Порекло презимена Газдић

Презиме Газдић среће се у пљеваљском крају (Црна Гора).

Причао је стари Вук Газдић да су Газдићи староседеоци на Ковачу. Некада су се презивали Бранковићи и кад су дошли Турци било их је само једна кућа. Била су три брата и Турци су једног одвели у јаничаре – у Цариград. Да ли је тај био отац или деда паше Бољанића, не знају сигурно, само тврде да је паша Бољанић пореклом од њих.

Једанпут је паша Бољанић наишао преко Ковача са војском и знајући да је њихов потомак, свратио је код њих и дао им велико имање на поклон. Имање је обухватало један читав компекс, чије су границе ишле: Пољана – Бадњевице – Каменица – Квијевац – Побрњица – Дубца – Ковач. Било је ту скоро 300 хектара, углавном шума и пашњака, али велико пространство обрадиве земље. Ван тога круга остало им је 5 хектара старе земље. Паша им је на то дао тапију на којој је било 12 мурова – печата и потписа. Потврдило ју је неколико органа, а можда је и касније оверавана и потврђивана. Нико се касније од ага није усудио да им отме ту земљу.

Добивши толико имање, Бранковићи су постали богати – газде, па их прозваше Газдићи. Тапија је задњи пут била код Стојана Газдића, али кад су усташе и Немци, у пролеће 1943. године, разорили села испод Ковача, запалили су и Стојанову кућу. Тапија је била у једној малој кући у ковчежићу (као војнички кофер). Њега су усташе изнеле и разбиле. Тапија је уништена након скоро 400 година постојања.

Била је формата 30 х 30 цм, а печати и потписи су били са свих страна, из чега се може закључити да су, у већини, биле касније овере.

Од Газдића су и Хамзићи. То је причао Селим Хамзић.

Памте имена предака од Митра (1775). Његови синови су: Стојан и Панто. Стојанови су: Митар (1835), Саво и Симеун. Митрови синови су: Вук, Илија и Марко. Стари Митар је имао велико имање и новац. Једне ноћи дошли су му хајдуци у кућу да опљачкају новац. Ранили су га и однели му сво богатство. После се бавио кириџилуком. Убили су га шураци Бељкаши.

Праунук старога Митра – Вук је био кмет од октобра 1912. године, када је Србија успоставила власт, те је прикупио оружје од муслимана. Вука су Швабе 1916. године хтеле да интернирају, па је вакмајстору дао велили број белих меџедија.

На Дрини је 1914. године у црногорској војсци било 6 Газдића.

Славе Ђурђевдан.

______________

Хамзићи су живели у Присоју – Поблаће пре 1550. године. Нису им род Хамзићи из Буковице. Из Присоја су се раселили по Ковачу и другим местима. Причају неки Бољанићани да су они од Газдића, па су давно прешли у ислам. У Присоју има њихова три гробља.

Памте имена предака од Салиха (1785). Пошто су му две сестре узеле део земље, он оде на Ковач, ту подиже велики хан и купи имање. То је било око 1815. године. Ова линија иде: Салих – Имшир (1815) – Смајил (1850) и Суљо (1900).

Једанпут је Салиху дошао у хан Митар Робовић, хајдучки харамбаша, пресвучен у трговца. Кад га је питао има ли каквих разбојника – хајдука, одговорио је: ”Има, туда се вуче неки Митар Робовић, матер му…” Касније му је Митар послао оку шећера и пола оке кафе за оно што му је “опсовао матер”.

Било је Хамзића 1912. године 5 кућа на Ковачу и 10 у Присоју. Они су најстарији муслимани у Поблаћу. После њих су Бакије.

Према предању, два брата Хамзића косила су испод Бурића. Један је донео пушку, а други тамбуру. Нешто су се посвадили и онај га пуца да убије, али га не погоди. Тада он оде у Будим (око 1670) и тамо се ожени. Жена му је била угледна. После турског пораза под Бечом, укључила га је у одлучивање шта да ради муслиманско становништво у Пешти, пред наступањем аустријске и пољске војске. Једно вече довела га је жена у џамију где је присуствовао седници евлија – вишег свештенства. Ту је одлучено да народ не бежи пред непријатељском војском. Међутим, већина турског становништва је побегла пред трупама Аустрије и Пољске (око 1687). Они који су остали постепено су прешли у хришћанство.

Онај Хамзић, чијег се имена потомци не сећају, оставио је жену и побегао у свој крај. Кад је дошао кући, нашао је убијеног оца и брата на кућном прагу, па је ради освете поубијао једном комшији, Србину, читаву фамилију (25 чланова).

ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић