziveli u podrucju danasnje vojnog poligona, na vrelu Mreznice a posle su iseljeni na sve strane sveta. Moj pradeda je bio Nikola Cubra, a majka mu se zvala Andjelija Djermanovic.
    Hvala unapred.

    Posto zivim u dijaspori bilo bi mi drago da mom trogodisnjem sinu jednog dana mogu objasniti njegovo pravo poreklo.
    Pozdrav iz Stuttgart

    Zeljka Cubra

    Одговори
    • Eрор

      Поштована,

      Пошто сте написали да су Вам преци живели у подручју војног полигона, код врела Мрежнице, претпостављам да је реч о месту Горње Примишље код Слуња, јер је према попису становништва у Хрватској из 1948. године (подаци из књиге „Презименик СР Хрватске“ аутора Шимуновић Петра и Путанец Валентина) у том крају живело 34 особе са презименом Чубра у 6 домаћинстава у месту Горње Примишље и само једна особа у оближњем месту Тоболић. Презиме Чубра забележено је и у другим деловима Хрватске у којима је било српског становништва – Тења код Осијека 34 у 6 кућа, Јагодњак код Белог Манастира 20 у 2 куће, Добретин Горњи код Двора на Уни 22 у 3 куће, Коларић код Војнића 14 у 3 куће… Претпостављам да је због бројности и имајући у виду историјске правце сеоба становништва и колонизације након ратова, управо у Горњем Примишљу био епицентар ширења презимена Чубра. Презиме Ђермановић је такође било распрострањено у Хрватској у многим областима где је српско становништво било већина, па их је било 1948. године 51 у Горњем Дарувару, 35 у Јагодњаку код Белог Манастира, 27 у Главичанима код Двора на Уни и 24 у Горњем Јаворњу код Двора на Уни… Било их је и код Примишља на Кордуну, али знатно мање него Чубри, можда због страдања у рату и колонизације после 1945. а можда их тамо и није било пуно раније. Углавном, 1948. их је у том крају било у Г. Примишљу 2 у једној кући, у суседним Ливадама 5 у једној кући, Тоболићу 1 без свог домаћинства, Тржићу 12 у 2 куће. Занимљиво је да су оба презимена јако бројна у Јагодњаку код Белог Манастира у Барањи, као и у околини Двора на Уни, па је могуће да су у Барању колонизовани или од Примишља или од Двора, а могуће је да су истовремено у прошлости насељени и у околину Двора из истог краја на Кордуну. За неке везе са другим презименима било би добро да нам напишете коју славу славе Ваши Чубре и Ђермановићи. Оно што се може претпоставити за презиме Чубра, на основу сличности са другим презименима, јесте да Чубре могу бити у вези са презименом Чубрило/Чубриловић или са презименом Чубрић. Занимљиво је да је код Слуња на Кордуну постојао заселак Чубриловићи са 28 Чубриловића у 5 кућа. Уколико ови Чубриловићи и Ваше Чубре славе исту славу, веза је веома вероватна, али то би дефинитивно могла да потврди само ДНК анализа мушких чланова породице Чубра из овог краја и Чубриловића исто из овог краја. Презиме Чубрило је било најбројније у српском селу Радуч код Госпића у Лици, са 158 особа са овим презименом у 32 куће, те 1948. године, а било их је и у Церању Доњем код Бенковца у Далмацији 77 у 12 кућа, као и у околини Грачаца у Лици. Презиме Чубрић такође је забележено 1948. у околини Слуња у месту Корита – 14 особа у 4 куће (вероватно Срби), али је готово сигурно епицентар ширења презимена Чубрић у Далмацији, у месту Пировац код Шибеника, где је 1948. било чак 248 Чубрића у 50 кућа и 4 без своје куће. Чубрићи у овом месту су католици, па може бити да су од њих потекли православни Чубрићи у Широкој Кули код Госпића и у Коритима код Слуња, али може бити и да су ови у Пировцу раније били православни, па су касније променили веру, док су они који су отишли даље у Лику и на Кордун остали православни. Углавном, веза Чубри и Чубрића је такође јако вероватна, а може је потврдити потпуно само ДНК анализа. Презиме Ђермановић је патронимског карактера, тј. настало је од очевог или дединог имена Герман које се у неким крајевима изговарало као Ђерман. У књизи „Карловачко владичанство“ Радека Милана забележено је да Чубре славе Јовандан и Никољдан, Чубрићи Никољдан, Чубрило и Чубриловићи само Светог Луку, па се на основу тога може пре претпоставити да су Чубре повезани са Чубрићима, него са Чубрилима и Чубриловићима. За Ђермановиће пише да славе Ђурђевдан, Митровдан, Св. Луку и Никољдан. Ђермановићи готово сигурно воде порекло из Босне јер су забележени у Шематизму Српске православне цркве из 1882. године у многим парохијама и као Ђермани и као Ђермановићи, са славама Ђурђевдан, Марковдан и Симеон Богопримац.

      Одговори
  • Tanja

    Poštovanje Jovane, veliko hvala za tvoj trud. Ove informacije nam puno znače.

    Moj otac je sa sa Korduna, prezivamo se Todorić. On je rođen u Vojnićkom grabovcu. Dali žnaš nešto detaljnije o Todorićima? Očeva majka se djevojački prezivala Ćika imanje im je bilo u podnožju Resana, nedaleko od Krnjaka. Ako bi znao nešto više o ovim prezimenima, bila bi neizmjerno zahvalna.
    Veliki pozdrav iz Štokholma
    Tanja

    Одговори
    • Eрор

      Поштована Тања,

      Презиме Тодорић је матронимског порекла тј. настало је од имена женског претка, што је ређи случај код српских презимена, јер су већином у патријархалним заједницама презимена патронимског порекла, тј. настајала су према имену мушког претка, најчешће оца или деде нпр. Тодоовић, Јовановић, Ђорђевић… Дакле, презиме Тодорић настало је од женског имена Тодорија или Тодора, како се вероватно звала мајка или баба оних који су почели да носе ово презиме. На исти начин су настала нпр. и презимена Стеванић од женског имена Стеванија, Василић од Василија, Васкрсић од Васкрсија, Арсенић од Арсенија… Не треба одбацити ни мање вероватну могућност да је презиме настало од надимка Тодорић, али ипак верујем да је прва опција доста вероватнија. Иначе име Тодор је скраћени облик имена Теодор, потиче из грчког језика и значи „божији дар“. У попису 1948. у СР Хрватској Тодорића је било у Грабовцу Војнићком 100 у 19 домаћинстава и један без свог домаћинства, у Купљенском код Војнића 35 у 7 кућа и један без своје куће и још мањи број у неколико села око Војнића. Било их је још нешто мало у околини Новске, вероватно православних и чак 223 у 39 кућа и један без своје куће у селу Змијавци код Имотског који су вероватно католици, али је велика вероватноћа да су православног порекла управо због тога што је име Тодор као и женски облици Тодора и Тодорија, много чешће заступљено код Срба тј. међу праволсавним народима због грчког порекла. Већа је вероватноћа да су Тодорићи на Кордун насељени из Босне, него из Далмације, јер су у Босни 1882. забележени у 10 парохија са чак 8 различитих слава, тако да би било добро да знамо коју славу славе Ваши Тодорићи. У књизи „Карловачко владичанство“ Милана Радеке (Карловачко владичанство обухвата Кордун, Лику, Банију), стоји да Тодорићи славе Ђурђевдан и Никољдан, тако да је једна од ове две славе и слава Ваших Тодорића са Кордуна. Ђурђевдан славе Тодорићи из парохије Драговићи код Прњавора у Босни, а Никољдан Тодорићи из парохије Ваган код Герзова и Тодорићи из Дервенте, па је могуће да Ваши Тодорићи у зависности од славе потичу од ових босанских Тодорића тј. из ових делова Босне.

      О презимену Ћика сам већ писао у једном коментару, али није проблем да поновим. Према књизи „Карловачко владичанство“ Ћике славе Јовандан и Никољдан и без обзира на две различите славе, требало би да су сви истог порекла, а да се можда неки мушки предак у прошлости приженио и преузео славу домаћинства своје супруге. У попису 1948. у СР Хрватској према књизи „Лексик презимена СР Хрватске“ Петра Шимуновића и Валентина Путанеца, Ћика је било 17 у 3 куће у Кузми код Војнића, у Височки Горњој код Војнића 4 у једној кући, једна особа у Војнићу и 4 у једном домаћинству у Загребу. С обзиром да се и презиме Чика јавља само у околини Војнића и да је тек мало бројније од презимена Ћика (1948. било их је 70-80 особа), готово сигурно је да су Ћике и Чике истог порекла. Могуће порекло је од презимена Чикић које је 1882. забележено у Босни са славама Ђурђевдан и Никољдан код Градишке, Прњавора, Бањалуке и Рогатице.

      Као што се види у овом тексту и презиме Тодорић и презиме Чика (вероватно предак каснијих Ћика) забележени су у Будачком и околним селима још у попису 1725. са 4 куће Тодорића и једном кућом Чика.

      Одговори
  • Emina

    Volela bih da znam poreklo prezimena Alincic,znam samo da su ziveli u Tobolicu.Hvala.

    Одговори
  • Tanja

    Hvala ti Jovane za sve informacije. Činjenica da je moje prezime nastalo od ženskog predka me posebno čini ponosnom. Još jednom hvala.
    Pozdrav
    Tanja Todorić

    Одговори
  • Nada Kraguljac

    Postovani gospodine Erore,

    molim Vas da mi kazete nesto o poreklu moje porodice Kraguljac, iz Donje Cemernice, u blizini Vrgin Mosta u danasnjoj RHrvatskoj. Takodje me interesuje da li nesto znate o poreklu mog prezimena Kraguljac?

    Mnogo hvala od srca,
    Nada Kraguljac Kurtovic

    Одговори
    • Eрор

      Презиме Крагуљац према попису становништва СР Хрватске 1948. године, а на основу података преузетих из „Лексика презимена СР Хрватске“ било је најбројније у следећим местима:
      Цремушница (Вргинмост) – 174 (34), 9 –
      Доња Цремушница (Вргинмост) – 3 –
      Лапат (Огулин) – 65 (11)
      Плашки (Огулин) – 12 (3)

      Да ли су Крагуљци прво стигли на Банију у околину Вргинмоста, па одатле мигрирали у околину Огулина, или је било обратно, тешко је рећи без неких детаљнијих истраживања, а могуће је чак да су обе групације, и ова на код Вргинмоста и ова код Огулина, досељене са неке треће стране, можда чак и у приближно исто време, тако да не треба искључити ни ту мање вероватну опцију.

      У књизи „Карловачко владичанство“ презиме Крагуљац је забележено само са једном крсном славом – Свети Стеван, тако да би овај податак могао да помогне при неком даљем истраживању порекла, као и евентуална ДНК анализа. Занимљиво је да је у Хрватској на попису 1948. забележено и презиме Крагуљ у Далмацији и на северу Хрватске:
      Отишић (Сињ) – 21 (3)
      Иванац (Крижевци) – 17 (5)

      Могуће је да је презиме Крагуљац настало од презимена Крагуљ, али то је само претпоставка. Исто презиме Крагуљ забележено је и у попису православних у Босни 1882. године и то у следећим местима и са следећим славама:
      Архиђакон Стефан – Приједор
      Свети Јован Крститељ – Приједор
      Никољдан – Љубија, Паланчиште, Приједор, Ракељић (Приједор)
      Костајница, Сводно (Дубица)
      Дабар, Сански Мост, Томина, Стари Мајдан (Сански Мост)
      Стапари (Градишка)
      Св. Пантелија – Гомионица (Бања Лука)
      Градишка, Градишка Ламиначка (Градишка)
      Свети Тома – Гомионица (Бања Лука)

      У Босни није забележено презиме Крагуљац. Јасно је да би Крагуљци са Баније и Кордуна врло лако могли да потичу од Крагуља из Приједора са истом крсном славом (Архиђакон Стефан тј. Свети Стеван), али за нека сигурнија тврђења најпоузданија метода је ДНК анализа. Поготово што су у Босни Крагуљи забележени са великим бројем различитих крсних слава. Иначе, и презиме Крагуљац и презиме Крагуљ готово сигурно потичу од речи крагуј, назива за птицу грабљивицу која се у давна времена користила за лов. Град Крагујевац такође дугује име овој птици, а њено име је присутно у скоро свим словенским језицима, па се сматра прасловенском речју, иако има и других тумачења.

      Одговори
  • Nikola Pjevac

    Postovani gospodine Erore,
    molim Vas da mi nešo kažete o poreklu porodice Pjevac , iy Zbjega kod Slunja.
    Hvala unapred
    Nikola Pjevac

    Одговори
    • Eрор

      У књизи „Карловачко владичанство“ Милана Радеке наводи се презиме Пјевац са следећим крсним славама: Свети Стеван, Свети Василије, Ђурђевдан и Никољдан. Према књизи „Лексик презимена СР Хрватске“ на основу пописа становништва СР Хрватске из 1948. године Пјеваца је највише било у следећим местима у Хрватској:
      Горње Примишље (Слуњ) – 65 (15), 2-
      Кордунски Љесковац – 37 (6)
      Примишље (Слуњ) – 20 (4)
      Тоболић (Слуњ) – 43 (10)
      Мрзло Поље (Слуњ) – 12 (2)
      Слуњ – 10 (2), 1 –
      Глина – 14 (4)
      Броћанац (Слуњ) – 8 (1)…
      Дакле, јасно је да је овај облик презимена најбројнији био на Кордуну.
      Занимљиво је да је у Читлуку код Госпића (до 1993. године селу насељеном Србима) забележено презиме Пјевач (84 особе у 19 домаћинстава), али у „Карловачком владичанству“ нема података о крсној слави за ово презиме. У попису 1882. у Босни, презиме Пјевац је забележено са славом Ђурђевдан у селу Рујница код Бихаћа. Забележено је и презиме Пјевач са славом Никољдан у селу Паланка код Санског Моста, као и презиме Пијевац са славом Свети Јован у Штрпцима код Вишеграда. У данашњем телефонском именику Републике Српске није могуће наћи никог са презименом Пијевац, па је питање да ли су Пијевци у источној Босни код Вишеграда били уопште бројни или је то била само привремена локација, па није могуће ни износити неке озбиљније претпоставке да су Пјевци са Кордуна пореклом из источне Босне, иако се за нека презимена на Кордуну тако нешто може претпоставити (нпр. презиме Мркаљ из Сјеничака на Кордуну би могло да потиче управо из источне Босне где недалеко од Власенице постоји село Мркаљи…). Дакле, о пореклу презимена Пјевац географски је тешко нешто ближе рећи, али се могу изнети претпоставке да може потицати од презимена Пјевач из Читлука у Лици, или пак, да је настало од шпицнамета за неко друго презиме, а да је тај шпицнамет неко добио можда подругљиво по петлу тј. пјевцу (има низ сличних презимена у Крајини: Квочка, Ластавица, Магарац…) или је можда сасвим супротно добио шпицнамет Пјевац по томе што је умео лепо да пјева.

      Одговори
  • Pero

    Ne vidim prezime BASARA na listi. Da li mozda zante poreklo tog prezimena?

    Hvala

    Одговори
  • Eрор

    Басаре су у Хрватској према попису 1948. године биле најбројније на Кордуну. Могуће је да их није било на попису 1725. године, а можда их је и било тада, а да попис као и сваки други попис, није био савршен, па их није уочио. Углавном, Басаре су 1948. ван Кордуна још забележене као бројнија група породица само у Днопољу код Доњег Лапца. (23 особе у 4 куће), у Глинској Пољани код Петриње (17 у 5 кућа) и у Слуњским Моравцима код Карловца (51 у 10 кућа) (Слуњски Моравци вероватно нису спадали у места пописана 1725. године у овом попису војнићко-слуњске области, па је могуће да су Басаре још тада биле у Слуњским Моравцима). Сигурно је да постоји и нека веза између презимена Басара и Басарић (као нпр. презимена Кресоја-Кресојевић, Бастаја-Бастајић…), па је могуће да су Басаре на Кордуну од Басарића који су били према попису 1948. најбројнији у Барлетама код Госпића (101 у 22 куће) и у Могорићу код Госпића (53 у 12 кућа), тако да су то вероватно места порекла Басара са Кордуна. Басарићи према „Карловачком владичанству“ славе само Ђурђевдан, док Басаре славе Јовандан, Ђурђевдан и Никољдан, тако да је поклапање славе још један од знакова који указују на могуће заједничко порекло. На попису у Босни 1882. Басара је било са славом Ђурђевдан у области Крупе, Унца, Санског Моста и Босанског Петровца, а са славом Никољдан у области Бихаћа. Басарића је тада било само у области Бос. Петровца са славом Ђурђевдан. Логично би било, на основу свега овог, да су Басаре и Басарићи истог порекла и да им је првобитна слава била Ђурђевдан. Да ли су у Босну прешли повратним миграцијама из Лике у 19. веку, или је презиме настало у Босанској Крајини још пре преласка у Лику у 16-17. веку и ту се задржало до краја 19. века, остаје питање, мада су обе варијанте веома реалне. У књизи „Сеобе и насеља“ Стјепана Павичића, Басарићи се спомињу као веома бројно презиме у Лици током 17. и 18. века, а изгледа им је место одакле су се ширили по целој Лици, било са простора села Смиљан код Госпића. Нпр. у Мутилићу код Удбине тада су забележене обе варијанте (и Басаре и Басарићи), па је вероватно још тада настала та подела на два презимена. ДНК анализа неколико Басара и Басарића дала би сигуран одговор на ово питање. У овој Павичићевој књизи забележени су и 1540. године Басаревићи – „хрватски пресељеници“ из околине Обровца у Покупље. Могуће је да постоји и нека даља веза са њима.

    Одговори
  • Nada Kraguljac Kurtovic

    Hvala gospodinu Eroru na dragocenim informacijama u vezi porekla mog prezimena Kraguljac. Nasa krsna slava je Sv. Stevan.

    Srdacan pozdrav,

    Nada Kraguljac Kurtovic

    Одговори
  • stevanovicd

    Поштовани Г’. Јоване

    Од самог почетка пратим ваш допринос на порталу Порекло, ЧЕСТИТКЕ !!
    Зато сам морао да проверим свој,сестрићев и шураков хаплотип ( ту није крај ). Међутим имам проблем јер по линији моје таште ( њеног оца ) нема мушких потомака. Пореклом су из Мрзлог поља презимена Дојановић и славе Ђурђевдан. Иселили су се у Војводину јер се на том терену направио некакав војни полигон.
    Ако било шта знате о том презимену значило би ми пуно јер бих барем могао да предпоставим којем хаплотипу припадају. Иначе по мајчиној линији су Бараћи а о њима се већ довољно зна.

    Поздрав
    Драган Стевановић пореклом Шаренац

    Одговори
  • goran

    Postovanje gospodine Eror,
    Zanima me imate li neke informacije o prezimenu Miljevic, Iz sela Mholjsko.
    Lijepi pozdrav

    Одговори
  • Вељко

    Поштовани господине Ерор.
    Моје презиме је Станојчић родом сам из Пјешћанице поред Вргинмоста већ дуже времена
    покушавам да сазнам нешта више о нашем порјеклу али нијесам далеко отишао у Пијешћаници је било 7-8 кућа са тим презименом ја сам добио податке о мом пра-пра ђеду отприлике осамнаести вијек сазнао сам да то презиме има у Тењи код Осијека једно село у посавини, а и босно око Бања Луке ако имаш више података молим те напиши.
    Поздрав Вељко.

    Одговори
  • Slavica Velimirovic

    Postovani, zanima me poreklo Mudrica…znam da je postojalo i Mudric selo, ali se ne spominje…

    Одговори
  • Dejan Kranjčević

    Poštovani,

    sasvim slučajno sam pronašao ovaj sajt i moram uputiti sve pohvale. Prezime Kranjčević sam našao na spisku, ali ne i selo Utinja na Kordunu, odakle su verovatno potekli Kranjčevići, koji su pravoslavci, iako ima i Kranjčevića katolika. Da li imate neke podatke o ovom selu i naseljavanju Kranjčevića?. ZNačila bi mi bilo koja informacija.

    Unapred zahvalan.

    Dejan Kranjčević

    Одговори
  • nikola topic

    Знате нешто о презимену Топић пошто га не видим овде.

    Одговори
  • georgije

    Postovani Jovane, interesuje me prezime Nikšić, odakle su dosli na Kordun, a rodjeni su u Klanac Perjasicki (opstina Slunj).Hvala unapred.

    Одговори
  • Sonja

    Postovani Jovane,interesuje me poreklo prezimena Ajdinovic.Do oluje ziveli smo u Vrginmostu i u Blatusi.Slavimo Svetog Nikolu.Interesuje me odakle su dosli moji preci.Pozdrav,hvala unapred.

    Одговори
    • Nedim

      Zdravo Sonja, i mene interesuje takodjer, pošto su moji 200-tinjak godina unazad nastanjeni u Sarajevu, a po prici djeda se sjecam da je pricao da to prezime nastalo od turskog janičara Hajdina, i prvobitno je bilo Hajdinović, tokom vremena se izgubilo slovo h i ostalo Ajdinović. Zena od tog janicara je bila crnogorka, imali su dva sina, i kada su odrasli, jedan se odlucio da bude hodza, a drugi pop. Obojica su zadrzali prezime Ajdinovic, tako da ima i pravoslavaca i muslimana Ajdinovica

      Одговори
  • ZORAN

    Ne vidim prezime MILAŠINOVIĆ -kotar VOJNIĆ,( JURGA_) na listi. Da li mozda zante poreklo tog prezimena?

    Hvala

    Одговори
  • Milan

    Postovani, dugo godina unazad pokusavam da saznam odakle su Zobenice dosle u Liku i koje je bilo prethodno prezime ako je postojalo.
    Sa posebnom zahvalnoscu,

    Одговори
  • branko

    dalije neko čuo za prezime Šmulja i dali neko zna nešto o tom prezimenu

    Одговори
  • Predrag Bogdanovic

    Svaka cast za ovo. Direktan sam potomak Bogdanovica iz Perjasice.
    Steta je velika sto nemam porodicno stablo. Pozdrav i hvala Vam.

    Одговори
  • nenad

    postovani, vidim da se prezime dudukovic pojavljuje u skradu na popisu iz 1725e. postoji li ikakav nacin da se dodje do informacije o poreklu prezimena, kao i odakle su se tu (i kada) doselili?

    Одговори
  • Mile Radovic

    Postovani Gospodine Eror!

    Vidim da se prezime Radovic pojavljuje u Gornjem Budackom dali znate nesto vise o tom prezimenu kada su se naselili i od kud su se doselili.Poznato mi je od moga pradjeda djed zvao se Radovic Dmitar rodjen 1848.Unapred vam se zahvaljujem na bilo kakvoj informaciji.Postoje li neke knjige o naseljavanju na Kordun gdje se mogu kupiti.
    Srdacan pozdrav…

    Одговори
  • Milan

    Postovani Jovane,
    Interesuje me znacenje i poreklo prezimena Keser , kao i kada I odakle su doselili na Kordun,Trupinjak,Keserov Potok.
    Veliko hvala I Pozdrav

    Одговори
    • Defendor

      Док се евентуално господин Ерор не јави, покушао бих ја да одговорим.

      Наиме, ово презиме би могло имати везе са стариначким словинским становништвом у том крају. На карти презимена Републике Хрватске, видимо да је презиме најприсутније управо на простору Карловца и Огулина, не рачунајући Град Загреб, а што управо указује на могућност таквог, стариначко-словинског порекла.

      Елем, у прилог томе иде и сама етимологија презимена, која је изведена из немачког назива Kaser који означава произвођача и продавца сира. (Kaser, an occuational name for a maker and seller of cheese, from Middle High German kaeser, which also denotes an Alpine place for making cheese, a dairz hut).

      Било би идеално кад бисте се тестирали на мушку лозу, јер на Српском ДНК пројекту већ постоји један немали род (род В, у оквиру I2 DN гране) који по свој прилици окупља људе са таквим пореклом.

      Поздрав,
      Defendor

      Одговори
  • Milan

    Hvata na odgovoru,
    Bio bi vam zahvalan ako mi malo pojasnite sta je starinacko slovinsko poreklo…
    Sto je rod B u okviru 12 DN grane u srpskom DNK projektu i o kakvoj vrsti testiranja govorite i gde moze da se obavi…
    Veliki pozdrav.

    Одговори
    • Defendor

      Стариначко словинско становништво је становништво историјске Славоније, која се прозала отприлике на овом простору који је назначен на овој карти, а чија ће кохерентност значајно бити нарушена доласком Турака на ове просторе, када се пред њима повлаче Срби и Хрвати, једни остајући углавном на тим просторима, а други пролазећи кроз те просторе даље ка северу, према Угарској и Аустрији (наравно, на том простору задржаће се и одређен број Хрвата). Заједно са хрватским становништво, повлачило се деломично и словинско становништво, иако извесни документи говоре у прилог да су Славонци ипак у одређеној мери дочекали Турке, и касније остали на просторима којима су Турци овладали, нешто слично Србима који су се ту помешали са њима.

      Од тог становништва део ће се и потурчити, а од чега ће неки после вратити се хришћанству, било католичком било православном, док ће остали отићи према Босни и Турској, углавном губтиком ових простора за Турке после Великог бечког рата. Словинско становништво данас је тако подељено вероватно између Срба, Хрвата и Муслимана, те добрим делом вероватно инкорпорирано у словеначки етнички корпус, коме изворно и припада.

      Што се тиче „рода В“ у оквиру I2 DN гране хаплогрупе I2, реч је тестираним појединцима на порекло по мушкој лози (тамо их има 27, мада у нејавним базама их има много више), које имају заједничког претка у последњих 1000 година, што се сматра за гранични период историјског неког сродства. Наравно, у зависности од дужине низа маркера, за неке родове се то може тврдити са мање, а за неке са више поузданости.

      Иначе, реч је о ДНК тестирању мушког Y ДНК хромозома, који се узима путем штапића којим се протрља унутрашњост уста-образа тестирајућег. Може се радити у неколико лабораторија у иностранству, као и неколико лабораторија у Србији, видите за детаље овде.

      Цене зависе од лабораторије до лабораторије, као и од броја жељених маркера. Код нас у Београду раде углавном на 23 маркера, што није лоше, и на основу чега се углавном може одредити припадност неком роду, поготово ако је случај родова попут овог „рода В“. Чланови Друштва имају право на попуст од 50% у ДНК Центру у Београду.

      Детаље можете потражити и на Форуму. 😉

      Одговори
  • Milan

    Jos jednom hvala.
    I jos jedno pitanje.
    Navodno su Keseri dosli na Kordun sa Kosova ,a moguce i iz Bosne…
    Keser je turski naziv za alatku koja se na srpskom zove Tesla,…
    Dalí mozda imate koji podatak o toj liniji porekla Kesera na Kordunu?
    Jos jednom veliko hvala i pozdrav.

    Одговори
    • Милорад Богдановић

      Е да си Милане навео коју славу су славили твоји презимењаци, можда би се још нешто могло сазнати о твојим могућим сродницима, али ево само да ти наведем да се у 19 вијеку спомиње презиме Кесер на простору Б.Брода гдје славе Стевањдан, а Никољдан око Тешња и Прњавора.
      Презиме Кесерић, код Тешња славе Ђурђевдан као и презиме Кесеровић код Б.Градишке.
      Ово презиме још славе Јовањдан у Пискавици код Бањалуке и Никољдан код Б. Градишке
      Презиме Кесар такође се спомиње код Тешња, слава Никољдан као и у мјесту Пољавнице код Б.Дубице. Претпостављам да је то и ваша слава, јер са простора Грмеча и Козаре одселио је велики број становника ка Банији и Кордуну, као и Славонији.

      Одговори
    • Defendor

      Није искључено да је порекло и такве врсте, у том случају погледајте прилог који вам је оставио господин Богдановић, а било би занимљиво и кад бисте навели коју славу славите или сте славили (ако се памти…).

      Иначе, у праву сте keser на турском значи алатку за тесање дрвета, могуће да и да је порекло онда „несловинско“. 😀

      Одговори
  • Milan

    Zdravo Milorade,,
    Nasa slava je Djurdjevdan,
    Hvala i veliki pozdrav!

    Одговори
  • Душан Поповић

    Поштовани,
    интересујем се за презимена Поповић(очева страна) и Мандић(мајчина страна),обе породице су из Тушиловића.Мој брат од стрица је још увек на породичном огњишту а ујак је протеран у Олуји 1995.Поповићи славе Светог Архангела Михајла ,а Мандићи Ђурђевдан.Можете ли ми нешто рећи о пореклу ових породица и њиховом насељавању на Кордун?

    Одговори
  • marijana

    Postovani, da li mozete da mi kazete o prezimenu Sajcic? Do 1995 smo ziveli u Perjasici ali me zanima kada su se naselili tamo?

    Одговори
  • dragan

    Postovani.da li mi mozete reci poreklo prezimena Kljukovnica.kad se prvi put pominje to prezime.

    Одговори
    • Уредник

      Према Етимологијском рјечнику Петра Скока, израз кљуковница је забележен у Лици, а представља „јело од погаче поливено врелом водом и зачињено машћу“.
      Према попису НР Хрватске из 1948. презиме Кљуковница је било присутно у општини Војнић (Кордун) у следећим местима: Радоња, Војишница и Војнић Доњи. Такође, презиме се среће и у месту Градац (Макарска), а могуће је да се ради о одсељеним Кордунашима с обзиром да су забележена само два носиоца овог презимена.

      Одговори
  • Miki

    Poštovani,
    Interesuje me poreklo prezimena Vojnović. Vojnovići iz Prikozmića,Pecka,Kordun,kao i Vojnovići Crni Potok. Hvala unapred

    Одговори
  • dragan

    Postovani.kljukovnice su bile na kordunu do ’95:-(.a mene intersuje ako imate imformaciju od koh prezene je nastalo prezime Kljilovniva.Hvala

    Одговори
  • Милорад Богдановић

    Еее Драгане Драгане.
    Напиши ћирилицом да те сав свијет разумије, овако, тешко да ти било ко узврати одговором.

    Да ли се овдје ради о презимену Кљуковице или Кљиловина? Коју слави славе? Из ког мјеста?

    Одговори
  • Marijana

    Postovani,

    zamima me poreklo prezimena Sajčić. Živeli smo u Perjasici, krsna slava je Sv. Jovan.

    Unapred hvalal

    Одговори
  • vojislav ananić

    РАТНА СТРАДАЊА МОГА ЗАВИЧАЈА (СЈЕЋАЊА)

    Ово свједочанство Драгана Цвјетичанина уврстио сам јер је дио једне шире студије аутора о свом завичају. Из ње је видљиво да је помно истражио затирање краја геноцидом и етничким чишћењем и да је конзултирао бројне повијесне изворе.

    Кратка повијест мога завичаја

    Мој завичај је село Стара Кршља и околна насеља 4 км источно од опћинског мјеста Раковица на јужном Кордуну. То је простор кога полукругом обухвата ријека Корана од свог извора из Плитвичких језера до Слуња, гдје се налазе бројна села – Садиловац, Липовача, Кордунски Љесковац, Басара, Корански Луг, Горња и Доња Машвина, Фурјан, Брезовац, Броћанац, Јамарје, Липовац, Нова Кршља. То је већином крашки терен са доста посном и слабом земљом. То је територија која је неколико стољећа била поприште безбројних ратних сукоба између Хабсбуршког и Турског Царства. Старосједилачки хрватски народ био је изложен непрекидним прогонима, паљевинама и уништавањима свега живота од стране турске силе.
    Тако је тај дио Кордуна постао пустиња и ничија земља, преко које су турске хорде продирале у Аустроугарске земље, изводећи нападе или повлачење, са опљачканом робом и робљем. На тој пустињи нитко није могао опстати нити стално боравити све до прогона Турака из аустроугарских земаља.
    Крајем осамнаестог стољећа стекли су се услови да се опустошени крајеви у захвату полукруга ријеке Коране поново населе, пресељавањем народа из других хрватских крајева, који је раније избјегао испред турских офанзива. Већим дијелом то су били Срби, те нешто мање Хрвати, који су по доласку у Хабсбуршку Царевину били размјештени по Лици и Крбави.
    Ово насељавање вршено је у организацији и под надзором аустроугарских власти и њихових војноуправних команди – генералата, са циљем да се ојача фронт према турској Босни. Насељеници су били обавезни стално бити под оружјем и спремни за борбу против Турака. Уживали су неке повластице које је Аустро-Угарска Царевина давала Крајишницима.
    Године 1795. насељено је село Стара Кршља са српским народом од Удбине из Лике. Насред села, у непосредној близини извора званог Чатрња, населила се и моја фамилија, а лијево и десно у селу су насељене фамилије Зобенице, Воркапићи, Зинајићи, Радаковићи, Котури, Грковићи, Будимлије и други. Слично су насељавана и друга села у том крају, с тим да је село Нова Кршља насељено Хрватима тзв. Мађарима, те нешто мањи број у засеоку Липовац, тзв. Крањцима.
    Страдања у Другом свјетском рату (1941-1945.)
    Априла мјесеца 1941. године дошао је II свјетски рат и црни дани за српски народ на Кордуну и другим крајевима у усташкој држави – НДХ, коју су створили Хитлер и Мусолини одмах по окупацији Југославије. Убрзо је настало чишћење, прогони и убијање Срба.
    Стварањем НДХ 1941. године и успоставом усташке власти, дио Кордуна, омеђеног ријеком Кораном од извора до Слуња и аутоцестом Плитвичка Језера -Слуњ, нашао се у потпуном окружењу усташких гарнизона и оружаних постаја. А као што је познато у том окружењу живјело је око 90% српског становништва. Опкољеност тог становништва оружаним усташким јединицама – Слуњ, Раковица, Дрежник Град, Ваганац, Тржачка Раштела, Тржац, Штурлић и између тих мјеста бројне оружничке постаје хрватских и муслиманских национал-фашистичких и антисрпских усмјерених људи и становништва у цјелини.
    То окружење није било тешко Павелићу укључити у злодјело према српском народу. Одмах првих мјесеци 1941. године, покупљени су и побијени виђенији Срби, како би се обезглавио српски народ по свим мјестима и селима опкољеним са свих страна. У народу је завладала неизвјесност и страх. Усташе су пријетили, покрштавали и прогонили. Дошло је до освјештења и устанка српског народа, који се листом укључи у отпор и борбу. Организацију отпора и устанка против усташког терора, остварили су чланови КПЈ, Стјепан Милашинчић, «Шиљо» (члан ЦК Хрватске из карловачког партијског руководства) и Милојко Шаша предратни члан КПЈ родом из села Садиловац, уз помоћ активиста сељака и напредних људи. У току љета и јесени 1941. године формиране су партизанске групе по свим селима гдје је живило српско становништво, затим су настале чете.
    У јесен 1941. године усташе су покушали нападе на више мјеста и насеља. Једна од већих борби вођена је на Великом Вршићу између села Грабовца и Старе Кршље. Партизани су успјели одбити усташе. Сличних покушаја било је из правца Тржачког Раштела, Тржца и Штурлића од стране усташа и муслимана, те напади на село Бугар на босанској страни. Упади непријатеља из Слуња, Раковице, Дрежника и других постаја били су свакодневни.
    У зиму 1941-1942. године ојачале су партизанске јединице. Формиране су двије чете и батаљон који је ушао у састав 2. кордунашког партизанског одреда који је успио јула мјесеца 1942. године спасити доста народа, опкољеног са свих страна, пробити обруч и извући народ на слободни териториј у Збјег у Плашчанску долину.
    Познато је да је српски народ јужног дијела Кордуна, углавном опћина Раковица и Дрежник, за вријеме Другог свјетског рата, претрпио изузетно велике људске и материјалне губитке, од којих се никада није опоравио. Кад је ријеч о усташким злодјелима над народом, најилустративније се то огледало на примјерима насеља наведених двију најјужнијих опћина у којима је на свиреп начин побијено, поклано и на друге начине истребљено готово двије трећине српског народа.
    Масовно учешће српског народа јужног Кордуна у устанку и борби против окупатора и домаћих издајника 1941-1945. види се по броју бораца, жртава фашистичког терора и страдалих на разне друге начине.
    Страдање моје фамилије
    У рану зору, 30. јула 1941. године, дошла су двојица усташа из села Нове Кршље и ухапсили мог стрица Николу Цвјетичанина, те у пиџами (у гаћама и кошуљи) одвели га у Раковицу. У исто вријеме и на исти начин ухапшена су и одведена још тројица познатијих Срба из Старе Кршље: Никола Котур, Дмитар Будимлија и Симо Радаковић.
    Тога дана по свим српским селима опћине Раковица, усташе су похапсиле више од стотину Срба и побили их у близини Раковице, код села Криваја – точније у Оштарским Становима. Ту је дакле скончао и мој стриц Никола.
    Истог дана и скоро истих пријеподневних сати, убијена је и његова супруга Ана. Када је мој стриц Никола одведен, његова жена Ана и моја мајка Милуна договориле су се да спакују два завежљаја са нешто хране и одјеће и одвојено – свака својим путем (Ана преко Гмајине и Рендулић брда, а Милуна преко Гмајине и Чавић брда), оду у Раковицу, да то однесу стрицу да нешто поједе и одјене се, како би лакше издржао пут на «присилни рад у Њемачку» (тако су усташе свијету говорили да ће ухапшени Срби отићи у Њемачку на присилни рад). Договор Ане и Милуне да иду одвојено био је узалудан. Дошле су у Раковицу, али се нису среле, нити су нашле стрица. Наишле су на опћи метеж усташа и похапшених људи које су превозили камиони на стратиште. Народ је тјеран из мјеста, нитко није смио прилазити нити што питати. Ана и Милуна су се враћале кући свака својим правцем како су и отишле. У то вријеме пријеподневних сати, чула се јака пуцњава из правца гдје су Срби убијени. Међутим, над великом ископаном јамом, гдје су двојица по двојица Срба везани жицом прилазили над јаму и убијани, Милан Квочка из села Броћанца је успио ослободити се жице од свог везаног пара, одгурнути усташу који га је држао и побјећи, унаточ усташкој пуцњави за њим. Док су се усташе прибрали, Квочка је успио побјећи и у кршу заметнути траг. Али усташе су се дали у потјеру за њим на коњима и налетили су на Ану, супругу стрица Николе, у близини гробља Близници. Убили су је с неколико хитаца из пушака. Након неколико сати нашла ју је једна жена из села, Сара Зобеница, мртву, размрскане главе, сву крваву и подеране одјеће. Вјероватно су ју прије убиства тукли и мучили.
    Крајем априла или почетком маја 1941. године моја старија браћа Раде и Милан, након повратка кући из разоружане Југославенске војске, одведени су од стране усташа, те заједно са масом својих вршњака Срба из околних села, потрпани у камионе у Новој Кршљи, и у пратњи усташа вожени у непознато, вјероватно на стријељање. Међутим окупациона Италијанска војска сусрела се са колоном камиона и таоцима у пратњи усташа, те након расправе и препирке, отели су усташама таоце и отпремили их у Италију као заробљенике Југославенске војске.
    Тако је из наше фамиље након проглашења НДХ 1941. године, нестало четворо чланова, двоје убијено, а двоје случајно завршило у ропству умјесто на стратишту. Стриц Никола имао је тада 49 година, стрина Ана нешто млађа, а браћа Раде и Милан били су млади људи у најбољој снази. Дакле од 17 чланова наше фамилије, остало нас је 13, од чега деветеро дјеце, од којих ће нажалост још троје страдати од фашистичких прогона и чишћења НДХ од српског живља. То су биле двије кћерке брата ми Раде у доби од осам и шест година, Драга и Мара, и најмлађи ми брат Душан од три године.
    Непуну годину дана послије – у јулу мјесецу 1942. године усташе су спалиле наше имање и све куће и господарске зграде у селу Стара Кршља и околним селима у захвату ријеке Коране и цесте Дрежник Град – Слуњ. Сваког житеља српских села кога су ухватили немилосрдно су убили или звјерски мучили и заклали. Ипак, доста народа је успјело побјећи у шуму Машвину – Цагер, те уз заштиту партизана преко ноћи побјећи преко цесте Раковица – Слуњ близу села Броћанац и преко Мудрић главице, пријећи на слободну територију у села Мочила, Збјег, Тоболић, Примишље, Плашчанску долину и друга мјеста, гдје је прихваћен и размјештен по кућама. Остала је сва стока и живина по запаљеним селима, што су усташе похватали и одагнали себи.
    Неким чудом, од свих господарских зграда нашег имања, није био запаљен наш амбар – дрвена зграда за смјештај жита, величине око 5×4 метра, у којему је било подоста пшенице. Вјероватно су усташе то запазили и намјерно нису запалили амбар или га ватра није захватила, јер је био подаље од куће. Но, чудна је судбина тог амбара, кога су усташе раставили и превезли себи у једно од села код Раковице. Тамо га саставили и користили, али не дуго. Колико се сјећам из очеве приче, усташа који је одвезао наш амбар био је из села Криваја. Не знам му име. Но, почетком једанаестог мјесеца 1942. године, партизанске снаге ослободиле су Бихаћ и скоро читав Кордун, па тако и сва мјеста и села, те градове до близу Карловца, међу њима и село Стара Кршља и село Криваја, гдје је неколико мјесеци био и наш амбар. По одлуци НОО у Раковици, амбар је одузет усташи и враћен, те поново састављен на нашем згаришту у Старој Кршљи.
    Преживјели народ из свих спаљених села вратио се након ослобођења крајем новембра мјесеца 1942. године из збјегова на опустошена своја имања, па тако и наша фамилија. Мој отац (Стево) је сазнао за судбину нашег амбара. Амбар је у ствари био једина зградица у читавом селу која није изгорјела и прошла такву «авантуру». Послужио је нашој фамилији да у њему преживи до завршетка Другог свјетског рата, па и нешто дуже. Додуше, напуштан је више пута због непријатељских офанзива, а посебно у четвртој њемачко-усташкој офанзиви, у којој је нажалост тешко настрадао народ Кордуна и Баније. Кра- јем јануара 1943. године, бјежећи испред њемачких и усташких јединица, наша фамилија заједно са осталим народом Кордуна, бјежала је преко Бихаћа, Дрвара, Гламоча и других мјеста све до Ливна. У бјегству су их пратиле тешке муке. Бомбардирање колона и збјегова, глад и зима, тифус, умирање дјеце и немоћних.
    Но у марту и априлу, спласнула је четврта офанзива на простору Кордуна и Баније, па се народ враћао својим згариштима. Тај повратак је скупо плаћен. Много народа је помрло од тифуса, глади и других тешкоћа. Из наше фамилије оставили су своје животе на том путу троје дјеце. Двије кћерке брата Раде (Драга и Мара) те мој најмлађи брат (Душан).
    Но, амбар је остао неоштећен и цијел, па кад се вратио преживјели дио фамилије нашао је кров над главом, али сви исцрпљени тифусом, зимом, глађу и другим мукама. Уз све то без хране и других средстава за живот. На срећу, опет су били ослобођени крајеви, села и понеки градови, па се тражила помоћ од становништва по хрватским и муслиманским селима, често у виду прошње. Тако је моја мајка често одлазила у муслиманска села Тржац, Гата, Штурлић и друга гдје су људи испољили разумијевање и помоћ. Тако су чиниле и друге жене из нашег и других села.
    У току каснијих непријатељских офанзива народ се склањао у оближње шуме, али није напуштао своја села.
    Голгота повлачења народа
    Почетком четврте непријатељске офанзиве у јануару 1942. године, народ са Баније и Кордуна масовно се повлачио – бјежао испред непријатеља под заштитом партизанских јединица 7. банијске и 8. кордунашке ударне дивизије, крећући се правцем: Слуњ – Бихаћ – Бос. Петровац – Дрвар – Гламоч – Ливно, све под «пратњом» непријатељске авијације и зимских временских неприлика, глади, разних болести, умирања и другог зла.
    Након малаксавања офанзиве, народ се враћао својим завичајима и кућама у Банију и Кордун, али под далеко тежим условима и мукама, већ десеткован, раздвојених фамилија, погубљених, умрлих чланова фамилија, итд. Што је још горе, повратак раздвојених је био заобилазан преко слободног територија или полуслободног, често близу непријатељских положаја, а што је најгоре наступио је масовно тифус. Правац повратка је био: Ливно, заобилазно Гламоч, заобилазно Дрвар – Трубар – Срб, Лапац, Фркашић – Кореница, Плитвичка Језера, село Мочила – село Збјег, Примишље – заобилазно Вељун и даље кроз полупуста насеља Кордуна и скоро пуста банијска села. На сваком километру тог дугог пута остајало је мртвих и немоћних старијих особа и дјеце, умрлих од глади и тифуса. Породице су се раздвајале и међусобно загубиле. Мајке су губиле дјецу, дјеца мајке, те тако услијед тифуса и полусвјесна у бунилу, гладна и промрзла, по невремену и ноћним лутањима, умирала и остајала на непознатим мјестима и пустињама.
    У тим страшним неприликама и наша се фамилија расула на три дијела. Најприје се загубила снаша Милка, супруга брата Раде, са двије кћерке, Драгом и Маром, које су умрле неутврђеног дана и мјеста смрти. Затим се загубила друга снаша Милка, Миланова жена са кћерком Зорком, која је успјела спасити дијете и себе унаточ тифусу. Отац Стево и мајка Милуна са петеро дјеце одржали су се заједно у повратку до мјеста Трубара на десној обали Уне, захваћени тифусом. Ту је умро мој трогодишњи брат Душан, исцрпљен глађу, зимом и болешћу.
    Тај тешки повратак народа својим крајевима, одвијао се у току фебруара, марта и априла. Партизанске снаге су поново овладале крајевима и просторима којим се народ враћао, или су били под ничијом контролом. То су махом била пасивна и опустошена подручја, спаљена и опљачкана насеља. Спора и непотпуна успостава органа власти, народноослободилачких одбора, као и војних установа – команди мјеста, отежавало је то опће стање, тако да је изостао боље организирани повратак. Тамо гдје је било донекле организирано, пружана је помоћ повратницима, али већина је била препуштена сама себи.
    Остатак Стевине фамилије (жена Милуна и четворо дјеце) већ захваћени тифусом, кренули су из Трубара преко Срба и Доњег Лапца према Кореници. Но, за неколико дана и ноћи, успјели су уз помоћ домаћег становништва и мјесних органа власти, достићи само до села Фркашић подно јужне падине планине Пљешевица. У Фркашићу су свих шесторо докраја свладани тифусом. Одборник их је смјестио у једној шупи, без гријања и друге заштите. Хране и да је било, нису могли узимати. Домаћини су им давали нешто чаја и најшечће само воде.
    Снаша Милка, супруга од брата Раде, случајно је чула од осталих повратника из нашег краја да је Стево са остатком фамилије у селу Фркашићу. Она се такођер враћала након што је изгубила своје двије кћерке (Драгу и Мару). Потражила је мене у партизанима и обавијестила о тој ситуацији. Замолио сам командира јединице да ме пусти да идем у Фркашић и нађем фамилију. Успио сам доћи и наћи свих шесторо болесних, захваћено тифусом. Мајка Милуна је била тотално у бунилу тако да ме није одмах препознала. Били су сви при крају живота и снаге. И не само они, него стотине избјеглица, махом дјеце, жена и стараца, све мање или више тифусари, или тек захваћени болешћу или су били у фази пребољевања. НО одбор у границама својих скромних могућности, пружао је помоћ, а и село је било беспомоћно.
    Пошто сам био у партизанској униформи, наоружан, иако и сам исцрпљен од пребољелог тифуса и рањавања, успио сам снаћи снаге и замолити и убиједити одборника у Фркашићу да ми даде кола са једним коњем да превезем болесну фамилију барем до пола пута. Током ноћи, превезао сам их до села Плитвице код Плитвичких језера. Успут сам их зауставио у Кореници код Команде мјеста, гдје је била успостављена нека пролазна кухиња и пекара са врло оскудним прехрамбеним намирницама. Успио сам добити нешто чаја и кукурузног круха, заправо неке смјесе од кукурузног брашна и неких додатака. Са тим чајем и крухом, колико је које могло гутати чак и на силу, мало су се окријепили па су лакше издржали пријевоз, уз кишу и хладноћу. Али, сељак из Фркашића није хтјео ни под коју цијену возити даље наше болеснике од села Плитвице. Пустио сам га и он се вратио кући, захваливши му не услузи и помоћи.
    Село Плитвице, попут других српских села, било је спаљено, стршиле су зидине изгорјелих кућа. Киша је падала. Нашао сам у близини зидина нека већа дрвена врата, прислонио их уз зидину под углом тако да сам испод њих смјестио болеснике и донекле заштитио од кише. Упутио сам се из Плитвица у село Чатрња, недалеко од Дрежник града и села Грабовац, да потражим помоћ и пријевоз болесне фамилије до нашег села Стара Кршља. Чатрња је хрватско село из кога је било и усташа, а у Дрежник граду била је и усташка посада, тако да сам ризиковао. Међутим, наишао сам на пуно разумијевање и добио коњска кола од сељака из Чатрње, чије име и презиме из одређених разлога нисам ни тражио. Захвалио сам томе добром човјеку, који ми је тако помогао и унаточ опасности за себе, спасио нашу фамилију. Ја сам тих око двадесетак километара од Плитвица до Кршље превезао по мраку и киши, излажући се опасности да ме усташе ухвате. Тако се наша окрњена фамилија, болесна и немоћна, докопала свог амбара (куће).
    Од завршетка четврте непријатељске офанзиве и повратка из бјежаније крајем априла мјесеца 1943. године, било је више мањих ратних окршаја између њемачких и усташких снага са партизанима. Но, поучен искуством из двије велике бјежаније, 1942. и 1943. године, народ нашег краја, па тако и села Стара Кршља, није бјежао даље од свог завичаја. У приликама борбених дејстава или мањих непријатељских офанзива, народ се склањао у оближње шуме и мјеста ван борбених дејстава. Тако је оно што је преживјело, дочекало ослобођење маја мјесеца 1945. године, осиромашено, бројно јако смањено, спаљених кућа и господарских зграда, слабо или никако обрађених поља, без стоке, итд. Помоћ ослобођене државе била је преслаба или никаква. Али дошла је слобода и нада у «боље сутра».

    Почетак мирног живота
    По завршетку Другог свјетског рата, маја 1945. године, настао је мир, те почетак мирног живота на опустошеном имању. Амбар-кућа, иако премалена и претијесна, била је склониште за преживјелу и окупљену фамилију. Вратио се и брат Милан из њемачког ропства. Настала је мукотрпна борба за преживљавање. Голе руке и нешто ручних алатки, биле су основна средства за рад у пољу. Без стоке, посебно такозваног радила – коња или волова, без плуга и осталих алатки, није се могло озбиљније обрађивати опустошена и запуштена, иначе слаба земља. Слабашна друштвена помоћ била је недовољна. Но, била је слобода и велика воља за обновом и животом, па се некако преживјела 1945. година.
    Поткрај те године донесен је закон Савезне скупштине о аграрној реформи и колонизацији у Југославији. Бјегством фолксдојчера – Нијемаца који су учествовали у њемачкој окупаторској војсци и масовно помагали Хитлера, остао је релативно велики број насеља и знатне површине земљишта у Војводини. Аграрном реформом то је национализирано и одређено за насељавање ратом страдалог народа из пасивних и сиромашних крајева. Првенство су у колонизирању имали борци народноослободилачког рата и њихове фамилије, а затим сви сиромашни из пасивних крајева. Молбе за колонизацију су подносили борци за своје фамилије, било да су у активној служби у војсци или су демобилизирани, а за погинуле и умрле, њихова родбина. Формулари и попратна упутства за молбе за колонизацију, активним војним лицима у армији, долазили су директно из Министарства одбране Југославије.
    Крајем 1945. године – децембра мјесеца, половица наше фамилије, заједно са осталим народом који се одлучио колонизирати из Старе Кршље и осталих околних села, са Плашчанске жељезничке станице отпутовала је «возом без возног реда» или «влаком без_возног реда» у Бачку. Комисија за колонизацију распоредила их је у села Чонопља и Кљајићево недалеко од Сомбора. Отац Стево и досељени дио фамилије, добио је напуштену кућу у Чонопљи у улици Аџије Божидара 14, те земљу како је наведено, с тим да то не може продати или напустити прије истека двадесет година од досељења.
    Ограничење кориштења додијељених кућа и земље, без права отуђења, те носталгија – чежња за родним крајем, додатно је изазвала бојазан за судбину досељеног народа. Но, ипак ријетки појединци су се вратили. Наша фамилија, као и велика већина осталог досељеног свијета, прихватила је нову средину и начин живљења, те се одржала до данашњих дана. Наравно, стално су одржаване везе са осталим дијелом фамилије на Кордуну, уз повремене обостране посјете и друге контакте.
    Послије завршетка Другог свјетског рата, у српским селима јужног Кордуна, која су десеткована у становништву и привредно опустошена, након колонизације 1945. године остало је на својим огњиштима од преживјелог народа око 10% душа. На примјер, у мом селу Стара Кршља од предратних 63 нумера кућа са господарским зградама, остало је свега седам сиромашних фамилија на згариштима у сиромаштву и неизвјесности. Ријетко који су се, из разних разлога вратили из колонизације на родна огњишта.
    Уз све послијератне недаће у држави, овај крај је био тотално занемарен, а једнако третиран у присилном задругарству, порезима, откупу непостојећих вишкова, итд.
    Незнатна помоћ државе око подизања кућа (бајти) било је све што је пружено народу тога краја.
    Такозвана инфраструктура, струја, путеви, водоводи, итд. никада до краја нису урађени. На примјер није се могло доћи моторним возилима до села. Неколико виђенијих људу који су указивали на тако тешко стање прогањани су, а званични ратни руководиоци и организатори заштите од фашистичких злочина 1941-1945. завршили су на Голом отоку или по другим затворима (Ћаница Опачић и други). То је изазвало и такозвану побуну народа 1951. године, кад је нападнута милиција у Раковици. Тада је похапшено и осуђено више (полуписмених) сељака који су се побунили против биједе, присилног одузимања жита и стоке, чега је било недовољно и за народ.
    У таквим условима и уз тешку муку и сиромаштво оно што је остало од народа послије колонизације успјело се некако одржати и опоравити.
    А, онда је дошло до распада СФРЈ и свега што се послије дешавало, да би 1995. године у «Олуји» био докрајчен и прогнан недужни народ, а многи су платили главом своје постојање и национално осјећање као Срби. Прогнани и преживјели никако или тешко се враћају, јер на разне начине народ се одвраћао од повратка.
    Вратила се 1941. година
    Чини се да кобна судбина, несрећа и зло прати ове крајеве од вајкада. Испражњени након најезде Турака, доживјели су људску и материјалну девастацију и уништавање 1941. године под влашћу тзв. НДХ. Преостало становништво се послије Другог свјетског рата раселило, што као посљедица колонизације и деаграризације што као посљедица емиграције у друге крајеве и земље.
    Други свјетски рат је готово све уништио и раздвојио преживјели дио фамилије, односно подијелио на колонизиране и оне који су остали на родној груди и мукотрпно обновили живот. Али, несретни рат – братоубилачки рат – докрајчио је сваки живот у нашем родном селу и крају. Оно што је опорављено послије 1945. године докрајчено је од 1991. до 1995. године.
    Дио моје фамилије која је 1945. године остала у Старој Кршљи, родном завичају, морала је 1995. године присилно напустити свој родни крај, очевину и дједовину и бјегством главом без обзира тражити спас у туђини. Одласком у бијели свијет, што раније по сопственој жељи трбухом за крухом, што присилно 1995. године, сада су расијани буквално по читавом свијету. Родно село Стара Кршља је практично пусто, као и друга села и насеља у том дијелу Кордуна. Све је спаљено и уништено. Повратак је практично немогућ, јер све је опустошено, нема услова за запошљавање, земља запуштена и обрасла коровом, кршом и дивљином.
    Тужна и претужна судбина не само наше фамилије него и читавог народа на простору гдје смо жвијели вјековима. Сада је то пустиња скоро као и за вријеме вишестољетног харачења, прогона и пустошења од стране Турака. Стање у овим селима мојег ужег завичаја говори о томе што се народу овог краја догодило 1995. године. Ово је подручје потпуно опустило и готово збрисано са земљовида. Слично је стање и у другим селима јужног Кордуна са већинским српским становништвом.
    Драган Цвјетичанин

    ИЗВОР: С В Е Т О З А Р Л И В А Д А, ДУШАН ЛИВАДА • МИЛКА ИЛИЋ ЛИВАДА • ЂУРО ЗАТЕЗАЛО • ДРАГАН ЦВЈЕТИЋАНИН • МИЛАН МИЛКОВИЋ, К О Р Д У Н С К И Р Е К В И Ј Е М, ЕУРОКЊИГА, Загреб, 2008.

    Одговори
  • Бора Зораја

    Поштовани занима ме порекло презимена Зораја (Зороје). Моји су дошли из Мудрић села са Кордуна и славимо славу Никољдан. Отац ми је рекао да су на Кордун дошли из Лике из околине Госпића.
    Мајка ми је презимена Растовац из Тржачких Раштела са Кордуна и њихова слава је Јовандан.

    Унапред пуно хвала

    Одговори
  • vojislav ananić

    – Зораја: савремено презиме у Смедереву и у Београду; у Хрватској: околина Војнића, Сплита и Вуковара.

    ИЗВОР: Др Велимир Михајловић, СРПСКИ ПРЕЗИМЕНИК, АУРОРА, Нови Сад, 2002.

    Одговори
  • Goran Počuča

    Prezime Zoraja ili Zoroja je iz Pavlovca Vrebačkog koliko ja znam

    Одговори
  • Goran Počuča

    Sta znate o prezimenu Počuča. Molio bih za svaku korisnu informaciju. Iz Divosela sam. Tamo su se moji preci naselili pod najezdom Turaka neznam odakle navodno iz Stare Hercegovine ili C. Gore ali podatke o mom prezimenu nisam nasao u Crnoj gori ni Hercegovini. Kod mene je bilo ucestalo kao i u Kosinju takodje kod Gospica, u kolonizaciji se prosirilo u Slavoniju i Backu i naravno u Oluji po celom svetu dok su dva brata od mog pok. Pradede Miše, Sava i Ilija 1912 otisli u Ameriku i o njima neznam nista. Kod Bihaca ima prezime Počuč verovatno od naseljavanja tih krajeva kasnije iz Like u navedenim previranjima. Rodoslov znam 7 kolena u nazad i citavo stablo smo Petrinjaši po nasem prvom pretku po doseljavanju Petru zvanom Petrina ali pre toga ne znam nista. Ima dosta porodica Počuča koji nisu rodbina i razlikuju se po tim preciznijim dodatnim nazivima kao sto smo mi Petrinjaši. Postoji mogucnost da su pri popisu od strane Austrougarske po naseljavanju mnogi se i lazno prestavili po prezimenu kao npr. Onaj ispred njega da bi sakrili identitet zbog opet moguceg osvajanja od strane Turaka. Jos jednom molim ako neko nesto zna o mom prezimenu iz C. Gore ili Hercegovine jer sam cuo da je postojala tabla kod Budve sa natpisom Počuče ali bez stanovnika. Dali neko zna nesto o tome. Takodje bih voleo znati nesto o potomcima pradedove brace koji su otisli u Ameriku ali neznam kako bih to uspeo. Veliki pozdrav svim dobrim ljudima i narocito onim mladim koji zele da znaju svoje korene i da prenesu znanje o njima na svoje potomke

    Одговори
  • Goran Počuča

    Sad videh da nije tema bas za moje pitanje posto sam i Like. Mada jako sam vezan za Kordun. Majčini su mi iz Tušilovića takodje srbi pravoslavci. Tamo sam veliki deo detinjstva proveo mada u spisku prezimena prilikom naseljavanja nevidim prezime mog dede Tarbuk i babe devojacko Jurić iz Knežević kose kod Vojnića. Nazalost po majčinoj strani znam daleko manje nego po očevoj samo do pradede. Kao i o navedenim prezimenima jako malo pa bih molio ako neko zna nesto vise da mi odgovori

    Одговори
  • Nemanja Popovic

    Zna li neko nesto o Popovicima u slavoniji,slave djurdjev dan.U slavoniju su dosli iz slunja,a u slunj iz subotcke.

    Одговори
  • Nemanja

    Pozdrav zanima me porijeklo prezimena Pjevač, moj pradjed je po govorenju moga djeda bio iz čitluka kod gospića u hrvatskoj, njegovo ime je bilo Nikola, roditelji su mu umrli od španske groznice ili kuge.

    Одговори
    • Nikolina Pjevač

      Pozdrav Nemanja.
      Ja se prezivam Pjevač, moji Pjevači su poreklom iz Ornica kod Gospića. Po predanju mojih predaka Pjevači najverovatnije potiču sa Kosova odakle su pobeglii od Turaka i naselili su se u Lici. Slave Svetog Nikolu. Verovatno su se u daljoj prošlosti prezivali drugačije, a prezime je zapisano za vreme austrougarske vlasti, kad su Ličani dobijali prezimena po nekim nadimcima, u ovoj porodici je očigledno neko znao lepo da pjeva. 🙂

      Одговори
  • Nemanja Manojlović

    Zanima me poreklo prezimena Bakiš iz Krnjaka. Slava im je Sveti Jovan.

    Одговори
  • Слободан Секулић

    Са великим поштовањем обраћам се цењеном скупу са молбом за помоћ у проналажењу било каквих информација о Секулићима из села Доњег Примишља са Кордуна. Славимо Светог Николу. Пуно искрених поздрава и много среће!

    Одговори
  • goran

    Поздрав

    Да ли ми можете рећи нешто о презимену Шарић из Војнића?

    Хвала унапред

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top